Emil Cioran, Sveske (1957-1972)

                                            


Ako je iko promašaj apsoluta, to sam ja. Kažem to sa svom potrebnom gordošću.
*
Čujem u sebi, ako bar malko tamo uronim, pozive i razdor Haosa pre nego se obrati ili izrodi u svet…
*
Posedujem negativnu hrabrost, hrabrost protiv samog sebe. Usmerio sam svoj život van puta koji mi je život odredio. Osakatio sam svoju budućnost.
*
Ogromna je moja prednost pred smrću.
*
Ja sam filozof-urlator. Moje misli, ako to jesu, laju; ne objašnjavaju ništa, Galame.
*
Čitav život posvetio sam kultu velikih silnika ogrezlih u krv i grižnju savesti. Zalutao sam među Reči iz nemoći da ih ubijem ili da me ubiju. Ta nemoć, taj kukavičluk, napravili su od mene piskaralo.
*
Toliko se odupirem činu da moram najpre pročitati bilo koji Napoleonov život kako bih se odlučio nešto preduzeti. Kad bi Bog mogao znati kakav je teret za mene ma i najmanji čin, savladalo bi ga milosrđe i ustupio bi mi svoje mesto. Jer moje nemogućnosti imaju nešto beskrajno nisko i istodobno božansko. Niko nije manje stvoren za zemlju nego što sam to ja. Pripadam nekom drugom svetu, takoreći pod-svetu. Ispljuvak satane, eto od čega sam napravljen. Pa ipak, pa ipak!
*
Jučer u vozu od Compiègnea do Pariza. Preko puta mene devojka (devetnaest godina) i mladić. Nastojim se odupreti zanimanju za devojku, za njenu ljupkost, i da bih to postigao, zamišljam da je mrtva, da je leš u raspadanju, njene oči, obrazi, nos, usne, sve je trulež. Ništa ne pomaže. Draž kojom zrači i dalje deluje na mene. To je čudo života.
*
Sve moje proturečnosti proishode iz toga što se život ne može voleti više nego što ga ja volim, a istodobno gotovo neprekidno imati osećaj nepripadanja, egzila, napuštenosti. Nalik sam na proždrljivka koji bi izgubio apetit misleći na glad.
*
Mojoj nesposobnosti da živim jednaka je samo moja nesposobnost da zarađujem. Novac ne prianja uz moju kožu. Stigao sam do dobi od četrdeset i sedam godina, a da nikad nisam imao stalnog prihoda. Ne mogu ništa misliti kroz termine novca.
*
Neki američki izdavač na proputovanju kroz Pariz piše mi i pita me može li me posetiti u kancelariji. Moja kancelarija! Nešto od čega me može spopasti mučnina za sva vremena. Pred telefonom, automobilom, bilo kojom mašinom osećam nepodnošljivo gnušanje i užas. Sve što je proizveo tehnički genij uliva mi gotovo sveti strah. Osećaj posvemašnjeg nepripadanja pred svim simbolima modernog sveta.
*
Već dvadeset i pet godina živim po hotelima. To je prednost: nigde nije stalno. Ni do čega vam nije stalo, vodite život prolaznika. Osećaj da ste uvek u odlasku, opažaj sasma privremene stvarnosti.
*
Osećam se izvan svega, izvan onoga što nazivaju svim. Mora da sam proklet. Začaran. Drže me. Ali ko me drži?
*
Gospodine, zašto nemam dar molitve? Niko na svetu nije Tebi bliži ni dalji. Mrvicu sigurnosti, trunak utehe, to je sve što od tebe ištem. Ali ne možeš odgovoriti, ne možeš.
*
Pre nekoliko dana… upravo sam se spremao izaći, kad sam se, da bih namestio svileni rubac, pogledao u ogledalo. I odjednom neizreciv užas: ko je taj čovek? Nisam se mogao prepoznati. Lako sam prepoznao svoj ogrtač, rubac, maramu, šešir, pa ipak nisam znao ko sam; jer to nisam bio ja. Trajalo je to tridesetak sekundi otprilike. Kad sam se uspio prepoznati, strah me nije namah napustio, nego je pomalo jenjavao. Sačuvati razum povlastica je koja nam može biti oduzeta.
*
Šta radite? Čekam se.
*
Nije sve izgubljeno dok smo nezadovoljni sobom.
*
Najveći užitak za mene bio bi videti kako se sunce rasprskava, mrvi, nestaje zavazda. Ah, s koliko nestrpljenja i olakšanja očekujem i promatram sunčeve zalaske!
*
Toliko sam nesretan što živim u vreme kada je reč očaj obeščašćena i kada služiti se njome znači osramotiti se!
*
Odjednom osećaj da sam Gospodar sveta i da posedujem ključ svih tajni! Kako je moguće, s obzirom na moju uobičajenu slabost, moj zagriženi pogled na svet, svest o vlastitoj beznačajnosti – kako je moguće osetiti tako snažan i nezaslužen zanos?
*
Svaki put kad mi se budućnost učini razumljivom i prihvatljivom osećam da sam postigao pobedu nad svojim raspoloženjima i mislima. Tačnije: da me pohodila Milost.
*
Događalo mi se da osetim samilost prema komadiću metala, bilo čemu, toliko mi se sve što postoji činilo napuštenim, nesretno neshvaćeno. Možda i granit pati. Sve što ima oblik trpi, sve što se izdvojilo iz kaosa da bi sledilo izdvojenu sudbinu. Materija je usamljena. Sve što jeste usamljeno je. Niko, niti jedan bog ne može osloboditi ovaj svet od tako drevne usamljenosti.
*
Začuđuje me koliko sam vremena proćerdao lamentirajući nad svim, a posebno nad sobom. Ali ako išta vredim, to mogu zahvaliti vremenu koje sam uzalud proćerdao, po ljudskim, a ne božanskim merilima.
*
Jučer u zoološkom vrtu morski lav izišavši iz svog bazena drema na suncu. Ta tupoglava, iznemogla gomila masti nije me prestala opsedati: teško bi bilo naći verniju sliku tupe, sveobuhvatne, praiskonske dosade…(Taj bezvoljni morski lav, to sam ja. Zato me progoni i opseda.)
*
Prošlog jutra (kao svakog dana) otišao sam na tržnicu. Nakon što sam je tri puta obišao, otišao sam u nemogućnosti da se odlučim za bilo šta. Ništa me nije mamilo, ništa privuklo. Izbor u svemu bič je celog mog života.
*
Kriza dosade koju sam osetio u petoj godini (1916) jednog poslepodneva neću nikad zaboraviti, bilo je to moje prvo i istinsko osveštenje. To poslepodne dan je mog rođenja kao svesnog bića. Ko sam bio pre svega? Biće i ništa više. Moje ja počelo je tim neskladom, tim otkrićem što ukazuje na dvostruku prirodu dosade. Odjednom sam osetio da je niština u mojoj krvi, u mojim kostima, u mom dahu i svemu oko mene, bio sam prazan kao stvari. Nije više bilo ni neba ni zemlje, samo ogromno prostranstvo vremena, okamenjenog vremena.
*
Bez dosade ne bih imao identitet. Kroz nju, radi nje omogućeno mi je da se upoznam. Da ja nisam nikad osetio, nikad za nju znao, ne bih bio ono što jesam. Dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti.
*
Moja je dosada eksplozivna. To je prednost koju imam pred velikim dosadnjacima koji su obično pasivni i blagi. Neki dan mi je telefonirao neki engleski novinar pitajući me što mislim o Bogu i dvadesetom veku. Upravo sam se spremao na tržnicu pa sam mu to i rekao, dodavši da nisam raspoložen da raspravljam o tako suludom problemu. Što dalje, problemi sve više gube vrednost i poprimaju lice vremena.
*
Može me strastveno zanimati ili Bog ili krajnja niskost. Između toga, ozbiljni poslovi čine mi se nepouzdani i suvišni.
*
Nakon celog meseca lepog vremena, sivo nebo. Uvek, čitavog života, bio sam zaljubljen u loše vreme. Oblaci me smiruju; kad ujutro iz kreveta vidim kako se gomilaju, osećam snagu da se suočim s danom. Ali, suncu se nikad nisam mogao prilagoditi; nemam u sebi dovoljno svetla da se uskladim s njim. Ono samo budi i uzbunjuje moje mrakove. Deset dana plavetnila i ja sam u stanju bliskom ludilu.
*
Najmanja promena temperature stavlja u pitanje sve moje planove, ne usuđujem se izreći svoja uverenja. Taj oblik ponižavajuće zavisnosti ne dopušta mi da očajavam, dok istodobno ruši ono malo iluzija koje su mi ostale u pogledu moje mogućnosti da budem slobodan, i slobode uopšte. Čemu se oholiti, ako zavisiš o vlažnom ili suhom vremenu? Želio bih manje jadnu tiraniju, bogova ili nekog drugog soja.
*
Juče uveče oko jedanaest sati pristupa mi na ulici zaplakana žena. „Zaklali su mi muža, Francuska je smeće, srećom sam Bretonka, oduzeli su mi decu, drogirali su me šest meseci itd. itd“.
U početku nisam opazio da je luda, njen se očaj činio realnim (uostalom, to je i bio). Pustio sam je da govori više od pola sata, uveren da će je to umiriti. Posle sam razmišljao da svako od nas u svojim pritužbama postupa kao ona, da smo joj nalik, samo što to ne radimo pred prvim koji naiđe. Zar mi se često ne događa da pomislim da sam progonjen, da sam žrtva ljudi, sudbine, itd? Kad bih pustio na volju svojim raspoloženjima, zar ne bih bio nalik na tu jadnu ženu?
*
Moram napisati nešto vredno, nešto što će me iskupiti u vlastitim očima. Bit će to kao i uvek plod ogorčenosti. Ne mogu više, moram zablistati, moram povratiti ugled, razbiti čar svog pada.
*
Imam nepodnošljivu naviku misliti protiv nekoga ili protiv nečega! Proishodi li ta potreba da se borim sredstvima duha iz nezadovoljene zloće, pa čak i kukavičluka u životu? S perom u ruci osećam hrabrost koju nikad ne bih imao pred neprijateljem.
*
Pisati za mene znači osvetiti se. Osvetiti se svetu, sebi. Skoro sve što sam napisao proizvod je osvete. Dakle, olakšanje. Kad bi nekim čudom nestalo želje za osvetom, gotovo bi svi ljudi bili žrtve do tada nepoznatih duševnih bolesti. Zdravlje se za mene sastoji u agresiji. Ničega se toliko ne bojim koliko tonjenja u spokojstvo. Napad je dio uslopva moje ravnoteže.
*
Kada bih svakog dana imao hrabrosti urlati četvrt sata, bio bih savršeno uravnotežen.
*
Veći dio dana provodim razbijajući ljudima njuške, vređajući ovoga i ovoga dok se ne potučemo. Od jutra do mraka izazivam skandale zbog kojih se crvenim, izazivam nepoznate, rušim sve na svom putu, a sve u uobrazilji, na žalost!
*
Sramota, sramota, sramota. Svađa s prodavačem zbog boce butana. Pretim mu, toliko sam se razbesneo da ne mogu govoriti, urlam, urlam, tresem se. Sasma sam izvan sebe te ne stižem sebe da vidim, ne „uočavam“ svoje stanje, za razliku od svojih uobičajenih ljutnji kad vidim da sam planuo.
*
Znam ko me je razbesnio – taj trgovac kojeg već duže vreme mrzim, iako sam ga vidio svega tri ili četiri puta, ali sam osetio da uživa da ne udovolji mojem traženju.
*
Što dalje, sve više shvaćam beskorisnost i štetnost naglosti. Ali smo nemoćni protiv raspoloženja i protiv ćudi. U svemu što mi se događa moj je prvi poriv silovitost; popuštam i prepuštam joj se do bjesnila, padavice, zatim se umoran smirujem i gubim zanimanje za predmet ili povod koji me izbezumio. Iz toga proishodi da je mudrost u skepticizmu i da bi valjalo uvijek njime započeti. Ali to je upravo ono za što sam nesposoban. Da nije tako, već bih bio davno rešio sve svoje probleme.
*
Gare du Nord. Na satu je 16 i 43. Ta minuta ovde, pomislih, nikad se neće vratiti, zauvek je nestala, utonula u bezličnu masu nepovratnog. Teorija večnog ponavljanja čini mi se ništavnom i neutemeljenom! Sve nestaje zauvek. Nikad više neću videti taj trenutak. Sve je jedino i nevažno.
*
Lekar kojeg sam juče posetio zbog svoje utrobe pita me „pomišljam li na samoubistvo“. „Čitav život samo o tome mislim“, odgovorio sam. Pogledao me zadovoljno, hoću reći neotesano.
*
Večeras, tokom uobičajene šetnje Luksemburškim parkom, stalno sam pevušio španske melodije, dosta glasno, čini mi se, jer su se svi osvrtali. Bio sam u jednoj od onih kriza u kojima ushićenost nadvladava depresiju. Mora da sam se činio kao luđak ili sretnik(ne po ovozemaljskim već po bog zna kojim merilima). Na neki način i bio sam srećan. U mislima sam mogao oživeti onu noć u Talamanki kada sam oko 3 ili 4 sata ujutro naglo ustao i uputio se do strmih hridi što nadvisuju more, da skončam. Bio sam u pidžami i crnom kišnom ogrtaču. Ostao sam nekoliko sati na tim hridinama kada je svetlo rastjeralo moje crne misli. Čak i pre sunčeva izlaska lepota pejzaža, agave na putu, šum valova i konačno nebo, sve mi se ukazalo tako lepim da mi se moj naum učini neprimerenim, u svakom slučaju preuranjenim. Ako je sve nestvarno, rekoh sebi, onda je to pejzaž takođe. Moguće je, čak je i istina, glasio je moj odgovor; ali ta nerealnost mi se dopada, zanosi me, teši me. Lepota nije potpuna iluzija, to je nagoveštaj iluzije, početak stvarnosti.
*
Posjeta R. F. koji predaje francuski jezik na univerzitetu u Buffalu. Poljskog je porekla. Roditelji su mu umrli mu Auschwitzu. Deportovan je 1942. Bilo mu je dvanaest godina. Na nekoj stanici iskočio je iz voza i popeo se na teretni voz. Kad je njegov voz (s deportircima) otišao,obuzela ga je teskoba; našao se u vagonu s vrećama krompira. Jede ih; spašava se u Toulouseu gde radi na nekom dobru. Nakon oslobođenja odlazi u Ameriku, gde radi svakojake poslove… Kaže mi da je sretan, da ima lepu ženu, da voli Ameriku, da je dobro plaćen – suprotno od onoga što govori većina američkih intelektualaca evropskog porekla, skoro svi su ogorčeni. Eto što znači dobra narav: on koji bi morao biti potišten, to uopšte nije.Rađamo se srećni ili nesrećni.
*
X- u koji se užasno grize jer se smatra odgovornim za samoubistvo supruge – tumačim da je samoubistvo bilo u njoj, da je samo čekala izgovor da se ubije, kriv je samo zato što joj je pružio taj izgovor; sitnicu, to je sve. „Samouboistvo je bilo u njoj kao što je u vama griža savesti“, rekoh mu.
*
Što je griža savesti? To je želja da sebe okrivimo, užitak samoproždiranja, želja da se vidimo i osećamo mračniji od prirode.
*
Napoleon je u bitci kod Wagrama izgubio trideset hiljada ljudi, a da nije osetio nikakvu grižu savesti. Samo zlovolju. Ali čemu ukazivati na to? Grižu savesti poznaju samo oni koji ne deluju, koji ne mogu delovati.Griža savesti im nadomešta akciju.
*
Jutros, oko tri sata, krenuo sam od Vojne škole prema Odeonu sasma pustim uličicama. Ni žive duše. Hladno. Učinilo mi se da koračam gradom u kom je sve živo u mah uništeno (biološki rat?). Ne osećam ni teskobu ni zadovoljstvo. Kako brzo prihvatimo sudbinu preživelog.
*
Mrzim čoveka; ali ne mogu reći: mrzim ljudsko biće. U reči biće ima nečega što ne podseća na ljudsko. Nečega dalekog, tajnovitog, primamljivog, stranog pojmu bližnjega.
*
Kad smo sami, čak i ne radeći ništa, nemamo osećaj da gubimo vreme. Ali ga gotovo uvek gubimo u društvu. Nemam što reći? Nije važno! To ništa je stvarno, plodno, jer nema jalovog razgovora sa samim sobom. Uvek se nešto pojavi, pa bilo to i samo nadanje da ćemo pronaći sebe jednoga dana.
*
Ko ste? Ja sam čovek koji sve razara. Želim da me ostave na miru, da se ne bave sa mnom, da se ne zanimaju za mene. Nastojim izazvati prema meni posvemašnje nezanimanje. Pa ipak…
E. M. Cioran,Cahiers 1957-1972 (Paris, Gallimard, N.R.F., 1997)

Preveo s francuskog Mario Kopić

                                                           ARHIVA -FILOZOFIJA