Prošle godine, u ovo isto vreme, internetske stranice su punile vesti o mogućem napadu na Iran. Situacija se promenila utoliko što su na putu do Irana pojačane akcije u Siriji. Opcija inteziviranja vojnog neutralisanja Sirije pre konačnog napada na Iran je, dakle, i prošle godine bila analizirana , kao što su, istovremeno, u destabilizaciju vlasti u Iranu uključene sve snage i sredstva. Ukoliko akcija sa pobunjenicima u Siriji ne uspe, uslediće ratna opcija.
Jučerašnji dan je protekao u znaku izjave Mikail Bogdanova, zamenika ruskog ministra vanjskih poslova Rusije , koju su svetski mediji prihvatili sa neskrivenim iznenađenjem.
“Moramo se suočiti sa stvarnošću, izjavio je on. Trend je takav da sirijski režim ubrzano gubi kontrolu i sve više teritorija. Nažalost, pobedu sirijske opozicije ne možemo isključiti".
On je citirao izveštaje pobunjeničke strane :
“Opoziciona koalicija, alijansa pobunjeničkih skupina koja ima za cilj srušiti sirijskog predsednika Bashara al-Assada, postaje sve sigurnija u svoju pobedu, zahvaljujući oružju koje stiže izvana i sve većem međunarodnom priznanju svog legitimitet. Oni ističu kako je pobeda iza ugla: ' Uskoro ćemo zauzeti Aleppo i nakon toga Damask', također navode kako kontroliršu oko 60% teritorija".
Navedeni citat većina medija je prenela kao Bogdanovo zapažanje, to jest činjenicu, na osnovu kojih je on izneo suštinski najbitniji deo izjave, a taj je da Rusija konačno prihvata pravo stanje stvari, a time se pridružuje zapadnim zemljama. Ovakav “stav Rusije”, odmah su podržali visoki zvaničnici država i međunardnih organizacija. Oduševljenje zapada je trajalo samo jedan dan, to jest do jutros.
Već je juče procurila informacija o sastanku ministra vanjskih poslova Rusije, Sergej Lavrova sa sirijskom opozicijom. Nakon njihovog, današnjeg sastanka dato je saopštenje za javnost, kojim se ovjašnjava “ nesporazum” i potvrđuje da Rusija i dalje stoji na poziciji mirnog rešenja sirijskog problema.
Danas je Amerika odlučila da pošalje u Tursku antiraketni sistem "patriot" i 400 vojnika kako bi sprečili napade iz Sirije. Nemačka vlada odobrila je ranije slanje dve baterija raketa "patriot" u Tursku i planira da u toj zemlji razmesti do 400 vojnika Bundesvera, dok će Holandija "uskoro" poslati dve baterije raketa patriot zemlja-vazduh i 360 vojnika.
Zbog čega je Sirija toliko bitna ?
Prema procenama Stratfor stručnjaka, Džordž Fridmana,borba oko Sirije suštinski odlučuje odnos snaga na Bliskom Istoku.Ukoliko pobede snage Assada, ili njemu slične,biće ostvaren balans moći na Srednjem istoku. Sa Sirijom na svojoj strani Iran bi ispunio svoj dugogodišnji san o tome da postane dominantna regionalna sila u Perzijskom zalivu i izvan njega.
Takva pozicija Irana bi, kao prvo, prisilila Ameriku da napusti ideju o uništenju Irana, jer bi njegova osnažena pozicija mogla opasno da privuče slične političke struje na tom području; kao drugo, takva pozicija Irana bi osigurala legitimitet režimu unutar Irana i u regiji mnogo više od legitimiteta koji trenutno poseduje, što bi potpuno prekinulo nit američkog uticaja ; treće,sa punomoćnicima duž severne granice Saudijske Arabije u Iraku i šiitima duž zapadne obale Perzijskog zaliva Iran bi mogao uticati na preraspodelu prihoda od nafte. Pretpostavlja se da će se u Saudijskoj Arabiji kad tad dogoditi promene i da bi ona i ostale zalivske zemlje morale biti fleksibilnije glede iranskih zahteva. Dodatna finansijska sredstva ojačala bi Iran u svakom pogledu.
Stratforov analitičar podseća da je ovo dugoročna strategija koju Iran vodi od 16. Veka a koja pokušava da oživi perzijski nacionalizam u obliku safavidskog carstva. U novoj konstelaciji globalnih odnosa cilj ove strategije je stvaranje koherentne sfere uticaja u odnosu na SAD, kao globalnu silu. Amerika bi se u takvim okolnostima morala konačno prilagoditi politici Irana, ne toliko zbog sebe (Amerika ima dovoljno zaliha i izvora nafte) nego zbog svojih koalicijskih partnera, Evrope, koja mora imati stabilne izvore naftom.
O ruskoj politici prema Siriji piše vodeći istraživač u Centru za međunarodnu sigurnost IMEMO Stanislav Ivanov. Prema njemu borba za vlast u Siriji je u zastoju.Vlada nije u stanju potisnuti oružane pobunjenike,dok ovi opet nemaju snage za odlučujući napad i oduzimanje vlasti u Damasku. Iz nešto šire i dugoročnije perspektive, šansa režima Bashar al-Assada da ostane na vlasti sve je manja. Vreme očito ne radi za njega. Pristalice Assada u zemlji se ne povećavaju,na njegovoj strani bori se samo deo vojnika,većinom iz Alawi manjine, delom iz kruga njegovih pristalica(10% populacije), iz stranke Ba'ath itd.
Iz analize ovog autora, kao i drugih ruskih analitičara, da se zaključiti da Rusija pokušava da profiliše svoju vanjsku politiku, te da nisu sve politički relevatne snage istog mišljenja. Zvanična vlast pokušava da unapredi ulogu i značaj Rusije na međunarodnoj sceni. Otuda rusko insistiranje da utiče na Veće sigurnosti UN nametanjem češćih rasprava na dnevnom redu, a sve sa ciljem da se UN vrate na put mirovnim operacijama, načinima i sredstvima bez nasilja i krvoprolića. Tako Rusija u rešavanju Sirijskog konflikta pokušava da uključi u pregovaranja sve moguće elemente civilnog društva i brojne organizacije.
Ovakvom politikom (prema Siriji) Rusija nastoji da dosegne strateške ciljeve u budućnosti,a oni su dobri odnosi sa svim zemljama na Bliskom istoku. Uprkos želji mnogih da se Rusija konačno uključi direktnije u svetske konfliktne situacije, zadržava na poziciji posrednika. U Sirijskom slučaju, ona ima kontakte kako sa Bashar al-Assadom, tako i, u najvećom mogućom rasponu sa sirijskim javnim i verskim zajednicama (muslimanima, hrišćanima, kurdima, armenima, sa sveučilištima, itd) do Lige arapskih država LAS) i drugim učesnicima koji su uključeni u rešavanje problema.
Sve i da hoće Rusija ne može da pomogne jer je dostava naoružanja otežana zbog nedostatka direktnih kontinentalnih puteva. Vazdušni koridori su pod kontrolom Izraela,Turske i Iraka,pomorski promet je obustavljen. Rusija je zato preostala jedino diplomatija. Sudeći prema današnjem susretu sa “zvaničnom opozicijom” za pretpostaviti je da je cilj da se obezbedi beskrvna smena prenosom vlasti novoj vladi u zemlji tokom "prelaznog razdoblja" . Dakle promena po demokratskim principima, sa postojećom opozicijom od pre.
Uloga energenata u svetskoj politici
D ešavanja na Bliskom istoku su odavno povezana sa velikim nalazištima jednog od najbitnijih resursa, naftom. Iskorištavanje prirodnih resursa na ovom prostoru počelo je 1932. godine otkrićem naftnih depozita u Bahrein od strane kompanije Standard Oil. Usledila su otkrića nafte u Saudijskoj Arabiji 1938, u Kataru i Kuvajtu 1940, u Abu Dabiju 1960, u Omanu 1964. i u Jemenu 1983. godine.
Mada se kao glavni akter Blisko istočne krize spominje Amerika, bitno je istaći da je Bliskoistočno područje glavni snadbevač Evrope. Nafta u Evropu stiže iz Severne Afrike, sa Bliskog istoka, iz Rusije i iz Severnog mora. Otuda preovlađujući stav da američka politika već decenijama pritiska postojeće odnose sa Evropom, premda su u ovom slučaju prioritetniji ekonomski interesi Evrope( američkog saveznika).
Principu prioriteta interesa nije najidelaniji način analize određene političke situacije, što je slučaj i sa situacijom na Bliskom istoku. Saveznički odnosi se prebijaju po daleko široj osnovi pa je logično da se negde gubi, a negde dobija. Tako je i sa Bliskim istokom. Amerika ima dovoljno nafte i ovo područje joj nije bitno isključivo zbog tog razloga. U pitanju je ukupni geopolitički raspored moći. Ipak, kada je Amerika u pitanju postoji i druga strana /naličje borbe oko nafte, a to su američke kompanije. Naime, one imaju pod svojom kontrolom više od 60 posto naftonosnih regija planete i kontrolišu taj značajan deo globalne naftne industrije u svim fazama tehničko-ekonomskog ciklusa: od istraživanja i eksploatacije do prerade i formiranja tržišta gotovih proizvoda.
Naftom se trguje na samo dve berze u svetu u Londonu i Njujorku i obe su u američkom vlasništvu. Američke berze određuju koja će sutra biti cena nafte. Na kraju na berzama se trguje petrodolarom, i šta je to nego monopol . I tu se ubacuje Iran koji već nekoliko godina pokušava da razveže naftu od dolara pravljenjem sopstvene međunarodne berze energenata gde igraju sve valute - osim dolara. Posljednjih godina jedino Iran i Rusija trguju i u drugim valutama, što je neznatno u odnosu na dolar.
M eđutim, era nafte je ako ne na zalasku, a ono svakako dopunjena gasom i ostalim resursima. I ti resursi će odrediti novu geopolitičku strategiju. Istraživanja "Prirodni plin kao instrument državne politike Rusije", koje je krajem prošle godine objavio Institut za strateška istraživanja Ratne škole Vojske SAD, ekonomski preporod Rusije postaje sve veća pretnja globalnoj dominaciji SAD. Najveću ulogu u tome ima činjenica da se svetske zalihe nafte bliže kraju, i realnost primorava analitičare Pentagona da suštinski revidiraju prognoze razvoja situacije u svetu u narednih nekoliko desetleća. U takvoj situaciji će vodeću ulogu neizbežno zauzeti prirodni plin. Dokazane rezerve prirodnog plina su tolike da, uz današnji nivo potrošnje, mogu zadovoljiti potrebe civilizacije bar još 250 godina. Treba podsetiti da su u Libiji i Egiptu takođe otkrivena nova nalazišta gasa.
nova nalazišta gasa Energetski trougao između Izraela, Kipra i Grčke
Najvažnija razlika, u odnosu na sadašnji period, je ta što u "eri plina" neće biti moguće koristiti vojno-političku silu za postizanje dominacije onako kako je to do sada bio slučaj. Plin je po svetu ravnomernije raspoređen i to zahteva daleko više snage za direktno kontrolisanje velikih nalazišta. Budući da se plin isporučuje uglavnom fiksiranim plinovodima, zemlje potrošači i zemlje proizvođači plina dublje su povezani nego kada je u pitanju kupoprodaja nafte, čiji su putevi isporuke mnogo fleksibilniji. Konačno, infrastruktura plinske industrije i pravila tržišta plina formirali su se tokom poslednjih desetleta bez učešća SAD, i upravo Rusija na tom tržištu zauzima vodeću poziciju.
Postoji način dobijanja plina, tehnologijom iz uljnog škriljca, što za sada izaziva mnoge osude u ekološkom smislu. Problem isporuke ukapljenog prirodnog plina (u ovom stanju plin se može prevoziti brodovima i drugim prevoznim sredstvima, a ne samo putem plinovoda) je izuzetno skupa tehnologija za pretvaranje prirodnog plina u tekuće stanje i obratno.
Sve ove okolnosti daju Rusiji ozbiljnu ekonomsku i geopolitičku prednost. Postoji veliki broj bilateralnih ugovora koje su evropske zemlje potpisale s Rusijom zbog plina. Mnoge zemlje u potpunosti zavise od ruskog plina. Ako se uzme u obzir i najnoviji trend odustajanja od nuklearne energije, ova zavisnost će se povećavati.
Iza ili uporedo sa plinom odvijaće se borba oko retkih metala.
Kosovo je jedno od tih područja. Kina je područje na kom se nalazi jedna trećina svetskih rezervi retkih metala. 2006 godine ona je uvela kvote za izvoz zbog čega je navukla bes Amerike Evrope I Japana.Naravno da je to politički pritisak trgovinskim sredstvima , poput onog sa naftom. Protiv Kine je podnešena tužba. ( vidi opširnije).Kao što se da videti, kriza kroz koju prolazimo samo je uvod u mnogo širu borbu oko resursa .
Izrael / Palestina
Izrael je postao sinonim bliskoistočnih problema. Da li je to zaista tako? Da li je Izrael jedini remetilački factor mira na Bliskom istoku, ili bar jedina država od koje zavisi politička situacija na istoku?
Pošto je to pitanje koje zavređuje poseban prostor, priložiću samo nekoliko interesantnih podataka koji slikovito pokazuju lažljivost politike koja se bazira na izvrtanju elementarnih istorijskih činjenica, obzirom da je Izrael sve više i češće jedini predmet optužbi. To u velikoj meri ima da zahvali nediplomatskoj politici Netanjahua, no to nije opravdanje podršci izrazito ekstremnoj politici Hamasa, sadržanoj možda najbolje u najsvežijoj izjavi lidera palestinskog pokreta Hamas Haleda Mašala koji se posle 50 godina vratio na palestinsku teritoriju:
“ Ne odustajemo ni od jednog inča Palestine, koja će ostati islamska i arapska za nas i ni za koga drugog. Džihad i oružani otpor je jedini put. Ne možemo priznati izraelski legitimitet”
Izbeglištvo Palestinaca
Pre toga nije loše podsetiti se elementarnih podataka o Izraelso-palestinskom pitanju vidi ovde
16. 8. 1948.
Bejrutske novine Cde al-Žanub
Monsinjor Džorđ Hakim (Arap) koji je tada bio episkop Galileje izjavljuje
"Izbeglice su bile uverene i u tom uverenju su ih zvanično i podržavali, kako odlaze na kratko i kako će se kroz nedelju-dve vratiti.
Njihovi lideri su im obećali da će arapske armije brzo uništiti 'sionističke bande' i da u njihovom privremenom odlasku nema nikakve opasnosti."
6.9.1948.
Daily Telegraph-u Emil Gori u intrvjuu govori ovo:
"Neću nikoga da okrivljujem, hoću samo da pomognem izbeglicama.Položaj u kom su se oni našli - neposredna je posledica delovanja arapskih država, koje su istupile protiv razdela i stvaranja jevrejske države.
Arapske države jednoglasno su se složile sa takvom politikom i one su dužne i da učestvuju u rešenju problema."
3.4. 1949.
U emisiji radio stanice Bliski istok, (stanica je bila locirana na Kipru):
"Mi moramo zapamtiti da je Visoki arapski komitet podržavao odlazak Arapa iz Jafe, Haife, Jerusalima (...)." J
juni 1951.
Al Hoda, libanske novine ( koje su izlazile u Nju Jorku)
press ataše Lige arapskih država Habib Isa izjavljuje piše:
„Generalni sekretar Lige arapskih država Azem Paša uverio je Arape da će i zauzimanje jevrejske zemlje i ulazak u Tel Aviv biti nešto kao vojna parada. (...)
A Arapima Palestine on je dao bratski savet: ostavite poslove, zemlju i imanja i čekajte svoje vreme u susednim arapskim državama, dok arapska artiljerija ne završi svoj posao.“
1952
Nimer al-Havari, Knjiga, Tajni uzroci katastrofe ( autor inače učesnik rata i komandir jedne od arpskih jedinica) navodi reči tadašnjeg iračkog premijera Nuri Saida:
„Uz pomoć svog oružja mi ćemo razoriti tu državu i zbrisati ćemo sa lica zemlje svako mesto u kojem se Jevreji mogu sakriti.
Arapi zbog toga do okončanja borbi moraju svoju decu i žene skloniti na bezopasna mesta.
1955
London, Edvard Atija, glavni propagandist u to vreme i sekretar Lige arapskih država u Londonu piše u knjizi Arapi
"Taj sveopšti odlazak u najvećoj meri je posledica izražene vere Arapa u jaku propagandu koja se rasprostirala putem saopštenja i poziva.
Propaganda, koju su širile i arapske novine i radio stanice i lideri i u kojoj se govovorilo da će Jevreji u kratko vreme biti razbijeni, te da će se Arapi Palestine brzo moći vratiti kućama, pokazalo se bila je lišena svakog osećaja za realnost."
O pritisku i teroru Jevreja počinje se govoriti intezivno od 60 godina. Emil Gori, pomenut sa izjavom datom Daily Telegraph-u 1948 ( vidi gore) 17. nov. 1960 govori u OUN-u
„Terorističke akcije sionista i njihova bezbrojna razbojnička dela – to je ono što je dovelo do masovnog bekstva Arapa.“
Šta će biti sa Sirijom bez Assada?
Poseban problem zapadnih zemalja, posebno Amerike, je taj što su iza Drugog svetskog rata razradili taktike razaranja društvenih sistema širom sveta, a pri tom nisu naučili kako se nositi sa stanjem posle "revolucija". Taj scenario ćemo gledati ponovo u slučaju Sirije, i ko zna koliko još puta. Obzirom da se kriza na istoku ipak bliži kraju, a na vidiku su novi punktovi u kojima se ukrštaju interesi moćnika, nestabilnost svetske situacije je sve opasnija i sve manje predvidiva.
_____________________________________________
IZ ARHIVE
2 коментара:
Ratovi i vojne intervencije velika su rasipnost ljudskih, materijalnih i prirodnih resursa. Globalisticko-kapitalisticki liberalizam to cini da se odrzi.Cenu koju covecanstvo placa zbog jednog soja ljudi nemoguce je izraziti ciframa.Sta su cifre u odnosu na posledice!Ovi ce konacno da unazade i uspore razvoj ljudske vrste i na kraju ce je unistiti.
Z.
Dobro jutro! Klasična patrizanština,od kada ja tvrdim.
Peđa
Постави коментар