Nevidljivi sukob šifranata - bitka na Atlantiku,

Ovo je  priča o  trci u intelektualnom naoružanju koja je imala značajan uticaj na tok istorije.

Prvog septembra 1939. Nemačka je napala Poljsku. Dva dana kasnije Engleska je objavila rat Nemačkoj. Tog trenutka počela je i legendarna bitka na Atlantiku, jedna od najznačajnijih bitaka u celom Drugom svetskom ratu, a od njenog ishoda zavisilo je da li će Nemačka uspeti da pokori Britaniju. Za tu bitku ni jedna strana nije bila spremna. Nemci su imali svega 27 operativnih podmornica, ali za Engleze je čak i to bilo previše. I jedni i drugi su se ubrzano spremali za okršaj. Posle pada Francuske Nemačka je postala daleko nadmoćnija i na kopnu i na moru. Britanija je bila potpuno zavisna od pomoći Amerike u ljudstvu i u tehnici. London nije imao izglede da se odbrani sopstvenim snagama, a jedini put ka dragocenoj pomoći išao je preko Atlantika. Pomoć je bila dopremana teretnim brodovima, u pratnji nedovoljno naoružanih eskortnih brodova. Zadatak podmornica admirala Karla Denica, glavnokomandujućeg nemačkih podmornica, bio je uništavanje savezničkih konvoja kako bi se presekle linije snabdevanja. U tim operacijama bile su angažovane sve raspoložive nemačke podmornice.  Saveznici su poćetkom rata mesečno gubili po 160.000 tona, a godinu dana kasnije po 350.000 tona brodskog tovara. Britancima je trebalo po 1.500.000 tona da bi opstali. Padom Francuske, američka i britanska mornarica započele su zajedničko delovanje na Atlantskom okeanu. 

 Bitka na Atlantiku je  1942. poprimila veće dimenzije. Saveznici su formirali grupe za podršku sačinjene od više brzih brodova, koji bi napadali nemačke „vučje čopore“. Bile su to grupe moćnih i u to vreme modernih brodova. Činilo ih je 4-5 razarača i po jedan eskortni nosač aviona. Za razliku od eskortnih brodova koji su samo odbijali nemačke „čopore“, grupa za podršku je aktivno napadala i potapala podmornice. Amerika je u jednom trenutku proizvodila i po dva broda dnevno. Za moćnu nemačku Krigsmarine to je bio prevelik zalogaj. Niko nije mogao da prati industrijski korak severnoameričkog giganta.

Rezultat zajedničkih savezničkih akcija bio je evidentan. Čerčil je 21. septembra 1943. ponosno izjavio da u prethodna tri meseca nije izgubljen nijedan brod na severnom Atlantiku. Bitka na Atlantiku bila je najduža bitka u toku Drugog svetskog rata. Nemci su izgubili preko 700 podmornica i oko 25.000 članova posade. Pobedu na Atlantiku saveznici su platili sa 2.600 izgubljenih brodova i 80.000 života mornara.

                             

ZNAČAJ KOMUNIKACIJA

B rzina i razvoj komunikacije bili su presudni tokom čitavog Drugog svetskog rata. To se odnosilo i na rat na moru. Razvoj komunikacije odvijao se uglavnom radio vezom.  S obzirom na to da je radio vezu prisluškivao i neprijatelj, nađeno je rešenje u šifrovanju. Iza rata počinje da se odvija nevidljivi sukob šifranata. Prioritet je bio sačuvati svoju i provaliti neprijateljsku šifru.

Zahvaljujući prednosti u tehnologiji šifrovanja   Nemci su imali prednost jer su uvek znali poziciju savezničkih konvoja, a njihove podmornice kako da ih dočekaju i razbiju.

Britanci su imali zastareli sistem komunikacije, još iz Prvog svetskog rata. Knjige šifara bile su podeljene čitavoj floti, pa i trgovačkim i teretnim brodovima. Pošto su mogli da čitaju piratske šifre, Nemci su uvek mogli da prate pravac, brzinu, raspored i brojnost brodova. Zato je nemačka dešifrantska grupa odnela je pobedu u prvoj fazi rata na Atlantiku. Za šifrovanje sopstvenih depeša Nemci su koristili tadašnje čudo tehnike, šifrantsku mašinu zvanu „enigma“, konstruisanu u Holandiji početkom ‘20-ih godina. 

IZDAJA

Prvi korak, koji je doveo do prvih saznanja o  "mašini za šifrovanje", rezultat je izdaje sa nemačke strane. Hans Šmit (Hans Thil Schmidt), po nekim izvorima službenik u odseku za šifre nemačke Vlade, po drugima  brat načelnika sektora veze nemačke vojske,  kontaktirao je  francuske obaveštajce 1931. godine i ponudio na prodaju tajna dokumenta koja su ovi kupili za  10 000 tadašnjih nemačkih maraka .. On im nije prodao samo uputstvo za rad na Enigmi, već i tablice podešavanja mašine.

Francuski Bureau de Chiffre koji je na taj način došao  do nacrta izrade Enigme, nisu se potrudili da svakodnevno uhvaćene  nemačke poruke otkriju ili bar naprave kopiju. Tvrdili su da je nemoguće otkriti ključ, čak i ako se poseduje kopija. Ipak, srećom po Saveznike, Poljaci nisu mogli sebi da dozvole opuštanje. Oni su već do 1926. godine  uspešno špijunirali nemačku komunikaciju. Tada počinju da presreću poruke šifrovane Enigmom. Deset godina ranije, Francuzi i Poljaci su potpisali sporazum o vojnoj saradnji. Tako su informacije francuskih  kriptoanalitičara, došle u ruke
poljskom uredu za kriptografiju Biuro Szyfróv. Dokumenti su opisivali i proceduru mesečne distribucije knjiga s ključevima koje sadrže postavke uređaja potrebne za šifriranje ili dešifriranje poruke. Da bi povećali sigurnost Nemci su uveli  distribuciju "ključa za poruku" pomoću dnevnog ključa. Ključ za poruku je imao iste postavke na prespojnoj ploči i isti raspored rotora kao dnevni ključ, ali različitu orijentaciju rotora.

 Poljaci su bili ubeđeni da postoji prečica za pronalaženje ključa i da će je, ukoliko ulože dovoljno napora, pronicljivosti i domišljatosti, svakako otkriti. Najtalentovaniji među njima bio je Marjan Rejewski, student statistike. On će pokušati da analizira sve funkcije mašine, ispitujući efekte rotora i ukrštanje slova na ploči. Da se nisu plašili napada, obeshrabrila bi ih prividna neranjivost Enigme. Bez matematike Rejevski ne bi bio u stanju da analizira lance. A da nije bilo špijunske aktivnosti Šmita,  poznatijeg kao agenta Ahe, i njegovih dokumenata, Poljaci ne bi upoznali unutrašnjost Enigme, pa ne bi mogli ni da započnu kriptoanalizu. Poljaci su zaključili da je za razbijanje šifre potrebno da naprave uređaj sličan „Enigmi“, a uz pomoć dobijene dokumentacije. Za razliku od Britanaca i Francuza, Poljaci su postigli rezultate 1932. godine. Poljaci su otkrivali nemačke poruke sve do 1938. godine, a da o tome ni reč nisu rekli Francuzima.

                           

U sklopu priprema za predstojeći rat, Nemci su napravili par poboljšanja na Enigmi. Poljaci su se čitavu godinu sopstvenim snagama borili protiv nove mašine, ali bez značajnih uspeha. Tek tada su odlučili da podele tajnu sa Francuzima i Britancima. To su učinili samo mesec dana pred napad Hitlera na Poljsku. Bilo je već kasno za Poljsku, ali je znanje Poljaka bilo dragoceno Britancima kojima su poslati materijali.
"

GUSKE KOJE LEŽU JAJA

                       A NIKADA NE GAČU."

B ritanska vlada je oformila tajnu laboratoriju a prvu „bombu“ je konstruisao Alan Turing, genijalni matematičar koji je razvio teorijski model računara. Centar Britanske dešifrantske službe bio je u Blečli Parku (Bletchley Park), sobi 40. Tjuring je primetio da Nemci šalju svaki dan u isto vreme kratke meteorološke poruke. Pretpostavio je da u poruka mora da sadrži reč vreme - wetter.  Poruke su imale reč ETJWPX. Ako je dešifrant imao pred sobom tu reč i znao da ona znači wetter, preostalo je da se sazna koja postavka  stoji iza ovog šifrovanja.

TO JE BIO DNEVNI KLJUČ ENIGME.

Međutim kriptoanalitičarima je ostajalo da provere 150 000 000 000 000 000 000 kombinacija. Sistemom rastavljanja postavki Tjuring je tu cifru smanjio na 1.054. 560 . Bilo je predviđeno za samo pet sati  odgonetanje dnevnog ključa .14 marta 1940 godine proizvedena je Victory, prototip Tjuringove  " bombe ", ali je ona umesto za pet sati, uspevala da odgonetne ključ za pet dana. Već je u augustu ključ bilo moguće dešifrovati za jedan sat.

Tjuringova bomba

Čerčil je grupu nazvao ZLATNIM GUSKAMA KOJE LEŽU JAJA A NIKADA NE GAČU.

Jedan od problema sa kojima su se susretali Britanci jeste i balansirana upotreba informacija dobijenih ovim putem. Naime, moralo se voditi računa da se preteranom upotrebom informacija Nemci ne dovedu na zaključak da im je šifra razbijena. Tako je žrtvovan grad Koventri, za čije se predstojeće bombardovanje saznalo na vreme, ali nije sprovedena evakuacija stanovništva. Grad je sravnjen sa zemljom, uz velike gubitke među lokalnim stanovništvom, sve zarad daljeg iskorišćavanja informacija.

                       

D o sredine 1940. godine, zahvaljujući Poljacima i britanskoj „Bombi“, britanski kriptolozi su uspevali da pročitaju pojedine nemačke poruke u roku od 24 časa. Međutim, nisu mogli da pročitaju poruke koje su bile od skoro največeg značaja za njih – poruke koje su se ticale nemačkih podmornica. Za njihovo razbijanje, kriptolozima je bilo potrebno više podataka o mornaričkoj verziji „Enigme“, procedure za njenu upotrebu, kao i njena podešavanja. Komanda nemačke mornarice bila je svesna opasnosti da se njihovi plovni objekti mogu osvojiti abordažom i tako zapleniti „Enigma“. Stoga je na uređajima ugrađenim na brodove i podmornice postojala mogućnost da se najvažniji delovi uređaja brzo i efikasno unište ukoliko dođe do potrebe.

L ondon i Vašington saznali su za postojanje dva nemačka brodića, locirana kod Grenlanda i Islanda, odakle su slali meteo izveštaje. Oba broda imala su tu neobičnu šifrantsku mašinu. S obzirom na to da su brodovi boravili po sedam nedelja na moru, morali su da imaju šifrantske ključeve za više od mesec dana. Pored radnog stola nalazila se kofa sa vodom, u slučaju napada na brod. Zadatak šifranata je bio da gurnu papire u vodu kako bi se mastilo ispralo i sačuvala tajna.

Značajan preokret u razbijanju šifre nastaje upravo zahvaljujući nekoliko dobro isplaniranim munjevitim napadima Britanaca na brodove. 

J edna od akcija, planirana je i izvedena  7. maja 1941.  Meta je bio brod „Minhen“. Potpuni uspeh te misije bio je povod da se to isto uradi i sa brodom „Laurenberg“. Britanci su kasnije došli i do šifre „enigme“ sa oštećene podmornice U-110, što je bio dovoljan materijal za tim iz Blečli parka koji je uspeo da odgonetne i mornaričku „enigmu“. Zarobljavanje tih enigmi smatra se preokretom rata na Atlantiku. Saveznici su saznali poziciju podmorničkih  tzv.„vučjih čopora“ i njihov pravac kretanja. Konvoji su zato bili u prilici da na vreme menjaju pravac i eskiviraju zasedu. Nemci su ostali zatočenici svojih iluzija, čvrsto  verujući  da „enigma“ nije provaljena.

Admiral Denic- uspeva  povratiti prednost  sa dodatkom još jednog rotora na „enigmu“. Međutim, ona je kratko trajala jer je američko vazduhoplovstvo izgradilo baze počev od severnoameričke obale, preko Islanda do Grenlanda. Tako su konvoji imali vazdušnu podršku preko celog atlantskog koridora.

                               ENIGMA

                                      

Broj Enigminih postavki, izračunatih postavki rotora, prstenova i kablova,  iznosi približno neverovatnih 3 ∙ 10¹¹³. Poređenja radi, pomenimo da je vasiona sastavljena od 10¹ºº atoma! Enigma je  mašina, koja je zaštićena od analize učestanosti i koja ima ima ogroman broj ključeva. Iako je zasnovana na jednostavnom principu, Enigma je imala nekoliko brilijantnih dodataka koji su je učinili puno otpornijom na dešifrovanje.

Enigmu je razvio Artur Šerbijus. Studij elektrotehnike završio je u Hanoveru i Minhenu. Osnova enigme je šifarski disk, izum Leon Albertija , italijanskog arhitekte iz 15 veka. Mehanizam se sastojao od dva bakarna diska, a Enigma je imala pet komponenti : tastaturu, ploču sa lampama, skrembler - rotirajući disk,ploća sa kablovima i reflektor.

Šerbijus  je prijavio  patent 1918. godine, a zatim je, verujući u njenu apsolutnu neosvojivost, izneo na poslovno i vojno tržište. Koštala je oko 20000 današnjih funti. I pored činjenice da je ova mašina mogla da pruži bezbednu komunikaciju, ni vojska, ni poslovni ljudi u Nemačkoj nisu bili zainteresovani za kupovinu. Sa jedne strane cena Enigme bila je visoka, 20 000 funti u današnjoj vrednosti, sa druge Nemci su bili sigurni u vrednost postojećeg informacionog sistema. Sve do 1923 kada je objavljena Istorija Prvog svetskog rata britanske kraljevske mornarice, posle koje je bilo jasno da su njihove informacione tehnologije bile odavno kompromitovane.  Konstruisana u Holandiji,  početkom ‘20-ih, Enigma je 1925 ušla u masovnu proizvodnju.  1926 počinje da je koristi vojska ( kupljeno je oko 10 000 komada ) a nakon  nje i ostale državne institucije, vlada, železnice.  U vremenu  pre i tokom Drugog svetskog rata izrađeno je nekoliko modela „Enigme“, svaka kompleksnija od prethodne i teža za „razbijanje“. Najkompleksnija „Enigma“ korišćena je u mornarici, sa 8 diskova.

U eri pre-digitalne elektronike i računara, dešifrovanje poruka šifrovanih preko „Enigme“ bilo je gotovo nemoguće, čak i kada bi kriptolozi imali ispravnu kopiju same „Enigme“, sve dok ne bi znali pravu kombinaciju podešavanja električnih i mehaničkih komponenti uređaja, koje su periodično menjane u okviru mera kriptozaštite.
Dodatne sigurnosne procedure, kao što su dupla enkripcija i šifrovanje samogotvorenog teksta poruke prilikom slanja Morzeovom azbukom činili su da razbijanje koda bude još teže. Tako i ne čudi što su nemački kriptolozi bili previše sigurni u „Enigmu“.

                     

                    

                                   KLJUČ ENIGME

 Enigma se razlikovala se od drugih rotorskih naprava po tome što su pomacima rotora upravljali zupčanici, pa se moglo postići da ti pomaci imaju nepravilan sled.

Šifrovanje poruka na Enigmi se zasniva na tzv. metodu supstitucije, najjednostavnijem metodu kodiranja. Mašina je imala tastaturu sličnu kao pisaća mašina. Svaki put kada se pritisne ista tipka, dobijalo bi se drugo slovo. Suština je bila u rotoru koji je u sebi imao 26 slova. Na njega su bila oslonjena još dva rotora, tako da je broj kombinacija za svako slovo iznosio 26³ = 17 576 mogućih kombinacija..To nije bio dovoljno velik broj da bi dao zadovoljavajuću sigurnost. Scherbius je povećao sigurnost ENIGME povećavajući broj mogućih početnih postavki na dva različita načina: izmenjivim rotorima i prespojnom pločom. Budući da su rotori mehanički gotovo identični, a njihovi električni spojni putevi različiti, njihovom međusobnom zamenom menjao se i način šifriranja samog stroja. Broj mogućih permutacija tri rotora bio je 6. Znatno veći doprinos sigurnosti donosile su  prespojne ploče, koje su korisniku omogućile da doda kablove, koji imaju efekt zamene nekih slova pre ulaska u prvi rotor. Na primer, kabel se mogao koristiti za zamenu slova A i D, tako da kad korisnik pritisne tipku A, električni signal zapravo sledi put kroz rotore koji bi bez prespojne ploče bio put slova D, i obrnuto. Od 1939. godine standardizirano je korišćenje 10 prespojnih kabela, što je davalo 150 738 274 937 250 mogućih kombinacija. te je napad ispitivanjem svih mogućih kombinacija postao nemoguć.

 

 

Veliki nedostatak Enigme bilo je to što nijedno slovo nije bilo predstavljeno samim sobom. To je pomoglo da se u tekstu lociraju tekozvane „puškice“, poznate reči koje se unapred očekuju

 

DEŠIFROVANJE

 Da bi se dešifrovala depeša morala se znati startna pozicija svakog rotora.  Operater bi podesio rotore mašine na kombinaciju poznatu njemu i primaocu. Potom bi na tastaturi otkucao otvoreni tekst poruke. Za svaki otkucan znak poruke, na gornjoj ploči bi se pojavljivao neki drugi znak. Po završetku unosa poruke, operater bi prepisao oznake sa gornje table. Tako dobijena šifrovana poruka bi bila slata primaocu otvorenim tekstom, uobičajenim načinima prenosa.  Primalac šifrovane poruke bi jednostavno namestio rotore na zadati prvobitni položaj, postavio Enigmu da radi "unazad" i na njoj otkucao šifrovanu poruku. Kako su obe, i predajna i prijemna Enigma, podešene na istu kombinaciju, poruka bi se vrlo brzo i tačno dešifrovala. Zasvetlila bi mu slova originalne poruke, koja bi zapisivao na papir.  Postojale su knjige za svaki dan u godini u kojima su bili napisani položaji (naprimer, EGF za 23. mart) i čitava vojska Trećeg rajha ih se pridržavala (kako pošiljaoci tako i primaoci).

                                       I ,  II

 

P očetkom rata je u Blečli Parku, na oko 80 km od Londona, oformljena grupa koja je uspevala da razbije većinu šifara, ali je to rađeno „ručno“, dakle sporo i sa neizvesnim ishodom. Za jednu poruku trebalo je barem 48 sati, a često i mnogo više. To je u ratnim uslovima značilo da je poruka već zastarela i da od njenog razbijanja više nema nikakve koristi.
U ovom postupku je korišćen osnovni nedostatak Enigme: svako slovo u poruci je predstavljeno nekim drugim slovom, ali nikad samim sobom. Ovaj detalj u algoritmu Enigme nije sam po sebi bio od koristi za dešifrovanje, ali je lako mogao da se upotrebi kad se doznalo za veliki propust u proceduri šifrovanja poruka. Naime, mnoge poruke su imale neke tipizirane reči, koje su se nalazile na očekivanim mestima. Recimo, prva jutarnja poruka (odmah posle promene šifre u ponoć) u svom prvom delu je imala reč wetteruebersicht (vremenski izveštaj). Ako se ta reč napiše na papiru i pomera se ispod šifrovanog teksta, u jednom trenutku će doći do toga da se nijedno slovo ne poklapa sa jednakim delom šifrovanog teksta. To je verovatno (ne i sigurno) mesto na kome je ta reč, dakle već postoji osnova od koje bi se moglo krenuti. Na našem primeru na sledećoj stranici, to je četvrti pokušaj traženja mesta na kome bi ta reč mogla da se nađe, jer su u prva tri postojala poklapanja, što znači da Enigma nikako nije mogla da ih generiše.
Na engleskom jeziku se ovakvo mesto u šifrovanom tekstu zove crib, što je žargonski izraz za podvalu. Najpribližnija reč na našem jeziku je puškica, izraz koji naši učenici i studenti dobro znaju, jer označava papirić na kome su podaci koji se ilegalno koriste na ispitima. Takve „puškice“ su dragocene u postupku razbijanja šifrovanih poruka, jer one značajno smanjuju listu mogućih šifara. Što je puškica duža, lista je manja i posao traženja šifre je lakši. Dobro je ako takvih reči ima više, a pošto je svaka poruka završavana porukom Heil Hitler, to je uvek bio novi bonus koji je olakšavao i skraćivao posao. Ponekad su saveznici čak provocirali događaje na geografskim lokacijama za koje su pretpostavili da će se zahvaljujući toj provokaciji naći u sledećoj poruci, naročito ako naziv te lokacije sadrži više slova." (izvor)

 

PRVI RAČUNAR

Da bi se razbila šifra Enigme konstruisan je I prvi elektronski računar. On je, istina, proradio krajem 1943.,a sredinom  januara 1944 je uključen u kriptoanalizu nemačkih poruka. Računar je nazvan Colossus. U junu 1944  je napravljen  Colossus Mark II, poboljšana vezija koja je  bila pet puta brža i jednostavnija od verzije Mark I. Do kraja rata izrađeno je 10 Colossus kompjutera. Colossus je bio uspešno iskorišćen u otkrivanju nemačkih izveštaja. Dobijene informacije svrstane su pod šifru ULTRA. pod tom šifrom nalazile su se sve poverljive  informacije britanskih kriptologa.

Posle rata je Bletchley Park zatvoren, osam  Colossus kompjutera je uništeno iz bezbednosnih razloga   a preostala dva  su prebačena u Cheltenham. Oni su rastavljeni 1960. Britanska vlada je držala u strogoj tajnosti ovaj projekat i na njega je, kao na vojnu tajnu, stavljen tridesetogodišnji embargo zbog čega je  američki ENIAC  nezasluženo  označen kao prvi programski digitalni kompjuter. Da ironija bude veća NSA (National Security Agency) je krajem '70  objavljujući arhivu "Freedom of Information Act "sama je dala dokaze da su Britanci  bili ispred Amerike. Danas je Colossus kompjuteru  i njegovim autorima priznat značaj  koji su imali u razvoju računarstva.

Ekspert za kompjutere Tony Sale i njegov tim, u kom su bili i inženjeri koji su radili na njegovoj izgradnji,  u potpunosti su je rekonstruisali.  Doprinos  inženjera je bio od izuzetnog značaja obzirom da su  planovi računara uglavnom bili  uništeni. Kompjuter je izložen  u Bletchley Park'u i može se videti.

                         

                                                            

  ALAN TJURING

Za razbijanje nemačke šifre Britanci su  angažovali vrhunske matematičare, kriptologe, obaveštajce i eksperte za vezu. Tjuring je bio jedan od njih.  On je konstruisao prvu britansku „Bombu“  čija se pomoć ogledala u velikoj moći računanja i menjanja kombinacija što je skraćivalo vreme trajanja procesa dešifrovanja pojedinih poruka.

Alan Turing (Alan Tjuring, 1812-1854)  bio je engleski matematičar, logičar i kriptograf, koji se s pravom smatra ocem modernog računarstva. 1931 godine Turing je primljen na Kembridž u vreme kada su na tom univerzitetu radili Bertrand Rasl, Alfred Vajthed, Ludvig Vitgenštajn, i, što je podjednako važno, vreme u kom se u akademskim krugovima vodila se velika debata o prirodi matematike i logike.
Matematika je bila u krizi. Briljantni Kurt Gedel je u svojoj doktorskoj disertaciji, objavljenoj 1931. godine, oborio viševekovna uverenja o savršenosti matematičkog saznanja i zauvek promenio shvatanje matematike. Aksiom da matematika rešava sve bio je srušen. Kurt Gedel je pokazao matematičarima da je nemoguće pronaći dovoljno aksioma da bi se odgovorilo na sva pitanja. Matematičko saznanje, kao i ljudsko saznanje uopšte, osuđeno je da zauvek ostane nepotpuno i nedovršeno. Matematika nije savršena nauka. Postoje pitanja na koja ne može tačno da odgovori. Ipak, najdalekosežniji Gedelov nalaz je onaj koji kaže da i ono što je matematički dokazano ne mora biti apriori tačno i istinito. Matematičari su bili šokirani, otprilike isto onoliko koliko bi bili šokirani fratri kad bi papa objavio da nema Boga. Tačnost i istinitost matematičkih dokaza samo je pitanje uverenja. Ta polemika je inspirisala Tjuringa da napiše delo "O izračunljivim brojevima". U tom delu on govori o apstraktnoj mašini koja bi trebala pomoći da se reše sva "neodlučiva pitanja ". Mašina je nazvana specijalna Tjuringova mašina. Sledeća Univerzalna Tjuringova mašina već je trebala rešiti svako pitanje koje je trebalo imati logičan odgovor. Mada nije uspeo da identifikuje sva neodlučiva pitanja, model je  predstavljao prvi programski računar.,a sa Tjuringom je faktički  započela nova era računara. Unapredivši koncepte algoritma i komputacije, Tjuring je u Mančesteru 1940-ih godina napravio  i prvi program koji se može nazvati računarskim. Po prijavljivanju provale u stan 1952. godine bio je primoran da prizna svoje seksualno opredeljenje, što tada biva kažnjivo ponašanje  ( 11 amandman 1885 Krivičnog zakona ). Bez obzira na zasluge iz rata, zbog "velike nepristojnosti" sa drugim muškarcem bio je podvrgnut ponižavajućem tretmanu estrogenskim inekcijama kako bi ga izlečili. Britanska vlada mu oduzima dozvolu za rad na poverljivim projektima i zabranjuje rad na istraživačkim projektima iz oblasti razvoja računarstva. Terapija ga je učinila gojaznim i impotentnim. 1954.je izvršio samoubistvo. Zagrizao je jabuku umočenu u cijanid. Činjenica da je bio jedan od vrhunskih kriptoanalitičara bila je strogo čuvana vojna tajna. 

Godine 2009. od britanske vlade je dobio javno izvinjenje „za užasan način na koji je prema njemu postupano“, a četiri godine kasnije isto izvinjenje uputila mu je posthumno  i kraljica Elizabeta, kroz čin formalnog pomilovanja.

TJURINGOVA bomba

                      

Replika „Bombe“ na kojoj su tokom rata razbijane nacističke poruke

"Mada je ideju za mehanizovano pretraživanje preostalih kombinacija Tjuring preuzeo od poljskog matematičara Rejevskog, mašina koju je konstruisao u osnovi je bila različita i radila je  na drugačijem principu. Ona je imala niz mehanizovanih rotora sličnih onima na Enigmi, ali je algoritam prilagođen nizu izmena koje su Nemci u međuvremenu načinili na Enigmi. Ta mašina je dobila ime po poljskoj prethodnici Bomba, i sastojala se od 97.000 delova i oko 20 kilometara kablova. Radila je brzinom od 20 testova u sekundi, tako da je posao razbijanja šifre skraćen sa nekoliko desetina sati na oko 20 minuta.
Prva Bomba je proradila 18. marta 1940. godine, pa je odmah napravljeno još pet kopija, čime je posao ubrzan jer je svaka mašina analizirala po jedan od mogućih redosleda rotora. Uspeh je bio takav da je do kraja rata u tajnosti napravljeno 210 ovakvih mašina i to sa obe strane Atlantika. Sve one su radile punom parom, mada ne bez zastoja. Prvi problem pojavio se u februaru 1942. godine, kad su Nemci uveli četvrti rotor u Enigmu. To je stvorilo paniku u Blečli Parku, jer isprva nije bilo jasno zbog čega je dešifrovanje poruka prestalo da radi. Period oporavka i prilagođavanja trajao je sve do kraja 1942. godine, kad je načinjen niz prepravki na Bombi i u postupku dešifrovanja. U tom periodu od deset meseci, koji je dobio naziv Blackout (prekid, ispad), broj potopljenih savezničkih brodova bio je četiri puta veći nego inače! To je dobar pokazatelj koliki je doprinos službe u Blečli Parku konačnom ratnom uspehu saveznika.
Danas se, posle mnogih ekspertskih analiza, može reći da je Enigma nudila odličan sistem zaštite i malo je verovatno da bi saveznici, sa tadašnjim tehničkim resursima, razbili njenu zaštitu da su se nacisti dosledno pridržavali pravila za sigurnu komunikaciju. Umesto toga, oni su pravili niz neverovatnih propusta koji su bili presudni za tok rata. Jedan od posebno velikih propusta, koji analitičari često pominju, redovno je činio nemački operator koji se zvao Walter, jer je za inicijalnu postavku rotora uvek koristio prva tri slova svoga imena WAL, pa je kucao KLA, što su bila prva tri slova imena njegove devojke Klare. To je inače bio redovan postupak uspostavljanja hedera poruke, ali su operatori imali strogo naređenje da koriste nasumična, uvek različita slova. Ljubav je, ipak, bila jača od naređenja, pa su se svi u Blečli Parku urnebesno radovali svaki put kad su po hederu šifrovane poruke zaključili da Valter radi kao dežurni operator, jer su vrlo brzo mogli da pronađu sve elemente šifre – raspored i početno stanje rotora, kao i ožičenje na utikačkoj tabli Enigme za taj dan.
Najzanimljivije od svega je to što Nemci sve vreme nisu bili ni blizu saznanju da saveznici redovno čitaju njihove poruke. Nekoliko puta su bili blizu toga da doznaju istinu, a u nekim situacijama čak su imali podatke na osnovu kojih su to lako mogli da zaključe. Ipak su bili tako sigurni u svoju Enigmu da su zanemarili operativne podatke sa terena i nastavili da rade, uljuljkani u svoju nadmoćnost. Verovatno je ovoj zabludi doprinela i patološki jaka ideja o superiornosti arijevske rase, pa nikako nisu mogli da pretpostave da na svetu postoji neko ko je pametniji od njih."
(izvor)

Počelo je u Poljskoj

Za definitivno razbijanje sistema zaštite poruka pre svega zaslužna je britanska kriptoanalitička služba na čelu sa Alanom Tjuringom, koja je imala američku tehničku i logističku pomoć.  Ipak, prva uspešna dešifrovanja poruka sa Enigme načinjena su skoro sedam godina pre početka Drugog svetskog rata. Za to je zaslužan poljski matematičar Marijan Rejevski (Marian Rejewski), kao i Ježi Ružecki (Jerzy Rózycki) i Henrik Zigalski (Henryk Zygalski). Tada je Enigma imala samo tri rotora i bila je bez utikačke table. Ta jednostavnost je svakako olakšala posao Rejevskom, ali njegov trud bi ostao bez efekta da Nemci nisu napravili grubu grešku u standardizovanju poruka. Naime, svaka poruka, iako je bila zaštićena šifrom, već na početku je sadržala tri slova kojima je diktirana promena šifre. Taj „heder“ poruke se zove indikator i on se, u nešto izmenjenom obliku, i danas koristi u kriptografiji. Nevolja za Nemce (a šansa za Rejevskog) bila je to što je neko doneo propis da se ta grupa od tri slova za svaki slučaj ponovi dva puta, što je otvorilo vrata Rejevskom da načini set jednačina kojima je zaštita za mnoge poruke mogla da se razbije. Tako su Poljaci tokom tridesetih godina u tajnosti čitali veliki broj nemačkih poruka.


U septembru 1938, Nemci su izmenili proceduru šifrovanja poruka, što je dotadašnji sistem razbijanja učinilo neupotrebljivim. Rejevski je odmah načinio nove algoritme, ali su oni bili složeniji za „ručnu“ obradu, pa je on počeo rad na prvoj mašini za dešifrovanje nazvanoj Bomba, koju je činio agregat od šest delimično izmenjenih Enigmi. Poljaci su za samo dva meseca imali šest takvih Bombi, pa je svaka poruka mogla da se razbije za samo dva sata. Nažalost, već od 1. januara 1939, Nemci su povećali broj kablova za utikačku tablu sa šest na deset, što je značajno umanjilo efikasnost Bombe, a da nevolja bude još veća, na raspoloživa tri rotora dodata su još dva, što je približno udesetostručilo broj kombinacija šifre.
Rejevski je odmah predložio način rešavanja ovih problema, ali je to podrazumevalo da se napravi još 58 Bombi, a to je za poljsku obaveštajnu službu bilo preskupo, budući da je zahtevalo trošak koji za 15 puta premašuje godišnji budžet službe. Zato su Poljaci kontaktirali saveznike i upoznali ih sa postupkom razbijanja zaštite Enigme. Ovo se dogodilo samo pet nedelja pred početak Drugog svetskog rata i bilo je podsticaj savezničkim kriptografima da prionu na posao. Kasnije je Gordon Welchman, prvi Tjuringov saradnik, napisao: „Nikada se ne bismo pomerili sa nulte tačke da nas Poljaci nisu u pravom trenutku naučili o mašini Enigma i o tadašnjim operativnim procedurama“.
Ovaj prenos znanja se zaista dogodio u pravom trenutku, jer su Nemci uskoro napali Poljsku. Poljaci su pokušali da pruže otpor, ali kada ih je, samo šesnaest dana kasnije, i Sovjetski Savez napao s leđa, više nije bilo nikakve nade i došlo je vreme da Rejevski i matematičari iz njegovog tima spasavaju živu glavu. Oni su se tokom rata povlačili po celoj Evropi i učestvovali u otporu, neki se našli u nemačkom zarobljeništvu gde je nekolicina pogubljena, ali nikada niko od njih nije odao tajnu razbijanja Enigme.


                           ZNAČAJ ENIGME ZA ISHOD RATA

Rad na razbijanju Enigme je, prema kasnijim analizama istoričara i vojnih eksperata, skratio Drugi svetski rat za dve do četiri godine, smanjio broj žrtava za preko dva miliona, a postoje i mišljenja da bi bez toga ishod rata bio neizvesan. Ljudi koji su radili na razbijanju zaštite Enigme imali su sve uslove da postanu ratni heroji ali, kao i u slučaju mnogih drugih hrabrih ljudi iz sveta špijunaže, njihova sudbina nije bila određena zaslugama, nego nekim drugim interesima. Dok je narod oduševljeno slavio završetak rata, političari su znali nešto što običnim ljudima nije padalo na pamet: oružani sukob je prestao, ali će obaveštajni rad i u budućnosti imati podjednako važnu ulogu. Zbog svega toga je zavet na ćutanje, koji su svi položili pre stupanja u službu kontrašpijunaže, važio i dalje. Oni koji su se vratili svojim ranijim poslovima, nisu smeli čak ni najbližim osobama da pominju šta su radili tokom rata. Tjuring je radio na konceptu kompjutera i njegov rad na onome što je danas poznato kao Tjuringova mašina doveo je do arhitekture savremenih računara.

Tjuring je 1954. izvršio samoubistvo. Rejevski, čija zasluga za pobedu nad nacizmom nije ništa manja, posle rata se vratio svojoj porodici u Poljsku, koja je bila pod sovjetskom vlašću. Razumno je zaključio da mu je u takvim uslovima najbolje da se ponaša neupadljivo i da se ničim ne ističe, niti da govori o svom radu. Tek je 1979, samo godinu dana pred smrt, dobio javno priznanje za svoj rad.

Nemačka " Enigma" je bila dobro čuvana tajna. Šira svetska  javnost  je za nju doznala tek sedamdesetih godina prošlog veka.
Nakon rata sve Enigme su zaplenjene i većinom odnete u Ameriku. Komercijalno su ponuđene tržištu, gde su ih uglavnom kupovale razne svetske ambasade i poslovne korporacije. Nikome nije skrenuta pažnja na to da nisu sigurne za komunikaciju, a činjenica da je njihova zaštita provaljena čuvana je kao tajna tokom sledeće tri decenije. Tako je Enigma  korišćena i posle rata, pre svega za razmenu poverljivih poruka između ambasada i njihovih matičnih zemalja, pa službe za razbijanje zaštićenih poruka praktično nisu ni prestajale s radom.

izvori    Radio rat na Atlantiku 
              Istorija računara
               PC #220    
              Enigma
              ITkutak
              COLOSSUS COMPUTER