уторак, 23. октобар 2012.

Ah te reči, reči








U pozno doba noći,
dok sam snom šarala,
a beše san živ, pun mirisa
bilja s nizbrdica
sa kojih smo strčali,
i uličica sporednih,
gde se skrivasmo,
i uglova u kojima se gurasmo,
ja i ti,
ti i ja,
jedna mala,
zdepasta,
kao breskva
više roskasta,
reč me probudi.

Skočih da je na belinu
papira ispišem i..


videh da je jutro,
po satu što se i on razbuđen
tromo prikaza,
i vreme, koje škrto pokaza,
spotače me.
A htedoh da te za tu reč
upitam.
Poznaš li je,
družiš li se sa njom,
što je ne šalješ
u  vočci, travci,
bilo kojoj boji,
ili bez boje,
providnoj?



I htedoh,
kad sam  već ustala,
da te pitam,
jutrom,
a tebi s večeri:
čini li se tebi,
pričinjava li,
da smo  noćas
bili na domak te 
reči bez cenzure,
u polusnu,
slučajno,
omaškom?

Na javi sam ti
poslala dve.
U snu se njine obline
pretočiše
u jednu,
procvalu breskvu
malu,
zdepastu,
na tvojim usnama.
Sa njih
me ona mamila,
iz kreveta izvukla.

I kada bi hteo
da je lagano ispustiš
na moju vrelinu,
da žeđ ugasiš
sokovima njenim,
usne oslobodiš,
a ja u san da ponovo sletim,
tamo gde stadoh,
da nastavim.


Jutro jeste,
već odmaklo od šest.
Još nije kasno,
ni probuđen dan,
kod tebe sumrak,
negde, tu između
dana i noći,
kad se i lisica osmeli
da prođe ispred kolibe,
a mesec ko balon
 spusti,
da ga dotakneš,
i  raspršiš...

...Reci,

jednu kratku,
malu,
zdepastu,
mogu i dve,
da zaskoče
ko dva vranca, crna,
u zrak,
ržući,
zvuk da pretoče
u muziku između
sna,
reči,
polusna,
breskvi, listova
i jave.



___________________

Ah te reči, reči
što kraće, to slađe.

4 коментара:

  1. A te reči vrište iz dubine duše.

    pesnik u prolazu (nego kako)

    ОдговориИзбриши
  2. Pesniče,
    tražim oprost zbog greha ne javljanja. Naše se malo društvo ( blogovsko) skupilo sa tri strane sveta, pa se družimo uživo i sramotno smo ostavili stranice bloga pustim.

    Vrišti li duša rečima ili reči vrište duši,ili vrište iz dubine duše, nisam sklona misliti ni jedno,drugo, treće.Reči su nedovoljne, siromašne, u dronjke nam oblače misli i osećanja.Ćutnja je najlepša, ali ko bi stalno da ćuti,pored onog što Bog podari sa namenom.Kada ćutnja prekipi, puknu reči od seb, razlete se i ponekada vrište. Ili nam se čini da vrište. Ah, ko bi znao, niti je znanje merilo. Mera ne postoji,svako ima svoju meru, za svaku priliku posebnu, i tako treba da bude sve dok se mere ne sudare zlom.

    hvala na poseti i komentaru

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ključ za tvoju poetiku je ljubav! Oseća seda je ona mera svih stvari.Uveren sam da ne grešim.
      pesnik (sve češće u prolazu)

      Избриши
  3. Jesmo li propustili poziv?

    ОдговориИзбриши