Većina ljudi smatra da samo od njihove samovolje ovisi hoće li svoje divljenje nakloniti onome što je doista vredno divljenja, svoju ljubav onome što je vredno ljubavi, svoju veru onome što je vredno vere, i da tako mogu uskratiti svoje služenje zakonitu gospodaru. Ovi ljudi većinom prekasno bivaju svesni da tako iz slobode zapadaju u nevolju da se moraju diviti onome što nije vredno divljenja, ljubiti ono što nije vredno ljubavi, verovati onome što nije vredno vere i služiti onome koji nije vredan nikakva služenja.
1.
Prema rečima sv. Martina, čovek je hteo biti čovekom bez Boga, ali Bog nije hteo biti Bog bez čoveka. Kako bi stvorio prirodu i čoveka, Bog je morao samo slobodno razviti svoju moć i veličanstvenost, morao se nekako osloboditi – a da spasi paloga čoveka, morao je u neku ruku učiniti nasilje. Morao se, naime, lišiti svoje veličanstvenosti, kako bi mogli shvatiti Njega i njegovu pomoć, i kako bi to mogli podneti u svojoj slabosti i pokvarenosti. Samo ljubav poima i kadra je za tu žrtvu.
Ako stvorenje ne poima, pa se zato divi onome što je iznad njega, još manje shvata kako se to što je iznad njega ujedno spušta dole, u njega i pod njega. Naša filozofija još nije jasno shvatila ovo silaženje, iako je ono već jasno izrečeno u reči supstancija kao podmet, kao temelj i utemeljenje. Sve što proizvodi sa svojim proizvedenim izjednačava se ili se s njim sjedinjuje, a da se s njim ne meša, nego samo tako što se kao majka spušta toliko duboko, pod ono, koliko se otac zadržava iznad njega. Kao što se stvoreno biće ukida/uzdiže u Boga, ovaj se ukida/uzdiže u stvoreno biće i obrnuto. A ako je ovaj normalni uzajamni proces ukidanja/uzdizanja poremećen, na stvoreno biće koje se htelo uzdići prema ocu, majka odmah uzdigne/ukine ili potisne naniže, lako ćemo razumeti da tu nenormalnost ne može ispraviti otac, nego jedino majka, naime dublja emanacija materinstva nego što je to bila ona prva. Iz ovoga se može shvatiti funkcija ženskosti kako u dobrom, tako i u lošem smislu.
2.
Trgovac zapisuje sve što primi od svoga poslovnog prijatelja na svoj račun, ili debet, kao što mu ovaj daje, zapisuje na njegov račun, ili credit. Na jednak način vodi svoje knjigovodstvo i ljubav. Kada mi se, naime, moja ljubljena predaje, ja sam postao dužnikom, a kada se ja predajem svojoj ljubljenoj – kada joj verujem – ona mi postaje dužnom. Čak mi se ni Bog ne može predati ako Mu se ja ne predam, ako Mu se ne prepustim, ako se ne oslonim na Njega, ako mu ne verujem. Ali, On mi se ne može uskratiti ako Mu se predajem kad mu verujem: i tako mi On na neki način postaje dužnim.
3.
Kad imam svoju ljubljenu, ja njome vladam i njezin sam gospodar. Kada ona ima mene, vlada mnome i moja je gospodarica. Ako onome koga ljubim mogu pričiniti radost, time se oslobađam potrebe, patnje, a ako mu mogu oduzeti kakvu patnju, time primam radost. Kao u prvom, tako i u drugom slučaju, ljubljenom sam biću dužan onoliko zahvalnosti koliko i ono meni, i u tom smislu možemo reći da ljubav sve zapisuje dvostrukom kredom.
4.
Zato bismo mogli reći da je onaj ko ljubi zahvalan svojoj ljubljenoj već zato što mu dopušta ljubiti. Ali pogledamo li izbliže, pokazuje se da mogu ljubiti samo onu osobu, to jest da mogu dopustiti da je od mene ljubljena samo ona osoba koja sa svoje strane ljubi mene. U tom smislu Bog se u Pismu vrlo često žali da malo ljudi puštaju da ih On ljubi, pa i to da ih ljubi tako malo, pa da zato On, iako je Ljubav, može zbilja ljubiti tako malo ljudi, a i njih – njihovom krivnjom – tako malo, iako bi ih itekako rado ljubio.
5.
Iz ovoga sledi da zapravo ništa nije vredno ljubavi, osim ljubavi same; jer u području duha i srca, vrednost, prihvatljivost i zasluga su jedno.
6.
Ništa nije pogrešnije, prostačkije, nego kada poniznost ljubavi koja se slobodno spušta zamenjujemo s neslobodnom niskošću, i kada njenu uzvišenost brkamo s ohološću. Doista poniznost i uzvišenost u svom jedinstvu kao androgin tvore ljubav, i kada ta (ljubav) kao takva, kao moć gasne, nastupa polna razlika kao nasilje i slabost, kao obest ili tiransko uživanje ili naslada ropstva, što je međusobno vezano lancem kao u divljem braku.
7.
Ljubav nas čini istinski slobodoumnim (liberalnim), jer onaj ko ljubi ne odvaja pravo (vladanje) od dužnosti (služenja), posedovanje od posedovanosti ili dopuštanja da se bude posedovan.
8.
O Bogu neprestance svedoče kako onaj koji Ga ljubi, tako i onaj koji Ga mrzi. Kao što, naime, dobar čovek u svojoj sreći slavi Boga i zahvaljuje Mu, i kao što ga u nesreći moli, tako i zli čovek u bolu i nesreći Boga proklinje, a u sreći mu prkosi.
9.
Iako celokupna hrišćanska religija počiva na spoznaji i uverenju da je „Bog ljubav“, mnogi teolozi i moralisti ipak govore o našoj dužnosti prema Bogu i prema ljudima tako kao da dužnost i ljubav u temelju nisu jedno te isto. Ako je, naime, rečeno u Pismu da su sve zapovesti sažete u jednoj, i to u ljubavi prema Bogu i ljudima, ipak je kao dužnost zapoveđena sama ljubav. Naravno da ta ljubav ne bi mogla biti zapoveđena ako bi se sastojala samo iz požude i strasti, pa zato zapovest ljubavi izriče samo to da je u moći svakoga čoveka otvoriti se ili zatvoriti se pred nekim afektom ove ljubavi koji mu se slobodno nudi ili ga moli. Identitet ljubavi i dužnosti se, doduše, pokazuje već i time da i jedno i drugo govore o povezanosti. Jer reč dužnost, obveza, proističe iz toga da smo vezani ili povezani, pa je razlika između dužnosti i ljubavi samo u tome da dužnost (zakon), kao puka obitavajuća moć goni na povezanost, dočim ljubav kao moć koja ispunjava i obitava unutar, privlači, zbog čega ljubav oslobađa od pritiska zakona, tako kao što prodor zraka u telo bez zraka ovo oslobađa od zračnog pritiska. Povezanost koja je u dužnosti bila još jednostrana i zato neslobodna, u ljubavi postaje uzajamna, pa time i slobodna. U ovom smislu je u Pismu rečeno da je ljubav ispunjenost zakona, i u tom smislu se reč ili ljudski personificirana žudnja za ponovnim spajanjem zove „nasićujućom“ (speisende) ili „ispunjavajućom“ (erfüllende).
Ona stara rečenica: Pater in filio, filius in matre (Otac u sinu, sin u majci) izražava dvostruki odnos svakog proizvodećeg prema svom proizvedenom, kada je taj kao otac suptilniji od porođenog, pa mu je nepojmljiv, a kao majka, suprotno tomu, pojmljiv, takav da hrani i ispunjava, ili deli hranu i sebe u njoj: kao Otac postavlja se iznad njega poput neba, a kao majka je pod njim, poput zemlje.
10.
Težina obveze ili zakona, dakle, izriče prazninu ili nedostatnost obitavanja-unutra, jer teško je ono što nema svoje noseće središte u sebi, i što njegovu moć iskušava samo kao obitavajuću. Ispražnjenost od ljubavi i teško srce su stoga sinonimi, onako kako je tama kao težina očiju – ispražnjenost od svetlosti.
Stari su Nemci nazivali bitak-u-tuđini (In-der-Fremde-sein) također i bitak-u-bedi (Im-Elend-sein). U tuđini/bedi je onaj ko napusti svoju majku i ko se nalazi kod tuđe majke ili maćehe, u području ili kod posrednika kojemu nije jednako važan. Jer to što je rođeno, njegova prirodna majka uzvisuje ili snizuje u razmeri s tim kako se to uzvisuje ili snizuje u odnosu prema ocu. Otuda postaje razumljiva i ona rečenica: Svako je biće dobilo zadaću da rodi svoga oca (Saint-Martin: Esprit des Choses I, 267), naime uz pomoć svoje majke; jer se roditeljica predaje detetu u istoj razmeri, odnosno tako želi dete, kao što se dete predaje ocu i kako ga želi. Upotrebimo li izraz ukidanje/uzdizanje (Aufhebung) u Hegelovu smislu, mogli bismo reći da se u istoj razmeri u kojem se sin ukida/uzdiže u oca, u normalnom stanju mati ukida/uzdiže u sina, dočim mu se u nenormalnom stanju uskraćuje kao maćeha.
11.
Nema ništa gluplje od verovanja u zbiljsko ili uspelo samoljublje (filautiju), jer sebe možemo ljubiti toliko malo koliko možemo sebe zagrliti. Onaj ko hoće sebe ljubiti i samome sebi se diviti, ustvari samo nastoji preko svedočenja drugih opovrgnuti svoje dvojbe o tome da je sam vredan ljubavi i divljenja, što mu nikada ne može uspeti, tako da naposletku uvek ostaje unutarnje prazan. Samoljublje, kao i divljenje samome sebi, uvek dokazuje samo tu prazninu, za koju smo krivi mi sami; samoljublje je kao tantalski trud, kazna za odbijeno divljenje i ljubav onoga što je doista vredno divljenja i ljubavi.
12.
Svaki čovek, kao onaj najplemenitiji tako i onaj najprostiji, ima potrebu diviti se, poštovati i biti poštovan, ljubiti i biti ljubljen. Onoga koji nas ne poštuje ili nas smatra nevrednima, iako ga priznajemo za višeg od sebe, možemo se samo bojati ili smo pred njim zastrašeni: onoga koji nam nije naklonjen ne možemo ljubiti. Jer samo je slobodna naklonjenost ljubav; samo onaj ko ima sebe, može se i predati, i samo njega primamo, dočim onoga koji je bez vlastitosti ili je vlastitost izgubio uzimamo, i za to mu se ne zahvaljujemo.
13.
Darovatelj nije dar, i dar nije darovatelj, a ipak u daru darovatelj daruje sebe sama, onoliko koliko ljubi, a primatelj prima u daru darovatelja, onoliko koliko ga ljubi. Ako ti u svojemu daru ne darujem sebe sama (svoje srce), ne ljubim te, i ako u daru ne primaš mene sama, ne ljubiš me.
14.
Istinski nesretnim i neblaženim moramo nazvati samo onoga ko ne može steći nikakvu naklonost prema onome koga se ustvari treba bojati, i koji je preko naklonosti vezan za onoga koga bi trebao prezirati.
15.S pravom govorimo da samo uz pomoć dobrih dela možemo privući srce i uza se ga vezati. No zbiljsko dobro htenje je već dobro delo, i to načelno i središnje dobro delo, pa stoga veće od onih koje samoživo ili slobodno biće može iskazati drugome, i bez kojega su sva druga dobra dela ništavna, pa tako i ne mogu biti priznata kao takva, niti mogu polučiti priznanje.
Tako dobro delo koje priroda ili poeta (umetnik) ukazuju osetilu koje opaža lep oblik, ustvari dolazi od dobrog htenja koje je priznato kao takvo: onako kako lepota kao ljupkost (Lieblichkeit) potiče od ljubavi, ružnoća (Hasslicheit) iz mržnje, i kako je Charis ili Gratia isto što i Charitas (milost ili naklonjenost). Inače, glede lepote materijalnog oblika, tu je srodnost lepog (Schön) s „blagonaklonošću“ (Schonen) utoliko pravilnija, jer je samo blagonaklona Božja milost ta koja našem oku lepim omotom, kao lepim izgledom, uskraćuje bezličnost, da, odvratnost koju materija krije u sebi. Privid (Maya) u sebi nije ni istina ni laž, nego to postaje samo po intenciji onoga koji ga uspostavlja, onako kako prevara nastaje samo krivnjom onoga ko je smatra nečim drugim nego što jest.
16.
Ako onaj ko čini dobro delo za sebe veže srce onoga ko je dobro delo primio, ta veza mora biti slobodna, to jest uzajamna. Primatelj treba biti tako spreman i radostan da se isporuči u vezu kao što darovatelj treba biti spreman i radostan povezati se. Ko može davati bez oholosti, taj može i bez samoponižavanja (pritiska) uzimati, a onaj ko uzima sa samoponižavanjem, kadar je davati samo s ohološću.
17.
Potreba da sebe vidiš poštovanim i ljubljenim je tako istinska i snažna da često ne opravdava samo slabost onoga koje je tu previše lakoveran, pa dopušta da bude prevaren, nego pokadšto i nezlonamernog prevaranta ili prevarantkinju.
18.
Ako s pravom preziremo koketnost kao težnju za sviđanjem koja je preterana ili smera na prevaru, ipak ne treba zaboraviti da ljubav i prijateljstvo ne mogu postojati ukoliko nam se prijatelj prestane pokazivati u ugodnu svetlu, dakle, ako više ne želi sviđati nam se. Baš brigu, čak skrupuloznost u tome dokazuje ljubav koja zajedno s malim uvek daje veliko, baš zato što i veliko koje daje smatra malim i premalim, a ono malo što prima, prevelikim.
19.
U našim racionalnim vremenima, kad znamo čak i za racionalno stočarstvo i načine za racionalnu proizvodnju stajskog gnojiva, razumljivo je da je ljubav, kao i religija, racionalizirana u istom smislu, to jest očišćena od te skrupuloznosti kao da je posredi praznoverje – a ustvari je time zajedno s vodom nakon porođaja bačeno i dete.
20.
Ljubiti u tako velikoj meri znači služiti ljubljenom, da i obrnuto, služenje lako proizvede ljubav. Ljubiti, znači učiniti nešto s radošću, znači patiti i iskušavati pomanjkanje za ljubljeno biće; I ko ne bi imao ili ne bi znao ništa drugo što bi za ljubljeno biće mogao uraditi, što propatiti ili čega se lišiti, taj bi prestao ljubiti.
21.
Ne ponižava nas i ne čini nas neslobodnim služenje, nego samo ono služenje koje briše poštovanje i ljubav; služenje iz ljubavi stoga oslobađa, iskazuje nam čast i uzvisuje nas, i ništa nije budalastije nego kad ljude pokušavamo osloboditi time da su bez služenja, jer ih na taj način ostavljamo bez ljubavi. Tako bismo od njih samo napravili rulju koja nije prijemljiva za slušanje.
22.
Žališ li se zbog toga što moraš služiti, pomisli na to dan svetu nema nikoga ko ne služi, i to često ne samo višim od sebe, nego baš nižim. Za ljubavno služenje niko nije prevelik niti premalen, jer i Bog, kako kaže Pismo, služi onome ko Njemu služi dobrovoljno i pošteno. I u najobičnijem služenju je dobra volja ili ljubav ono što je najbolje, i lud je onaj ko svojom zlobom ili odsutnošću ljubavi onemogućuje onome ko mu služi služenje s dobrom voljom, odnosno da mu dobro služi.
23.
Hoćete li dakle, vi koji ste svetovne i duhovne veličine, da vam ljudi služe voljno i dobro, učinite ipak i nešto zbog čega će vas moći ljubiti – a da bi vas ljubili, učinite nešto zbog čega će vam se diviti. Jer divljenje ostvaruje slobodno podređivanje, pa kada neko pokušava postati autoritet, neka se pokaže vrednim divljenja, znači istodobno i uzvišen, i onaj ko se spušta ili ljubi. („Milost“ (Gnade) dolazi od „izglađivanja“ (Gnieden) ili uniženja (Niedern). Die Sonne geht zu Gnaden, govorili su stari, to jest „sunce zalazi“).
24.
Istinski ljupka i uljudna je ljubav, i naprotiv, odsustvo ljubavi je uvek neotesano, ma kako uljuđenim i ljupkim hoće se praviti.
25.
Kao što je svakom ljudskom srcu potrebno poštovanje i ljubav, potrebno mu je i opraštanje. No samo ljubav prašta, i rado oprašta, jer joj smirenje i kajanje, koji joj se obraćaju, pomažu razviti bogatstvo i punoću svoje nežnosti. Istinsko kajanje nije kajanje zbog toga što smo oštetili ili nečim povredili onoga ko zbog toga može nas kazniti, nego onoga ko nam oprašta, ili je spreman oprostiti nam.
26.
Bez su-patnje/sućuti (Mitleiden) nema nikakve zajedničke radosti (Mitfreuen). Ne samo da u nevolji poznajemo prijatelja i ljubljeno biće, nego su prijateljstvo i ljubav tek ukorenjeni u nesreći i nevolji. U sreći i blagostanju ljudi stižu ne dalje od druženja (kako sa ženama, tako i s muškarcima), pa čak i kada klica ljubavi proklija bez suza, neće uhvatiti korena bez ove rose.
Ko nikada nije jeo kruh sa suzama,
Ko nikada nije u noćima, probdevenim u bolu,
Sedio uplakan na postelji,
Taj vas ne poznaje, o nebeske moći.
(slobodni citat iz Goethea)
27.
Ljubav prašta onome ko se kaje, to jest onome koji se pošteno ispovedi. Svaka biljka umire ako ogolimo njezin koren ili ga izvadimo na svetlost, a ko je obavio ispovest, to je učinio s grehom ili odsutnošću ljubavi koja se u njemu ukorenila, i koja je, kao i indiferentnost, već zametak mržnje. Ko se pokajnički ispoveda, odaje svoje zlo uz dobro, kao što je kao grešnik odavao svoje dobro uz zlo; jer nema greha koji ne bi napao koren dobrog i utoliko ga ogolio.
28.
Nije vidljiva, opipljiva hrana ta koja nas zapravo hrani i održava, ili - prema točnom francuskom izrazu – koja nas „supstancira“, nego nevidljiva, skrivena moć koja je u njoj prikrivena ili incognito, i kroz koju onda, kada hranu uzimamo u sebe i počinjemo je koristiti, one moći stupaju s nama u zbiljsku zajednicu, kao u communio vitae: one moći su hranu proizvele u tu svrhu. Ako sunce na nebu svojom svetlošću i toplinom hrani biljke, ako ih blagoslivlja i ako im se priopćava – jer ono što sunce nije blagoslovilo ili posvetilo, to ne može uspevati – ono im na neki način govori: „Uzmite i jedite, ovo sam ja“, a ipak, ne komada se u nebrojene hostije, nego na nebu ostaje isto.
Drugu osobu kao osobu ne mogu, naravno, neposredno posedovati i uživati, osim ako mi se ne unizi do neosobnog dobra i stvari. Otuda materia iz mater; i u tom smislu je svako sebe-izručivanje bića koje ljubi sebe-darivanje ljubljenome. Bez uvida u to stalno premeštanje-sebe-u-drugoga i ponovno sebe-preuzimanje vlastito-osobnog u ne-vlastitu prirodu (naravno, u drugom smislu nego što o tome govore filozofi prirode), bez toga uvida u ovaj po-sebljujući i od-sebljujući (sich verselbstigenden und entselbstigenden) proces ne razumemo ni jedno ni drugo.
A na osnovi ovoga shvatamo i izvornu androginu prirodu duha, ili (činjenicu) da svaki duh kao takav ima svoju prirodu u sebi i ne izvan sebe; kao što je, naime, istinska (wahre) ljubav zbiljska (wirklich) tako kao što oba bića koja se ljube uzajamno postavljaju svoju po-sebljujuću i od-sebljujuću mogućnost u zbiljnost: mogućnost čija je bitkovna nazočnost (Vorhandensein) dakle pretpostavljenu u oboma. Nerazumevanje ove izvorno androgine prirode čoveka je doduše tako veliko da su čak i stvaranje Eve iz Adama, to stvaranje drugog čoveka, pomešali s raspolovljivanjem spolne mogućnosti u oboma, do koje je navodno došlo tom prilikom, pa su, dakle, predstavljali androgine kao apsolutno nesposobne za razmnožavanje. U normalnoj spolnoj vezi – vezi preko ljubavi – muškarac ženi pomaže diviti se, a ova muškarcu ljubiti, ili muž pomaže ženi koja je u njemu prema muškosti, a ova mužu koji je u njoj – prema ženskosti. U nenormalnoj spolnoj vezi – vezi bez ljubavi – žena pomaže mužu prema zmiji, a muž ženi prema luciferskom, oholom duhu.
29.Zapravo, srce je hranjeno i supstancirano samo drugim srcem, i u svakoj drugoj hrani ili uživanju srce na kraju ostaje prazno. Kao što čovek dakle živi i jede samo od čoveka, tako čovek drugom čoveku može biti također otrov i smrt. Kako budalaste nazvati ljude koji su tako brižni i skrupulozni u izboru svojih jela, a tako nepažljivi i ravnodušni kad biraju hranu svojega srca?
30.
Ako ne bi postojalo središnje Srce, i ako se ljudi ne bi mogli u zajedništvu supstancirati i obnavljati ovim srcem i u njemu, ne bi se mogli supstancirati ni međusobno i uzajamno, nego bi čovek morao drugog – kako se to često i zbiva – ispljunuti iz sebe.
31.
Ne postavljaj svoje srce u stvari ili u osobe koje su bez srca, a još manje u zle. Svi otrovni, krvoločni insekti i crvi su beskrvni ili imaju hladnu krv, pa su tako i svi ljudi s hladnim srcem – krvopije, trovači i ubojice srca.
Otkako je negativni duh postao doktrinaran i poseduje ljude u njihovoj inteligenciji, nastalo je mnoštvo filozofskih, religioznih ili moralnih sistema koji srca čine hladnim, koji truju i isušuju, sleđuju ili ubijaju srce. Ovi sistemi su često još gori od njihovih izrađivača, koji su više obssesi nego possesi.
32.
Ne samo slučajnost ili lakomislenost, nego čak i zločin može spajati ljudi, odakle ne proizlazi da je i njihov trajni suživot slučaj ili zločin, jer u ljudskoj moći je da od lošeg povoda napravi nešto bolje. Tako na primer nevolja ili neka niska potreba sjedini ljude, ali nastala veza ostaje i kada nevolja prođe. Na taj način nam je svaka prirodna ljubav dana (gegeben) kao nešto neposredno, ali nam je ujedno zadana (aufgegeben), zato da preko posredujućeg samo-delovanja od nje napravimo nešto bolje. Mnogi ljudi se u svemu tome ne pokazuju razumniji od orangutana koje Indijanci teraju od vatre koja se sama zapalila i uz koju se greju, ali nemaju pameti da tu vatru održavaju dometanjem. Kako često zbog toga vidimo kako prirodna spolna ljubav, ljubav prema deci, roditeljima, braći i sestrama, rodu ili domovini, iz istog razloga prilično brzo gasne i prođe.
33.
Žališ se nad prolaznošću i zbog toga nad ispraznošću svih tih ljubavi, a ustvari bi mogao i trebao bi promenljivo učiniti nepromenljivim – tako da postane bezvremeno, umesto da time, takoreći, hraniš vreme.
34.
Svaka nova ljubav (ni religiozna nije od toga izuzeta), koja u nama nastaje bez našeg dodavanja ili zasluge, nalik je novorođenom detetu, nežnom, a krhkom i potrebitom pozorne njege. Novorođenče je, naime, u početku samo neposredni plod i slika supstance roditelja, a mora postati delatnom samoživom slikom njihova duha i srca.
35.
Trajno je i besmrtno ono što je u sebi temeljito izbrisalo propadljivost i smrtnost. Tako je u ljubavi veran i postojan samo onaj ko je nevernost i mogućnost otpadništva u sebi izbrisao već kao nacrt i mogućnost (kao posse mori, kako kaže Augustin), premda nije došlo do zbiljske nevernosti ili otpadništva.
Oni koji utvrđuju nužnost zbiljskog neverništva kažu nam da se devojka može udati samo tako što će pasti, i da do spoznaje istine možemo doći samo tako što ćemo opozvati laž.
36.
Kao što je Bog stvorio čoveka bez krivnje (schuldlos) ili nevinog (unschuldig), i kao što je prirodu stvorio nepokvarenu, ali ne i nesposobnu za krivnju i nepokvarljivu, i kao što je Bog hteo da čovek preko vlastitog delovanja, saradnje i zasluge (preko iskušenja u kojima se potvrđuje) u sebi izbriše tu mogućnost za krivnju ili pokvarljivost, tako vredi i za svaku drugu ljubav, jer svaka ljubav treba iz svog prvotnog, neposrednog, prirodnog ili nevinog stanja stupiti u potvrđeno stanje i (trajno) opstojanje (Stand und Bestand) preko iskušenja.
37.
Kao što, dalje, ljudska nevernost i otpadništvo od Boga i (pobuna) protiv Boga nisu bili nužni, i kao što bi čovek mogao proći i opstati i bez takva iskušenja – a ipak, kao što je iskušenje bilo nužno, jer bez toga da ga prođe čovek ne bi mogao steći potvrdu ili ostvarenje istinitosti i trajnosti svoje veze s Bogom – isto na svoj način vrijedi i za svaku ljubav, naime kako za ljubav između ljudi, kao i za ljubav prema prirodi, za ljubav kao načelo, kako kulture tako i prikazivačke umetnosti.
Kao što se Božja ljubav spušta prema čoveku i uzdiže ga sebi, ona se kao ljubav prema ljudima širi u horizontali i spušta se kao ljubav prema prirodi u niža bića i njih uzdiže sebi. A ako s ovom istinskom ljubavlju ili naklonošću prema prirodi treba uspostaviti istinski odnos njezina pripadanja/poslušnosti (Hörigkeitsverhältnis) čoveku, morala je razumna tvorevina i tu odupreti se dvostrukom iskušenju: da ili despotski, zaboravljajući Boga, zlouporabi prirodu, ili da joj se ropski (i podednako zaboravljajući Boga) podvrgne. Tamo, naime, zaboravljam da je Bog apsolutni Gospodar prirode, a ovde, da je taj Bog njezin jedini neposredni Gospodar. Prvom je iskušenju podlegao Lucifer, drugom čovek.
38.
A ako je u Ljubavi zbilja došlo do otpadništva ili neverstva, ni time ipak nije sve izgubljeno, osim ako u otpadništvu samom ili nakon njega nije bila izbrisana mogućnost pomirenja. To pomirenje ne samo što čini dobrim ono što je bilo loše urađeno, ne samo što povezuje ono što se razdvojilo, ili udaljilo jedno od drugog, nego - ako čovek slobodno prihvati u sebe bol pomirenja, koji je ovde istodobno bol smrti i rođenja) - preradi to što je bilo uništeno u nešto bolje nego što je bilo, a to što je bilo razdvojeno poveže još čvršće nego ranije, kao što pomireni prijatelji i ljubavnici osete da su međusobno povezani dublje, na više unutarnji i neraskidivi način, nego što je to bilo pre nego što su bili pali.
Reči sin (Sohn, Filius), isto kao i pomirenje (Söhnung), pokora (Sühne) – imaju isti korijen. Krist je, kako kaže Majstor Eckhart, umro na krstu, kako bi učinio mir i pomirenje (Sun) između Boga i nas. U skladu s primedbom u (našem) tekstu, razlikujemo, doduše, nepomirljivo i (u vremenu) pomirljivo otpadništvo, nevernost ili prekršenu reč. Nepomirljivi zločin moramo shvatiti kao nešto što je usmereno prema središtu, dakle kao potpuno ili direktno suprotstavljanje, dočim se nepotpuno, koso kretanje brzo pretvara u kružno vremensko kretanje, koje ponovno vodi natrag. Otuda potiče identitet pojma vremena i obnove. Kao što prilikom dobrog korištenja vremena smer koji još nije bio direktan prema središtu, postaje direktan, dok se koso suprotstavljanje posve iscrpljuje, tako se i obrnuto, prilikom lošeg korištenja vremena, kos smer prema dobrom posve iscrpljuje, a suprotstavljanje u smeru samog središta postaje potpuno i direktno.
39.
Pad oholog Lucifera Bog nije u svom srcu tako teško primio, kao što je primio pad slabog, preko osetilnosti zavedena čoveka. Budući da je taj pad teško primio u svom srcu, iz tog srca je stigla spasonosna ljubav koja pomaže, i počela je preko otelovljenja u ljudskom liku (koje je, naime, počelo već u trenutku pada) delo pomirenja, to jest neraskidivog ponovnog spajanja Boga s čovekom, a preko ovoga i sa svetom. To je delo napredujuća istorija sveta u velikom i istorija svakog pojedinog čoveka u malom. Ljubav je, i uviek je bila, kako kaže Ivan, kod Boga kad je stvarao svet i čoveka, a kada je čovek pao, došla je iz Boga i kao spasonosna Reč stupila u svet.
Mogli bismo reći da je u trenutku čovekova pada Božje srce u odnosu prema njemu pogrešilo, ali je to ovde mišljeno u smislu koji je suprotan uobičajenom, jer je, naime, bilo bezoblično i time ponovno oblikovano. Zrak Božje ljubavi, ili Isus (prema tumačenju Židova) je, naime, u trenutku pada ušao u Sofiju kao prava matrica svih praoblika, pa je u praliku Čoveka postao duhovni čovek, kao što je u to vreme počelo i prirodno otelovljenje u ljudskom liku. Na ovome počiva trostruko ime Spasitelja: Isus, Hrist i Marijin Sin.
40.
Slične se tajne događaju u svakim ljudskim grudima koje su dopustile da se u njima učini čin pomirenja, jer se središnji proces ponavlja i zrcali u svakom delomičnom. Koji čovek koji ljubi u sebi nije osetio da onda kada oprašta, i kada se s nekim miri, dublje zalazi u svoje srce, da time u samom srcu dublje poima – i da s ponovno uspostavljenim odnosom prema onome ko je od njega otpao, umesto iskidanog i unakaženog odnosa, preko ove nanovo ostvarene i pojmljene žudnje i imaginacije, koja je postala na neki način stvaralačka, - da svim tim ne stupa u čoveka koji se pokajao, da ga obnavlja i da se s njim povezuje? Koji, kažem, čovek koji ljubi, nije opazio da samo krv iz srca, koja pritom dotiče, daje vezivo za onu unutarnju i trajnu, prijateljsku i ljubavnu vezu (kao krvno srodstvo u dubljem značenju reči) za koju vredi ono što je rekla Mojsijeva žena: „Postao si mi krvav ženik.“
Stoga bismo svakom čoveku koji je u sebi pošteno i srčano dovršio proces pomirenja, mogli uzviknuti: Nisi daleko od Kraljevstva Božjeg!
Preveo s nemačkog Mario Kopić
F. von Baader, Sätze aus der erotischen Philosophie und andere Schriften, Frankfurt am Mein/Leipzig 1991, str. 139-157.
_________________________________
Franz von Baader (1765-1841) bio je polihistor, od onih koji nakon renesanse ne bi trebali imati pravo na postojanje: filozof, lekar, alkemičar, parapsiholog, socijalni političar, industrijalac, izumitelj i ekumenski vizionar.
Ova mnogostrukost znanja i slutnji bila je rođena u jezivu iskustvu suprotnog: u svojoj šestoj godini, bistro dete, koje je raslo u atmosferi tople vere, odjednom je upalo u čudnu duševnu i duhovnu tupost, „maloumnost“ (Blöde), kako je kasnije sam pisao. Tek u jedanaestoj godini njegova je misaona tupost nestala, isto tako iznenada kao što je i došla, pri pogledu na Euklidove geometrijske likove.
Studirao je medicinu i neko vreme pomagao ocu koji je bio dvorski lekar, ali je vrlo teško podnosio patnje bolesnika, pa je stoga uskoro napustio svoj poziv. Posvetio se proučavanju hemije i mineralogije.
Među prvima je ponovno otkrio nemačku mistiku: za Majstora Eckharta je oduševio Hegela, koji je otada Eckhartovu misao stalno isticao kao ugled filozofske prožetosti religioznog sadržaja.
Vreme između 1792. i 1796. proveo je u engleskim i škotskim rudnicima; to što je tamo naučio upotrebio je nakon povratka u Nemačku, kada je svoja metalurška znanja usavršavao u rudarskoj praksi i opisivao u brojnim naučnim spisima. Vodio je i vlastitu tvornicu za proizvodnju stakla. Godine 1800. oženio se Franziskom von Reisky. Od dece koju mu je rodila, samo je dvoje preživelo dečji uzrast.
U vremenu između 1820. i 1826. Baader je putovao u Rusiju, gde je želeo osnovati hrišćansku akademiju koja bi na ekumenskoj razini zadovoljila potrebu za bližom povezanošću verovanja i znanja.
Godine 1826, kao honorarni profesor, počeo je na minhenskom univerzitetu predavati filozofiju religije. Baader je bio čitavog života katolik, ali je oštro polemizirao protiv papinske „monarhijske“ vlasti u Crkvi, jer mu se činilo da je zbog nje ugrožena sama bit katolicizma. Nakon smrti supruge, oženio se drugi put kao sedamdesetčetverogodišnji starac dvadesetogodišnjom Marijom Rebel, s kojom je sretno živeo do smrti.
Baadera je poštovao Goethe, Schelling je na brojnim mestima svedočio o genijalnosti svog dugogodišnjeg prijatelja, Jacobi, Schlegel, Novalis i Jean Paul, Tieck i Steffens, Caroline Schelling, Rahel Varnhagen i Bettina von Arnim, Clemens Brentano, Alexander i Wilhelm von Humboldt, Görres, Kerner, Lenau i kasnije Kierkegaard, svi su ostavili ocene pune entuzijazma o osobi i značenju ovoga teozofa.
(prema W. Lambert, Franz von Baaders Philosophie des Gebets, Wien-Innsbruck 1978)
Нема коментара:
Постави коментар