среда, 30. децембар 2015.

Filozofska pisma, 1829- Petar Jakovljevič Čaadajev





Ova su pisma sročena od strane jednog našeg zemljaka, a njihov niz čini jedinstvenu celinu koja je prožeta jednim duhom i u kojoj se razvija jedna glavna misao. Uzvišenost teme, dubina i opširnost ubeđenja, stroga doslednost zaključaka i energična iskrenost izražavanja daju im posebno pravo na pažnju razumnih čitalaca. U originalu su pisana na francuskom jeziku. Ponuđeni prevod ne poseduje sve prednosti originala kada je u pitanju spoljašnja dekoracija. Sa zadovoljstvom obaveštavamo čitaoce da imamo dopuštenje da naš list ukrasimo i drugim pismima iz tog niza.


N. Nadeždin
urednik časopisa „Teleskop


______________________________________________

Adveniat regnum tuum[1]


Više od svega kod vas poštujem i volim vašu srdačnost, vašu iskrenost. Te su me mile osobine očarale od prvog trena našeg poznanstva i navele na razgovor o veri onda kada me je sve što vas okružuje osuđivalo na ćutanje. Zamislite kako sam se iznenadio kada sam primio vaše pismo. To je sve što mogu da kažem o mišljenju koje sam, po vašoj pretpostavci iz pisma, imao da načinim o vašem karakteru. No, pređimo na najvažniji deo vašeg pisma.
Otkud ta pometnja u vašim mislima koja vas, kako sami kažete, uzrujava i mori do te mere da vam narušava samo zdravlje? Nije li to posledica naših razgovora? Umesto da širi spokojstvo i mir, novopobuđeno osećanje u vašem srcu pobudilo je čamu, sumnju, čak grižu savesti. Ipak, šta je tu čudno? To je prirodna posledica trenutnog ustrojstva stvari, kojem se potčinjava svako srce, svaki um. Vi ste se samo prepustili uticaju uzroka kojima su podložni svi, počev od onih najviših članova društva pa do najnižih. I niste mogli da se oduprete njihovom uticaju. A upravo one vrline koje vas izdvajaju iz mase čine vas još lakšim planom štetnog uticaja vazduha kojim dišete. Ono malo što sam vam mogao reći nije moglo da pruži odgovarajući pravac vašim mislima sred svega što vas okružuje. Mogu li ja čistiti atmosferu u kojoj živimo? Dužan sam bio da predvidim posledice i, zbilja, ja sam ih i predvideo. To je uzrok mojih čestih prećutkivanja koja ne samo da nisu mogla da vam privoljevanjem proniknu u dušu, nego su vas, naprotiv, imala dovesti u nedoumicu. Da nisam bio ubeđen da su patnje koje može da izazove još uvek nedovoljno razvijeno versko osećanje uvek bolje od savršene ravnodušnosti, pokajao bih se u svojoj izlišnoj revnosti. Ali oblaci koji vam trenutno tavne nebo pretvoriće se u blagotvornu rosu, koja će zaliti seme što su vam bačena u srce. Uticaj koji je na vas ostavilo ono malo rečiza mene je jemac da će vas sopstveni razum na kraju dovesti do potpunog razvitka. Slobodno se prepustite verskim osećanjima: iz tog čistog izvora ne mogu se roditi nečista osećanja.

Što se tiče spoljnih pitanja, ovoga je puta dovoljno da znate da je učenje koje se zasniva na najvišem načelu jedinstva i na direktnoj predaji istine od strane sveštenika, koji slede jedan za drugim u neprekinutom nizu, savršeno saglasno sa pravim duhom vere; zato što potpuno podudaranje ideja stapa sve moralne sile u jednu misao, u jedno osećanje, te postepeno obrazovanje duhovnog jedinstva u društvu, ili crkve koja će imati da širi istinu među ljudima. Svako drugo učenje drugačije od tog osnovnog kvari značenje uzvišenog poziva Spasitelja: „Oče, da budu jedno kao što smo mi jedno“ i sprečava uspostavlja
nje carstva Božjeg na zemlji. No, iz toga ne sledi da bi vi morali da ovaplotite tu istinu na zemlji; ne, nije u tome naš poziv. Naprotiv, po vašem položaju u svetu samo načelo iz koje potiče ta istina obavezuje vas da je shvatite isključivo kao unutrašnji svetionik vašeg verovanja. Drago mi je što mogu da pomognem verskom usmerenju vaših misli; no, smatrao bih nečasnim da istovremeno izazovem prekor savesti koji bi vam sledstveno mogao ohladiti veru.

Po svoj prilici, nekad sam vam govorio da se versko osećanje više od svega održava ispunjavanjem crkvenih naredbi. Ta vežbaiz pokornosti, koja u sebi sadrži daleko više nego što se pretpostavlja, kojoj su se podvrgavali najveći umovi, sa zrelim rasuđivanjem, s punim saznanjem, predstavlja istinsko slavljenje Boga.[2] Ništa toliko ne jača um u njegovoj veri kao strogo poštovanje svih naloženih obaveza. Osim toga, veliki deo hrišćanskih obreda, koje je postavio sam Vrhovni Um, suštinski su delotvorni za svakoga ko ume da pronikne u istine koje oni kazuju. Teško onome ko zavodljive znake svoje sujete i svemudrovanja svog razuma uzme za više prosvetljenje, i mašta da će ga ono osloboditi opšteg zakona! A šta za vas, gospođo, može biti prikladnija odora krotkosti? Obucite je, ona tako pristaje vašem polu. Verujte, to će sredstvo vrlo brzo ukrotiti nemir vašeg uma i raširiti prijatno spokojstvo po celom vašem biću.

Za ženu čiji obrazovani um nalazi draž u učenju i u važnim poslovima promatranja, šta može biti prirodnije, čak i po svetskim shvatanjima, od unekoliko ozbiljnog života koji je prvenstveno posvećen pobožnim mislima i ispunjavanju obaveza koje nalaže vera? Vi pišete da na vašu uobrazilju ništa ne ostavlja tako jak utisak kao opis tih mirnih, jasnih osećanja, čiji vam prizor, poput slike divnog seoceta u suton, smiruje dušu i na trenutak je odvlači iz sveta naše bolešljive ili jalove zbilje. Šta vas sprečava da ostvarite neki od tih divnih snova? Obdareni ste svim što je za to potrebno. Vidite kako sam snishodljiv: ja sredstva za smirivanje pronalazim u samim našim čulima ukusa, u najprijatnijim vašim maštanjima.

U životu postoji strana koja je savršeno nematerijalna, a koja se odnosi isključivo na razumnu stihiju našeg bića; tu stranu nikad ne treba potceniti. Za dušu postoji hrana kao i za telo; neophodno je znati podrediti dušu toj hrani. Znam da ponavljam staru izreku, no u našoj otadžbini ona ima sve osobine novosti. To je jedna od najžalosnijih nastranosti našeg društvenog obrazovanja, da se istine koje su odavno poznate u drugim zemljama, čak i među narodima koji su u mnogim pogledima neobrazovaniji od nas, kod nas tek otkrivaju. To je zato što mi nikada nismo išli zajedno sa drugim narodima; mi ne pripadamo nijednoj od velikih porodica čovečanstva, ni Zapadu ni Istoku, ne posedujemo predanja ni jednog ni drugog. Kao da živimo van vremena, pa nas univerzalno obrazovanje ljudskog roda nije ni dotaklo.

Taj divan niz ljudskih ideja nastao tokom vekova, ta istorija ljudskog razumevanja koja ga je u drugim zemljama dovela do sadašnjeg položaja, na nas nije ostavila nikakav utisak. Ono što je kod drugih naroda davno ušlo u praksu, kod nas je još uvek samo mudrovanje, teorija. Primere imamo nadohvat ruke, recite, zar ste vi sami, tako srećno stvoreni da u sebi možete povezati sve što je na svetu dobro i istinito, obdareni znanjem o svemu što pruža najdivnije i najčistije duševne sladosti, zar ste daleko dogurali sa svim tim vrlinama? Vi čak tražite nešto da ispunite dan, kamoli ceo život. Nedostaje vam čak i onih tema koje u drugim zemljama čine nužni okvir života i gde su svi događaji razmešteni tako prirodno – uslovi koji su za duhovno zdravlje neophodni koliko i čist vazduh za telesno zdravlje. Shvatate da ovde ne govorim o moralnim ili filozofskim pravilima, već jednostavno o dobrom životnom rasporedu, o običajima i navikama koji umu daju izvesnu slobodu, a duši pravilan razvoj.


Osvrnite se. Svi kao da su nekako u stanju kretanja. Svi smo kao skitnice. Niko nema sferu određenog bitisanja, nema ni dobrih navika, ni pravila, nema čak ni porodičnog stecišta; nema ničega što bi povezalo, što bi pobudilo naša osećanja, naklonosti, nema ničeg postojanog, nepromenljivog; sve prolazi, sve protiče a da ne ostaju tragovi ni na površini, ni u nama samima. U kući smo vojnici na postaji, u porodici tuđini, u gradu čergari,  gori i od čopora koja špartaju našim stepama, zato što su oni za svoje pustinje vezaniji nego mi za svoje gradove. Nemojte umišljati da su ove primedbe ništavne. Jado!  Zar da ostalim našim nedaćama dodamo i novu: zlo lažne slike o sebi? Kako nam je potreban život čistih duhova! Naučimo za početak da budemo razboriti u datoj nam suštini.

Svi narodi prolaze kroz period snažne, vatrene, nesvesne delatnosti. Ljudi tada lutaju i telom i duhom. To je vreme velike strasti, velikih osećanja. Narodi se tada kreću bez vidljivog uzroka, ali ne bez koristi po buduća pokoljenja. Sva su društva prošla kroz taj period. On im je dao njihove žive uspomene, njihovu čudesnost, njihovu poeziju, sve njihove najuzvišenije i najplodotvornije ideje. On je neophodan za život društva. Šta bi bez njega ostalo u sećanju naroda, za šta bi mogli da se vežu, da probude svoje sklonosti, bez njega bi oni obožavali samo prah rodne zemlje. Ta neobično zanimljiva epoha u istoriji naroda jeste doba njihove mladosti; doba kada im se sposobnosti razvijaju najvećom snagom, doba kojeg se u danima zrelosti sećaju da bi im služilo za nasladu i pouku. Mi nemamo ništa slično. Na samom našem početku stoji divlje varvarstvo, zatim prosto sujeverje, onda žestoka i ponižavajuća vladavina osvajača, vladavina čiji tragovi u našem načinu života ni dan-danas nisu potpuno izbledeli. To je čemerna istorija naše mladosti. Mi uopšte nismo imali uzrast te besmrtne aktivnosti, te poetske igre duhovnih snaga naroda. Epoha našeg društvenog života koja odgovara tom uzrastu puna je mračnog i besplodnog bitisanja, bez snage, bez energije. Nema u sećanju našem dražesnih uspomena, nema jakih I poučnih primera u narodnim predanjima. Pređite pogledom sve vekove kroz koje smo živeli, sva zemna prostranstva koja smo zauzeli, i nećete naći nijednu uspomenu koja bi vas zadržala, nijednog spomenika koji bi vam o prošlosti govorio slikovito, snažno, živopisno. Živimo u nekoj ravnodušnosti prema svemu, u pretesnom horizontu bez prošlosti i budućnosti. Ako nekada i uzmemo učešće u nečemu, to nije iz naše želje, niti s ciljem da dosegnemo pravo, suštinski neophodno i zasluženo blagostanje, već iz lakomislenosti derleta koje podiže i pruža ruke ka zvečki koju vidi u tuđim rukama, ne razumevši ni čemu služi ni kako se koristi.

Istinski društveni razvitak uopšte i ne postoji za narod koji ne živi uređenije, lakše i lagodnije u odnosu na neodređeno bitisanje iz svog detinjstva. Kako može da procveta društvo koje se čak i u odnosu prema svakodnevnim pitanjima još koleba bez ubeđenja, bez principa; društvo u kojem još ne postoji život? Duhovni svet nalazi se ovde u stanju haotičnog previranja, nalik na komešanja koja su prethodila današnjem rasporedu planeta. A mi smo još uvek u tom položaju.

Prve godine našeg postojanja, provedene u skamenjenoj neukosti, nisu ostavile nikakav trag na naše umove. Mi nemamo ništa individualno na čemu bi mogli da oslonimo svoju misao. Odeljeni, kao nekom zlom sudbinom, od zajedničkog života čovečanstva, ništa nismo izvukli čak ni iz ideja koje se čovečanstvu prenose predanjem. A upravo se na tim idejama zasniva pojedinačni život naroda; iz njih se razvija njihova budućnost, njihovo duhovno obrazovanje. Da bi dostigli ostale obrazovane narode, potrebno je da za sebe ponovo otpočnemo celokupno vaspitanje ljudskog roda. Za to pred sobom imamo istoriju naroda i plodove minulih vekova. Razume se, veliki je to posao i možda jedno pokoljenje nije u stanju da ga obavi samo; ipak, pre svega neophodno je saznati: u čemu je stvar, šta ona znači za vaspitanje ljudskog roda i gde je naše mesto u opštem svetskom poretku.

Narodi žive jedino pod jakim uticajem prošlih vremena na njihov um i u saradnji sa drugim narodima. Tako svaki čovek oseća svoju vezu sa celim čovečanstvom.„Šta je to život,” kaže Ciceron, „ako svest o minulom ne spoji sadašnjost i prošlost“. Mi smo na svet došli kao kopilad, lišeni nasledstva i veze sa ljudima koji su živeli pre nas, nismo naučili niti jednu od poučnih lekcija prošlosti. Svako od nas mora sam da krpi poderanu nit porodičnog života koja nas spaja sa celokupnim čovečanstvom. Nama maljem u glavu treba utuvljivati ono što drugi čine iz navike, instinktivno. Naša sećanja ne sežu dalje od jučerašnjice; sami sebi, takoreći, mi smo tuđini. Vremenskom stazom krećemo se tako čudno da sa svakim našim korakom napred prethodni tren iščezava za nas nepovratno. Sve je to posledica obrazovanja koje je u potpunosti uvezeno, podražavalačko. Mi nemamo vlastiti, originalni razvoj, ni usavršavanje koje je logičko. Stare ideje uništavaju se novim idejama, zato što ove potonje ne proističu iz njima prethodnih, već nam dolaze pitaj-Boga otkud; umovi nam nisu izbrazdani neizbrisivim tragovima doslednog toka ideja koji im daje snagu, zato što mi ideje usvajamo pre razvitka. Mi rastemo, ali ne sazrevamo; krećemo se napred, ali po nekoj zaobilaznoj putanji koja ne vodi ka cilju. Ličimo na decu koju ne teraju da razmišljaju, pa kad odrastu nemaju ništa svoje sve njihovo znanje je u površnim slojevima njihovog bića; u površnosti je sva njihova duša.
Narodi su bića duhovna baš kao i ljudi. Oni se obrazuju vekovima, kao što se ljudi obrazuju godinama. Ali mi smo, gotovo možemo reći, narod poseban. Mi pripadama nacijama koje čovečanstvu po svoj prilici još uvek nisu nužne, a koje žive za to da svetu održe nekakvu veliku lekciju. Nema nikakve sumnje da će taj poziv ispuniti svoju svrhu, ali ko zna kad će to biti

Evropski narodi imaju jednu zajedničku fizionomiju, neki odblesak koji pokazuje da pripadaju istoj porodici. Bez obzira na njihovu podelu na latinsku i germansku granu, na južnu i severnu, među njima postoji opšta veza koja ih ujedinjuje, veza koja je vidljiva za svakog ko se udubi u njihovu zajedničku istoriju. Je li davno bilo kada se cela Evropa nazivala „hrišćanstvom“ i kada je to njeno ime imalo svoje mesto u njenom javnom pravu? No, pored opšteg karaktera, svaki narod ima i svoju osobenu prirodu, koju mu daju istorija i predanja. I jedno i drugo čine rodovsko nasleđe ideja tih naroda. Svaki pojedinac služi se plodovima tog nasleđa; bez umora, bez muke, skuplja on na životnom putu znanje koje je rasejano po društvu i uzima ga sebi na korist. Uporedite sad sami: da li biste među nama skupili puno osnovnih ideja koje bi, na ma koji način, mogle da nas vode u životu? Imajte na umu da se ovde ne radi o doktrini, niti o književnosti i nauci, nego jednostavno o saradnji umova, o onim idejama koje osvajaju dete još u kolevci, koje ga okružuju u igri; koje udiše zajedno sa materinom nežnošću; koje se u vidu različitih osećanja probijaju do njegovog bića zajedno sa vazduhom koji diše i obrazuju njegovo duhovno biće još i pre ulaska u svet i društvo. Hoćete li da vam kažem koje su to ideje? To su ideje duga, zakona, pravde, poretka. One se razvijaju iz događaja koji pomažu obrazovanje društva; to su nužna načela društvenog sveta. Eto šta čini atmosferu Zapada; bitnije od istorije, bitnije od psihologije; to je fiziologija Evropljanina. Čime ćete sve to nadomestiti?

Ne znam da li je iz rečenog moguće izvesti nešto potpuno bezuslovno i na tome zasnovati stalno pravilo; očigledno je, ipak, kako jak uticaj na duh svakog pojedinca ima nesvakidašnji položaj našeg naroda, po kojem on svoje misli ne može zasnovati ni na jednom nizu ideja koje su se u društvu razvile postepeno jedna iz druge; po kojem on učestvuje u opštem razvoju ljudskog razuma jedino kroz slepo, površno i rđavo podražavanje drugih nacija. Iz toga ćete zaključiti da svima nama nedostaje svojevrsna temeljitost, metode, logika. Silogizam Zapada nama je nepoznat. U našim najumnijim glavama postoji nešto više od netemeljitosti. Najbolje ideje, usled nepovezanosti i nedoslednosti, koče nam se po mozgu kao jalove aveti. Čovek nestaje a da ni ne nađe način da uspostavi kontakt, da se poveže sa onim što mu prethodi ili dolazi za njim; on se lišava svake sigurnosti, svake čvrstine; njime ne upravlja osećaj neprekinutog postojanja i on se gubi u svetu. Takva zalutala stvorenja se sreću u svim zemljama; ali kod nas, ta crta ima opšte razmere. Nije to ona lakomislenost zbog koje su nekada prebacivali Francuzima i koja je, ne poričući ni dubinu ni sveobuhvatnost uma, zavisila isključivo od sposobnosti da sve shvata sa izuzetnom lakoćom, koja je njihovom ponašanju davala više draži i elegancije; ne! to je vetropirstvo života bez iskustva i predviđanja; života koji se ograničava efemernim bitisanjem koje je neodvojivo, a otrgnuto od svog soja, života koji ne vodi računa ni o slavi, ni o širenju nekih opštih ideja ili koristi, pa čak ni o porodičnim, naslednim interesima, o tom mnoštvu ambicija i nada osvećenih davninom koja u društvu zasnovanom na pamćenju prošlosti i razumevanju budućnosti čini život društveni i život pojedinačni. U našim glavama uopšte nema ničeg opšteg; sve je u njima pojedinačno, još pritom nepravilno, nepotpuno. Čak i u našem gledištu nalazim nešto izuzetno nejasno, hladno, pomalo slično fizionomiji naroda koji su na najnižim stupnjevima društvene lestvice. Našavši se u drugim zemljama, pogotovu onim na jugu, gde su ličnosti tako žive, tako pričljive, ne jedanput sam poredio svoje zemljake sa tamošnjim starosedeocima i uvek me je poražavala nemost naših ljudi.

Stranci nam za vrlinu uzimaju izvesnu bezbrižnu odvažnost, koju su prvenstveno sretali kod nižih klasa. Međutim, nisu mogli da na osnovu nekoliko zasebnih pokazatelja narodnog karaktera verno sude o celini. Oni ne vide da nas taj isti princip koji nam katkad daje tu smelost istovremeno čini nesposobnim i za dubokomislenost i za istrajnost; oni ne vide da nas ravnodušnost ka materijalnim izazovima čini ravnodušnim i prema svemu dobrom i svemu rđavom, prema svakoj istini i svakoj laži, te time u nama uništava sve one strasti kojima ljudi streme na putu usavršavanja; ne vide oni da upravo zbog te lakomislene hrabrosti i kod nas i kod viših klasa, nažalost, postoje poroci koji u drugim zemljama pripadaju samo nižima; ne primećuju da, imajući pojedine karakteristike čestitih naroda, još uvek mladih i neobrazovanih, mi nemamo niti jednu osobinu naroda koji su zreli i koji se slade najvišom prosvećenošću. Ne velim da mi imamo samo poroke, a Evropljani vrline; Bože sačuvaj! Ali kažem da je za veran sud o narodu potrebno proučiti njegov opšti blagotvorni duh, budući da nijedna druga crta njihovog karaktera, već samo on može da ih dovede do najsavršenijeg duhovnog stanja, do beskonačnog razvitka.


Mase se nalaze pod uticajem specifičnih sila koje se razvijaju u izabranim članovima društva. Mase ne misle same; u njima su mislioci koji misle za njih, koji pospešuju kolektivno razumevanje naroda i pokreću ih. Dok manjina misli, većina oseća i javlja se opšti pokret. To važi za sve narode, izuzev nekoliko pokoljenja kod kojih su čovečni ostali samo pojedinci. Najstariji evropski narodi, Kelti, Skandinavci, Germani imali su druide, skalde, bardove, bili su to najvičniji mislioci, naravno na svoj način. Pogledajte narode Severne Amerike, čije istrebljenje tako revnosno zanima materijalno prosvetljenje Sjedinjenih Država; među njima ima ljudi krasne dubokomislenosti. Sad ja pitam vas, gde su naši mudraci, naši mislioci! Kada je i ko mislio za nas, ko misli danas?

Po svom geografskom položaju između Istoka i Zapada, oslonjeni jednim laktom na Kinu a drugim na Nemačku, trebalo bi da u sebi ujedinimo dva velika principa poimanja: maštu i razum; da u svom građanskom obrazovanju spojimo istoriju celog sveta. No, nije nam takav poziv pao u deo. Vekovno iskustvo za nas ne postoji. Pogledavši naš položaj, može se pomisliti da opšti zakon čovečanstva za nas ne važi. Kao pustinjaci u svetu, mi njemu nismo ništa ostavili, ničemu ga nismo naučili, nismo priložili niti jednu ideju mnoštvu ideja čovečanstva; ni sa čim nismo učestvovali u usavršavanju ljudskog razuma, ali smo zato upropastili sve što nam je to usavršavanja dalo. Od prvog trena našeg društvenog života nismo učinili ništa za opštu dobrobit ljudi: nijedna korisna misao nije izrasla iz naše jalove zemlje; nijedna velika istina nije nikla iz naše sredine. Ništa nismo smislili sami, a od svega što su izmislili drugi posudili smo jedino varljivu spoljašnost i beskoristan luksuz.


Čudna stvar! Čak i u sveobuhvatnom svetu nauke naša je istorija izolovana od svega, pa ništa ne objašnjava i ništa ne dokazuje. Da horde varvara što će uzbuniti svet nisu protutnjale našim krajevima pre nego što su preplavile Zapad, ne bismo pridodali niti jedno poglavlje knjizi svetske istorije. Da bismo privukli pažnju, morali smo da se razvučemo od Beringovog moreuza do Odre. Jednom je veliki car hteo da nas obrazuje, pa nam je, podstičući nas na prosvećenje, bacio plašt civilizacije, plašt smo podigli, ali se prosvećenja nismo ni dotakli. Drugom prilikom, jedan drugi veliki gospodar priključio nas je svojoj velikoj poslanici i proveo kao pobednike s jednog na drugi kraj Evrope; prošli smo prosvećenim zemljama sveta, a šta smo doneli kući? Kriva shvatanja i pogubne zablude koje su nas maknule nazad za još pola stoleća. Ne znam, u krvi imamo nešto odbojno, neprijateljski raspoloženo prema svakom istinskom napretku. Ponavljam; živeli smo i živimo kao veliki i večiti nauk za daleko potomstvo, no danas u svakom slučaju  činimo prazninu u poretku razumevanja. Za mene nema ništa čudno u toj praznoći i izolovanosti našeg bića. Naravno, tome je donekle kriva neka nedokučiva sudbina; ali nisu nedužni ni ljudi čija je podrška svemu što se događa u duhovnom svetu neizostavna. Bacimo još jedanput pogled na istoriju; ona će nam najbolje objasniti narodno biće.

Šta smo mi radili u vreme kada se iz žestokog okršaja varvarstva severnih naroda i uzvišene verske misli pojavilo veličanstveno zdanje novog obrazovanja? Vođeni zlom sudbinom, prva semena duhovnog i umnog prosvećenja posudismo od razvratne i opšte prezrene Vizantije. Sitna taština tek što je beše odvojila od univerzalnog bratstva; a mi smo od nje uzeli zamisao, izopačenu ljudsku strast. U to je vreme životvorni princip jedinstva oživljavao celu Evropu. Sve je tamo poteklo iz tog principa; sve se u njemu koncentrisalo; svaki umni
pokret upirao se da ujedini ljudsku misao; svaka pobuda ispoljavala se kroz jaku potrebu za pronalaskom jedne opšte ideje: upravo to i čini duh novog vremena. Neupoznati sa tim divnim principom, postali smo ratni plen zavojevača. Svrgnuvši jaram tuđina, mogli smo se poslužiti idejama koje su se razvile među našom zapadnom braćom; ali bili smo izolovani od zajedničke porodice.

Koliko je svetlih zraka paralo mrak koji je tada prekrivao celu Evropu! Veliki deo znanja kojima se ljudski um danas ponosi tadašnji umovi već su bili naslućivali; priroda novog društva već je bila određena; hrišćanskome je svetu nedostajalo jedino estetskih oblika i on ih je pronašao u drevnom paganstvu. Povučeni u svoje samotnjačke manastire, mi nismo videli ništa od evropskog stvaraštva. Nismo se mešali u veliko svetsko pitanje. Ostali smo tuđini za visoka pregalaštva kojima je vera ozarila i u zdravorazumskim očima izdigla najnovija pokoljenja iznad drevnih naroda, isto kao što se ovi potonji izdižu iznad Hotentota i Laponaca. U nama se nisu razvile nove snage kojima je vera obogatila ljudsko mišljenje i blagost naravi koja je izgubila svoje prvobitno zverstvo nastalo sled bespomoćnog pokoravanja vlasti. Bez obzira na to što nosimo hrišćansko ime, mi se nismo ni makli s mesta u vreme kada je zapadno hrišćanstvo veličanstveno hodilo putem naznačenim od njegovog svetog osnivača. Dok se svet gradio iznova, mi smo tavorili po raspadnutim izbama od blata.Ukratko, nije se za nas odigravala nova sudbina čovečanstva; nisu za nas, hrišćane, sazrevali plodovi hrišćanstva.
Nakon toga, recite, je li opravdana naša gotovo opšta pretpostavka da evropsku prosvećenost, koja se razvijala tako postepeno i još pod neposrednim i očiglednim uticajem jedinstvene duhovne sile, možemo usvojiti odjednom, a da se i ne potrudimo da istražimo kako se to zbilo?

U hrišćanstvo se definitivno nerazume onaj ko u njemu ne vidi čisto istorijsku stranu; stranu koja pokazuje šta je ono za čovečanstvo učiniloi što tek treba da učini, s obzirom da u sebi sadrži svu njegovu filozofiju i čini neizostavni deo njegovog učenja. Otud se hrišćanska vera ne javlja samo kao duhovni sistem izražen u ranijim oblicima ljudskog uma, već i kao božanska i večna sila koja deluje u svim delovima umnog sveta, sila čiji nam vidljivi uticaji imaju služiti za večiti nauk.
U svetu hrišćanskome sve treba da pomogne, a zbilja i pomaže uspostavljanju savršenog ustrojstva na zemlji. Svaka delatnost suprotna ovoj kosila bi se sa Božjom reči i on ne bi bio u središtu svoje crkve dok je sveta i veka. Novi poredak, carstvo Božje, koje je trebalo ostvariti iskupljenjem, ne bi se razlikovao od carstva zla koje je upravo od iskupljenja i trebalo da bude uništeno; tada bi postojao jedino umišljeni boljitak o kojem mašta filozofija i koje istorija raskrinkava na svakoj svojoj stranici; ništavan uticaj uma koji se zadovoljava isključivo potrebama materijalnog bića i koji je, ako je ikad i izdizao čoveka na neku visinu, to činio samo da bi ga odmah survao u još dublju propast.

Opet, vi ćete prigovoriti: zar mi nismo hrišćani, zar je obrazovanje moguće jedino po evropskom modelu? Nema sumnje da smo mi hrišćani, no nisu li i Abesinci hrišćani? Naravno da je moguće odlično se obrazovati bez Evrope: zar Japanci nisu obrazovani i to, ako je verovati jednom našem zemljaku, čak više od nas? Ne mislite valjda da hrišćanstvo Abesinaca i obrazovanost Japanaca mogu napraviti ustrojstvo o kojem sam upravo govorio, ustrojstvo koje predstavlja krajnji poziv čovečanstva? Ne mislite valjda da će ta kukavna bežanja od božjih i ljudskih istina vratiti raj na zemlju?



U hrišćanstvu postoje dva sasvim različita pravca: uticaj na čoveka i uticaj na univerzalno mišljenje. Oba se slivaju u Vrhovnom razumu i vode jednom istom cilju. Kako god, naše ograničeno gledište ne može da obuhvati vreme tokom kojeg bi trebalo da se ostvari večni poziv božje mudrosti. Zato smo mi dužni da božji uticaj, koji će se u dato vreme javiti u životu čoveka, razlikujemo od onog koji se javlja samo u beskonačnosti. Naravno, na dan konačnog ispunjenja velike tajne iskupljenja, svako srce i um stopiće se u jedno osećanje i jednu misao, a svi zidovi koji dele narode i veroispovesti će pasti; međutim, u današnje vreme svako je dužan da zna gde mu je mesto u ustrojstvu opšteg hrišćanskog poziva, to jest, dužan je da zna čime i kako on sam i sve njegovo okruženje mogu doprineti ostvarivanju konačnog cilja koji je predviđen celom čovečanstvu.

Zato je neophodan osoben krug ideja kojim će se kretati umovi društva, u kojem će se postići taj konačni cilj, to jest gde će pobuđena misao sazreti i dostići svu svoju punoću. Taj krug ideja, ta duhovna sfera daju društvu osoben vid postojanja, osobeno gledište koje, s obzirom na to da nije potpuno istovetno za svaki neodvojivi deo tog društva - kako kod nas, tako i kod drugih neevropskih naroda, čini njihov način života jednakim. Rezultat je to ogromnog umnog posla u trajanju od osamnaest vekova u kojem su bili upošljeni svi zanosi, sve koristi i patnje, sva mašta i sva nastojanja razuma.

Svi evropski narodi su ta stoleća prošli hodajući ruku pod ruku, a i danas će se, bez obzira na sva slučajna skretanja, oni uvek nalaziti na jednom istom putu. Da bi shvatili porodični razvoj tih naroda, nije potrebno čak ni proučavati istoriju: probistrite samo Tasa i shvatićete kako svi oni padaju u prah pred Jerusalimom; ne zaboravite, petnaest vekova su se oni molili Bogu na istom jeziku, pokoravali se istoj duhovnoj vlasti, imali isto ubeđenje; ne zaboravite da su petnaest vekova oni svake godine, na isti dan, u isti čas, istim rečima, svi zajedno uznosili hvalospeve Svevišnjem, slaveći najveća od njegovih dobročinstava na čudesnom koncertu, hiljadu puta gracioznijem i uzvišenijem od svake harmonije sveta fizičkoga! Pa ako je ta sfera u kojoj Evropljani žive sfera jedinstvena, mesto gde ljudski rod može ostvariti svoj krajnji poziv, plod vere; ako smo, s druge strane, sled dušmanskih okolnosti otrgnuti od zajedničkog puta, u kojem se društvena ideja hrišćanstva razvila i uzela poznate oblike; ako smo zbog toga potisnuti u grupu naroda koji ne mogu da se koriste celokupnim uticajem hrišćanstva; nije li onda očevidno kako treba da se postaramo da na sve moguće načine oživimo veru u sebi? Eto šta sam hteo da kažem kada sam govorio kako ponovo moramo preći celokupno vaspitanje ljudskog roda. Sva istorija savremenog društva događa se u oblasti mišljenja. Dakle, ovde je i današnje vaspitanje. Novo društvo, zasnovano na tom principu, kretalo se napred isključivo mišlju. Korist je uvek dolazila posle ideja, nikad im ne prethodivši. Mišljenje je rađalo korist, ali korist nikada nije rađala mišljenje. Svi uspesi Zapada u suštini su bili duhovni uspesi. Tražili su istinu, a našli blagostanje. Eto kako se može objasniti javljanje novog društva i njegovo obrazovanje; shvatiti ga drugačije sasvim je nemoguće.

Prvi vekovi naše istorije ispunjeni su proganjanjima zbog vere, mučeništvom, širenjem hrišćanstva, jeresima i saborima. Kretanje cele te epohe, uključiv i najezdu varvara, tesno je povezano sa nastojanjima najsavremenijeg razuma, koji je tada još uvek bio u fazi detinjstva. Sledeća epoha donosi uspostavljanje hijerarhije, koncentrisanje duhovne vlasti i stalno širenje vere na sever. Zatim slede: podizanje verskog osećanja na najviši stepen i jačanje verske vlasti. Filozofski i književni razvitak uma i obrazovanje naravi pod uticajem vere predstavljaju svršetak te istorije, koja ima jednako pravo da se nazove svetom kao i istorija drevnog izabranog naroda. Na kraju krajeva, i današnji položaj društva svoj karakter duguje verskom otporu, novom usmerenju koje je vera dala ljudskom duhu. Dakle, možemo reći da je za savremene narode mišljenje bilo jedini mogući delatelj; ono je upilo sve materijalne, praktične i lične koristi. Znam; umesto da se dive tom k rasnom naletu čovečanstva ka ostvarivom savršenstvu, njega su nazivali fanatizmom, sujeverjem. U svakom slučaju, razmislite kako se snažno imalo odraziti na prirodu tih naroda, u dobrom kao i u lošem pogledu, taj razvitak društvenosti u potpunosti obavljen od jednog osećanja! Neka se površna filozofija, šta bilo, bori protiv rata za veru, protiv vatre koju je zapalila netrpeljivost; možemo samo da zavidimo narodima koji su na toj greški u mišljenju, na toj krvavoj borbi za istinu sebi sačinili čitav svet ideja, svet u koji ne samo da ne možemo da se preselimo telom i dušom, kao što se to kod nas pretpostavlja, nego ne možemo ni da ga pojmimo.

Ponoviću: nije sve u Evropi bilo pametno, moralno, versko, ali u njoj je sve prožeto tajanstvenom silom koja je suvereno vladala čitav niz vekova; u njoj je sve plod tog beskrajnog spleta ideja i pojava koji su načinili sadašnje društvo. U moru dokaza, evo jednog. Narod čija je fizionomija naglašenija od drugih i čije su odluke najdublje prožete savremenim duhom, rečju, Englezi, imaju gotovo samo jednu versku istoriju. Šta je burna epoha Karla I i Kromvela koja je prethodila njihovom današnjem blagostanju, šta je čitav dugi niz događaja koje je ona donela, do samog Henrija VIII, ako ne čisto verski razvitak? Za sve to vreme, čisto političke koristi javljaju se kao drugorazredni motivi, često nestajući bez traga ili žrtvujući se mišljenju. Čak i u trenutku dok ovo pišem[3], šta je to što stvara nemir u toj povlašćenoj zemlji? Verske koristi. Ukratko, postoji li u Evropi narod koji u svojoj nacionalnoj svesti ne bi kad god zaželi mogao da nađe taj posebni princip koji je u obliku uzvišene misli bio večiti životvorni činilac i duša društvenog bića sve vreme njegovog postojanja?
Uticaj hrišćanstva se nipošto ne ograničava njegovim direktnim i neposrednim delovanjem na ljudski um. Njegov ogromni poziv jeste posledica mnogih duhovnih, misaonih i društvenih spojeva, u kojima čovečanstvo treba da pronađe ostvarivu širinu za sve puteve svoje delatnosti. Jasno je, dakle, da se sve što se završava s prvim danom naše ere, ili čak s onim minutom kada je Spasitelj svojim učenicima rekao: „Idite i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju!“, uključiv i same progone hrišćanstva, savršeno slaže sa tim opštim poimanjem njegovog uticaja. Da bi se uverili u pravo obistinjenje Hristovih proročkih reči, dovoljno je da bacimo pogled na sveopšte širenje njegovog carstva u srcima ljudi, svesnu ili nesvesnu, voljnu ili nevoljnu pojavu. Dakle, bez obzira na sva nesavršenstva, na sve što je rđavo i poročno u sadašnjem evropskom društvu, pojedinačno uspostavljanje carstva nebeskog u njemu je izvesno, zato što ono uključuje princip beskrajnog usavršavanja I poseduje klice i elemente koji su neophodni za njegovo konačno ostvarenje na zemlji.

A sada mi dozvolite da zaključim ovo razmišljanje o uticaju vere na društvo citatom iz jednog vama nepoznatog članka koji sam davno napisao

„Nema nikakve sumnje,“ govorio sam, „da čovek koji ne vidi uticaj hrišćanstva svuda gde je ljudska misao došla s njim u dodir, na ma koji način, čak i suprotstavljajući mu se, nema o njemu pravu predstavu. Svuda gde se pominje Hrist, njegovo ime očarava ljude mimo njihove volje. Ništa ne pokazuje tako božanski princip te vere kao taj odblesak potpune univerzalnosti, kojim ona na sve moguće načine prodire u dušu i opseda umove, čak i onda kada joj se, kako se čini, oni najviše protive, kojim pokorava razum saopštavajući mu dotad nepoznatu istinu i u srcima budi dosad nedoživljena osećanja, ispunjavajući nas osećajima koji nas na svoju ruku uvode u opšti poredak. Tako ona određuju svaki zasebni delokrug, istovremeno usmeravajući sva dejstva ka jednom cilju. Razmatrajući hrišćanstvo sa te tačke, svaka proročka reč Hristova postaje opipljiva istina. Otud se jasno vidi hod svih poluga koje povlači njegova svemoguća ruka što čoveka vodi njegovom pozivu, nikako ne ograničavajući njegovu delatnost, nikako ne gušeći nijedno od njegovih urođenih snaga, već naprotiv, udvostručujući ih i uzdižući do beskrajnosti. Nijedan od tih duhovnih principa ne miruje; oni se u potpunosti koriste misaonim kapacitetima, vatrenom rastegljivošću osećanja, junaštvom snažne duše i posvećenošću pokornog uma. Dostupni svakom stvorenju koje je obdareno razumom, stopljeni sa svakim otkucajem našeg srca, oni sve upijaju, rastu i štaviše jačaju sled prepreka na koje nailaze. Sa genijalcima se oni uzdižu na drugima nedostižnu visinu; sa bojažljivim umovima oni hodaju po zemlji odmerenim korakom; u umu koji razmišlja, oni su bezuslovni i duboki, a u duši sanjara bestelesni, stvarajući mnoštvo slika; u nežnom srcu koje voli javljaju se u vidu milosrđa i ljubavi. Oni uvek ide zajedno sa mišljenjem koje im se podaje i prenosi im snagu, toplotu, jasnoću. Pogledajte kako je raznovrsna priroda, kako mnogobrojne sile koje oni pokreću; koliko različitih činilaca koji postaju jedno, koliko srca savršeno različitih jedna od drugih koja biju za jednu istu ideju!

Još je čudniji opšti uticaj hrišćanstva. Pogledajte sliku potpunog razvitka novog društva i videćete kako hrišćanstvo pretvara sve ljudske koristi u svoju sopstvenu; materijalne potrebe svugde menja duhovnim potrebama; u misaonom svetu pobuđuje velika razmatranja koja nećete sresti u istoriji drugih epoha, drugih društava; rasplamsava užasnu borbu mišljenja u kojoj čitav život naroda postaje jedna velika ideja, jedno beskrajno osećanje. Shvatićete šta je sve stvorilo ono i samo ono; i lični i društveni život, i porodicu i otadžbinu, i nauku i poeziju, i razum i maštu, i uspomene i nade, i sreću i tugu. Srećni su oni koji u dubini duše spoznaju svoj rad u tom velikom pokretu sveta, pokretu koji je načeo sam Bog!

No, vreme je da okrenem vama, gospođo. Priznajem, teško mi je da se otrgnem od tih opštih gledišta. Slika koja mi se sa te visini ukazuje za mene je izvor sve utehe. Prijatna vera u buduće blagostanje čovečanstva oživljava mi dušu kada, pritisnut žalosnom stvarnošću koja me okružuje, žudim da udahnem čist vazduh, da na nebo jasnije pogledam. Ipak, rekao bih da nisam zloupotrebio vaše strpljenje. Pre svega, neophodno je bilo pokazati vam tačku gledišta sa koje treba posmatrati hrišćanski svet i naše postupke u našem svetu. Možda će vam se učiniti da nas isuviše napadam; ne, govorio sam istinu i nisam je još kazao do kraja. Uostalom, hrišćanski duh ne trpi nikakvu zaslepljenost, a tim pre narodne predrasude, zato što one razjedinjuju ljude više od svega.



Ovo je pismo dovoljno dugačko. Spočetka sam mislio da ću sve sročiti u par reči, no kasnije sam shvatio da se na osnovu razmatranja ove teme može sačiniti čitav tom. Pišite mi da li se slažete sa mnom. U svakom slučaju, nećete se spasiti drugog pisma, jer smo tek pristupili predmetu naše diskusije

Nekropolis

17. decembar 1829



[1] Da dođe carstvo Tvoje (Jevanđelje po Mateju VI, 10)
[2]  Postoji samo jedan izuzetak od tog pravila, koje je, opet, savršeno opšte: kada u sebi pronađemo verovanja višeg reda od onih koja se propovedaju masama, ta verovanja prinose dušu samom majdanu iz kojeg proističu sva naša ubeđenja i koja ne samo da se ne kose sa narodnim verovanjima već ih i podržavaju; tada i samo tada  dozvoljeno je prenebregnuti spoljašnje obrede, ne bi li se što potpunije mogli posvetiti važnijim poslovima
Ovde imamo napomenu Gagarina:
Osećamo potrebu da protestvujemo protiv ovog učenja. Mislimo da čovek koji je odgajan u skutima ruske crkve i koji ima sumnje u pogledu te crkve, treba da se kloni svetotajstva, budući da takve sumnje postoje; ali kako se nama čini, Čaadajev ne govori o tome.
Ta je fraza bila ispuštena u ruskom prevodu koji je objavljen u Teleskopu. I. G.
[3] 1829. godine
izvor



__________________________________________________


Petar Jakovljevič Čaadajev
 
(Пётр Я́ковлевич Чаада́ев, 1794-1856)
               
Petar Jakovljevič Čaadajev je ruski filozof i publicista kojeg je vlada zvanično proglasila ludim zbog tekstova u kojima je oštro kritikovao realnost života u Rusiji. Za Čaadajevljeve radove važila je zabrana publikovanja u carskoj Rusiji.
 
 
U periodu 1829-1831. napisao je svoje glavno delo Философические письма („Filozofska pisma“). Objavljivanje prvog od njih u časopisu Телескоп („Teleskop“) 1836. godine izazvalo je oštro nezadovoljstvo vlasti zbog Čaadajevljevog gorkog negodovanja iskazanog povodom isključivanja Rusije iz „univerzalnog vaspitanja ljudskog roda“, duhovnog stagniranja koje je kočilo ispunjenje unapred određene više istorijske misije. Časopis je ugašen, a Čadaajev proglašen ludim.
Petar Jakovljevič Čaadajev je rođen 7. juna 1794. godine u imućnoj plemićkoj porodici Čaadajevih. Po majčinoj liniji bio je unuk akademika i istoričara M.M. Ščerbatova, autora sedmotomne edicije „Istorija Rusije od najdavnijih vremena“. Rano je ostao siroče - otac mu je umro kada mu je bilo samo godina dana, a majka par godina potom. Njega i starijeg brata Mihajla je iz nižegorodske gubernije u Moskvu odvela tetka, kneginja Ana Mihajlovna Ščerbatova. Staratelj im je postao teča - knez D.M. Ščerbatov, u čijem domu Čaadajev stiče svoje obrazovanje.
U periodu 1807-1811. školuje se na Moskovskom univerzitetu gde upoznaje A.S. Gribojedova i buduće dekabriste N.I. Turgenjeva i I.D. Jakuškina. Maja 1812. godine braća Čaadajev započinju vojničku karijeru u elitnom gardijskom Semjonovskom puku, u kojem je služio i njihov staratelj. Sledeće godine Petar prelazi u Ahtirski husarski puk. Za vreme „otadžbinskog rata“ 1812. godine borio se u bici kod Borodina, učestvovao u jurišu na bajonet kod Kuljma i bio nagrađen Ordenom Sv. Ane i pruskim Kuljmskim krstom.
Čaadajevljev biograf M. Žiharev piše: „Hrabar, iskusan oficir, koji se dokazao u tri uspešna pohoda, besprekorno zahvalan, cenjen i ljubazan u ličnim odnosima, on nije imao razloga da ne uživa duboko, bezuslovno poštovanje i privreženost kako svojih drugova, tako i svojih nadređenih“.
Godine 1816. unapređen je u konjičkog potporučnika husarskog puka, koji je bio raspoređen u Carskom Selu. U domu N.M. Karamzina Čaadajev se upoznaje sa A.S. Puškinim, na koga je imao ogroman uticaj. Puškin je Čaadajevu posvetio nekoliko pesama. Godine 1817, kada mu je bilo 23, postavljen je za ađutanta komandanta gardijskog korpusa, generala-ađutanta Vasiljčikova. Oktobra 1820. godine dolazi do pobune u Prvom bataljonu Semjonovskog puka, u kojem je Čaadajev ranije služio. Tim povodom, Vasiljčikov bira Čaadajeva da podnese caru detaljan referat i šalje ga k njemu, koji se tada nalazio u Opavi. Mesec i po dana nakon tog putovanja, krajem decembra, Čaadajev podnosi ostavku, a naređenjem od 21. februara 1821. godine udaljen je iz službe. Time kao da se pobunio protiv sudbine po kojoj je, prema rečima njegovog prijatelja Puškina, “on, koji bi u Rimu bio Brut, u Atini Perikle, ovde – samo husarski oficir.” Pričalo se da je Čaadajev podneo ostavku jer sebe nije smatrao moralno sposobnim da nastavi službu nakon kažnjavanja bliskih mu drugova iz pobunjenog puka. Ova ostavka mladog čoveka kome je bila predodređena najuspešnija karijera, bila je neočekivana i uzrujala je društvo, ali i izazvala različita tumačenja i mitove: da je tobože bio iskompromitovan pred bivšim saborcima iz puka time što je isporučio „prijavu“ protiv njih, da je zakasnio sa pošiljkom jer se isuviše bavio svojom garderobom, ili da mu je car ponudio nešto što je smatrao otetim – unapređenje na račun „izdaje“ svojih dojučerašnjim drugova.
Istovremeno je postojala i druga tačka gledišta, zasnovana na Čaadajevljevom pismu tetki, koje se javlja u knjizi M.O. Geršenzona П.Я.Чаадаев. Geršenzon iznosi pismo u celosti, a posebno ističe: „Ja sam smatrao da je zanimljivije prezreti ovu milostinju negoli primiti je. Bilo mi je prijatno da iskažem prezir prema ljudima koji nipodaštavaju sve... Ugodnije bi mi u ovom slučaju bilo kad bih video srdžbu nadmenog glupaka.“ Osim toga, Geršenzon piše da mu nakon ostavke nijedan od njegovih drugova-oficira ni na trenutak nije okrenuo leđa (čega bi bez sumnje u nekoj meri bilo da je Čaadajev izdao interese garde i puka). Takođe je izvesno da su pismo presreli, što objašnjava neobično dugačak razgovor između Aleksandra I i Čaadajeva.  
Čaadajev je bio veoma poznata ličnost u društvu i pre objavljivanja Filozofskih pisama. Kći N.N. Rajevskog Starijeg, Jekatarina, pisala je oko 1817. godine da se on pojavljuje kao „nesumnjivo (...) i bez konkurencije najnaočitiji (...) i najizvrsniji od svih mladih ljudi Peterburga“. Prema rečima M.Žihareva, on je „osim toga što je bio veoma obrazovan i izvanredno vaspitan“ i „unapredio umetnost odevanja (...) gotovo do stupnja istorijske važnosti“. Drugovanja s njim bila su tražena i njima su se ponosili. Godine 1819. Puškin s Čaadajevim upoređuje Evgenija Onjegina, želeći da svog heroja predstavi kao istinskog kicoša: „Drugi Čaadajev je moj Onjegin...“. Njegov neprijatelj Vigelj nazvao ga je „prvim mladićem kog su izdigli do božanstva.“  
„Kada je Boris Godunov, preduhitrivši zamisao Petra Velikog, rusku mladež poslao u inostranstvo, niko od njih se nije vratio. Nisu se vratili iz prostog razloga jer ne postoji put povratka od života ka nepostojanju, jer bi se čovek nakon spoznaje besmrtnog proleća večnog Rima u sparnoj Moskvi ugušio. Ta ni prvi golubi  se nisu vratili nazad u kovčeg. Čaadajev je bio prvi Rus koji je zbilja boravio na Zapadu i otkrio put nazad. Savremenici su ovo instiktivno osećali i silno cenili Čaadajevljevo prisustvo među sobom. Na njega su mogli pokazivati sa sujevernim poštovanjem, kao nekada na Dantea: „Taj je bio tamo, video i vratio se“.
Jedan njegov savremenik piše: „Od ostalih se ljudi razlikovao neobičnom moralno-duševnom osetljivošću ... Njegov govor i čak samo njegovo prisustvo delovali su na druge kao što mamuza deluje na plemićkog konja. U njegovom prisustvu kao da je bilo neugodno posvećivati se svakodnevnim trivijalnostima. Na njegovu se pojavu svako nekako nehotično moralno i misaono osvrtao, dovodio u red i gizdao se.“
Šestog jula 1823. godine, prvenstveno zbog pogoršanog zdravlja, otisnuo se na put po Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji i Nemačkoj. Pre odlaska je sa bratom podelio imetak, nameravajući da se ne vrati u Rusiju. Otplovivši brodom iz Kronštada, iskrcao se u blizini Jarmuta, a odatle krenuo za London, gde provodi četiri dana, odlazeći povremeno na more u Brajton. Iz Engleske odlazi u Pariz, a odatle ide u Švajcarsku. Krajem marta 1825. godine boravi u Rimu, a zatim putuje u Karldsbad po kojem ga sprovodi Nikolaj Turgenjev i gde sreće velikog kneza Konstantina Pavloviča. Bez obzira što se sve vreme lečio, njegovo zdravlje se i dalje pogoršavalo. Čaadajev je boravio i u Milanu, a juna 1826. godine vraća se u domovinu.
Dok je još bio u službi, 1814. godine u Krakovu je bio primljen u masonsku ložu, 1819. godine u „Savez blagostanja“, a dve godine kasnije postaje član i Severnog društva dekabrista. Kada je pristupio ovom društvu, nije uzimao učešće u njihovim aktivnostima i prema njima je gajio uzdržano-skeptički odnos. Godine 1822. carska vlada zabranjuje masonske lože u Rusiji, a godinu dana pre toga Čaadajev napušta masonsku ložu „Ujedinjena braća“.
Po povratku u Rusiju 1826. godine uhapšen je zbog sumnje da je pripadao dekabristima. „Čaadajev je u pismima svojim bližnjima govorio da će zauvek otići, i njegov vrli prijatelj Jakuškin bio je do te mere uveren u to da je na saslušanju nakon sloma pobunjenika mirne duše svrstao Čaadajeva u lica koja su vrbovana u nelegalnu organizaciju“. Dvadesetog i šestog avgusta, po zapovesti Nikolaja I Čaadajev je podrobno ispitan.  Čaadajev je pismeno potvrdio da nije sudelovao ni u jednom tajnom društvu, pri čemu je kategorički poricao svoje učešće u Severnom društvu. Oslobođen je nakon četrdeset dana.
Početkom septembra Čaadajev stiže u Moskvu, a sledećeg meseca se nastanjuje u jednom podmoskovskom selu kod svoje tetke. Čaadajev ovde živi u samoći, povučeno, mnogo čita, uz neprekidan tajni policijski nadzor. U to vreme u njega se zaljubljuje Avdotja Sergejevna Norova, susetka u kojoj se „javlja kult Čaadajeva, gotovo kao svojevrsna religijska egzaltacija.“
U periodu 1829-1831 piše svoja čuvena Filozofska pisma (adresirana na gospođu E. D. Panovu). S proleća 1830. godine ovi spisi se šire od ruke do ruke u redovima ruskog obrazovanog društva. Maja ili juna 1831. godine Čaadajev se vratio u društvo.
Objavljivanje Prvog pisma izazvalo je pravi skandal i po Hercenu, proizvelo utisak „pucnja koji je odjeknuo u tamnoj noći“. Pismo je izazvalo gnev Nikolaja I koji je napisao: „Pročitavši članak, držim da je njegova sadržina smeša drskih besmislica dostojnih umobolnika“. Krajem septembra 1836. godine u Rusiji izlazi petnaesta sveska časopisa „Teleskop“, a u rubrici „Nauka i umetnost“ objavljen je članak pod originalnim nazivom „Filozofska pisma gospođi ***. Prvo pismo.“ Članak je bio nepotpisan. Umesto potpisa je stajalo „Nekropolis, 17. decembar 1829“. Članak je pratila napomena redakcije: „Ova su pisma napisana od strane jednog našeg zemljaka, a njihov niz čini jedinstvenu celinu koja je prožeta jednim duhom i u kojoj je razvijena jedna glavna misao. Uzvišenost teme, dubina i opširnost ubeđenja, stroga doslednost zaključaka i energična iskrenost izražavanja daju im posebno pravo na pažnju razumnih čitalaca. U originalu su pisana na francuskom jeziku. Ponuđeni prevod ne poseduje sve prednosti originala kada je u pitanju spoljašnja dekoracija. Sa zadovoljstvom obaveštavamo čitaoce da imamo dopuštenje da naš list ukrasimo i drugim pismima iz tog niza.“  
Časopis „Teleskop“ u kojem je pismo objavljeno je zabranjen, urednik prognan, a cenzor otpušten. Čadajeva su pozvan kod moskovskog upravnika policije, gde mu saopštavaju odluku vlade da ga proglašavaju ludim. Svakog dana mu je dolazio lekar koji bi ga pregledao, bio je u kućnom pritvoru i imao je pravo da u toku dana jednom izađe u šetnju. Nadzor policijskog lekara nad „bolesnikom“ je okončan tek 1837. godine, uz uslov da „više ništa ne sme pisati“. Priča se da mu je lekar koji je bio zadužen za nadzor već na početku poznanstva rekao: „Da mi nije porodice, žene i šestoro dece, pokazao bih im ko je u stvari lud“.
Filozofsko pismo je zadalo snažan udarac ruskoj filozofiji. Njegove su se pristalice uobličile u zapadnjake, a njegovi kritičari u slovenofile. Čaadajev iznosi dve osnovne ideje ruske filozofije: težnju za osvarenjem utopije i traganje za nacionalnim identitetom. On sebe vidi kao religioznog mislioca, priznajući postojanje Vrhovnog razuma koji se u istoriji ispoljava kroz Proviđenje. Čaadajev ne poriče hrišćanstvo, ali tvrdi da se njegova osnovna ideja sastoji u „ostvarivanja Carstva Božjeg na zemlji“, pri čemu je Carstvo Božje metafora za pravedno društvo koje na Zapadu već postoji. Što se tiče nacionalnog identiteta, on jedino ističe ideju ruske originalnosti. „Mi ne pripadamo ni Zapadu ni Istoku, mi smo isljučen narod“. Smisao Rusije je da posluži za nauk celom čovečanstvu. Međutim, Čaadajev je bio daleko od šovinizma i vere u izuzetnost Rusije. Za njega, civilizacija je univerzalna, a svi dalji pokušaji traganja za originalnošću jesu „nacionalne predrasude“.
U Filozofskim pismima on sebe proglašava pristalicom niza principa katolicizma, ali Hercen njegove poglede na svet naziva „revolucionarnim katolicizmom“ budući da se Čaadajev nadahnjivao idejom koja ne postoji u ortodoksnom katolicizmu - „slatkom verom u buduću sreću čovečanstva“, uzdajući se u ispunjenje zemaljskih nadanja naroda kao opšeg razumevanja celine koja savladava egoizam i individualizam koji protivureče univerzalnom pozivu čoveka da bude pokretač Vaseljene pod rukovodstvom svevišnjeg razuma i univerzalne slobode. Čaadajeva nisu zanimale teme greha, crkvenog obreda itd, već je bio usredsređen na hrišćanstvo kao apstraktnu silu. Kod katoličanstva ga je privuklo jedinstvo religije sa politikom, naukom, društvenim preobražajem – „utisnutost“ te veroispovesti u istoriju.  
U ovom periodu Čaadajev u svojoj zemlji dobija ulogu proroka. 1827. godine Jakuškin o tome piše: „...on je strašno egzaltiran i sav prožet svetim duhom... Iz minuta u minut on pokriva svoje lice, ispravlja se, ne sluša šta mu se kaže da bi, kao u nadahnuću, počeo da govori“. U razgovoru sa svojim poštovaocima živo se koristi epistolarnim žanrom. 
Čaadajevljevo sledeće delo je Апология сумасшедшего („Apologija ludaka“). Do kraja života boravio je u Moskvi, uzimajući najaktivnje učešće na svim ideološkim sastancima koje su organizovali najistaknutiji ljudi tog vremena (Homjakov, Kirijevski, Hercen, K. Aksakov, Samarin, Granovski i dr.)
Njegovo delo Апология сумасшедшего je odgovor na optužbe za nedostatak patriotizma. Ovo delo objavljeno je nakon autorove smrti. U njemu, govoreći o Rusiji, Čaadajev tvrdi:“... pozvani smo da rešimo veći deo problema društvenog ustrojstva, da dovršimo veći deo ideja koje su ponikle u starim društvima, da odgonetnemo najveće probleme čovečanstva. Često sam govorio i rado ponavljam: mi smo, tako reći, samom prirodom stvari predodređeni da budemo pravi sud savesti, sud koji se bavi mnogim tužbama koje se vode pred velikim tribunalom ljudskog društva i duha”
Hercen je pisao: „Tužna i originalna Čaadajevljeva figura oštro se isticala nekim bolnim prekorom na olinjaloj i teškoj pozadini moskovskog high life[1]. Voleo sam da ga posmatram među tom lažnom aristokratijom vetropirastih senatora, sedih obešenjaka i uglednih ništarija. Ma koliko bila gusta gomila, oko bi ga odmah pronašlo. Godine mu nisu pokvarile vitki stas; odevao se veoma brižljivo; bledo i nežno lice bilo mu je sasvim nepomično kad je ćutao, kao da je od voska ili od mramora; „čelo kao gola lobanja“, sivoplave oči bile su tužne a u isto vreme imale su u sebi nečeg dobrog; naprotiv, fine usne su se ironično smeškale. Deset godina je on stajao, skrstivši ruke, negde pored stuba, drveta na bulevaru, u salonima i u pozorištima, u klubu i – ovaploćenim vetom, živim protestom posmatrao vihor lica koja su se besmisleno vrtela oko njega, bio kapriciozan, pravio se čudakom, tuđio se od društva, a nije mogao da ga napusti, onda je rekao svoju reč mirno se sakrivši, kao što je krio u svojim crtama strast pod ledenom korom. Onda je opet ućutao, opet postao kapriciozan, nezadovoljan, razdražljiv, opet se odbio od moskovskog društva i opet ga nije napustio. U njegovom su se društvu i starci i mladići osećali nelagodno, teskobno; oni su se, bogzna zašto, stideli njegovog nepomičnog lica, njegovog direktnog pogleda, njegovog tužnog ruganja, njegove uvredljive popustljivosti. Zašto su ga primali, pozivali... i još više odlazili k njemu? Pitanje je veoma ozbiljno.“
Nakon Krimskog rata, ne videvši poboljšanje položaja Rusije, Čaadajev čak razmišlja o samoubistvu. Umro je od zapaljenja pluća 14. (26.) aprila 1856, ostavivši materijalne dokaze potpunog rastrojstva. Sahranjen je na Donskom groblju u Moskvi. Želeo je da bude sahranjen u „Donskom manastiru, kraj groba Avdotje Sergejevne Norove ili u Pokrovskom, kraj groba Ekatarine Gavrilovne Levaševe“.  
Čaadajev je celog života bio pravoslavac, redovno se ispovedao i pričešćivao. Pred smrt ga je pričestio pravoslavni sveštenik i sahranjen je po pravoslavnom običaju. Geršenzon je pisao da je Čaadajev napravio čudnu nedoslednost time što nije primio katoličanstvo i formalno prešao „u katoličku veru“, uz poštovanje utvrđenog obreda.   
Za razumevanje Čadajevljevog dela potrebno je uzeti u obzir prebrođene krize identiteta. „Godine 1823. kod Čaadajeva nastupa prva duševna kriza okrenuta religiji. Čaadajev, koji je u to vreme mnogo čitao, interesovao se u to vreme za mističnu filozofiju, a poseban uticaj na njega imalo je delo Šelinga. Zdravlje mu je popustilo usled izuzetne duševne napetosti i on je otišao na oporavak u inostranstvo, gde je ostao do 1826. godine (što ga je i spasilo od pogibije, budući da je blisko sarađivao sa najistaknutijim dekabristima). Po povratku iz inostranstva Čaadajev je uhapšen, ali je uskoro oslobođen i dozvoljen mu je povratak u Moskvu, gde je prebrodio drugu krizu. Kroz nekoliko godina postaje besprekoran zatvorenik, sav udubljen u složenu misaonu rabotu. Tridesetih godina, potpuna Čaadajevljeva samoća izgradila je njegov filozofski i religiozni pogled na svet, koji je svoj izraz našao u nizu studija napisanih u formi pisama.   
Iako je Čaadajev bio lišen mogućnosti da objavljuje, njegova su se dela ipak širila u rukopisu, i on je i dalje ostajao uticajan mislilac koji je ukazivao na značaj delovanja na predstavnike različitih filozofsksih pravaca. Čaadajev je imao suštinski uticaj na dalji razvoj ruske filozofske misli, a po mnogima je pokrenuo polemiku između slovenofila i zapadnjaka. Po mišljenju A. Grigorijeva, Prvo pismo je bila ruka koja je jednom razdvojila dva dotle ni ujedinjena, ali ni razjedinjena tabora mislilaca i stvaralaca. U njemu je po prvi put direktno postavljeno pitanje o smislu ruske narodnosti, samostalnosti i osobitosti, pitanje koje je do tada mirno počivalo i koje niko nije načeo i pokrenuo.“
„Trag koji je Čaadajev ostavio u svesti ruskog društva je tako dubok i neizbrisiv, da se nehotice postavlja pitanje: nije li dijamantom urezan u staklu? (...) Sva svojstva koje u ruskom životu nisu postojala, o kojima čak nije ni naslućivalo kao da su se namerno objedinila u Čaadajevljevoj ličnosti: ogromna unutrašnja disciplina, uzvišena misao, moralna izgrađenost i hladno držanje jesu medalje kojima čovek sebe okružuje, uviđajući da je u vremenu samo oblik i unapred pripremajući kopiju za svoju besmrtnost“.   
Što se njegovog pogleda na istoriju tiče, Čaadajev je smatrao da „obična“ istorija ne daje odgovore. „Običnom“ je istorijom nazivao empirijsko-opisni pristup bez moralne orijentacije i odgovarajuće smisaone posledice po čovekovu delatnost. Tvrdio je da takva istorija samo nabraja događaje i činjenice koje se neprekidno nagomilavaju, prepoznavajući u njima samo „bezrazložno i besmisleno kretanje“, beskonačna ponavljanja u „jadnoj svetskoj komediji“. Originalna i filozofski razumna istorija dužna je da „u kretanju stvari prepozna plan, nameru i razum“, da čoveka shvati kao moralno biće koje je brojnim nitima iskonski povezano sa „apsolutnim razumom“, „vrhovnom idejom“, „Bogom“, „da ni u kom slučaju nije izolovano i zasebno biće koje je u datom trenutku ograničeno, tj. leptir vodenog cveta koji u isti dan i dolazi na svet i umire, povezano sa sveukupnošću sveta samo zakonom rađanja i umiranja. Da, potrebno je otkriti ono zbog čega stvarno postoji ljudski rod: potrebno je svima pokazati misterioznu realnost koja se nalazi u dubini duševne prirode i koja se zasad tek samo naslućuje pod nekim retkim svetlom.“         
O sudbini Rusije on piše: „...mutno i mračno bitisanje, lišeno snage i energije; jedino što je ono oživljavalo bio je zločin, jedino što je ublažavalo bilo je ropstvo. Ni zanimljivijih uspomena, ni dražesnijih slika u sećanju naroda, ni jačih poruka u njegovom predanju... Živimo jednu sadašnjosti u njenim najteskobnijim predelima, bez prošlosti i budućnosti, sred mrtvog zastoja...“
Tumačenje hrišćanstva kao metode istorijski naprednog društvenog razvoja uz apsolutno uvažavanje kulture i prosvećenja, vlasti ideja, razvijenog osećaja za pravdu, ideje duga itd. poslužile su mu kao osnova za oštru kritiku aktuelne situacije u Rusiji i kretanja istorije koje ju je dovelo do takvog stanja. On piše da je odvajanje pravoslavne crkve od „svetskog bratstva“ u vreme raskola, po njegovom mišljenju, imalo najbolnije posledice po Rusiju, budući da ogromno religijsko iskustvo, „značajan umni posao“ u trajanju od osamnaest vekova nije dotakao Rusiju, isključenu iz kruga „blagotvornog delovanja“ Proviđenja zbog „slabosti naše vere ili nesavršenosti naših učenja“. Otuđivši se od katoličkog Zapada „ogrešili smo se u vezi istinskog duha religije“, nismo usvojili „čisto istorijsku stranu“, načelo društvenog preobražaja koje se javlja kao unutrašnja osobitost pravog hrišćanstva i zbog toga „nismo ubirali sve njene plodove, mada smo se povinovali njenom zakonu“. „U našoj krvi ima nečega neprijateljskog prema svakom istinskom napretku“, budući da stojimo „otrgnuti od zajedničkog puta u kojem se društvena ideja hrišćanstva razvila.“


[1] Više društvo – Prev.
 
izvor

Нема коментара:

Постави коментар