понедељак, 17. децембар 2012.

Ratne okolnosti nisu dozvola za ubistvo



 

Rat kao sredstvo mira ?
Pacifizam, nepoštivanje prava na samoodbranu, na odbrambeni, pravedni rat?
Da li je baš tako?
Obe dileme odnose se na moralnu stranu pitanja.Da li je,s moralnog stanovišta opravdan rat( kao sredstvo mira),odnosno  da li pacifizam  sprečava pravo na pravedan rat.
Da li je rat uopšte moralan? Sa aspekta etike on je nedopustiv. Ipak su o ratu sročena načela na osnovu moralne dopustivosti, sadržana u međunarodnom  humanitarnom  pravu, koje je deo međunarodnog prava  kojim se uređuju odnosi između državaMeđunarodno  humanitarno  pravo, štiti one koji ne žele, niti učestvuju u borbama, kao što su civili, medicinsko i versko vojno osoblje. Takođe štiti one koji su prestali učestvovati, kao što su ranjenici, bolesne borce i ratne zarobljenike.Nažalost ova se načela ne primenju ni kod otvaranja ratnih žarišta, niti u samom ratovanju. Slike sa ratišta su jezive. U vreme kada se ne poštuju ni elementarna prava onih koji ne učestvuju u ratu, čini se iluzornom  rasprava na temu učesnika rata, vojnika. Ipak je to tema Jeff McMahan'a. Pre analize njegovih ideja evo nekoliko isečaka iz medija na temu ratova na Balkanu.
 

Obama, u Oslu prilikom primanja Nobelove nagrade za mir

 "Verujem da je korištenje sile u humanitarne svrhe, kao u slučaju Balkana,opravdano.Pasivnost u takvim slučajevima nagriza našu savest a kasnija, odgađana intervencija je često puno skuplja i teža.Zato zemlje sveta moraju preuzeti odgovornost i koristiti svoje vojske da se postigne i održi mir.Američka odlučnost da se sačuva globalna sigurnost i stabilnost neće slabiti, ali – u današnjem svetu s toliko izazova - mi ne možemo više delovati sami. To važi za Afganistan kao i niz drugih zemalja na rubu kolapsa, poput Somalije...."

___________________________________

Emanuel Goldstein je pseudonim bivšeg člana Laburističke stranke "Kosovo nije bilo po zakonu. Pa šta?" (prevod)

KOJA JE POENTA?

"Koja je poenta parlamenata? Ne, stvarno, koja je poenta? Pitam ovo jer u Britaniji, majci Parlamenata, mi smo uspeli da proniknemo u dubine ništavosti sa našim novim izveštajem Parlamentarnog komiteta za spoljne poslove (nije potrebno reci da ovaj komitet kontroliše Laburistička stranka) o kosovskoj avanturi. Presuda je bila da je bombardovanje bilo "nezakonito, ali neophodno." Da, da, vidim kako će to izazvati buru. Ja znam da su provaljivanje i ulaz bili nezakoniti, ali su bili neophodni da se ukrade nakit. Ja znam da je kradja nakita nezakonita, ali je neophodna da se finansira drogiranje. Ja znam da je zastrašivanje porotnika nezakonito, ali će biti neophodno da bi se oslobodilo optužbe.

MEĐU MNOGIMA
Ovaj izveštaj nije jedini koji je objavljen u štampi prosle nedelje. Karla Del Ponte, glavni tužilac Tribunala za ratne zločine, rekla je da ona nije videla nikakve dokaze ratnih zločina od strane NATO-a. Pretpostavljam da spaljivanje TV stanice, sa 16 mrtvih operativaca unutra koji rade zlobna dela, kao što je  šminkanje, očigledno nije ratni zločin. Tu dakle nema nikakvih dokaza.... ......

PRAVI RATNI ZLOČIN
Nešto nedostaje u svemu ovome. Ono sto se od Amnesty i Tribunala nije moglo očekivati da razmotre su domaće okolnosti rata. Ovo nije bio slučaj za Parlament. Naravno, jedinu privilegiju koju je Parlament dobio je pravo da odluči s kim ćemo ići u rat, a s kim nećemo ići u rat. Sećam se 1982. kada je Argentina izvršila invaziju na Foklandska ostrva i kada sam slušao debatu na radiju. Bila je subota i  parlamenti nikad nisu zasedali subotom osim u ozbiljnim situacijama. Ovo nije bio slučaj sa kosovskim ratom. U stvari, bilo je neuobičajeno za vladu da čak govori o tome kao o ratu. Ovo je bilo čudno, jer Laburistička stranka ima onu vrstu parlamentarne većine koju merite, pre nego brojite. Uz tu činjenicu ide i činjenica da Konzervativci, iako nerado, nisu pokazali nikakve znake suprotstavljanja tome, dok su Liberal-demokrate bile krvožednije od Laburista, te nije bilo šanse da se rat ne odobri. To čini još čudnijim zašto ta debata nije bila dozvoljena,ali nije bila,i rat nikad nije bio objavljen, baš kao ni u SAD.

_______________________________________
 
 


O moralno dopuštenom u ratu !
Međunarodno ratno pravo razlikuje pravo na rat (lat. jus ad bellum) od prava u ratu (lat. jus in bello). Jus ad bellum predstavlja skup pravnih normi koje regulišu kada i pod kojim uslovima je pokretanje rata dozvoljenoo, dok jus in bello reguliše dozvoljivo ophođenje u ratu, među različitim stranama sukoba (zaraćenih država, boraca prema borcima, boraca prema civilima, itd.) i predstavlja srž međunarodnog humanitarnog prava.
Kako se to često kaže, jus ad bellum određuje pravednost rata, dok jus in bello određuje pravednost ratovanja. Ove dve komponente se smatraju logički nezavisnima, što znači da je moguće voditi pravedno pokrenut rat nepravedno ali i nepravedno pokrenut rat pravedno, ako se nepravedna strana pridržava normi međunarodnog humanitarnog prava.

Ovom prilikom ne želim da govorim o kriterijumima pravednosti pokretanja rata, iako ovo smatram jednim od suštinskih pitanja. Držim da će se većina čitalaca složiti da su određeni ratovi nepravedni (tj. moralno pogrešni) u smislu da postoje brojni moralni razlozi za sumnju u legitimnost njihovog pokretanja.

Jedna od važnih posledica shvatanja o logičkoj nezavisnosti prava na rat od prava u ratu jeste i takozvana doktrina o moralnoj jednakosti boraca (pod terminom 'borac' uključujemo regularnu vojsku, para-vojne formacije, isl.). Po ovoj doktrini, borci s obe zaraćene strane, bez obzira da li su uključene u pravedni ili nepravedni rat, imaju jednako pravo na ubijanje i upotrebu sile protiv njima suprotstavljenih boraca, sve dok njihovi postupci podležu normama međunarodnog humanitarnog prava (ženevskim i haškim konvencijama i ostalim ugovorima). Bez obzira da li je vojnik na pravednoj ili nepravednoj zaraćenoj strani, njegovi postupci su moralno i pravno opravdani ukoliko ne krše pomenute norme (i, možemo dodati, opšte moralne norme koje sačinjavaju jus in bello).

Doktrina o moralnoj jednakosti boraca je krajnje zdravorazumska i, kao takva, opšteprihvaćena u savremenom međunarodnom pravu. Većina ljudi će se složiti da je realnost rata takva da svi borci imaju barem minimalno pravo na samoodbranu na bojnom polju.
Pre par godina, američki filozof i profesor na Radgers univerzitetu, Jeff McMahan objavio je niz kontroverznih akademskih članaka i knjigu Ubijanje u ratu (Killing in War, Oxford: Clarendon Press, 2006), u kojima dovodi u pitanje doktrinu o moralnoj jednakosti boraca. Glavna meta McMahanove kritike je knjiga američkog filozofa i profesora na Institutu za napredne studije u Prinstonu Michaela Walzera Pravedni i nepravedni ratovi (Just and Unjust Wars, New York: Basic Books, 1977), verovatno najuticajnijeg filozofskog štiva o ratu i ratovanju u XX veku i svojevrsne filozofske odbrane status quoa međunarodnog ratnog prava.




McMahan primećuje da je većina argumenata u prilog pomenutoj doktrini logički nevaljana. Pre svega, oni koje brane doktrinu moraju pokazati šta uslove rata čini posebnim u odnosu na normalne uslove života tako da, u ratu ali ne i u običnom životu, oni koji nepravedno napadaju druge imaju jednako pravo na upotrebu sile kao i oni koji se brane. Ako vas neko napadne na ulici sa ciljem da vas ubije bez valjanog razloga, imate pravo na samoodbranu, ali ta osoba očigledno nema pravo da vas ubije. Zbog čega bi norme ophođenja u ratu bile iole drugačije?
Kod Walzera nalazimo nekoliko odgovora. Većina Walzerovih argumenata počiva na ideji da, samim učešćem u ratu, borci daju otvorenu ili pak prećutnu saglasnost da svaki od njih postaje legitimnom metom napada njegovih neprijatelja. Walzer smatra da se između nekih ratova može povući analogija sa bokserskim mečom ili duelom. Ovo su ratovi u koje borci ulaze voljno, bez prinude.
Baš kao što je bokser svestan mogućnosti da ulaskom u meč dobije par udaraca ili bude nokautiran te, samim učešćem u meču, pristaje da njegov protivnik ima pravo da ga udari, borac je svestan mogućnosti da pogine u ratu, te pristaje na jednako pravo da ubija i bude ubijen. Argument ne kaže da svesnost o riziku sama po sebi povlači saglasnost da budete napadnuti (u protivnom bi kriminalci i policajci imali jednako pravo na upotrebu sile) već da svesnost o pravilima profesije (boksera, vojnika, itd.) to čini.
Ovaj argument je loš iz barem dva razloga. Prvo, kako McMahan primećuje, nema razloga za pretpostaviti da borci na pravednoj strani, poput Poljaka pri odbrani od Vermahta 1939, učešćem u ratu pristaju da i nepravedna strana dobije pravo na ubijanje. Drugo, pristanak da drugi imaju pravo da vas ubiju ne povlači da to pravo zaista postoji. Pristanak jednostavno nije dovoljan razlog za moralnu dozvoljivost ubistva. Brojni su primeri iz literature ali i istorije ljudi koji su pristali na duel da bi odbranili svoju ili čast bližnjih od nepravednog agresora. Mnogi od njih su tako skončali svoj život (Puškin). Njihovo ubistvo je možda manje problematično od klasičnog ubistva s predumšljajem, ali je svakako nedozvoljivo, bez obzira na saglasnost.

Walzerov drugi model je model rata po uzoru na borbe gladijatora. Njegova sugestija je da u nekim ratovima borci sa obe strane učestvuju u sukobu pod raznim vrstama prinude. Slično gladijatorima koji su bili prinuđeni da se bore pod pretnjom smrću, borci u nekim ratovima su manje ili više prinuđeni da učestvuju. Štaviše, gladijatori su učešćem u borbama, pod određenim uslovima, mogli izvojevati sopstvenu slobudu, što je njihovo ex ante prihvatanje uslova moralne jednakosti činilo racionalnim. Waltzer je naravno svestan činjenice da je broj ratova u kojima je analogija potpuna neznatan (uspeli primer su ratovi u kojima se koriste deca-vojnici). Radije, poenta ove analogije je da savremeni oružani sukobi neretko predstavljaju situacije u kojima podređeni nemaju druge mogućnosti do borbe.
Ipak, ni ova pretpostavka ne odgovara realnosti. Nesumnjivo je da se, McMahan tvrdi, mnogi od boraca na nepravednoj strani bore pod različitim nivoima prinude; ipak, dobar deo njih ima i druge razloge, ideološke, političke, avanturističke i druge prirode. Uz to, čak iako Walzerov argument uspe da utvrdi da borci na nepravednoj strani nekada učestvuju pod prinudom i da takva vrsta prinude daje potporu racionalnosti njihove ex ante saglasnosti, saglasnost je, kao što smo videli ranije, nedovoljan razlog za dozvoljivost ubistva.
                                                          
Argumenti koji se pozivaju na saglasnost boraca su, dakle, neodrživi. Druga vrsta argumenta koji se često upotrebljava u odbrani doktrine o moralnoj jednakosti boraca naglašava značaj vojske kao institucije političkog sistema. Argument kaže da, ukoliko odbacimo doktrinu o moralnoj jednakosti boraca, borci će biti motivisani da odbijaju naređenja nadređenih ukoliko smatraju da su ona moralno pogrešna, što će, u krajnjem, dovesti do disfuncionalnosti vojske kao inherentno hijerarhijske institucije.
McMahan smatra da nas istorija uči suprotnom. Slučajevi opšte neposlušnosti boraca, poput one s kraja rata u Vijetnamu u vojsci SAD, ne samo da nisu uništili vojsku kao instituciju već su doprineli reorganizaciji i poboljšanju njenog funkcionisanja. Važnija poenta je da ovaj argument dostiže željeni žaključak samo ako se radi o opstanku vojske koja je uključena u pravedni sukob. Ako govorimo o vojsci koja vodi nepravedan rat, oni koji žele odbaciti doktrinu o moralnoj jednakosti ne mogu a ne složiti se da je bolje da takva institucija uopšte ne postoji.
Na posletku, treba spomenuti da većina ljudi veruje da se glavno opravdanje za postupke boraca u nepravednom ratu nalazi u prenosu moralne odgovornosti na njima nadređene osobe. Ukratko, obični vojnici nisu odgovorni ni za jedno izvršeno naređenje, uključujući ubistva neprijateljskih boraca; oni koji su odgovorni su oficiri, generali i ostali nadređeni. Ovo mišljenje prisutno je kod brojnih klasičnih autora, od Avgustinove O državi Božjoj (De Civitate Dei) do Hobsove O građaninu (De Cive).
Međutim, ni ovaj argument ne može uspeti, i to zbog tri razloga. Prvo, borci su gotovo uvek u mogućnosti da odaberu da li da poslušaju naređenja ili ne. Posledice njihove neposlušnosti mogu biti velike; od prekog suda do trenutne egzekucije. Ipak, to ne znači da moralni izbor ne postoji. Ako je izvršenje naredbe delom u njihovim rukama, onda ne može biti tačno da oni ne mogu snositi moralnu odgovornost. Drugo, ukoliko je tačno da svu odgovornost za loša dela snose nadređeni, onda je pravilno zaključiti da nadređeni snose jednaku odgovornost i za mnoga dobra dela njima podređenih, što je apsurdno. Herojstvo vojnika nije nužno i herojstvo generala. Treće, biti neodgovoran za svoje postupke ne čini te postupke moralno dozvoljivima. Čak iako borac ne snosi odgovornost za ubistvo svog neprijatelja, ne sledi da ima pravo da to učini.
Na osnovu svega rečenog, McMahan zaključuje da doktrina o moralnoj jednakosti boraca nema osnova. Oni koji se bore na nepravednoj strani ne mogu biti izuzeti od moralne odgovorosti za ubistva neprijateljskih boraca čak ni ako to čine na način dozvoljen trenutno važećim normama međunarodnog humanitarnog prava.
Uticaj McMahanovog argumenta dalekosežniji je od akademskog. Ako je McMahan u pravu, slede tri praktičke posledice.
Prvo, međunarodno pravo se mora reformulisati.
Dugo, vojnici moraju uzeti u obzir pravednost oružanog sukoba u kom učestvuju kao i odluka njihovih nadređenih. Ratne okolnosti nisu same po sebi dozvola za ubistvo. (Trenutno jedine vojske u kojima podređeni ima zakonom garantovano pravo da savesno odbije narađenja ili učestvovanje u akcijama koje vode ka nepravednom ratu su vojske Ujedinjenog Kraljevstva, SR Njemačke, Kraljevine Holandije i Kraljevine Švedske.)
Treće, naš odnos prema učesnicima nepravednog rata mora biti potpuno drugačiji od sadašnjeg. Primera radi, ako su napad JNA na Dubrovnik 1991. ili pak sadašnje učešće kontingenta crnogorske vojske u Avganistanu slučajevi nepravednog rata (što, naravno, iziskuje zaseban argument), ne možemo smatrati naše vojnike herojima, čak iako su njihovi vojni podvizi dostojni hvale. Naprotiv, ukoliko je McMahan u pravu, naš stav prema njima ne sme biti drugačiji od stava koji imamo prema serijskim ubicama i lokalnim bandama.

Anton Markoč

                                                                         
                                                                        IZ ARHIVE 

 

4 коментара:

  1. Kad Obama izjavi da je rat bio opravdan ne treba sumnjati.Kada Amerika ratuje ne treba postavljati pitanje morala jer ona ratuje isključivo "zbog mira".Ona napada bez objave rata,ubija civile,ruši infrastrukturu,zbog mira i globalnog prosperiteta.Pošto je moralno ratovati ideja rata lako transgresira u praksu, misao vodi ka delu.Što više želje za mirom to više ratova. Ja sam oduševljen.
    Peđa

    nisu ti baš neke teme pred Božić i Novu.

    ОдговориИзбриши
  2. Peđolino,oprosti ja sam u prazničnim frkama a u "atelje" stižem tek pred spavanje.
    U pravu si,nisu lepe teme,ali daj Bože da nam 13-ta ne donese treći. Kako su zapeli ..da ne prospem slutnju u eter,OK.
    zvrcni

    ОдговориИзбриши
  3. Drustvo,slobodan sam,hehe...Javljajte se.
    Tekst citam posle,ako ga uopste procitam.
    Z.

    ОдговориИзбриши
  4. Na američku „listu za odstrel” mogu da budu stavljeni svi za koje se proceni da kao „operativni lideri” Al Kaide i drugih terorističkih formacija predstavljaju „neposrednu” pretnju nasilnog napada na SAD, pri čemu nije neophodno da „SAD imaju jasne dokaze da će se napad na američke ličnosti i interese dogoditi u neposrednoj budućnosti”, kaže se u dokumentu od 16 strana Ministarstva pravde.

    Filozofiranje je jedno, životna praksa drugo.
    Saša

    ОдговориИзбриши