недеља, 27. децембар 2015.

Susan Blackmore: šta je svest ?





Susan Blackmore:
Consciousness – A very short introduction

Oxford University Press, 2005.
Težak problem

Šta je svest? To možda zvuči kao jednostavno pitanje, no ono to nije. Svest je istovremeno najočitija i najteža stvar koju možemo istraživati. Čini se da moramo ili upotrebiti svest da bismo je istraživali, što je pomalo čudna ideja, ili izuzeti same sebe iz stvari koji istražujemo. Nije čudo da su se filozofi i naučnici hiljadama godina borili s ovom zamisli, te da su naučnici kroz duga razdoblja odbacivali čitavu ideju i čak je odbijali proučavati. Dobra je vest da na početku 21. veka “nauka o svesti” buja. Psihologija, biologija i neurologija dosegle su tačku na kojoj su se spremne suočiti s nekim zapetljanim pitanjima: Šta svest radi? Jesmo li mogli evoluirati bez nje? Je li svest iluzija? Šta je uopće svest?

Ako želimo da uspemo u razumevanju svesti, moramo ovaj problem shvatiti ozbiljno. Mnogo je ljudi koji tvrde da su rešili misteriju svesti: oni predlažu velike objedinjavajuće teorije, kvantno-mehaničke teorije, duhovne teorije o “snazi svesti”, i mnoge druge, no većina njih jednostavno ignoriše široki rascep, ili “bezdani ponor” između fizičkog i mentalnog sveta. Sve dok  prenebregavaju  taj problem, oni se zapravo uopšte i ne bave svešću.
Ovaj problem je savremeno utelovljenje famoznog problema o odnosu uma i tela s kojim su se filozofi mučili više od dve hiljade godina. Nevolja je u tome, što u običnom ljudskom iskustvu, čini se, postoje dve potpuno različite vrste stvari, bez očitog načina da se spoje.

Sva moja lična iskustva imaju kvalitetu koju ne mogu preneti nikome drugome. Ove neopisive kvalitete filozofi zovu “kvalija“. Crvenilo sjajne crvene šoljice je kval; mekan osećaj krzna moje mačke je kval; miris kafe je također kval. Ova iskustva su stvarna, živa i neporeciva. Ona sačinjavaju svet u kome živimo. Zaista, ona su sve što imamo.
S druge strane, ja zaista verujem da tamo vani postoji fizički svet koji omogućuje ta iskustva. Mogu imati sumnju  o tome od čega je on sastavljen, ili o njegovoj dubljoj prirodi, ali ne sumnjam u to da on postoji.
Nezgodno je to, što se ove dve vrste stvari čine potpuno različitima. Postoje stvarne fizičke stvari, s veličinom, oblikom, težinom i drugim osobinama koje svako može izmeriti i oko njih se složiti, a postoje i lična iskustva – osećaj boli, boja jabuke koju  gledam.
U istoriji je većina ljudi usvojila neku vrstu dualizma: to je verovanje da  postoje dva različita sveta. To vredi za većinu današnjih nezapadnjačkih kultura, a ankete pokazuju da to također vredi i za većinu obrazovanih zapadnjaka. Gotovo sve velike religije su dualističke: kršćani i muslimani veruju u večnu, nefizičku dušu, a hindusi veruju u Atman ili unutarnje božansko jastvo. Jedino budizam, od svih religija, odbacuje zamisao o trajnom unutarnjem jastvu ili duši. U zapadnim kulturama dualizam prevladava čak i kod nereligioznih ljudi. Popularne New age teorije zazivaju moć uma, svesti ili duha, kao da se radi o nezavisnoj sili; a alternativni iscelitelji naglašavaju efekat uma na telo, kao da su to dve odvojene stvari. Taj je dualizam tako duboko ugrađen u naš jezik da možemo mirno govoriti o “mom mozgu” ili “mom telu”; kao da je “ja” nešto odvojeno od “njih”.

U 17. je veku francuski filozof Rene Descartes formalno predložio najpoznatiju dualističku teoriju. Poznata kao kartezijanski dualizam, to je zamisao da se um i mozak sastoje od različitih supstanci. Prema Descartesu, um je nefizikalan i neprotežan (tj. ne zauzima prostor ili nema položaj), dok se telo i ostatak fizikalnog sveta sastoje od fizičke, ili protežne supstance. Nezgoda u vezi s tim je očita. Kako te dve supstance deluju jedna na drugu?
Ovaj problem interakcije otežava svaki pokušaj izgradnje dualističke teorije, a to je verovatno razlog zašto većina filozofa i naučnika potpuno odbacuje sve oblike dualizma, u korist neke vrste monizma; no, mogućnosti je ovde malo i također su problematične. Za idealiste, um je temelj svega, no onda moraju objasniti zašto nam se i kako čini da postoji dosledan fizički svet. Neutralni monisti odbacuju dualizam, ali se ne slažu o fundamentalnoj naravi sveta i kako ga ujediniti. Treća mogućnost je materijalizam, i to je daleko najpopularnija mogućnost među današnjim naučnicima. Materijalisti uzimaju tvar za osnovu svega, no onda se moraju suočiti s problemom o kojem govori ova knjiga. Kako objasniti svest? Kako može fizički mozak, sačinjen od čisto materijalnih supstanci i ničega više, izazvati pojavu svesnih iskustava ili neopisivih kvalija?
Ovaj problem je nazvan “težak problem” svesti, izrazom kojeg je 1994. skovao australski filozof David Chalmers . On je želeo odvojiti ovu ozbiljnu i premoćnu teškoću od onoga što je zvao “lakim problemima”. Laki problemi, prema Chalmersu, oni su koje znamo kako rešiti, čak i ako to još nismo učinili. To su problemi percepcije, učenja, pažnje ili memorije; kako razlikujemo objekte ili reagujemo na podražaje; kako se san razlikuje od budnosti. Sve je ovo lako, kaže on, u usporedbi sa zaista teškim problemom samog iskustva.
Ne slažu se svi s Chalmersom. Neki tvrde da težak problem ne postoji; da se on osniva na pogrešnoj koncepciji svesti, ili na drastičnom podcjenjivanju “lakih” problema. Američka filozofkinja Patricia Churchland zove ga “prevarantskim problemom”, tvrdeći da ne možemo unapred odlučiti koji će se problemi pokazati kao uistinu teški. On nastaje, kaže ona, iz lažne intuicije da će, nakon što smo objasnili percepciju, memoriju, pažnju i sve druge detalje, još uvek nešto preostati – “sama svest”.

Definicija svesti

Kako je to biti šišmiš? Ovo pitanje, prvi put postavljeno 1950-ih godina, učinio je čuvenim američki filozof Thomas Nagel, 1974. Upotrebio je pitanje kao izazov materijalizmu, da bi istražio što podrazumevamo pod svešću, te da vidi zašto ono čini problem um-telo tako tvrdokornim. Ono što mislimo, kaže on, jest subjektivnost. Ako postoji nešto kao “kako je to biti šišmiš” – nešto za samog šišmiša, tada je šišmiš svestan. Ako toga nema, tada nije.
Uzmite, na primer, šolju na vašem stolu, pa se pitajte – kako je to biti šolja? Verovatno ćete reći da to nije nikako; da ona ne može osećati, da je porculan neživ, itd. Verovatno nećete imati problema sa stavom da šolje nisu svesne. No krenite sada na crve, muve, bakterije ili šišmiše. Tu bi već mogli imati problema. Vi ne znate – štaviše, ne možete znati – kako je to biti crv. Pa i ako mislite da postoji nešto kao “kako je to biti crv”, kako kaže Nagel, tada verujete da je crv svestan.
Nagel je šišmiša odabrao kao primer zbog toga što su šišmiši tako različiti od nas. Oni lete, žive uglavnom u mraku, vise naglavce s drveća ili u pećinama, i koriste ultrazvuk, a ne vid, kako bi videli svet.
Kako je to doživeti svet na taj način? Ne vredi vam zamišljati da ste šišmiš, jer obrazovani šišmiš koji govori uopšte ne bi bio normalan šišmiš; obratno, ako biste postali normalan šišmiš i ne biste mogli misliti ni govoriti, tada ne biste mogli niti odgovoriti na vlastito pitanje.
Nagel je rekao da nikada nećemo moći znati odgovor na to pitanje. Ovakav stav nazvan je misterijanizam. Još jedan misterijanist je američki filozof Colin McGinn, koji kaže da smo mi ljudi “kognitivno zatvoreni” kad se radi o razumevanju svesti. To znači da nema nade da ćemo razumeti svest, baš kao što za psa nema nade da će ikada moći čitati novine. Psiholog Stephen Pinker se slaže: možda ćemo razumeti većinu detalja o tome kako um radi, no sama će svest možda zauvek ostati izvan našeg dosega.
Ne dele svi ljudi Nagelov pesimizam, no njegovo se pitanje pokazalo korisnim, podsećajući nas što je sve na vagi kad govorimo o svesti. Nema vajde govoriti o percepciji, memoriji, inteligenciji ili sposobnosti rešavanja problema, kao o čisto fizikalnim procesima i tada tvrditi da smo objasnili svest. Ako zaista govorite o svesti, tada na ovaj ili onaj način morate uzeti u obzir subjektivnost. Ili morate zapravo rešiti težak problem i objasniti kako subjektivnost izranja iz materijalnog svijeta, ili, alternativno, ako tvrdite da je svest istovetna s tim fizikalnim procesima, ili da je iluzija, ili čak da uopšte ne postoji, tada morate objasniti zašto se tako snažno čini da ona postoji. U svakom slučaju, možete tvrditi da se bavite svešću jedino ako govorite o tome “Kako je to biti…”.
Ovo bitno značenje termina svest, zove se još i pojavnost, fenomenalnost, ili fenomenalna svest, što su nazivi koje je skovao američki filozof Ned Block. Block uspoređuje fenomenalnu svest, koja je kako-je-to-biti u određenom stanju, s upotrebnom svešću (access consciousness), koja se odnosi na upotrebu u mišljenju ili upravljanju delovanjem ili govorom. Fenomenalna svest (ili pojavnost, ili subjektivnost) ono je o čemu je govorio Nagel, i čini srž problema svesti.

S ovim idejama na umu, spremni smo za jedno od središnjih neslaganja u proučavanju svesti. Radi se o sledećem pitanju: je li svest dodatni sastojak koji mi ljudi imamo pored naših sposobnosti opažanja, mišljenja i osećanja, ili je ona unutarnji i neodvojivi deo postojanja stvorenja koje može opažati, misliti i osećati? Ovo je doista ključno pitanje o kojemu zavisi sve ostalo, tako da biste sada mogli odlučiti što mislite o tome, budući da su implikacije oba odgovora prilično zapanjujuće.
S jedne strane, ako je svest svojstvena složenim moždanim procesima i neodvojiva od njih, tada je većina ovih pitanja besmislena. Prema ovom stavu (koga neki zovu funkcionalizam), nema potrebe pitati zašto je svest evoluirala, zato što će svako stvorenje koje je evoluiralo do toga da ima inteligenciju, percepciju, pamćenje i emocije, također nužno biti i svesno. Također ne bi imalo smisla govoriti o “svesti samoj” ili o “neopisivim kvalijama”, jer nema ničega drugoga osim procesa i sposobnosti.
Prema ovom pogledu, nema zaista nikakve duboke tajne, i nikakvog teškog problema. Zadatak je, dakle, ovde prilično drugačiji: objasniti zašto se čini da problem postoji i zašto nam se čini da imamo neopisiva, nefizička, svesna iskustva. Upravo se ovdje pojavljuje zamisao da je svest iluzija, a kako niti svest niti težak problem nisu ono što se čini da jesu, tako moramo objasniti kako nastaje iluzija.
Ako nam se ono što je sadržano u ovoj dihotomiji čini teško shvatljivim, možda bi nam mogao pomoći misaoni eksperiment.

Zombi

Zamislite nekoga ko izgleda baš kao vi, ponaša se poput vas, misli poput vas i govori poput vas, ali pri tome uopšte nije svestan. Taj vaš drugi ja nema osobna, svesna iskustva; sve se njegove aktivnosti odvijaju bez svetla svesti. To nesvesno stvorenje – a ne neko polumrtvo haićansko truplo – ono je što filozofi podrazumevaju pod zombijem.

Zombije je svakako lako zamisliti, no mogu li oni zaista postojati? Ovo naizgled jednostavno pitanje vodi do celog mora filozofskih poteškoća.
Na “da” strani su oni koji vjeruju da je doista moguće imati dva funkcionalno ekvivalentna sistema, od kojih je jedan svestan, a drugi nesvestan. Chalmers je na “da” strani. On tvrdi da su zombiji ne samo zamislivi, nego i mogući – u nekom drugom svetu, ako ne u ovome. On zamišlja svog zombi blizanca koji se ponaša baš kao i pravi Chalmers, ali nema svesna iskustva, nema unutarnjeg sveta i nema kvalija. Sve je mračno u umu zombija-Davea. Drugi su filozofi maštali o zombi zemlji, nastanjenoj zombi ljudima, ili su nagađali da su neki stvarni živi filozofi zapravo zombiji koji se pretvaraju da su svesni.

Na “ne” strani su oni koji vjeruju da je cijela ideja o zombijima apsurdna, a među njima su i Churchland i američki filozof Daniel Dennett. Zamisao je glupa, tvrde oni, zato što bi svaki sustav koji bi mogao hodati, govoriti, misliti, igrati igre, birati što će obući, uživati u dobroj večeri i raditi ostale stvari koje svi mi radimo, nužno morao biti svjestan. Nevolja je u tome, žale se oni, što ljudi varaju kad zamišljaju zombije: ne uzimaju definiciju dovoljno ozbiljno. Dakle, ako ne želite varati, zapamtite da zombija izvana ne možete nikako razlikovati od normalne osobe. To jest, ne koristi ispitivati zombija o njegovim iskustvima ili filozofiji, jer po definiciji, on se mora ponašati baš kao što bi se ponašala svjesna osoba. Ako doista slijedite pravila, kažu kritičari, zamisao nestaje u besmislu.
Sada bi trebalo biti jasno da je zombi zapravo samo živopisan način razmišljanja o ključnom pitanju: je li svest poseban dodatak, za kojeg smo mi, svjesni ljudi, sretni što ga imamo, ili je to nešto što nužno dolazi uz sve te evoluirane veštine opažanja, mišljenja i osećanja? Ako verujete da se radi o dodatku, tada možete verovati i da smo svi mi, umesto kao svesni ljudi, mogli evoluirati i kao zombiji – pa čak i to da bi vaš sused mogao biti zombi. Ali ako verujete da je svest inherentna i neodvojiva od veština koje mi ljudi imamo, onda zombiji naprosto ne bi mogli postojati i cela je ideja ludost.

Ja mislim da je cela ideja ludost. No ona je i dalje vrlo privlačna, uglavnom zbog toga što je tako lako zamisliti zombija. Pa ipak, lakoća zamišljanja nije dobar pokazatelj istinitosti. Razmotrimo sada jedan prilično drugačiji aspekt istog problema – pitanje služi li svest ičemu.
Fraza “snaga svesti” česta je u svakodnevnom govoru. Radi se o zamisli da je svest neka vrsta sile koja može  direktno uticati na svet – ili delovanjem na naša vlastita tela, kao kad “ja” svesno odlučim da pomaknem moju ruku i ona se pomakne – ili, još kontroverznije, u stvarima kao što su duhovno isceljivanje, telepatija ili “vladavina uma nad materijom”. Ovu je “silu”, kao i zombija, lako zamisliti. Možemo si predočiti kako naš svesni um nekako poseže van i utiče na stvari. No, ima li ova zamisao smisla? Čim se setite da svest znači subjektivnost ili fenomenalnost, zamisao se počinje činiti manje verovatnom. Kako može “kako je to biti” nešto, biti sila ili snaga? Kako može moje iskustvo zelenila ovog drveta uzrokovati da se nešto dogodi.
Jedan od načina da se ispita bi li svest mogla biti moć ili sila, jest da se upitamo što bi se dogodilo ako bismo je uklonili. Očigledno, ako svest ima neku moć, ono što bi ostalo ne bi moglo biti zombi, jer se zombi ne može, prema definiciji, razlikovati od svesne osobe. Ostao bi nam dakle neko ko je različit od svesne osobe jer ne može…šta?
Možda mislite da je svest potrebna za donošenje odluka, no znamo prilično puno o tome kako mozak donosi odluke i čini se da mu za to ne treba neka dodatna sila. Možemo također napraviti računala koja donose odluke bez posebnog modula za svest. Isto vredi i za vid, sluh, kontrolu pokreta i mnoge druge ljudske sposobnosti. Možda mislite da je svest potrebna za estetski doživljaj, kreativnost ili zaljubljivanje, no onda biste trebali pokazati da ove stvari radi sama svest, a ne aktivnost pametnog mozga.
Sve nas ovo navodi na čudnu pomisao da svest možda ne čini ništa. Pomislite, na primer, na ljude koji hvataju loptu u kriketu, igraju stolni tenis ili su uključeni u neki razgovor koji se odvija dosta brzo. Čini se kao da se sve te brze aktivnosti odvijaju svesno, no je li sama svest ona koja ih pokreće? Zapravo, kao što ćemo videti, ovakve se aktivnosti odvijaju previše brzo, a usklađuju ih delovi mozga za koje se čini da nisu uključeni u svesno iskustvo.
Nije li onda svest potpuno bez ikakve moći? Jedna je inačica ove zamisli epifenomenalizam – zamisao da je svest beskorisni nusproizvod ili epifenomen. To je vrlo čudno stajalište prema kojemu svest doista postoji, ali nema uticaja na bilo šta drugo. A ako uopšte nema uticaja, tada je teško shvatiti zašto smo se počeli brinuti o njoj – ili čak govoriti o njoj.
No, epifenomenalizam nije jedini način shvatanja svesti kao nemoćne. Alternativno se može reći da će sva bića koja poput nas mogu videti, osećati, misliti, zaljubljivati se i ceniti fino vino, na koncu poverovati da su svesna, zamišljati da su zombiji mogući, i misliti da svest nešto radi. Zaključak koji proizlazi iz teorije ovakve vrste jest da smo obmanuti; osećamo kao da je svest moć ili dodatna sposobnost, ali smo u krivu. Ako je ovoj teoriji potrebno ime, mogli bismo je nazvati “deluzionizam”.
Ja mislim da je ovo ispravan način razmišljanja o svesti, no iz toga sledi da su naši uobičajeni stavovi o svesti duboko pogrešni. Možemo li doista biti toliko u krivu? A zašto bismo bili? Možda bi trebali pobliže promotriti neka od tih stanovišta i upitati koliko su pouzdana.

Pozorište uma


Najprirodniji način razmišljanja o svesti jest verovatno nešto poput ovog. Um osećamo kao privatno pozorište. Evo mene, u pozorištu, koje je smešteno otprilike negde u mojoj glavi, i gledam van kroz moje oči. No, ovo je više-osećajno pozorište. Tako osećam dodire, mirise, zvukove i emocije također. A mogu upotrebiti i moju maštu – prizivajući slike i zvukove koje ću videti, kao da su na mentalnom zaslonu, mojim unutarnjim okom ili čuti mojim unutarnjim uhom. Sve je to “sadržaj moje svesti”, a “ja” sam publika koja ih doživljava.
Ovakva pozorišna predodžba dobro se poklapa s jednom drugom uobičajenom slikom svesti – slikom u kojoj svest teče poput reke. U 19. veku, “otac moderne psihologije”, William James (1842-1910), skovao je izraz “struja svesti”, a on se čini dovoljno prikladnim. Naš se svesni život zaista čini kao stalno tekuća struja slika, zvukova, mirisa, dodira, misli, emocija, briga i radosti – koje se sve, jedna za drugom, događaju meni. Ovakav način doživljavanja naših vlastitih umova tako je lagan i tako prirodan, da se ne čini vrednim dovoditi u pitanje. Pa ipak, kad jednom uđemo u intelektualnu zbrku, kao što smo izgleda učinili s problemom svesti, ponekad je korisno dovesti u pitanje naše najosnovnije predodžbe – u ovom slučaju ove naizgled nedužne analogije.

Najjače osporavanje dolazi od filozofa Daniela Dennetta. On kaže kako većina ljudi može lako odbaciti zamisao kartezijanskog dualizma, a ipak zadržavaju jake ostatke dualističkog mišljenja u obliku onoga što on zove kartezijansko pozorište“. Ne radi se samo o analogiji uma s pozorištem, nego i o stavu da negde u umu ili mozgu mora biti mesto i vreme u kojemu se sve zajedno stapa i “događa se svest”; da postoji neka vrsta ciljne linije u moždanim aktivnostima, nakon koje stvari tajnovito postaju svesne ili “ulaze u svest”.
Ovo mora biti pogrešno, tvrdi Dennett. Za početak, u mozgu ne postoji centar koji bi odgovarao takvoj zamisli, jer mozak je sistem čija je odlika radikalno paralelno procesuiranje, bez središnjeg stožera. Informacija ulazi kroz osetila i raspoeđuje se posvuda za različite namene. U svoj toj aktivnosti ne postoji središnje mesto na kojemu “ja” sedi i gleda predstavu dok stvari prolaze kroz moju svest. Ne postoji mesto na kojem dolazak misli ili opažanja označava trenutak u kojemu oni postaju svesni. Nema jedne jedine lokacije iz koje se šalju moje odluke. Umesto toga, mnogi različiti delovi mozga naprosto rade svoj posao, komuniciraju jedni s drugima kadgod je to potrebno, i sve to bez središnje kontrole. Što bi onda moglo odgovarati pozorištu svesti?

Ne koristi, dodaje Dennett, da umesto da mislimo o pozorištu kao o stvarnom mestu, počnemo o njemu misliti kao o nekoj vrsti raspršenog procesa ili o raširenoj neuralnoj mreži. Načelo ostaje isto, i još uvek ostaje pogrešno. Naprosto ne postoji mesto, ili proces ili bilo što drugo što bi odgovaralo svesnom delu moždane aktivnosti, pri čemu bi sve drugo ostalo nesvesno. Nema osetila kojim bi se ulazna informacija prenela zajedno kako bi bila predočena “u svesti” nekome da je vidi ili čuje, i nema male osobe unutra koja odgovara na ono što vidi. Mozak nije organiziran na taj način, a da kojim slučajem jest, ne bi mogao funkcionisati. Nekako moramo shvatiti kako ovaj osećaj postojanja svesnog jastva, koje posjeduje struju iskustava, nastaje u mozgu koji u stvarnosti nema unutarnjeg pozorišta, nema predstave i nema publike.

Dennett je skovao naziv “kartezijanski materijalista” kako bi opisao one naučnike koji tvrde da odbacuju dualizam, no još uvek veruju u Kartezijansko pozorište. Obratite pažnju da su oba ova naziva, Kartezijansko pozorište i Kartezijanski materijalizam, Dennettovi, a ne Descartesovi. Malo bi naučnika priznalo da su kartezijanski materijalisti. Pa ipak, videćemo kasnije, golema većina njih prihvata nešto kao je struja svesti ili pak gledaju na um kao na unutarnje pozorište. Oni bi, dakako, mogli imati i pravo, a ako imaju, onda je zadatak nauke o svesti da objasni čemu to metaforičko pozorište odgovara u mozgu i kako radi. No, ja duboko sumnjam da imaju pravo. Ako malo više razmotrimo kako mozak radi, to bi nam moglo pomoći da vidimo zašto.

Oštećeni umovi

Kad se začepi neka od krvnih žila u mozgu, dolazi do oštećenja neurona koji su ostali bez kisika i nastaje moždani udar. On često uzrokuje oduzetost na suprotnoj strani tela. To je lako shvatiti, jer leva strana mozga upravlja desnom stranom tela; i leva strana mozga vidi desnu stranu vizuelnog sveta (naime, leva strana mozga ne bavi se desnim okom, nego sa svime što se vidi desno od centra). No mnogo se čudnije posledice ponekad vide kod oštećenja desnog mozga: to je sindrom jednostranog zanemarivanja.
U ovom stanju bolesnici ne samo da su izgubili neke određene sposobnosti; čini se kao da su izgubili pola svog sveta. Ne radi se o tome da ne vide kad pogledaju prema desnoj strani sobe, ili prema desnoj strani neke slike, nego se čini da uopšte ne shvataju da postoji desna strana. To postane očito po njihovom čudnom ponašanju. Npr. mogu pojesti hranu samo na desnoj strani tanjira i potpuno ignorisati ostatak, sve dok neko ne okrene tanjir. Ili obriju samo desnu stranu lica, ili razgovaraju samo s posetiocima koji stoje desno.
Talijanski neurolog Edoardo Bisiach izveo je jedinstveni pokus s tim bolesnicima. Zatražio je od njih da zamisle poznati katedralni trg u Milanu, koji su svi dobro poznavali. Prvo su morali opisati što bi videli da prilaze trgu sa severne strane. Svi bi opisali mnoge lepe zgrade, trgovine i kafiće koje bi videli na svojoj desnoj strani. Potpuno bi ignorisali sve što bi se nalazilo s njihove leve strane kad bi stajali na tom položaju, i nije ih mogao navesti da mu kažu što se tamo nalazi. No, zatim bi zatražio od njih da zamisle kako dolaze na trg sa suprotne strane. Sad bi sve zaboravljene zgrade bile pažljivo opisane, a prethodno opisane bile bi zaboravljene.
Šta se to ovde događa? Vrlo je teško prihvatiti da ljudsko iskustvo može biti na ovaj način fragmentirano. Rado zamišljamo kako bismo zasigurno, da smo imali moždani udar, uvideli našu glupu pogrešku i spojili zajedno dva pogleda, no jasno je da se to naprosto ne događa. Za ove je ljude pola sveta jednostavno nestalo i ne postoji više svesno jastvo koje bi moglo prevladati taj problem.
Pamćenje je također nešto što lako uzimamo zdravo za gotovo, sve dok ne razmislimo o posledicama njezina gubitka. Dve su glavne vrste pamćenja, kratkoročno i dugoročno. Najdramatičniji i najzanimljiviji gubitak pamćenja naziva se anterogradna amnezija.

Anterogradna amnezija najčešće je posledica oštećenja hipokampusa (dela moždanog limbičkog sistema), do čega može doći kod Korsakovljevog sindroma čiji je uzrok trovanje alkoholom, nakon kirurškog zahvata ili bolesti, ili nakon nesretnih slučajeva u kojima mozak ostane bez kisika. Posledica je toga da osoba zadržava kratkoročno pamćenje, kao i dugoročno pamćenje koje je do tada imala, ali gubi sposobnost stvaranja novog dugoročnog pamćenja. Ostatak njihovog života izgleda kao neprekidni tok sadašnjosti koja traje nekoliko sekundi, i koja zatim nestaje u ništavilu.
H.M. je bio jedan od najčuvenijih slučajeva amnezije. Oba hipokampusa su mu odstranjena 1956. u očajničkom pokušaju lečenja teške epilepsije od koje je bolovao. Mogao je naučiti neke nove veštine, te je s vremenom postao brži u prepoznavanju određenih podražaja, no svaki put je poricao da je ikada ranije obavljao te zadatke. Neurolog Oliver Sacks opisao je svoja iskustva s Jimmiejem G., žrtvom Korsakovljevog sindroma, koji je u dobi od 49 godina još uvek verovao da ima 19 i da je upravo napustio mornaricu. Iz znatiželje, Sacks je Jimmieju pokazao njegov vlastiti odraz u ogledalu, što je odmah i požalio nakon što je Jimmie video svoju sedu kosu i gotovo poludeo od straha i neshvaćanja. Sacks ga je brzo odveo do prozora gde je opazio neku decu koja su se vani igrala. Jimmiejev strah se smirio, počeo se smešiti, a Sacks se povukao. Kad se vratio, Jimmie ga je pozdravio kao da je potpuni stranac.
Kako je to biti tako duboko amnestičan? Jesu li H.M. i Jimmie potpuno svesni? Je su li svesni na drugačiji način? Kad bismo mogli otkriti prisutnost svesti, izmeriti je, ili je barem pošteno definisati, tada bismo mogli i odgovoriti na ova pitanja, no sve što možemo jeste posmatrati ponašanje ljudi i slušati šta oni govore. Posmatrajući ih, možemo reći da su očito svesni u nekim osetilima; budni su, pristupačni, zainteresovani za svet i mogu opisati kako se osećaju. Pa ipak, u mnogo čemu njihovo iskustvo mora biti jako različito.
Jedan od njih zapisivao je u svoj dnevnik uvek ponovno iste reči: “Upravo sam po prvi put postao svestan”. Drugi su stalno ponavljali “Upravo sam se probudio”. Možda svi mi znamo taj živahan osećaj kad iznenada postanemo intenzivno svesni, kao da smo do tada sanjarili ili bili zamišljeni. Ovaj osećaj probuđenosti može potaknuti lepota okoliša u kojem smo se našli, neka slučajna reč ili komentar ili čak to što smo sami sebi postavili pitanje “Jesam li sada svestan?”. Bez obzira što ga je uzrokovalo, to može biti neobičan i poseban trenutak. Ali zamislite da živite život koji je neprestano buđenje kojeg se nikad ne možete setiti.
Takvi nas slučajevi navode da se zamislimo nad kontinuitetom svesti. Iako amnestičari mogu iskusiti sadašnjost kao ujedinjenu struju svesti, kao i bilo ko drugi, i mogu čak osećati da je njihovo iskustvo kontinuirano iz trenutka u trenutak, oni ne mogu imati nikakav osećaj da se jučer pretvara u danas, niti mogu planirati budućnost koja se nadovezuje na njihovu prošlost. Ako verujete u neku vrstu unutarnjeg jastva, duše ili duha, teško ćete se suočiti s ovim činjenicama. Postoji li doista negde stvarno jastvo koje se svega seća, samo ne može ta sećanja preneti oštećenom mozgu? Ili su duša ili jastvo također oštećeni, u točnom odnosu  s fizičkim oštećenjem mozga? Verovatnije je ipak da potpuno ispravan mozak nekako proizvodi naš osećaj kontinuiranog svesnog jastva, samo kako?
Ovakvi nam slučajevi mogu pomoći u razmišljanju o odnosu iskustva i moždane funkcije. A neki još čudniji tipovi oštećenja mozga dovode u pitanje i samu zamisao o jedinstvu svesti.

Gledanje bez viđenja

D.F. je pacijentica s vizualnom agnozijom za oblik. Premda su njezina osnovna sposobnost vida i prepoznavanje boja normalni, ona ne može vidom prepoznati oblike ili konture predmeta, imenovati jednostavne crteže, niti prepoznati slova i brojke. Uprkos tome, ona može posegnuti za svakodnevnim predmetima i uhvatiti ih posve precizno, čak i ako ne može reći šta su oni.
U fascinantnom pokusu D.F. su pokazivali niz proreza – poput rupa u koje biste mogli ubaciti pismo – i tražili od nje da nacrta nagib proreza, ili da ugao linije prilagodi uglu proreza. Ništa od toga nije mogla učiniti. Ali, kad su joj dali komad kartona, mogla ga je brzo poravnati s prorezom i ubaciti kroz njega.
Na prvi pogled čini se kao da D.F. vidi (jer može ubaciti kartone kroz prorez) bez stvarnog iskustva gledanja; to bi podrazumevalo disocijaciju između vida i svesti, kao da je bila vizuelni zombi. Taj zaključak počiva na našem prirodnom načinu razmišljanja o vidu i svesti, no istraživanja pokazuju da je taj zaključak pogrešan.

Najprirodniji način razmišljanja o vidu je verojatno nešto poput ovog: informacija ulazi u oči i mozak ju obrađuje; to vodi do našeg svesnog gledanja slike sveta prema kojoj zatim delujemo. Drugim rečima, prvo nešto moramo svesno videti, a tek onda na to delovati. Ispada, međutim, da mozak uopšte nije organiziran na taj način, a da jest, verojatno ne bismo mogli preživeti. Zapravo, postoje (najmanje) dva odvojena vidna puta s odvojenim funkcijama.
Donji put vodi od primarne vidne kore prema napred u slepoočnu koru i uključen je u izgradnju tačne percepcije sveta. No za tu izgradnju treba nešto vremena. Zbog toga, usporedno postoji i gornji put koji vodi u temeni režanj i koji usklađuje brzu vidno-motornu kontrolu. To znači da se brza, vidom vođena delovanja, kao što je vraćanje servisa, hvatanje lopte ili izbegavanje prepreka na putu, mogu dogoditi znatno pre nego što ste prepoznali loptu ili prepreku. Slučaj D.F. sada ima više smisla. Najbolje ga je opisati kao disocijaciju, ne između vida i svesti, već između akcije i percepcije. Ona je izgubila mnogo od donjeg puta koji vodi do vidne percepcije ali je zadržala gornji put potreban za preciznu vidno-motornu kontrolu. Mnogi drugi pokusi potvrdili su ovu opštu sliku i pokazali da naš prirodni način razmišljanja o vidu mora biti pogrešan.

“Tajming” iskustva

Kasni li svest za događajima stvarnog sveta? Čudno pitanje proizašlo je iz istraživanja koje je 1960-ih godina započeo Benjamin Libet. Njegova su otkrića dovela do teorija o “Libetovom kašnjenju”, te do preispitivanja pojmova slobodne volje i odgovornosti.
Najraniji Libetov pokus izvršen je na bolesnicima kojima je zbog operacija morala biti otkrivena površina mozga i koji su Libetu dali dopuštenje da im elektrodama stimulira površinu mozga. Dugo se znalo i pre toga, da delovi mozga, nazvani somatosenzorna kora, sadrže mapu tela, te da stimuliranje bilo kog dela te kore dovodi do oseta, kao da je dodirnut odgovarajući deo tela. Ako se stimulira motorna kora, deo tela će se pomaknuti; ako se stimulira vidna kora, vide se stvari, i tako dalje.
Libet je stimulirao moždanu koru impulsima koji su trajali od nekoliko milisekundi  do više od sekunde, i ono što je našao bilo je ovo: s kratkim impulsima pacijenti nisu osećali ništa, no s dužim impulsima rekli su da na svojim rukama osećaju nešto kao dodir. Libet je pokazao da je bilo potrebno pola sekunde neprekidne električne stimulacije, kako bi pacijent rekao “osećam ovo”. Činilo se kao da je svesno iskustvo došlo punih pola sekunde nakon početka podraživanja.

Najočitije tumačenje (koje ne mora biti i tačno), jest da je potrebno pola sekunde neuronske aktivnosti da proizvede svest. To je vrlo čudno. To bi značilo da svest mora kasniti prilično puno iza događaja u realnom svetu, te bi tako bila beskorisna u reagovanju na svet koji se brzo kreće. Ovde je važno shvatiti koliko je tih pola sekunde dugo vremena u moždanom kontekstu. Signal od stvarnog dodira ruke doseže mozak za nekoliko stotinki sekunde, a zvuk još i brže. Tipična reakcija na svetlosni bljesak dolazi nakon petine sekunde i uključuje aktivaciju mnogih neurona koji detektuju svetlost i zatim koordiniraju odgovor. Čini se ludo da bi svest mogla doći tako kasno u ovom procesu, no čini se da Libetovi nalazi pokazuju upravo to.

Ako je to tačno, kako to da to ne shvatamo? Libetovo vlastito objašnjenje jest da je za svest doista potrebno pola sekunde kontinuirane aktivnosti moždane kore, ali da mi ne primećujemo kašnjenje jer se događaji upućuju unatrag u vremenu (“backward referral”). To je moguće zbog toga što, kad dođe do podražaja – recimo bljeska svetlosti ili brzog dodira – postoji neposredan efekt u mozgu nazvan “evocirani potencijal”. Prema LIbetovoj teoriji, kad svesno osećamo dodir na ruci, u somatosenzornoj kori se nakuplja aktivnost, sve dok ne dođe do svesti, a tada se “tajming” dodira upućuje unazad u vremenu, do časa evociranog potencijala. Inače se ništa ne oseća. Na ovaj način nikad se ne primećuje kašnjenje svesti.
Libetovi nalazi nisu sporni, ali je sporno njihovo ispravno tumačenje. Sam Libet bio je među onim anti-materijalistima koji veruju da nalazi govore protiv ekvivalentnosti uma i mozga. Dualisti pak, kakav je bio i filozof znanosti Karl Popper (1902-1994.) ili neurofiziolog John Eccles (1903-1997.) uzimaju ove nalaze kao dokaz za moć nefizičkog uma, a matematičar Roger Penrose čak tvrdi da je za njihovo objašnjenje potrebna kvantna teorija.
Churchland i Dennett su apsolutno protiv ovakvih tumačenja. Oni kažu da Libetovi rezultati naizgled imaju tako čudne implikacije, zato što se ljudi ne žele odreći svojih pogrešnih ideja o svesti, već ostaju zaglavljeni u Kartezijanskom pozorištu. A zbog toga se problem sviesti čini nerešiv, iako on to ne bi trebao biti.
Ovu primedbu vredi istražiti malo dublje. Prirodni način razmišljanja o polusekundnom kašnjenju verovatno bi išao nekako ovako. Dodir ruke (ili bilo koji drugi podražaj) uzrokuje signale koji prolaze duž živaca ruke i ulaze u mozak, gde se informacija prerađuje u relevantnim područjima, dok konačno ne uđe u svest, i osoba oseća dodir. Prema ovom pogledu, dve su različite vrste pojava, svaka sa svojim vlastitim merenjem vremena. Prvo, postoje objektivni događaji s fizičkim vremenima koja koja se mogu izmeriti instrumentima, kao što je vreme električnog podražaja ili vreme u kojem određena moždana stanica okine impuls. A onda postoje i subjektivna iskustva sa svojim vlastitim vremenima, kao što je vreme u kojemu se zbiva iskustvo dodira, ili kad dodir ulazi u svest.

No, sve nas to uvodi u teškoće. Ako prihvatite ovakav naizgled očit način razmišljanja o mozgu, tada ćete zapeti ili s mestom u mozgu u kojemu se fizički događaji povezuju s mentalnima, ili s vremenom u kojem se nesvesni procesi čarobno pretvaraju u svesne: vreme u kojem “postaju svesni” ili “ulaze u svest”. No šta bi to zaboga trebalo značiti? Razmišljajući, dakle, na ovaj način, upravo se sudarate s teškim problemom i naizgled nerešivom tajnom svesti.
Jedan od načina da se krene napred, je ustrajati u ovom prirodnom pogledu na svest i pokušati rešiti problem; objasniti kako se nesvesni procesi pretvaraju u svesne. Takav pristup vodi do kvantne teorije, različitih vrsta dualizama i, doista, većine naučnih teorija o svesti koje imamo. Libetov je predlog, da kad fizička aktivnost u skupini moždanih stanica traje dovoljno dugo, tada se ona u jednom trenutku pretvara iz nesvesne u svesnu, no on ne objašnjava kako ili zašto, i tajna ostaje i dalje.
Mnogo je radikalnija alternativna mogućnost da se odbaci pretpostavka kako se svesno iskustvo može vremenovati. Odustajanje od prirodnog pogleda na svest izuzetno je teško, no neki drugi čudni primeri možda će tu mogućnost učiniti nešto privlačnijom.

Satovi i zečevi

Zamislite da sedite i čitate knjigu i baš kad ste htjeli okrenuti stranicu shvatite da zvoni sat. Trenutak ranije niste bili svesni zvonjave, no sad, iznenada, buka je ušla u vašu svest. U tom času, možete se setiti zvukova koje niste slušali i brojati odzvanjanja zvona koja niste čuli. Bilo ih je već tri i vi nastavljate slušati, dok ne ustanovite da je sada šest sati.
Radi se o osobito snažnom primeru, zato što možete proveriti da ste tačno brojali, no slične se stvari s pozadinskim zvukovima događaju celo vreme. Odjednom možete postati svesni zvuka bušilice koji dopire s ulice. Do toga časa niste ga bili svesni, no sada se čini kao da se možete setiti kako je zvučao pre no što ste ga postali svesni. Gotovo da se čini kao da je neko, ako ne vi, slušao celo vreme. Ova su nam iskustva tako bliska da ih često zanemarujemo, no o njima vredi malo pažljivije razmisliti.

Uzmite primer sata. Ako je običan pogled na svest ispravan, tada bismo morali biti u stanju reći koja su iskustva bila u pozorištu ili u struji svesti, a koja nisu. Šta je dakle s prva tri “ding-donga” sata? Ako ustvrdite da su stalno bili u struji (tj. svesni), onda ne možete objasniti vrlo čvrst dojam da ste ih tek kasnije postali svesni. Ako, s druge strane, kažete da su bili izvan struje (nesvesni), tada morate objasniti što se dogodilo kad ste ih postali svesni. Jesu li bili nesvesni do četvrtog ding-donga, a tada subjektivno upućeni unazad u vreme, kao što bi Libet možda rekao? Jesu li sećanja na njih držana u nekom nesvesnom stanju, pa onda promenjena u svesna kad se promenila i vaša pažnja? Na stranu to što bi bilo teško objasniti šta bi ta promena mogla značiti, ovo nam ostavlja prilično čudnu vrstu struje, jer ona sad sadrži mešavinu stvari kojih smo stalno bili svesni, te onih koja su tek naknadno uvučena u svest.
Ima mnogo drugih primera ove iste neobičnosti. U bučnoj sobi, punoj ljudi, može vam se desiti nagla promena pažnje, jer je neko iza vas rekao “Pogodi šta je Zoran jučer rekao o …ona…” Naćulili ste uši. U ovom trenutku čini vam se da ste bili svesni cele rečenice dok je bila izgovarana. No jeste li doista? Činjenica je da ju nikad ne biste primetili, da vaše ime nije bilo spomenuto. Je li onda rečenica bila unutar ili izvan struje?
Ovaj se problem, zapravo, odnosi na sav govor. Morate prikupiti puno uzastopnih informacija pre nego što početak rečenice postane razumljiv. Što je bilo u struji svesti dok se sve to događalo? Samo besmisleni zvukovi ili neko baljezganje? Je li se pretvorilo od baljezganja u reči na pola puta? Ne izgleda da je tako. Izgleda kao da ste slušali i čuli smislenu rečenicu dok se ona odvijala, no to je nemoguće. Ili uzmite samo jednu reč, ili slušajte pticu kako peva. Tek kad je pesma gotova ili reč završena, možete znati što je bilo to što ste čuli. A što je bilo u struji svesti pre te tačke?
Ingeniozni pokus, nazvan “kožni zec”, na najočitiji način demonstrira problem. Osoba drži ispruženu ruku i gleda na drugu stranu, a eksperimentator oštrom olovkom ili nečim sličnim bocka ruku. Najvažnije je bockati u precizno jednakim razmacima, jednakim pritiskom, i to pet puta na ručnom zglobu, tri puta u blizini lakta i dva puta blizu ramena.

Što oseća ispitanik? On, začudo, oseća niz bockanja koja se brzo kreću od ručnog zgloba do ramena, ne u tri odvojena niza, već kao da mali zec trči duž njihove ruke – odatle naziv “kožni zec”.
Efekt je čudan i navodi ljude na smeh, no pitanja koja postavlja, ozbiljna su. Kako mozak zna gde da postavi drugi, treći i četvrti ubod, kad se još nije pojavio ubod na laktu? Ako ustrajete u prirodnoj zamisli da svaki ubod (recimo, četvrti), mora biti ili svestan ili nesvestan (u struji ili izvan nje), naći ćete se u velikoj zbrci. Na primer, možda ćete morati reći da je treći ubod svesno doživljen na svom ispravnom mestu, tj. na ručnom globu, no onda je kasnije, nakon šestog uboda, ovo sećanje izbrisano i zamenjeno svesnim iskustvom uboda koji se dogodio između ručnog zgloba i lakta. A ako vam se ne sviđa ova zamisao, možda biste radije rekli da je svest neko vreme zadržana – čekajući da se dogode svi ubodi, pre no što odluči gde da postavi svakog od njih. U ovom slučaju, četvrti je ubod ostao nesvestan sve do nakon šestog uboda, i zatim je upućen unatrag u vremenu, kako bi bio postavljen na ispravno mesto u struji svesti.
Ponovno smo, čini se, suočeni s neugodnim izborom; ili se baviti s tim problemima ili napustiti prirodnu zamisao o struji svesnog iskustva. Posljednji će primer otkriti još nezgodnih stvari u ovoj struji.

Nesvesna vožnja

Što je pažnja? William James je 1890. izjavio da “Svako zna što je pažnja”, no nakon mnogih svađa koje su usledile, te nakon hiljade pokusa, čini se ne samo da niko ne zna što je pažnja, nego da bi se moglo raditi i o više od jednog procesa. Pažnja je još jedan aspekt svesti koji se čini očit i lako razumljiv na prvi pogled, no koji postaje sve neobičniji što više razmišljate o njemu.
Najprirodniji način razmišljanja o pažnji jest kao o reflektoru kojim možemo osvetliti neke stvari, dok druge ostaju u mraku. Ponekad taj reflektor bude ugrabljen protiv naše volje, recimo glasnom bukom ili kad neko uzvikne naše ime; no u drugim prilikama mi sami usmeravamo svetlost reflektora, i biramo da ćemo razmišljati o knjizi koju čitamo, a zatim da ćemo gledati kroz prozor minutu ili dve. Ta moć usmjeravanja pažnje čini se da je nešto što radi naša svest. ČINI SE kao da ja svesno odlučujem o tome, ali odlučujem li doista?
Ako pomislimo na to što se događa unutar mozga, ova prirodna zamisao postaje mnogo teže razumljiva. U mozgu se mnogi procesi odvijaju usporedno, usklađuju percepcije i misli, i kontrolišu naše ponašanje. Možda je najbolje predočiti pažnju kao system ili  skup sistema, za raspoređivanje moždanih resursa. Tako, kad se usredotočujem na razgovor, više se kapaciteta za procesiranje daje slušnim i jezičnim delovima mozga, nego delovima za vid i dodir; kad je moja pažnja usmerena na utakmicu, više se daje vidu, itd.
Mogli bismo se sada zapitati što usmjerava ovo raspoređivanje resursa? Psiholozi su obavili hiljade pokusa koji su pokazali kako različiti podražaji mogu usmeravati pažnju, kako se pažnja može podeliti, te koji su delovi mozga aktivni u trenucima kad se to sve događa. No, koja je onda ovde uloga svesti? Što bi to u mozgu moglo odgovarati jakom osećaju da sam ja tu unutra i da režiram predstavu? To je samo jedan od mnogih razloga zašto odnos između svesti i pažnje nije baš očit. Iako je u razumevanju pažnje učinjen velik napredak, ne postoji općenito prihvaćena teorija koja bi ju povezala sa svešću. I dok neki teoretičari izjednačavaju svest i pažnju, drugi tvrde da se radi o potpuno različitim pojavama. Neki tvrde da ne može biti svesti bez pažnje, no drugi se ne slažu.
Fenomen nesvjesne vožnje živopisno nam ilustruje ovaj problem. Mnogi su vozači imali ovo čudno iskustvo. Krenete na poznati put prema poslu, ili školi, i dok vozite, počnete misliti na nešto drugo. Kad dođete na odredište, jasno vam je da ste morali voziti, ali se uopće ne možete setiti vožnje. Kao da ste bili potpuno nesvesni celog procesa, iako ste bili posve budni.

Jedno od objašnjenja ove pojave jest da vam je pažnja bila usmerena na vaše sanjarije, umjesto na vožnju. No ako se kod pažnje radi o procesnim resursima, onda to ne može biti tačno. Vožnja nije jednostavan zadatak, i na nju mora biti alocirano dosta procesnih resursa. Vožnja zahteva dosta veština; kompleksnu koordinaciju vida, sluha, motoričke kontrole, donošenje odluka, itd. Poenta nije u tome da vaš mozak nije obraćao pažnju na zadatak, nego da je to radio automatski, a vi toga niste bili SVESNI. Kao da se sva ta aktivnost odvijala bez vas.
Kako to učiniti smislenim? Kao što smo videli u mozgu ne postoji neki središnji zaslon na kojem jastvo gleda predstavu, nema središnjeg procesora gde se događaju delići svesti, a opet mora postojati neka važna razlika. No koja? To je ono što svaka održiva teorija svesti mora objasniti. Vreme je da razmotrimo neke od najpopularnijih teorija svesti.

Teorije svesti

Dobivam mnogo pisama i e-mailova od ljudi koji tvrde da su rešili tajnu svesti, i koji mi žele ispričati svoju teoriju. Golema većina se svrstava u dve kategorije: ili se radi o dualističkim teorijama koje predlažu odvojeni um, dušu ili duh, ili pak o teorijama koje zazivaju čuda savremene fizike.
Dualizam (zamisao da su um i telo odvojeni) uvek je primamljiv, jer se tako dobro uklapa u način na koji osećamo našu svest, no vrlo je malo filozofa ili naučnika koji misle da bi ta zamisao mogla biti istinita. Gotovo jedini savremeni primer je dualistički interakcionizam Poppera i Ecclesa iz 1970-ih godina. Oni su zagovarali nefizički, samosvesni um  koji je odvojen od nesvesnog fizičkog mozga. Ovaj bi um bio sposoban uticati na mozak preko fino uravnoteženih interakcija koje bi se odvijale na milijardama sinapsi (spojeva između neurona). Popper i Eccles mogu lako objasniti nesvesnu vožnju tako što će reći da se nefizički mozak bavio samo sa sanjarskim delovima mozga, ne sa delovima uključenima u vid i vožnju. Ipak, kao i kod drugih vrsta dualizama, to ne objašnjava kako nastaje subjektivno iskustvo (ono se samo postavlja kao osobina samosvesnog uma), a nema ni objašnjenja kako ta interakcija deluje.
Svi pokušaji dualističkih teorija na koje sam naišla, suočavaju se sa sličnim problemima. Odvojeni um je izmišljen kako bi obavio posao da bude svestan, no nema zadovoljavajućeg objašnjenja za interakciju između njega i sveta ili mozga – osim magije.
Teorije koje se osnivaju na savremenoj fizici imaju drugačiji pristup. Neke od njih pokušavaju povezati nelokalnost i čudno ponašanje vremena u kvantnoj fizici, sa sličnim efektima u svesti; druge se oslanjaju na kontroverznu zamisao da je potrebna prisutnost svesnog promatrača kako bi se objasnio kolaps valne funkcije u kvantnoj mehanici; no najpoznatija od tih teorija osniva se na kvantnom računarstvu (eng: quantum computing) u mikrotubulima.
Anesteziololog Stuart Hameroff i matematičar Roger Penrose, tvrde da sićušni mikrotubuli koji se nalaze u svakoj moždanoj stanici  nisu jednostavni strukturalni elementi, kao što se obično misli, nego su stvoreni kako bi omogućili kvantnu koherenciju i kvantne veze po celom mozgu. To bi, tvrde oni, objasnilo jedinstvo svesti i mogućnost slobodne volje, kao i čudne Libetove vremenske efekte. Međutim, prava poteškoća ovde leži u subjektivnosti. Čak i ako se u mozgu doista odvija kvantno računarstvo (što je krajnje upitno), to još uvek ne objašnjava pojavu subjektivnih iskustava. Mnogi ljudi zaključuju kako kvantne teorije svesti ne čine ništa više od zamenjivanja jedne tajne drugom.

Sve druge teorije o kojima ću govoriti, temelje se na konvencionalnoj filozofiji i neuronauke, kao što su teorije “misli višeg reda” u filozofiji (eng: “higher-order thought” – HOT). One sugerišu da su oseti i misli svesni samo ako osoba također ima misao višeg reda da ih je svesna. Tako, na primer, vozačeva percepcija crvenog svetla na semaforu bit će svesna samo ako ju prati HOT da on (vozač) vidi crveno svetlo. HOT teorije objašnjavaju magičnu razliku bez pozivanja na neke posebne neurone svesti; svesne misli su one koje imaju HOT o njima. One se također lako nose s nekim čudnim vremenskim efektima (efektima tajminga), budući da HOT-ima treba vremena da se formiraju, no one odriču svest drugim životinjama koje ne mogu imati HOT-ove, i ne mogu objasniti takva stanja kao što je duboka meditacija za koja ljudi tvrde da su u njima vrlo svesni ali bez ikakvih misli. Što se tiče fenomena nesvesne vožnje, on se objašnjava samo ako pretpostavimo da je osoba celo vreme mislila “ja sada sanjarim”.
U psihologiji i neuronauci čvršće je ukorenjena teorija globalnog radnog prostora (eng: global workspace theory), koju je prvi predložio psiholog Bernard Baars, 1980-ih godina. Ona počinje s idejom da je mozak funkcionalno organizovan oko globalnog radnog prostora, u kome se istodobno može obrađivati samo nekoliko stvari, te je u velikoj meri ovisna o metafori pozorišta. Tih nekoliko stvari koje se nalaze u svesti u bilo koje određeno vreme, odgovaraju onima koje su osvetljene reflektorom na sredini pozornice, odnosno onima koje su osvetljene relektorom pažnje i koje su okružene manje svesnim rubom. Pored pozornice je nesvesna publika koja sedi u mraku s brojnim nesvesnim kontekstualnim sistemima koji oblikuju događaje na pozornici.
Prema ovoj teoriji, ono što događaj čini svesnim jest njegova obrada unutar globalnog radnog prostora i zatim emitovnje ostatku (nesvesnog) sistema. Tako, dok svesno vozite, informacije o crvenim svetlima i drugim automobilima obrađuju se u globalnom radnom prostoru i šalju ostatku mozga. To im omogućuje da utiču na druga ponašanja kao što su govor i pamćenje. Kad je vaš radni prostor ispunjen sanjarenjima, svetla i automobili se pomiču na rub ili čak u tamu, i ne emituju se.
Prednost je ove teorije u tome što ona jasno govori koje bi stvari trebale biti svesne, tj. one koje su u radnom prostoru i koje su globalno dostupne. Nedostatak je teorije da ona teško objašnjava zašto bi informacija koja se emituje , ili čini globalno dostupnom nesvesnoj publici, zbog toga trebala biti svesna (tj. biti predmetom iskustva), dok to ne bi vredielo za druge informacije. Zapravo, središnji problem subjektivnosti ostaje jednako tajnovit kao i ranije.

To verojatno vredi za većinu teorija koje imamo. Na primer, neurobiolozi Gerald Edelman i Giulio Tononi predlažu da se svest pojavljuje kad velike skupine neurona oblikuju dinamičku jezgru u mozgu, s vezama koje povezuju talamus i koru. Farmakologinja Susan Greenfield sugeriše da svest nije sve-ili-ništa fenomen, već da se povećava s veličinom živčanih sklopova, ili velikih skupina međupovezanih neurona koji deluju zajedno. Možda jest tako, ali ove teorije ne objašnjavaju zašto bi bilo koja neuralna mreža, koliko god bila velika ili ispravno organizovna, uopšte trebala dovesti do rađanja subjektivnog iskustva.
Možda one do toga i dovode, tako da je savršeno razumna strategija da se pokuša predložiti živčana struktura koja bi mogla biti uključena u svest, i da se zatim pokuša ustanoviti kako ona radi. Edelman i Tononi to i pokušavaju, tj. pokušavaju ustanoviti kako se osobine neuronskih skupina odnose prema osobinama svesti. Lako bi se moglo dogoditi da će se na koncu ova strategija isplatiti, no ja bih rekla da do sada niti jedna teorija ne može rešiti osnovnu tajnu subjektivnog iskustva. Sve ove teorije prihvataju osnovnu pretpostavku da se u bilo koje određeno vreme mali broj stvari nalazi “u” pozorištu ili struji svesti, dok se sve ostale ne nalaze, no ne uspevaju objasniti na koji način bilo koja vrsta objektivne moždane aktivnosti može dovesti do pojave struje svesnih iskustava.
Potpuno drugačiji pristup sastoji se u tome da se odustane od objašnjavanja pozorišta svesti – ne tako da postanemo mistici i da kažemo kako mi jadni ljudi nikada nećemo moći shvatiti tako veliku tajnu, nego, naprotiv, tvrdnjom da je pozorište iluzija. Kao što smo videli, Dennett je tvrdio da Kartezijansko pozorište ne postoji. U svojoj teoriji višestrukih skica (multiple drafts theory) on ide i dalje i posve odbacuje zamisao da je um poput pozorišta, ili čak da su neke stvari u našoj svesti, a druge nisu. Prema Dennettu, mozak celo vreme obrađuje višestruke usporedne opise sveta, a niti jedan od njih nije “u” ili “izvan” svesti. Kad se sistem na određen način podvrgne probi – recimo, tako da nekoga pitamo čega je svestan, ili da navedemo nekoga da odgovori na podražaj – tada on može odlučiti čega je svestan i reći vam. No, sve do tog trenutka nije bilo pitanje istinitosti o tome je li ta stvar bila ili nije bila “u svesti”.
Ova je teorija duboko kontra-intuitivna; ona odbacuje naše uverenje da svi mi tačno znamo čega smo svesni – ili koja kvalija iskušavamo – u bilo koje vreme. Ali njena je prednost što se vrlo dobro nosi s neobičnim vremenskim efektima s kojima smo se ovde susreli. Libetovo kašnjenje pojavljuje se jer je informaciji potrebno vremena da postane dostupna verbalnoj probi. Zvonjava sata, kao ni vožnja, nikada nisu bili niti unutar niti izvan svesti, tako da se problem i ne pojavljuje. No, ne uklanja li to samu pojavu koju pokušavamo objasniti? Neki ljudi misle da je tako i optužuju Dennetta da je “od-bjasnio” svest.
Ja se ne slažem. Očito je da ono što zovemo “svest” postoji i da zahteva objašnjenje. No, je li to doista ujedinjena struja iskustava, kao što mislimo? Čini mi se da ćemo morati odustati od zamisli da svako od nas zna što trenutno ima u svesti, te prihvatiti mogućnost da smo možda u dubokoj zabludi o našim vlatitim umovima.

IZVOR

http://zlatnodoba.wordpress.com/category/filozofija-uma/
 

2 коментара:

  1. Одговори
    1. Meni je pala kao kec na jedanaest.Biće polazište za traganje,premda je,kao što kažeš, solidno objedinila stvari,uđbenički.Slušaj,nama, nestručnjacima je baš tako nešto potrebno, sirova informacija bez mnogo zakukuljenog mudrovanja.Ovih dana čitam poslednju plejadu francuske škole pa me ubiše. Između ostalog je i moj umor u pitanju.

      Избриши