»Iako imam mračno shvaćtanje o životu, uvek sam prema njemu gajio veliku strast. Toliko veliku strast da se pretvorila u negaciju života, jer nisam imao sredstava da zadovoljim svoj apetit za životom«.
Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje
Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje, koji nikad nije ni naslutio da se može poslužiti konopcem, metkom ili otrovom, jeste ili okoreli robijaš ili crv koji gmiže po kosmičkoj strvini. Na ovom svetu sve nam može biti oduzeto, sve zabranjeno, ali nas niko ne može sprečiti u tome da sebe uništimo. Sva nam se sredstva nude, svi naši ponori na to nas pozivaju; ali svi naši instikti tome opiru. Ova protivrečnost razvija u našem duhu nerešivi sukob. U trenutku kada stanemo da razmišljamo o životu, i otkrijemo koliko je beskrajno prazan, nagoni već rukovode našim postupcima i određuju ih; oni koče polet našeg nadahnuća i širinu našeg oslobađanja. Kad bi nam, u času rođenja, svest bila jednaka onoj koju posedujemo pred kraj mladalačkog doba, više je nego verovatno da bi samoubistvo u petoj godini života bilo uobičajena pojava, ili čak pitanje poštenja. Ali mi se isuviše kasno budimo: preprečuju nam se godine ispunjene jedino postojanjem nagona, a oni se mogu samo čuditi zaključcima koje mi izvodimo iz naših razmišljanja i razočaranja. Stoga oni reaguju; međutim, pošto sada već imamo svest o svojoj slobodi, stičemo pravo na odluku koja je primamljiva baš zato što je ne koristimo. Njoj zahvaljujući prebrođujemo dane, i naročito, noći; nismo više jadnici, niti smo smoždeni nesrećom: raspolažemo najvišim pomoćnim sredstvom. Pa čak i ako ga nikada ne bismo upotrebili, ako bismo završili uobičajnim preminućem, i tada je to sredstvo dragocena pomoć u našoj napuštenosti: ima li većeg bogatstva od samoubistva što ga svako u sebi nosi?
"Kratak pregled raspadanja"
"Pošto ga svaki čin užasava, on sebi govori:"Kretanje, kakva glupost!". Njega ne muče toliko zbivanja, koliko pomisao da bi u njih mogao biti uvučen; on se kreće samo onda kada od njih hoće da pobegne. Podrugljivošću je opustošio život pre nego što je žar života splasnuo. To je Propovednik sa uličnog coseta koji u sveopštoj besmislenosti nalazi opravdanja za svoje poraze. Sav usmeren na to da sve obezvredi, on to lako postiže, pošto mu bezbrojni primeri idu na ruku. U odmeravanju dokaza uvek pobeđuje, ali je u akciji uvek pobeđen: u pravu je, sve odbacuje i sve ga odbacuje. Prerano je razumeo ono što da bi se živelo ne treba razumeti-a kako je njegov talenat bio suviše zaokupljen samim sobom, proćerdao ga je strahujući da ne upadne u prostačke povale određenog delanja. Noseći u sebi kao ožiljak i kao oreol sliku onog što je mogao da bude, on se stidi svoje jalove vrsnosti i ponosi se njome, zauvek se oslobodivši naivnih zavodljivih draži, on, jedini oslobođenik među helotima vremena. On svoju slobodu nalazi u bezmerju onog što nije učinio; poput milosrdnog i beskonačnog boga koga ništa stvoreno ne ograničava, koga nijedno stvorenje ne obožava i ne pošteđuje. Drugi mu uzvraćaju prezir kojim ih je obasuo. Ispašta samo ona dela koja nije počinio, a njihov broj ipak premašuje snagu njegove ubistvene gordosti."
Kratak pregled raspadanja
Tumačenje pada
Svako je od nas rođenjem doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.
Od svakolikih živih stvorenja jedino čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja, prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?
Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje ćutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.
Ključ naše izdržljivosti
O naj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...Automat
Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.
Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.
Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti...
Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost. Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.
Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto "slast" zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da laže video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine...
D uboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili...
Vežba nepokornosti
Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...
Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.
Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.
Svaki naraštaj živi u apsolutnom: vlada se kao da je stigao na vrhunac, ako ne na kraj, istorije .Svaki narod ima određeni čas u svojoj karijeri kad poveruje da je izabran. Tada daje sve od sebe najbolje i najgore.
Napredna društva neusporedivo su krhkija od drugih, jer im preostaje samo čekanje svoga vlastitog uništenja; blagostanje nije ideal koji se poseduje, a još manje kad je ono tu već naraštajima. Ne računajući da ga priroda nije uključila u svoje račune i da ona to ne bi znala učiniti bez umiranja.
Kad bi narodi postali apatični istodobno, više ne bi bilo sukoba, ne bi bilo ratova, ne bi bilo imperija. No nesreća hoće od mladih naroda – i mladih jednostavno – presudna prepreka snu filantropa: činiti tako da svi ljudi istodobno stignu do istog stupnja bezvoljnosti i mlitavosti…
U svim okolnostima treba se svrstati na stranu potlačenih, čak i kada nisu u pravu, s tim što ipak ne treba izgubiti iz vida da su umešani od iste gline kao i njihovi tlačitelji. Samo se lažne vrednote razvijaju, stoga što ih svako može asimilirati, krivotvoriti (laž drugog stupnja). Ideja što uspeva nužno je pseudoideja.
Progres je nepravda koju svaki naraštaj učini onome što mu je prethodilo. Rimljani iz vremena dekadencije poštivali su samo grčki odmor (otium graecum), nešto što su najviše prezirali iz razdoblja moći. Analogija s civiliziranim nacijama je tako očita da ne bi bilo neuljudno na tome insistirati.
R adi toga što je bio uspešan u svim svojim podvizima, Heraklo je bio kažnjen. Jednako tako, odveć srećna, Troja je morala propasti. Imajući pred očima tu zajedničku viziju u tragičnom, čovek je uprkos sebi prisiljen misliti da će svet prozvan slobodnim, prepunjen svakovrsnim prilikama, neizbežno upoznati kob Ilija, jer ljubomora bogova nadživeti će njihovo iščeznuće.
Ideologijski uzvisi dostižu svoj vrhunac samo u zemljama gde se ljudi tuku zbog reči, gdje se ubija zbog njih…u zemljama, ukratko, koje su upoznale religijske ratove.
Narod koji je iscrpio svoju misiju jest kao pisac koji se ponavlja; ne kao onaj koji nema šta reći. Jer ponavljati se znači dokazivati da se još uvek veruje u sebe sama i u ono što se tvrdi. No jedan dokončan narod nema čak više ni snage prepričavati svoja negdašnja gesla što su mu osigurala nadmoć i sjaj.Što čovek više napreduje, sve je manje kadar rešavati svoje probleme, i kad, na vrhuncu zaslepljenosti, bude uveren da je došao do krajnje tačke, to znači da će se iznenada pojaviti nešto dotad nečuveno.
Gledano dugotrajnije, trpeljivost rađa više zla nego netrpeljivost. – Ako je tačna ta činjenica, ona je najozbiljnija optužba koja se može podići protiv čoveka.
Čim životinje nemaju više potrebu da se plaše jedna druge, padaju u tupost i dobivaju mučan izgled kakav se može videti u zoološkim vrtovima. Pojedinci i narodi ponudiće isti spektakl ako stignu do toga da jednog dana žive u harmoniji, da više ne drhte otvoreno ili prikriveno.
SAINT-JOHN PERSE
"Ali šta je to, oh, šta, u svemu što odjednom nedostaje?"- Tek što je sebi postavio to pitanje, pesnik se, užasnut očiglednošću iz koje ono izvire i bezdanom u koji vodi, okrenuo protiv njega i, da bi mu umanjio važnost, da bi uništio njegovu zavodljivu moć, započeo s njim borbu, čije pojedinosti i preokrete ne znamo, kao što ne znamo koje se tajne skrivaju u ovom apstraktnom priznanju: "Postoji samo istorija duše". Opirući se da nam poveri svoju istoriju, osuđuje nas da je odgonetamo ili konstruišemo, skriva se iza priznanja na koja pristaje i ne misli da ćemo doseći "čiste ključeve" njegova izgnanstva. Nedokučiv iz suzdržanosti, nimalo sklon ustupcima jasnoće, sumnjivim sredstvima transparentnosti, umnožavao je svoje maske i ako se proširio izvan neposrednog i konačnog, izvan one razumljivosti koja je granica i pristajanje na granicu, to nije zato da bi se odao nejasnome, pesničkom preludiju praznine, već da bi "pohodio Bitak", za njega jedini način da izbegne užasu odsutnosti, bleskovitom opažaju onoga što, u svemu "nedostaje". Retko dat, gotovo uvek osvojen, Bitak doista zaslužuje čast velikog početnog slova; u ovom slučaju, osvajanje je tako sjajno da potiče, reklo bi se pre iz otkrivenja nego iz nekog procesa ili borbe. Odatle učestalost iznenađenja, osećaj nečeg trenutačnog. "i odjednom sve mi je snaga i prisutnost, u kojoj se još puši tema ništavila" - "Samo more, kao iznenadna ovacija"" Ostavimo li po strani pitanje što smo ga naveli na početku, naglasak će biti stavljen na iznenadno, da bi se pokazalo izranjanje i prevlast pozitivnog, preobrazba neživog, pobeda nad prazninom.
Pevati o izgnanstvu, zameniti koliko god je to moguće Ja sa Stranac, i uskladiti se ipak sa svetom, usidriti se u njemu, postati njegovim glasnogovornikom, to je paradoks jednog lirizma trajno trijumfalnog, u kojemu se svaka reč naginje nad stvar koju izriče, da bi je uzdigla, uvela u područje za koje se činilo da mu ne može pripadati, čudu jednog da nikad pobeđenog, i uključila je u himnu raznolikosti, blistavoj slici Jednog. Lirizam eruditski i čist, u dosluhu sa svime i samosvojan, potekao iz poznavanja sokova, iz učene opijenosti počelima, predsokratske i antibiblijske, on izjednačuje sa svetim sve što može nositi neko ime, sve što jezik - taj istinski spasitelj - može dohvatiti. Opravdati stvari, to znači dati im ime, to znači pokušati ih iščupati iz njihove tame, iz njihove bezimenosti; u onoj meri u kojoj u tome uspe, volet će ih sve, sve do one "golgote smeća i starog željeza" što je pruža moderni grad. (To pribegavanje, čak i ironično, kršćanskoj terminologiji, ostavlja neobičan dojam u jednom u osnovi poganskom delu.)
Istodobno emanacija i egzegeza nekog demijurga, Pesma - koja u Perseovoj viziji pripada podjednako kozmogoniji i književnosti - oblikuje se poput sveta: ona rađa, nabraja, istražuje počela i spaja ih sa svojom prirodom. Zatvorena pesma, koja postoji po sebi, a ipak otvorena ("čitav jedan nemi narod diže se u mojim rečenicama"), ćudljiva i potčinjena, slobodna i zavisna, jednako privržena izrazu i onome što izražava, subjektu koji uživa u samome sebi i subjektu koji beleži, ona je zanos i nabrajanje, apsolutna i ona koja popisuje. Katkad, osetljivi samo na njene formalne strane i zaboravljajući da ona uranja dublje u stvarnost, skloni smo čitati je kao da se iscrpljuje u svojim zvučnim čarima i kao da ne odgovara ničemu stvarnom, vidljivom. "To je lepo kao sanskrt", uzvikuje tad naše pasivno i opčinjeno ja, koje se prepušta slasti jezika samog. Ali taj jezik, još jedanput, prianja uz predmet i odražava njegovu vanjštinu. Prostor koji osobito voli je onaj "Raum der Rühmung" drag Rilkeu, onaj prostor slavljenja u kojemu stvarno, nikad u manjku, teži prema jednom višku postojanja u kojemu svaka stvar sudeluje u uzvišenom, jer ništa ne podleže prokletstvu zamenjivog, tom izvoru negacije i cinizma.
Postojanje ima opravdanje ili vrednost samo ako smo u stanju, čak i u onom beskrajno sitnom, razabrati prisutnost nezamenjivog. Onaj ko to ne uspe, svešće prizor postajanja na niz istoznačnosti i senâ, na igru privida na podlozi identiteta. On sebe smatra vidovitim, i on to zacelo jest, ali vidovitost koja je njemu data, terajući ga stalno da se koleba između ništavnog i zlokobnog, na kraju ga uranja u besplodna premišljanja, u preterani sarkazam i uživanje u poricanju. Očajan što svojim gorčinama ne može nikad dati gustoću otrova, i povrh svega, sit toga da radi na dokidanju Bitka, on se upućuje prema onima koji se, sudelujući u pustolovini pohvale, iznad tmine, izuzeti iz praznoverja onoga ne, usuđuju pristati na sve, jer za njih sve ima vrednost, sve je nenadoknadivo jedinstveno. Pesma će slaviti upravo tu jedinstvenost: ne jedinstvenost trenutka koji prolazi, iznenadno pojavljivanje bez trajanja, već onu u kojoj se pokazuje večna izuzetnost svake stvari. U tom vremenu celebracije postoji samo jedna dimenzija: sadašnjost, - bezgranično trajanje koje sadrži u sebi dobâ, trenutak ujedno davnašnji i sadašnji. Jesmo li mi u ovom stoleću? ili u počecima Grčke ili Kine? Nema ničeg neopravdanijeg nego s kronološkim skrupulama pristupiti delu i autoru koji su ih srećom pošteđeni. Jednako kao Pesma, Perse je bezvremeni" savremenik.
"Biću tamo među prvima kad provali novi bog"
Mi pak osećamo da je već bio prisutan pri ustoličenju i nestajanju starih bogova, i da, ako već predviđa nove, ne čini to kao prorok, nego kao duh koji se seća, duh kod kojega se sećanje i slutnja ne kreću u suprotnom smeru, već se dostižu i spajaju. Bliži proročanstvu nego dogmi (posvećen u tajnu dahom i hodom, onime što bismo mogli nazvati njegovom delfskom stranom) on ipak ne pristaje ni uz jedan kult: kako se spustiti do boga drugih i deliti ga s njima? U onoj meri u kojoj obožava reči, pretvara njihovu fikciju u biti, pesnik sebi stvara jednu osobnu mitologiju, jedan Olimp za sebe, koji naseljava i raseljava po svojoj volji, a tu povlasticu daje mu jezik, čija je prava uloga i najviša zadaća da stvara i uništava bogove.
Kao što se ne uklapa u neko razdoblje, Stranac iz Pesme ne pušta korenje u nekoj zemlji. On izgleda kao da prolazi ko zna kojim carstvom zahvaćen nekom svetkovinom bez kraja. Ljudi koje na njoj susreće i njihovi običaji bez sumnje ga zadržavaju, ali ipak manje nego počela. Čak i u knjigama tražiće vetar i "misao vetra", i, još više od vetra, more, obdareno atributima i darovima koji obično pripadaju božanstvu: "ponovno pronađeno jedinstvo", "jasnoća, za nas stvorena bit", "Bitak zatečen u svojoj biti", "svetlosni nagovor"" U svojoj beskonačnoj moći stvaranja (ne podseća li u mnogome na romantičku Noć?) ono će biti izloženi apsolut, neizmerno a ipak vidljivo čudo, otkrivanje jednog privida bez dna. Pesma će imati zadatak da oponaša njegovo valovito kretanje i sjaj, da poput njega sugeriše savršenstvo u nedovršenosti, da bude ili da i ona izgleda kao uskovitlana večnost, supostojanje dovršenog i mogućeg unutar zbivanja bez sleda, trajanja koje se beskonačno vraća samome sebi.
Ni istorijska ni tragična, Perseova vizija, oslobođena i užasa i nostalgije, ima u sebi nešto od drhtaja, od okrepljujućeg podrhtavanja duha koji je "postavljao temelj na bezdanu", umesto da dopusti da u njega padne i da se bavi njegovim strahotama. Nema kod njega nikakve sklonosti prema panici, već samo zanos koji nadvladava prazninu, senzualnost koja nadvladava užas. Iz njegova sveta (u kome put dobiva metafizički status), zlo je prognano, kao i dobro uostalom, jer život u njemu nalazi opravdanje u sebi samome. Nalazi li ga doista? Kad pesnik u to posumnja, i kad zna da neće moći doseći dno Bitka, kao ni mora, tad se okreće jeziku s namerom da prouči njegove "velike erozije", da istraži njegove dubine, "stare slojeve". Kad zaroni do dna, ponovno izranja da bi, poput valova, izgovorio "jednu jedinu dugu rečenicu bez stanke, zauvek nerazumljivu".
Pridajte nekom delu jednoznačan smisao, ono je osušeno bez priziva; lišeno one aure neodređenosti i dvosmislenosti koja laska tumačima i umnožava ih, ono pada u bedu jasnoće i, prestajući zbunjivati, izlaže se sramoti rezervisanoj za očitosti. Ako želi sebe poštedeti poniženja da bude shvaćeno, mora, dozirajući nepobitno i nejasno, njegujući dvosmislenosti, potaknuti oprečne interpretacije i zbunjena obožavanja, te znakove vitalnosti, ta jamstva trajnosti. Delo je izgubljeno ako i na trenutak dopusti tumaču da shvati na kojoj je razini stvarnosti smešteno i kojega je sveta odraz. Autor, ništa manje od dela, mora prikriti svoj identitet, otkriti o sebi sve osim onog bitnog, ustrajati u svojem čaranju i samoći, vladar vazalski potčinjen svojim rečima, njihov opčinjeni rob. Čak ni kod jednog Persea, koji je tako očigledno gospodar svojih reči, ne možemo se oteti dojmu da podnosi njihov despotizam, da ih, opčinjen njima, izjednačuje s počelima, čak sa počelom samim, čijih se naloga i ćudi ne može osloboditi.
Taj utisak ispravlja jedan drugi, oprečan dojam, isto tako opravdan: što više ga čitamo, to više u njemu razabiremo dimenziju zakonodavca, nestrpljivog da kodificira nejasno i neopipljivo, da podseti reči na red", da ih odvrati od njihove anarhije ili da ih izvuče iz njihova mrtvila, da bi ih poslao nama u pomoć, opskrbljeno lekovitim i okrepljujućim istinama. Protivno jednom Valéryju ili Eliotu (Pepelnica je pravi antipod Perseovu svetu) čuvaće se inzistiranja na "čistoći Ne-bitka" ili na "nemoćnoj slavi pozitivnog trenutka", i kad bude spominjao smrt, biće to zato da otkrije njezinu "silnu emfazu", a ne da iskorištava njezinu magiju. Pesnik po dosluhu, po srodnosti s bićima i stvarima, on ne žali i ne osuđuje onaj iskonski raskid koji ih je izvukao iz jedinstva u procesiju, po njemu nimalo kobnu, naprotiv blagoslovljenu, jer će izazvati onu povorku raznolikog, jasnog i neobičnog koju on pokušava iscrpno opisati. Sve što vidimo zavređuje da bude viđeno, sve što postoji neizlečivo je postojeće, kao da nam govori dok se u zanosu, u vrtoglavici punine, u orgijskoj gladi za stvarnim, trudi ispuniti i obogatiti prazninu, ne osuđujući je na onu bedu neprozirnosti i sile teže koja diskreditira materiju.
Ima pesnikâ od kojih tražimo da nam pomognu da propadnemo, da ohrabre naša podrugivanja i pogoršaju naše poroke ili naše tuposti. Oni su neodoljivi, oni tako čudesno podržavaju našu slabost" Ima i drugih, nepristupačnijih, jer ne idu u smeru naših ogorčenja i naših opsesija. Posrednici u sukobu koji nas suprotstavlja svetu, oni nas pozivaju na prihvaćanje, na svladavanje samoga sebe. Kad smo umorni od nas samih, i još više, od naših krikâ, kad ona strast, vrlo moderna, da protestujemo i zahtevamo, dobije u našim očima težinu greha, kakva je uteha sresti duh koji ona nikad ne obuzima, koji uzmiče pred vulgarnošću pobune, poput čoveka antike, herojske antike i antike na izmaku, nalik na Pindara, i podjednako na Marka Aurelija koji uzvikuje: "Sve što mi donose sati za mene je sočan plod, o Prirodo". - Postoji kod Persea neka nota lirske mudrosti, veličanstvena litanija pristajanja, apoteoza nužnosti i izraza, sudbine i reči, kao i, bez i najmanjeg hrišćanskog akcenta, nešto vizionarsko. "I apatridska zvezda putuje u visinama zelenog stoleća" - ne bismo li pomislili da čitamo stih iz neke inačice vedre Apokalipse? Kad bi svet nestao, ništa ne bi bilo izgubljeno, jer bi ga sasvim dobro zamenio jezik. Kad bi jedna reč, jedna obična reč, preživela opštu propast, ona sama prkosila bi ništavilu. To nam se čini zaključkom koji Pesma podrazumeva i zahteva.
(Cioran: Exercices d"admiration - Essais et portraits, Gallimard, 1986)
S francuskog prevela Bosiljka Brlečić
Vežba nepokornosti
Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...
Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.
Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.
ZAKLETVA ŽIVOTU
Nikada te neću izdati sasvim, mada sam te izdavao i izdavaću te na svakom koraku. I kada sam te mrzeo, nisam mogao da te zaboravim. Preklinjao sam te da te podnesem.
Zvao sam te, ali nisi dolazio; urlikao sam, ali mi se nisi ni osmehnuo. Bio sam tužan i nisi me tešio. Plakao sam, a nisi mi zasladio suze. Pustinja si bio mojim molbama, grob mome glasu. Tišina si bio mojim mukama, a pustinja mojim samoćama. Ubijao sam u mislima prve trenutke života, a zagrmeo tvije početke. Htedoh otrov tvojih korena, htedoh da presuše voćke i presuše izvori; žudela je duša moja.
No zahvalna ti je duša moja za osmeh koji je videla samo ona, a niko drugi, zahvalna za susret koji niko nikada nije saznao, taj susret se ne zaboravlja već tajnom verom u tebi odjekuje u tišini, ozelenjava pustinju, zaslađuje suze i razvedrava samoće.
Zaklinjem se da nikada nećeš saznati za moju veliku izdaju.
Zaklenjem se svim najsvetijim – tvojem osmehu, da se nikada neću rastati od tebe....
Нема коментара:
Постави коментар