недеља, 15. мај 2011.

Boban Ilić - čelik i čovek











“Jako volim dinamičnu, pomalo agresivnu ali snažnu figuru. Moj simbolizam je optimizam, energija i sreća slobodnog čoveka. Sve one imaju ekspresiju jakog pokreta i težnju da lete. Izabrao sam teme koje su vezane za naš temperament"







U metnost se rađa jednom a oživljava  svaki put kada je pogledamo, opipamo, čujemo, upijemo reč kojom se prenosi. Energija koju je umetnik  utrošio, njegova prva misao, snoviđenja, nade, beznađa, ostaju zaleđeni u delu.To što se htelo, mislilo, osećalo i konačno uradilo ostaje nam za navek nepristupačno. Delo je jednom rečju nedokučiv paralelni svet. Zbog toga je nezahvalno govoriti o umetnosti, umetnicima i njihovim delima.  A ipak to rado činimo. Zašto? Jer je sve u vezi sa umetnošću intriga, misterija bez početka i kraja.
U samom startu želim naglasiti da je ovo jedna kratka  impresija, nastala između dela, mene i umetnika, i da odsustvo  klasičnog prikaza ne treba pogrešno tumačiti Umetnost nema opipljive granice.  Ona je beskrajno prostranstvo imaginacije  koja blokira realnost. U nju se  utapamo bez rizika,  pronalazimo najskrivenije umetničke porive, druge  i  sebe.
BOBAN
"Ponekad i sam sebe upitam šta je u suštini moj stvaralački stil. Očigledno je da on izaziva pažnju i dobru procenu u ovoj veoma delikatnoj industriji, a ako me pitate ko stoji iza tog stila, onda su to moje lično verovanje, moja porodica, akademsko obrazovanje i zbir koincidencija koje su me dovele dovde".


S avremena umetnost je odavno izbrisala granice između dela i stvarnosti, materijalnog i nematerijalnog, mistike, filozofije,  između vrsta, žanrova. Danas sa statusom umetničkog dela stoje, jedna uz drugu, na primer, dve neverovatno različite čelične  imaginacije, shinsakuto japanski mač i  Aniš Kapurovo delo. Jedno je skulptura pozamašnih, džinovskih dimenzija vrhunskog vajara, drugo samurajsko tradicionalno oruđe vrhunskog Ningen Kokuho. I jedno i drugo su ozbiljan rad vrhunskih majstora,  ali i nešto više od toga. To “malo više” čini ih umetničkim a ne običnim zanatlijskim delima. Postoje mnoge legende o tome koliko je katana oštra. To se, kažu jedni, postizalo i još uvek postiže, tako što se metal za katanu otkuje, zatim savije na pola pa opet otkuje, i taj postupak se ponavljao od stotinu, do nekoliko stotina puta. Finalni proizvod je mač sastavljen od mikroskopski tankih metalnih listića, nekoliko stotina oštrica u jednoj jedinoj oštrici. Bobanovi listići su kašike.

            

K o se nikada nije dohvatio u koštac sa umetnošću teško da će shvatiti svu složenost borbe između čoveka,umetničke  ideje i u ovom slučaju materijala. Koncept dela se centrira oko opsesivne zamisli  i fizičkog pakla u koji  se ulazi u proces stvaranja  prepun emocija, posvećenosti, surovosti, paranoje i strahova. Mentalni proces pun psihičkog naboja mnoge je umove odveo  stranputici i poslužio kao tema novim delima. To najrečitije potvrđuje  muku stvaranja. Uprkos svemu ta igra opstaje kao izlaz iz  svakodnevnog života, polet i pobeda duha.

BOBAN  
 "Inspiracija dolazi sve teže, sam sebi pomalo ličim na profesionalnog fudbalera koji više brine o ugovoru koji je potpisao, čuva svoje noge od povreda i radi tačno ono šta mu trener kaže. Takve su okolnosti. Ali, ipak, dogodi se taj čudan spoj energija, misli i pokreta, iz kojih moje skulpture i nastaju."

Skulptori koji rade sa neprijateljski raspoloženim materijalom, među koje spada i čelik,  za mene su rvači. Nije li zato ovo zanimanje prevashodno jedno od neprikosnovenih tradicionalno muških.  Bobanovim skulpturama su me privukli listići i minijature. Sa stanovišta etablirane umetnosti BOBAN ILIĆ  pripada generaciji koja se okrenula novim materijalima tradicionalno eksperimentirajući   ljudskom figurom.  On nije savremeni vajar-filozof koji eksperimentiše prostorom, uvodeći pokretačku snagu misaone akcije, tehnologiju, instalacije. Boban se ne poigrava  ni sa ljudskom unutrašnjošću, osim svojom ličnom. Njegov  pristup, ili bolje rečeno umetnički potpis,  je ritual igre pokretom. Premda se lako  izgubiti u kadrovima bogatim igrom delića čelika, najupečatljiviji je utisak kretanja kroz prostor, maestralno izabran pokret, perfektni tempo zastoja, spretnost i fluidnost kojom  ga zanosi. Taj uhvaćeni momenat je zbijena, duboko kontekstualna  priča kojom  nas umetnik uvodi u drugi svet, svet  surealnosti, nedvosmislen, izražen  čitkim kodovima, kakav je i sam umetnik.
BOBAN
"Balans je ustvari moja strategija da nalazim najneobičnije i skoro nemoguće momente kada gravitacije više skoro nema.Iako su skulpture prilično teške, imaju 30 do 40 kilograma, imaju lakoću u sebi,optimizam koje je verovatno moja reakcija na okolinu."

                                    

 Č esto stičemo utisak  da je život umetnika magičan. On je pre hod po koncu. Proboj na američko tržište i njegovo trajanje su po sebi priznanje i potvrda Bobanovog  talenta. Ne treba idealizovati umetnost ni u tom aspektu. Kao i sve i ona je deo tržišta, monopol tržišnih moćnika ali i institucionalnih.

BOBAN  

"Kriza je nagrizla umetnost sa svih strana i ja se danas osećam kao sir koga je pojeo neki mali miš. Prodaja umetnosti je posledica potreba nekih kolekcionara i zavisi od intelektualnog nivoa i materijalnog statusa kupaca. Međutim, umetnost sama po sebi ima sasvim drugačiju specifičnu težinu. Nešto pliva kao pampur, a nešto potone u vodi. Ono što potone, završi na dnu. Niko pticama ne plaća da bi pevale po lugovima."

                                                                

I dok se tržište bori za profit, uhvaćeni u  sopstvenu intelektualnu mašinu  umetnici  se razvrstavaju na one koji pokušavaju umetnosti vratiti autonomnu auru, one koji pokušavaju zaštiti predznak VISOKA umetnost  fetišizirajući svoja dela, one koje se bore za ulaz u sfere umetnosti  svim i svačim. Na kraju ipak svi oni postaju ljudi  koji se bore za preživljavanje, a  umetnost  bojno polje na kom se poput Polokovog  apstraktnog izraza izbacuju zastave  slobodnih duhova savremenog sveta. Samo dotle dok postoji priliv kapitala. Kada on presuši i  najveći  pristaju na kompromise. Činilo se to nekada, isto i sada. I veliki Fransoa Ogist Rene Roden je morao da  radi na poslovima dekoracije Pariza  da bi izdržavao svoju porodicu. Velikani uspevaju da se i u tim okolnostima izbore za lični izraz. 

K ako je došlo do toga da zaključite ugovor koji Vas vezuje 10 godina. Da li je na neki način ovim skučena vaša sloboda izražavanja?

BOBAN
"Svakako nije, jer ne bih to sve uradio da sam imao bilo kakav osećaj da ću biti sputan. Najbitnija  mi je bila moja sloboda i to da ne moram da menjam svoj stil - bilo bi strašno da moram da pređem na eksere i lopate.
Našli su me u Njujorku, izlagao sam na najvećoj svetskoj izložbi "Art ekspo". Dve godine smo pregovarali jer me plašila dužina ugovora koji su nudili. Sve ostalo je za mene velika benificija. Desetine hiljada umetnika su pokušavale da sa njima ostvare kontakt, a ja sam tek osmi s kojim su, u poslednjih deset godina, hteli da sklope ugovor. Postao sam prvi umetnik s kojim su, posle tri godine, napravili aranžman! Shvatio sam da oni time nisu stavili šapu na mene, kako mi šapuće hajdučka srpska krv, nego da ovog trenutka najmanje stotinu ljudi radi za mene. Oni čekaju da napravim skulpturu pa da počnu da fotografišu i da pokrenu marketinšku mašineriju."



   



Zašto kašike ?
Da li to potiče možda od prepoznatljive priče o gladnim umetnicima

 BOBAN 
Da li to potiče možda od prepoznatljive priče o gladnim umetnicima.
 (...smeje se) Može se tako reći. Kašike i glad. Sudbina je nekontrolisan oblik senke koja ne odlučuje o svemu, ali ja zaista nemam racionalno objašnjenje za toliki zbir koincidencija. U trenutku kada sam počeo da koristim kašike, to je bilo zato što nisam imao para za bronzu! A onda se taj oblik pojavio kao moj element, s kojim sam odlučio da manipulišem. Krivio sam te kašike, uvijao ih i obrtao, vario i topio. To je i fizički vrlo težak posao, ali u njemu ima mnoštvo varnica. Mnogo puta pitao sam se zašto sam izabrao baš taj tako težak način izražavanja. Čelik je tvrd materijal, treba ga savladati, to nije glina! Ali, čini se da je tvrdoća materijala izvukla iz mene i dosta tvrd lični odnos prema svemu, sa vrlo dinamičnim formama. Na kraju, mada kašika daje prepoznatljivost svemu, suština onoga što radim je snaga života, izrazito jak pokret, neobičan balans i figura 21. veka.

K ada sam već napravila paralelu sa Rodenom, da to učinim još jednom.  Godine 1889. Roden je angažovan  da napravi spomenik Viktor Igou. a 1891. godine Balzaku. Povodom Statue Viktor Igoa  u Tajms-u je zabeleženo da „ima zrnca razuma u kritikama da su Rodenove zamisli ponekad neprilagođene materijalu koji često ometa umetnikove visoke tehničke mogućnosti".
Balzak je izložen 1898. Udruženje je odbilo delo, a štampa je pisala parodije. Bilo je i onih koji su stali na stranu Rodena: manifest u kome su hvaljeni lik i delo vajara potpisali su, između ostalih, Mone, Debisi i budući premijer Žorž Klemanso. Ali umesto da ubeđuje skeptike o vrednostima svog spomenika  Roden je vratio honorar Udruženju i spomenik preselio u svoj vrt.
Nakon ovako gorkog iskustva Roden više nije prihvatao izrade javnih spomenika a stavio je zabranu da se „Balzak" igde javno izloži dok je on živ. Gipsani model spomenika iz 1897. izliven je u bronzi tek 1939. godine a savremena
kritika smatra ga jednim od Rodenovih remek-dela.

                       BEOGRAD NEĆE BISTU  ZORANA ĐINĐIĆA

"Gradska vlast odbila da postavi bistu pokojnog premijera  jer "nije za javni prostor."
BOBAN
" Skulptura je trenutno smeštena u niški atelje "Antić", među drugim umetničkim delima, što, moram priznati, nije najidealnije rešenje, i što se mene lično tiče radije bih je spakovao i čekao dobar trenutak da se postavi na mesto koje zaslužuje. Ja sam skulpturu uradio kao poklon ideji Zorana Đinđića, u njoj su izražene moje emocije i slomljeno srce zbog svega što se 12. marta desilo. Sada me novinari iz Srbije noću bude telefonom i pitaju - ko je skulpturu naručio i koliko je platio. Niko je
nije platio, platio je Zoran Đinđić, svojim životom i nadom koju nam je ulivao - ogorčen je Ilić."
 ceo članak


Zašto Čikago? Kažu da je to malo konzervativan grad.
BOBAN
"Slažem se. Figura koju pravim je malo agresivna za Čikago. Međutim u Čikagu je moja porodica moj atelje. Pored svega što sam ostvario - smatram da je moj najveći uspeh - moja porodica. Čikago ima dovoljno bogatih ljudi i  veliko tržište tako  da  ima mesta za sve koji imaju šta da kažu. Ono što mi se najviše sviđa u Americi je to što se afirmiše individualni duh čoveka - individualna ideja. Mi smo živeli u zemlji kolektivizma gde ja nisam mogao da nađem sebe. Nisam mogao da čekam u redu da mi država da nešto."

   Kada otvorite Bobanovu  web stranicu uz skulpture će te ugledati i njegove predivne slike. dočekaće Vas jake boje i još jače emocije. ono što na stranici nećete naci su njegovi tekstovi. Zato dodajem jedan.

  Divlje guske iznad Atlantika

Te 1997 sam, prvi put nakon sedam godina Amerike, stigao sam na surčinski aerodrom. Kao  da sam pušten iz zatvora posle toliko godina. Prvi januar,  sneg na ulicama, demonstracije, pokradeni izbori ; na ulici pištaljke i šerpe, puni trgovi nezadovoljnih ljudi. U vazduhu se osećala  energija velikog  zanosa. Nakon što sam se  ugurao u gužvu sa demonstrantima i osetio toplinu svih with  tela,  odmah sam postao Amerikanac. Čuvši da sam iz Čikaga i da sam učesnik demonstracija, organizatori protesta  me rukama donesoše do bine i za samo dva sata sam upoznao uglavnom  sve opozicione lidere tadašnje Srbije.
 Shvatio sam da sam  u Americi zarđao i zastareo, da su, u međuvremenu, porasli neki novi, sasvim drugačiji klinci i da sam u  drugačijem Beogradu.  Sedeći sa starim prijateljima  razmišljao sam koliko su se oni ustvari promenili, polarizovali u dva tabora, koliko su opijeni ostrašćenim politikanstvom. Niko  više nije pričao o gramofonskim pločama,  kampovanju u Petrovcu na moru, ili o fliperima. Sedeli smo u kafani posle gotovo cele decenije, psovali  Miloševića i njegovu suludu ženu sa cvećem u kosi, rušili tu komunističku kliku ljudoždera i pijuckali domaću rakiju.
 Preko protesta i izbora stigosmo u priči i do žena. Onda me svi u glas upitaše, i iskolačiše oči očekujući odgovor :
- A Bobi,  jesi li neku crnkinju maznuo,.. a kako to izgleda sa crnkinjom, hajd kaži slobodno?
-  Ne, nisam-rekoh.
Onda opet nastaviše,
- A, dobro ako nisi Crnkinju,  kako ide sa Filipinkama. Čuli smo da su one najbolje.
- Ne, nisam- rekoh -  ja ne varam svoju ženu. Neznam ništa o tome. 
I odjednom nastade tajac. Pomislih, šta je sad?
Onda me Savic i Bole sažaljivo potapšaše po ramenima  uz reći: 
-  Ništa se ne sekiraj, još si mlad. Ima vremena. Biće, biće, ne brini.
I opet pređosmo na politiku i lokalnog političkog lidera "Bata Baneta" koji je držao najveću pekaru u gradu,  finansirao socijaliste, pa  kad je video da gubi na lokalnim izborima, ukrao čitavu glasačku kutiju sa birališta i odneo kući, valjda da sam broji glasove.
Saznah da je moj drugar zvani Stoka, inače bubnjar, upecao neku ogromnu ribu u Nemačkoj i tako postao slavan. Kažu da je početkom devedesetih oženio neku ružnu i bogatu Švabicu,  pa pošto nije znao od dosade šta da radi po Švabiji, počeo je da bilduje mišiće i peca.  Upecao je  i izvukao na obalu monstruma od ribe. Izašla  mu slika sa tom ogromnom ribom u nekim sportskim novinama i za nedelju dana ' Stoka" je dobio ponudu da potpiše milionski ugovor kao profesionalni model sportske ribolovačke opreme.  Pomislih koliko jedna, jedina riba može da promeni čovekov život, ko bi reko da će Stoka "stići tako daleko. Lupao je bubnjeve i ništa ga drugo na svetu nije interesovalo.U to započeše tamburaši oko našeg stola.  Neko mi je naručio pesmu "Prokleta je Amerika", a ja uzvratih sa pesmom "Stani stani Ibar vodo|".Cigani su se radovali mom novčaniku a noć je polako, polako, postajala zora iznad snežnih brda pitomog ponisavlja.
  Otišao sam tog jutra iz kafane  kući i počeo da razmišljam  da li sam ja lud, ili su ludi moji stari drugari, da li su se oni promenili ili sam se promenio ja?  Učinilo mi se da im je tada bilo oduzeto baš sve,osim muzike. Činilo se da gotovo ništa nemaju i da im je sex i seksualni avanturizam ostao na raspolaganju kao uteha za sve ono što nemaju. Pomislih , koliko se sve promenilo, koliko ima prostitutki pokraj puta koje  mirno i spokojno pregovaraju sa mušterijama i nikoga za to nije briga, koliko su pojeftinile devojke i koliko smo mi erodirali kao ljudi kad kupujemo benzin u flašama.  Uhvatio me san i potonuo sam sa tim mislima u sebi u neku crnu dubinu.
  Mnogo puta mi, ovde u Americi hodamo a tamo živimo.I kao guske koje se upute u toplije krajeve letimo kroz prošlost pa nazad u budućnost. Uvek sam razmišljao da li neka guska koja preleće more zaspe gore dok maše krilima i da li neka od iznemoglosti padne u vodu . Kako njima gore dok lete između neba i mora, ispod mesečevog srebra,  izgledaju noć i tama, da li znaju da li će stići  kad polete i da li će neki lovac iz neke močvare da ih gađa sitnim olovom plotunom i skuva za ručak.
Putovanje kroz vreme i subjektivna magija su u meni okupane  belom bojom  mesečevog dodira i njegove senke. I na tom putovanju,  u dubini svoje misaone galaksije, često susrećem lica onih koji više ne postoje.  Popričam malo sa svima onima koji su do skora bili živi i nastavljam da letim preko Atlantika u tom balonu koji je naduvan mojom maštom, intuicijom i osećajima. Taj crni prostor Atlantika je  bezvazdušni prostor u meni i dok letim na drugu stranu ponestane mi dah u plućima i čujem one divlje guske koje se dozivaju po mojim kutijama svesti u kojima je zapakovano ono nežno leteće srce koje otkucava minute i godine, ravnomerno i tiho kao što kuca i onaj zeleni sat sa fosfornim kazaljkama u staklenoj vitrini roditeljske kuće.
    Nedavno se vratih iz  nese Majke Srbije I opet u istoj kafani svira ista muzika.  Kafana "Šećer Mala". Tavanicu možeš rukom dodirnuti a na kaririranom stolnjaku flaša paradajza, domaća zimnica  sa celofanom i gumicom na vrhu.Pričamo, mi stari drugari i opet o ženama. Konstatujem da su svi osim Boleta, već odavno razvedeni, da su neki postali i dede i hvale se da još uvek mogu tri puta  i to ohoho. Vidim i to da su se svi zadužili u bankama i kupili na kredit ono što su celog života sanjali, a to je novi automobil. Svi psuju Mlađana Dinkića i demokratsku vlast. Kažu mi : Glasaćemo za Šešelja ako ga puste  iz Haga i naručuju mi pesmu "Prokleta je Amerika" .
Sedim u kafani svi od reda  pu[e i kroz taj dim mute mi se u glavi  ta draga lica, i postaju nevidljiva. Drugovi sa kojima sam svirao i vežbao rock &Rool u tatinoj garaži , prijatelji sa kojima sam pikao loptu i otvarao sezonu kupanja u ledenoj reci Nišavi, obično za prvi maj. Gledam i slušam i odnegde preleću divlje guske preko nas i čini mi se da čujem pucanj koji me budi i nastavljam razgovor i kazem :Da da , naravno da je bolji  Citroen od Mercedesa , a osim toga manje troši. I tako opet do zore, i vidim već da sam izgubio nekadašnju kondiciju i da mi rakija pravi kiselinu u stomaku i da bih rado otišao da spavam  i da mi dim nagriza oči ali i dalje pričam o izborima i kako su nas opet oni gore izigrali i opljačkali. Pitaju me kako je moguće da nisam na Face buku? Zašto ne koristim Skajp i kakav ti je to telefon pa valjda si u toj Americi zaradio da kupis I -Phone kao svaki normalan čovek. Kažu mi , da ti Bobane ne dolaziš toliko često mi se ne bismo ni videli godinama i onda počnu da se ljube, pa da plaču , pa svakome nedostaje žena.  A morali su  da se razvedu , stan su podelili na dva dela pa opet suze i smeh. Rastajemo se, grlimo i ljubimo. Ja hvalim njihove nove automobile i dok polako vozim prema kući stavljam novčanicu od pedeset evra u vozačku dozvolu za svaki slučaj , jer ako me policajac slučajno zaustavi a ja pod gasom, po novom zakonu o saobraćaju  idem dva dana u zatvor, što znači  mogu da izgubim let za Ameriku. Bolje da častim čoveka .
Gledam u nebo i vidim pun mesec. Vozim pedeset na sat i ne mogu prosto da poverujem da sam pojeo onoliko ćevapa i ražnjuića. Prekomerna hrana me tera na povraćanje i sav onaj dim koji se uselio u moje odelo. Opet je zora i tamo negde se vide obronci Stare Planine ili neke druge planine.  Vidim da se sneg nije još istopio sa vrhova. Čuju se neke vrane kako grakču a na nebu vidim i divlje guske koje su izletele iz mojih misli i eno lete gore kao strele, ujednačeno kroz  moje snove, kroz krvotok mozga. Razmišljam koliko je ovde ustvari  jednostavno živeti. Razmišljam opet ko se promenio moji drugari ili sam se promenio ja. I tako polako ulazim na prstima da ne probudim roditelje, mada znam da su budni, zavijam glavu u perjani jastuk i mirišem čistu posteljinu osušenu na vetru .
    Sledećeg jutra već presipam rakiju u neku plastičnu flašu, slažem  suve crvene paprike  niže u kofer i pakujem pola kile kajmaka u veliku plavu kutiju u kojoj je nekad stajala krema za kožu "Nivea" .Majka mi dodaje pletene vunene čarape i neki čaj koji sve leči. Tera me da popijem nekoliko gutljaja neke svete vodice za srećan put  i stavlja mi za svaki slučaj još malo tucane aleve paprike iz naše bašte da se nađe.  Kofer je već spreman za let.

U Srbiji se pripremaju novi izbori, mene  čeka  Amerika. Napolju je procvetala breskva,  a  u hodniku tišina neka.Neko čudno jutro. Prelazim prag. Čujem neke glasove koji se mešaju, sklapam oči i gledam odozgo. I   letim sa njima. Vidim ih ispod sebe, kako se u predivnoj svetlosti presijavaju. Divlje guske iznad Atlantika. 
                                                                                                          Boban Ilic



U postu su korišćeni CITATI tekstova iz novina i sa interneta.

7 коментара:

  1. Li ovdje treba samo gledati i uzivati.
    Komentari su suvisni

    ОдговориИзбриши
  2. Brujo, pa ti si me baš iznenadio.Lepi moj umetnost i jeste za uživanje.Juče sam ovo napisala na brzaka. Trebam još nešto ispraviti i dodati.Znaš da sam u gužvi.Ovo sam bila dužna Bobanu.
    pozdrav

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман16. мај 2011. 14:23

    Sramota,ni za ovog umetnika nisam cuo.
    Koja sramota za bistu.Tipican primer odnosa politike prema umetnosti.Djindjic je bolna tacka,koliko istorija toliko i nije.Sa tom politickom simbolikom niko nece da se nosi. Tekst bi mogao da potpise svako iz dijaspore. Pun pogodak.
    pozdrav
    Z.

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман16. мај 2011. 15:47

    Predivan tekst. Bravo Bobane, nepoznati.

    ОдговориИзбриши
  5. Skulpture su dozivljaj za sebe, ali u RL svakako.
    Treba im svaka moguca dimenzija kojom bi je dokucili, razumeli, osetili nesto, ono ''nesto'' zbog cega ima smisla baviti se skulpturom uopste. Onaj ko je samo jednom uzeo npr. glinu u ruke zna o cemu govorim, stisnes je, prodje ti kroz prste, prostruji telom, obuzme te njena energija, ona modelira tebe, a ne ti nju.
    Skulpturi je potrebna visina, sirina, dubina, svaka moguca poza posmatraca, svaki moguci ugao da bi zivela svoj zivot na pravi nacin. Da se pretstavi u pravom svetlu i zasija pravim sjajem.One su nasi fetisi rekla bih, a zna se da se fetis ne dozivljava na pravi nacin ako ga ne dodirnemo rukama, pomilujemo bar malo.
    Tako ja razumem skulpturu, ona je za mene bas to, ziva trodimenzionalna slika u prostoru.

    Svakako da je lepo sto L2 odaje priznanje jednom skulptoru kome su to mnogi vec ucinili, podrzavam to.
    Steta sto skulpture ne mozemo videti onako kako valja, celovito, u ambijentu u kojem one obitavaju ozive pred nama i sa energijom koju odasilju posmatracu pokrenu nas da mislimo o njima na pravi nacin.

    Djindjiceva bista nam ne treba?
    A sta je tu novo?
    Nije nam trebao ni on, a ne njegova bista.

    L2, pozdrav veliki!

    ОдговориИзбриши
  6. Slucajno sam primetila tvoju reakciju!!!
    Osim sto je izvrstan umetnik Boban je izuzetan covek i drug. Irelevantno sa umetnickog aspekta pa to mozda i ne bi trebalo spominjati. Obzirom da je u pitanju retka osobina morala sam je istaci.

    Pozdrav i tebi

    ОдговориИзбриши
  7. Kakve skulpture yadnje slike su mu glava boli. cista erotika.Bravo stari.

    ОдговориИзбриши