четвртак, 13. децембар 2012.

Ayn Rand, o kolektivizmu i individualizmu

160px-Sign_Ayn_Rand


1. Koje je glavno svetsko pitanje danas?

Osnovno pitanje sveta danas je izbor između dva principa: Individualizam i kolektivizam.

Individualizam drži kako čovek ima neotuđiva prava koja mu ne mogu biti oduzeta od bilo kog drugog čoveka, ili bilo kog broja, grupe ili kolektiva drugih ljudi. Prema tome, čovekovo postojanje je njegovo vlastito pravo i njegovo život je njegovo vlasništvo, ne vlasništvo grupe.

Kolektivizam drži kako čovek nema apsolutnih prava; kako njegov rad, telo i ličnost pripadaju grupi/društvu i kako društvo ima pravo njima raspolagati po želji, na način koji vidi prikladnim, u bilo koju svrhu koju smatra društveno korisnom.

Prema tome, čovek postoji samo po dozvoli društva i za korist društva. Ova dva principa čine temelje dva suprotna društvena sistema.

2. Šta je društveni sistem?

Društveni sistem je skup pravila/zakona koje ljudi poštuju kako bi mogli da žive zajedno.Takav sistem treba imati osnovni princip/pravilo, inače se ne može izvesti. Startna točka je pitanje: je li moć društva nad pojedincem ograničena ili neograničena?

Individualizam odgovara: Moć društva ograničena je neotuđivim pravima čoveka. Društvo može donositi samo takve zakone koji ta prava ne krše. Kolektivizam odgovara: Moć društva je neograničena, Društvo može donositi zakone kakve želi, i provoditi ih na način koji želi. Primer:

U sistemu individualizma, milion ljudi ne može doneti zakon da ubiju jednog čoveka za vlastitu korist. Ako ga ubiju – krše zakon- i bit će kažnjeni.

U sistemu kolektivizma, milion ljudi (u praksi, onaj koji tvrdi da ih zastupa) može doneti zakon da se jedan čovek (ili manjina) ubije, u situaciji kada bi time postigli vlastitu korist. Njegovo pravo na život nije priznato.

U individualizmu, ilegalno je ubiti čoveka, i njegova samoobrana je legalna. Zakon je na strani prava.

U kolektivizmu, legalno je za većinu čoveka ubiti, a njegova samoobrana je ilegalna. U ovom slučaju, zakon je na strani broja.

U prvom slučaju, zakon predstavlja moralni princip.

U drugom, zakon predstavlja ideju da moralni principi ne postoje, i da ljudi mogu raditi što hoće, pod uslovom da su u dovoljno velikom broju.

U sistemu individualizma, ljudi su uvek jednaki pred zakonom. Svako ima ista prava, i kad je sam i kad ima milion drugih pokraj sebe.

U sistemu kolektivizma ljudi se moraju organizovati u bande, i ko ima najveću bandu u tome trenutku, ima sva prava, dok gubitnik (pojedinac ili manjina) nema nikakva. Svaki čovek u poziciji je da bude gospodar ili bespomoćni sluga, zavisno od veličine svoje bande.

Primer prvog sistema: SAD (vidi deklaraciju nezavisnosti).Primer drugog sistema: SSSR i nacistička Nemačka.

U sovjetskom sistemu, milioni seljaka «kulaka» istrebljeni su zakonom, koji je opravdan dobrobiti većine.

U nacističkom sistemu, milioni židova pobijeni su po zakonu, koji je opravdan dobrobiti većine.

Sovjetski i nacistički zakon neizbežni su i kozistentni rezultati principa kolektivizma. Primenjen u praksi, princip koji ne priznaje moralnost i individualna prava, ne može da rezultira ničim osim brutalnošću.

Držite ovo na umu kad budete odlučivali koji je ispravni društveni sistem.

Morate početi odgovorom na prvo pitanje: je li moć društva ograničena ili nije? Ne može biti oboje.

4. Šta je pravo?

Pravo je sankcija neodvisnog delovanja. Pravo je ono što se može upražnjavati bez ičije dozvole. Ako postojiš samo zato jer ti društvo to dopušta, nemaš pravo na vlastiti život. Dozvola može biti oduzeta u bilo kom trenutku. Ako, pre preduzimanja bilo kakve akcije, moraš dobiti dozvolu društva – nisi slobodan, bez obzira na to je li dozvola dana ili nije. Samo rob deluje po dozvoli. Dozvola nije pravo. Nemoj, u ovoj tački, praviti pogrešku, misleći kako je radnik rob i kako svoj posao ima zato jer mu je to poslodavac dopustio. On posao nema po dozvoli, nego po ugovoru, to jest, po zajedničkom dogovoru. Radnik može dati otkaz. Rob ne može.

5. Koja su neotuđiva prava čoveka?

Neotuđiva prava čoveka su: život, sloboda i potraga za srećom. Pravo na život garantuje da čoveku život ne može biti otuđen u korist drugog čoveka ili grupe ljudi. Pravo na slobodu znači da čovek ima pravo na individualnu/ličnu aktivnost, individualni/lični izbor, individualnu/ličnu  inicijativu, i individualno/privatno vlasništvo. Bez prava na privatno vlasništvo nikakva nezavisna aktivnost nije moguća. Pravo na potragu za srećom znači čovekovo pravo da živi za sebe, da sam odabire šta čini njegovu ličnu, privatnu sreću i da deluje u tom smeru dok god poštuje isto pravo i kod drugih. To znači da čovek ne može biti prisiljen svoj život posvetiti sreći drugog, ili bilo kojeg broja drugih ljudi. To znači da kolektiv ne može odlučivati koja je svrha čovekovog postojanja, niti mu prepisati izbor sreće.

6. Kako uzajamno priznajemo prava jedni drugih?

Pošto čovek ima neotuđiva individualna prava, to znači da ista prava imaju svi, individualno, svaki čovek, i svi ljudi, u svakom trenutku. Prema tome, prava jednog čoveka ne mogu negirati pravo drugoga.

Naprimer: čovek ima pravo na život, no nema pravo oduzeti tuđi život. Ima pravo na slobodu, ali nema pravo porobljavati druge. Ima pravo na svoju sreću, no nema pravo odlučiti kako njegova sreća leži u ubistvu, pljački i porobljavanju drugoga. Ono pravo po kom deluje definira isto to pravo kod drugih i služi kao vodič u tome što sme, a što ne sme činiti.

Nemojte raditi grešku i misliti kako je individualist čovek koji kaže: «Radit ću ono što hoću na štetu svih drugih». Individualist je onaj ko uvažava neotuđiva prava čoveka, svoja i drugih ljudi.

Individualist je čovek koji kaže: «Ne želim upravljati tuđim životom, niti ću dopustiti da iko upravlja mojim. Ne želim biti gospodar, niti sluga. Neću žrtvovati nikoga sebi, niti ću biti žrtvovan drugima».

Kolektivist je čovek koji kaže: «Skupimo se u dovoljno velikome broju, i sve je dopušteno!»

7. Kako utvrditi je li pravo povređeno?

Pravo ne može biti povređeno osim fizičkom silom ili pretnjom fizičke sile. Čovek ne može drugoga lišiti njegovih prava bez upotrebe fizičke sile. Kad god je čovek prisiljen na nešto bez svog slobodnog, individualnog, ličnog, dobrovoljnog pristanka, njegovo je pravo povređeno. Prema tome, možemo povući jasnu, objektivnu crtu između prava jednog i drugog čoveka. Ovo je objektivna podela, nije predmet razlike mišljenja, odluke većine, niti arbitrarne odluke društva. Nijedan čovek nema pravo incirati upotrebu sile protiv drugog čoveka.

Praktično pravilo ponašanja u slobodnome društvu, individualističkome društvu (jer sloboda nije kolektivna kategorija) je jednostavno: ne možeš očekivati, ili zahtevati bilo kakvu akciju od drugoga, osim kroz njegov dobrovoljni pristanak.

Nemojte biti zavedeni starim kolektivističkim trikom koji kaže: apsolutna sloboda ne postoji, jer nisi slobodan krasti, ubiti isl. Društvo ograničava tvoju slobodu kad ti ne dopušta krađu ili ubistvo, prema tome, društvo može ograničiti tvoja prava kako vidi prikladno. Sloboda je ono što društvo odluči da je sloboda.

No nije društvo, niti bilo kakvo socijalno pravo, ono koje ti zabranjuje ubistvo, nego priznavanje čovekovog neotuđivog prava na život. Ovo nije «kompromis» između dva prava, nego linija razdvajanja koja održava sva prava netaknutima. Ta linija nije izvedena iz društvenog konsenzusa (kad bi bila, bilo si sasvim u redu ubiti nekoga, ako društvo tako odluči), nego iz tvog vlastitog neotuđivog prava. Definicija ove crte nije izvedena iz arbitrarne odluke društva, nego iz tvog vlastitog, individualnog prava.

U granicama vlastitih prava, tvoja je sloboda apsolutna.

AynRandSenseOfLife1


8. Koja je ispravna funkcija države?

Ispravna funkcija države jest da štiti individualna prava, da štiti čoveka od fizičke sile.

U ispravnom društvu, ljudi ne koriste fizičku silu jedni protiv drugih, sila može biti korištena samo u samoobrani, tj. u obrani prava protiv fizičke sile. Ljudi delegiraju državi moć da koristi silu u odmazdi/kažnjavanju. I samo u odmazdi.

Ispravna vrsta države ne inicira upotrebu sile. Služi se silom samo u odgovoru onima koji su inicirali upotrebu sile. Na primer, kad država uhapsi kriminalca, nije država ta koja krši prava, nego je kriminalac taj koji je kršio prava i time sam sebe stavio izvan sfere prava, gde čovek nema drugog izbora nego odgovoriti silom.

Ovde je bitno zapamtiti kako sve akcije definisane kao kriminalne u slobodnom društvu uključuju upotrebu sile i jedino su takve akcije sankcionirane silom.

Nemojte biti zavedeni traljavim izrazima poput: «Ubica čini zločin protiv društva». Nije društvo to koje ubica ubija, nego individualnog čoveka. Nije društveno pravo to koje je prekršio, nego individualno pravo. On nije kažnjen zato što je naudio kolektivu. On nije naudio kolektivu nego jednom čoveku. Ako kriminalac opljačka deset ljudi,nije opljačkao «društvo», nego deset individualnih ljudi. Ne postoje zločini protiv «društva», samo zločini protiv individualnih ljudi. I dužnost je ispravnog društvenog sistema i ispravne vlade zaštititi pojedinca od upotrebe sile.

Kad, s druge strane, država postaje inicijator sile, nepravda i moralna korupcija koje slede su neizrecive.

Na primer: kad kolektivna vlada naredi čoveku da radi i stavi ga na određeni posao, pod pretnjom smrti ili zatvora, država je ta koja je inicirala upotrebu sile. Čovek u pitanju nije počinio nasilje protiv bilo koga, no država čini nasilje nad njim. Nikakvo teoretsko opravdanje nije moguće za takvu praksu. I nikakav rezultat u praksi nije moguć- osim terora i krvoprolića koji su uvek prisutni u bilo kojoj kolektivnoj državi.


9. Može li postojati «mešani društveni sistem»?

Ne može postojati društveni sistem koji je mešavina individualizma i kolektivizma. Ili su individualna prava priznata u društvu, ili nisu. Ne mogu biti napola priznana.

Ono što se često događa, jest da društvo koje je bazirano na individualizmu nema hrabrosti, integriteta i inteligencije provesti vlastite principe konzistentno u praksi. Kroz neznanje, kukavičluk, i mentalnu lenost, takvo društvo donosi zakone i prihvaća regulacije koje protureče njegovom osnovnom principu i krši prava čoveka. U srazmeri s tim kršenjima, društvo čini nepravde, zla, i zlouporabe. Ako greške nisu ispravljene, društvo tone u haos kolektivizma.

Kad vidite društvo koje priznaje ljudska prava u nekim od svojih zakona, a u drugima ne, nemojte ga hvaliti kao «mešani sistem» i nemojte zaključiti kako kompromis između 2 osnovna principa u teoriji može raditi u praksi. Takvo društvo ne radi; nego se raspada. Raspadanje traje. Ništa se ne raspadne odjedanput, niti ljudsko telo niti ljudsko društvo.


10. Može li društvo postojati bez moralnog principa?

Većina ljudi danas ima detinjastu ideju kako društvo može činiti što ga je volja, kako su principi nebitni, prava samo iluzija; i efikasnost vodilja akcije.

Istina je kako društvo može napustiti moralne principe i pretvoriti se u razuzdano krdo koje hrli u ponor. Jednako tako svaki čovek može prerezati vlastito grlo kad god to poželi. No čovek to ne može učiniti ako želi živeti. I društvo ne može napustiti moralne principe ako želi preživeti.

Društvo je veliki broj ljudi koji žive zajedno u jednoj državi, i koji su u međusobnom doticaju. Ako ne postoji objektivni moralni kod kojeg ljudi razumiju i priznaju, ne postoji način na koji se mogu ophoditi jedni s drugima, pošto niko ne zna što može očekivati od svog bližnjeg. Čovek koji ne priznaje moralnost je kriminalac; a kad imaš posla s kriminalcem, ne možeš učiniti ništa nego pokušati razbiti njegovu lobanju pre nego on razbije tvoju. Ne postoji ni jedan drugi jezik, nikakvi uslovi ponašanja međusobno priznati. Govoriti o društvu bez moralnih principa zagovarati je da živimo zajedno poput kriminalaca.

Još uvek priznajemo, tradicionalno, mnoge moralne koncepte koje uzimamo zdravo za gotovo, i ne razumemo u kojoj meri su naše dnevne aktivnosti moguće samo zbog prihvatanja tih moralnih principa. Zašto je moguće otići do trgovine, kupiti nešto, i ponovno izaći? Gomila oko tebe jednako tako treba proizvode; gomila bez problema može savladati par prodavačica, razvaliti trgovinu i uzeti i tvoje vrećice i novčanik. Zašto to ne čine? Ne postoji ništa što bi ih zaustavilo i tebe zaštitilo – osim moralnih principa tvojih individualnih prava na život i vlasništvo.

Nemoj činiti grešku i misliti kako je gomila sputana samo strahom od policije. Ne bi moglo postojati dovoljno policajaca na kugli zemaljskoj kad bi ljudi verovali kako je pljačka praktična. A kad bi ljudi tako verovali, zašto i policajci ne bi tako verovali? Ko bi tada, bio policajac?

Osim toga, u kolektivnom društvu policajci nisu tamo kako bi zaštitili tvoja prava, nego da ih narušavaju.

Svakako bi bilo efikasno za gomilu da isprazni trgovački centar- ako prihvatimo trenutnu efikasnost kao dobro pravilo za delovanje. No koliko trgovina, tvornica, farmi ili domova bi imali, kad bi prihvatili ovo pravilo?

Ako odbacimo moralnost i zamenimo je doktrinom neograničene vladavine većine, ako prihvatimo ideju kako većina može raditi što ju je volja, i ako je sve što većina naredi njeno pravo, kako ljudi mogu to pravilo primeniti u vlastitim životima? Ko je većina? U relaciji prema svakom pojedinom čoveku, svi ostali su potencijalni članovi većine koja ga može uništiti po volji u bilo kojem trenutku. Tada svaki čovek i svi ljudi postaju neprijatelji; svako se treba bojati i biti sumnjičav prema svima ostalima, svako treba pokušati ubiti i opljačkati drugoga, pre nego ovaj ubije i opljačka njega. Ako mislite kako je ovo samo apstraktna teorija, pogledajte primer Evrope za praktičnu demonstraciju. I u sovjetskoj Rusiji i nacističkoj Nemačkoj , ljudi su bili ti koji su obavljali prljavi posao za Gestapo i KGB, špijunirajući i izručujući vlastite prijatelje i rođake u komore za mučenje. To je rezultat kolektivizma u praksi.

Ovo je konkretna aplikacija ispraznog i zlog slogana, koji zvuči tako dobro budalama:
«opšte dobro je iznad individualnih prava»

Bez individualnih prava, nikakvo opšte dobro nije moguće. Kolektivizam, koji stavlja dobro grupe iznad dobra pojedinaca i govori ljudima kako se trebaju žrtvovati za svoje bližnje, rezultira situacijom u kojoj ljudi nemaju drugog izbora nego da se boje, mrze i pokušaju uništiti svoje bližnje.

Mir, sigurnost, prosperitet, saradnja i dobra volja među ljudima, sve ono što smatramo društveno poželjnim, nije moguća osim u sistemu individualizma, gde je svaki čovek siguran u upražnjavanju vlastitih prava, znajući kako je društvo tu da zaštiti njegova prava, a ne da ih uništi.

Tada svaki čovek zna što sme, a što ne sme činiti svojim bližnjima, I što njegovi bližnji, uključujući državu, smiju ili ne smiju činiti njemu. Tada je slobodan postupati sa svojim bližnjima kao sa svojim prijateljima i jednakima.
Bez moralnog koda nikakvo pošteno ljudsko društvo nije moguće. Bez priznavanja individualnih prava nikakav moralni kod nije moguć.


11. “Najveće dobro za najveći broj”,   “održivost buduće generacije”, “čovečanstvo”, “zaštita okoline”  i “moralni princip”…

«Najveće dobro za najveći broj» jedan je od najperverznijih slogana ikad puštenih u čovečanstvo. Trenutno doživljava reinkarnaciju u «dobrobiti budućih generacija», održivom razvoju, očuvanju okoliša i zaštiti prirode.

Ovaj, kao i svi drugi slogani nema nikakvo konkretno značenje (Lenjin je uvek govorio : «Pobedit ćemo sloganima»). Nemoguće ga je protumačiti dobronamerno, ali je vrlo moguće tumačiti ga na mnoge načine kako bi se opravdali i najodvratniji zločini.

Koja je definicija «dobra» u takvom sloganu? Nikakva, osim ono što je najbolje za najveći broj u datom trenutku. Ko, u bilo kom datom trenutku, odlučuje koje je najveće dobro za najveći broj?

Ako ovo smatraš moralnim, onda moraš opravdavati i sledeće: 51 posto čovečanstva porobljava ostalih 49 posto. 9 kanibala jedu desetoga i tako dalje. U Nemačko je bilo 600 000 Židova i 70 miliona Nemaca. Nemci, većina, podržavali su nacističku vladu koja im je rekla kako će najveće dobro biti postignuto eksterminacijom manjine i oduzimanjem njihova vlasništva. To je horor u praksi slogana u teoriji.

No reći ćete, većina u ovom slučaju nije postigla «najveće dobro». Ne, nije. Jer dobro nije kvantitativna kategorija i ne postiže se žrtvovanjem jednih drugima.

Budale misle kako ovaj slogan implicira nešto plemenito, da govori ljudima kako se trebaju žrtvovati za dobro drugih. Ako je tome tako, zašto se većina ne bi žrtvovala za dobro manjine? Ne? Zašto bi se onda manjina trebala žrtvovati za dobro većine?

Budale pretpostavljaju kako je svako ko izvikuje ovaj slogan pripadnik manjine spremne sebe žrtvovati za dobro većine. Zašto to misle? U sloganu ne postoji ništa što bi impliciralo takvo nešto. Mnogo je verovatnije kako želi zadobiti podršku većine, kako bio mogao započeti žrtvovati ostale.

Ono što slogan u stvarnosti govori jeste kako ne postoji sloboda izbora; opljačkaj ili budi opljačkan. Slomi ili budi slomljen.

Čitavo zlo ovog slogana sastoji se u tome da implicira kako je dobro većine moguće postići samo kroz žrtvovanje drugih; kako dobrobit jednog čoveka zavisi od žrtvovanja drugoga.

 Ovaj princip dobija i četvrtu dimenziju kad se u pomoć dozivaju i «buduće generacije». Kako bi se postigla njihova dobrobit, potrebno je žrtvovati one koji su živi danas, kao i neke u budućnosti, kako bi oni koji ostaju «uživali dobrobit».

Ako prihvatimo kolektivističku doktrinu kako čovek postoji za dobro drugih, onda je istina kako je bilo koje zadovoljstvo koje neko uživa zlo i nemoralno, ako ga žele neka druga dva čoveka. Po tom principu, čovek ne može jesti, disati, ili voleti. Sve je ovo sebično. (I što ako netko drugi želi tvoju ženu). Ljudi uopšte ne mogu živeti zajedno, niti raditi išta drugo nego pokušati jedni druge iskoreniti.

Samo na temelju individualnih prava može se definisati i postići bilo koje dobro-individualno ili opšte. Samo kad je svaki čovek slobodan postojati za vlastito dobro, bez da se mora žrtvovati za druge, ili da se drugi moraju žrtvovati za njega- samo tada je čovek slobodan vlastitom voljom postići najveće moguće dobro za sebe i druge, vlastitim izborom i vlastitim naporom. Zbroj svih takvih pojedinačnih napora jedino je moguće društveno dobro.

Suprotnost «najvećeg dobra za najveći broj» nije «najveće dobro za najmanji broj». Suprotnost je: najveće dobro koje neko može postići vlastitim naporom, za sebe i ostale.


12. Menja li motiv narav diktature?

Karakteristika je poštenog čoveka, za razliku od kolektiviste, da misli ono što govori i govori ono što misli.

Kad kažemo da su individualna prava neotuđiva, moramo misliti upravo to. Neotuđivo znači ono što ne može biti oduzeto, suspendirano, narušeno, ograničeno, ili regulisano- nikad, nigde, i iz bilo kog razloga.

Ne možemo reći kako čovek ima neotuđiva prava osim po hladnom vremenu (klimatske promene?) ili svakog drugog utorka, jednako kako se ne može reći da čovek ima neotuđiva prava «osim u hitnoj situaciji ili krizi», ili kako «čovekova prava ne mogu biti narušena osim u dobre svrhe».

Čovek ili ima neotuđiva prava, ili ih nema. Ne možeš reći kako su ona «delomično otuđiva» i istovremeno sebe smatrati iskrenim ili mentalno zdravim. Kad počneš postavljati uslove, rezervacije i iznimke, priznaješ kako postoji nešto ili neko iznad čovekovih prava, a ko ih može staviti izvan snage po svojoj diskreciji. Ko? Društvo, naravno- to jest, kolektiv. Ko odlučuje koja se prava mogu narušiti? Ako je ovo ono što veruješ, onda jednostavno priznaj da si kolektivist. I prihvati sve posledice koje kolektivizam sa sobom donosi. Tu ne postoji kompromis. Ne zavaravaš nikoga osim samog sebe.

Ne skrivaj se iza besmislenih fraza poput: «srednji» ili «treći put». Individualizam i kolektivizam nisu dve strane istog puta, nego dva puta koja idu u suprotnim smerovima. Jedan vodi slobodi, pravdi i prosperitetu, dok drugi vodi u ropstvo, horor i uništenje.

Sve brže širenje kolektivizma svetom nije posledica neke posebne pameti kolektivista, nego činjenice da većina ljudi koja im se protivi u biti i sama veruje u kolektivizam. Jednom kad je princip prihvaćen, nije onaj ko je napola kolektivist taj koji će pobediti, nego onaj koji ga prihvaća celim srcem; ne onaj najmanje konzistentan u primeni principa, nego onaj koji je potpuno konzistentan. Kad kreneš u trku i kažeš: «Ja ću trčati samo prvih deset metara» , onaj koji kaže: «Ja ću trčati do cilja» je onaj koji će pobediti. Kad kažeš : «Ja ću samo malo narušiti ljudska prava», komunist ili fašist koji kaže: «Ja ću uništiti sva ljudska prava» je taj koji će pobediti. Ti si mu samo otvorio put.


Dopuštajući sebi početnu neiskrenost i izbegavanje, ljudi su sad pali u zamku kolektivizma, raspravljajući koja je vrsta diktature ispravna. Svi će naravno javno odbacivati ikakvu pomisao na diktaturu. No malo ko će zauzeti jasan stav i proglasiti diktaturu onim što zaista jest: apsolutno zlo, u bilo kom obliku, od bilo koga, bilo gde, bilo kada i iz bilo kog razloga.

Veliki broj ljudi danas ulazi u obscenu vrstu cenkanja o razlici između “dobre diktature” i “loše diktaure”, o motivima, uzrocima, ili razlozima koji čine diktaturu ispravnom. Pitanje: “Želite li diktaturu?” kolektivisti su zamenili pitanjem: “Kakvu vrstu diktature želite?” Od te tačke nadalje mogu vam dopustiti raspravu, jer su već pobedili.

Velik broj ljudi veruje kako je diktatura grozna ako je “iz loših motiva”, no savršeno u redu ako je “iz dobrih motiva”. Oni koji naginju komunizmu (sebe obično smatraju “humanitarcima”) tvrde kako su koncentracijski kampovi i komore za mučenje loši kad su korišteni “sebično”, “za dobrobit jedne rase”, kao kod Hitlera, no sasvim plemeniti kad su korišteni “nesebično”, “za dobrobit masa”, kao kod Staljina. Oni koji naginju fašizmu (obično sebe smatraju realistima) tvrde kako su bičevi i nadglednici robova nepraktični kad su korišteni “neefikasno”, kao u Rusiji, no sasvim praktični kad su korišteni “efikasno”, kao u Nemačkoj.

(I samo kao primer toga gde krivi principi vode u praksi, primetite kako “humanitarci”, tako zaokupljeni olakšavanjem patnji masa, u Rusiji podržavaju stanje mizerije čitave populacije bez presedana bilo gde u istoriji. “Realisti”, tako ponosni na svoju praktičnost podupiru, u Nemačkoj, spektakl potpuno uništene države, krajnji rezultat “efikasne” diktature).

Kada raspravljate o tome šta je “dobra”, a što “loša” diktatura, prihvaćate i podupirete koncept diktature. Prihvatili ste premisu totalnog zla- prava na porobljavanje drugih za ono što vi lično smatrate dobrim. Od te tačke nadalje, jedino je pitanje ko će upravljati Gestapom. Nikad nećete biti u stanju postići dogovor oko toga šta je “dobar” razlog za brutalnost, a šta “loš”. Vaš omiljeni razlog ne mora nužno biti i njihov. Mogli biste tvrditi kako je u redu klati za dobrobit siromašnih, dok neko drugi može tvrditi kako je to u redu za dobrobit bogatih. Vi možete tvrditi kako je nemoralno ubiti bilo koga osim pripadnika određene klase, neko drugi da je nemoralno ubiti bilo koga osim pripadnika određene rase. Jedino oko čega ćete se složiti jest- ubistvo. I to je sve što ćete postići.


Jednom kad prihvatite princip diktature, pozivate sve ljude da pokušaju isto. Ako im se ne sviđa vaš tip ili vaš lični “dobri motiv”, nemaju izbora nego pokušati uspostaviti vlastitu diktaturu iz vlastitih “dobrih motiva” i porobiti vas pre nego vi porobite njih. “Dobra diktatura” je oksimoron.

Pitanje nije: “Iz kog razloga porobiti ljude” nego “je li u redu porobljavati ljude”?

Neopisiva moralna korupcija stoji iza tvrdnje kako diktatura može biti opravdana “dobrim” i “nesebičnim” motivima. Sve brutalne i kriminalne tendencije koje je čovečanstvo kroz vekove prepoznalo kao zle danas su našle “društveno-socijalni” zaklon. Mnogi danas veruju kako su pljačka, ubijanje  i mučenje zlo ako su počinjeni iz vlastitih, sebičnih motiva, no vrlina ako su počinjeni za tuđu dobrobit. Jedna od najgnusnijih izjava koju je moguće čuti jest: “Naravno, Staljin je pobio milione, no to je bilo opravdano jer je bilo za dobrobit masa”.

Nikad nemojte smatrati kako su kolektivisti “iskreni ali zaluđeni idealisti”. Predlog za porobljavanje jednih ljudi za dobrobit drugih nije ideal, brutalnost nije “idealistična”, u bilo koju svrhu. Želja za “dobročinstvom” kroz upotrebu sile nije dobar motiv. Kao što niti želja za moći ili glupost nisu dobri motivi. 


1946.

                                                              
                                                                IZ ARHIVE

3 коментара:

  1. Imam par dobrih tekstova,pa ako ste raspoloženi rado bih sa vama sarađivao!
    Peđa

    Tekst nije loš.Čitam je prvi put.Kako je ružna!

    ОдговориИзбриши
  2. Peđooooooo,haha..
    Sorry...
    Ubacim neki post i begam.I ne videh komentar.Ne pamtim da sam imala luđi decembar.Uostalom znaš..

    Ružna!? Meni deluje psihodelično,mislimmmm pogled.E, vidiš,ona je ponovo idol današnjim libertarijanskim generacijama,nekim izmima(revolucionarizmi, marskizmi, socijalizmi,kapitalizmi,teapartizmi.Od svih njih boli glava i utoliko je ova psihodeličarka u pravu kada je na strani lepote pojedinca i njegove slobode.Iluzija kao i svaka lepo zvuči,ali je neostvariva- prema tome promašaj.
    Da uzdahneš što nije, niti će biti.

    ОдговориИзбриши
  3. Pre par godina za otvaranje spostvene kompanije i ostvarenje američkog sna bilo je potrebno 200 dolara i list papira sa osnovnim podacima i pola sata čekanja da sve bude zavedeno i ispečačeno, danas je taj proces, doveden na pet formulara,450 dolara i obećanje da će odobrenje trajati manje od deset radnih dana. Tako se ubija mala privreda, samoinicijativa, svest da možeš sam nešto da uradiš od svog života, svojim radom, idejom i zalaganjem.
    j.b.

    ОдговориИзбриши