"Trebaš mi"

Hese:
Gde se prijateljski putevi stiču, tu ceo svet izgleda kao zavičaj

Z nate li reći trebaš mi ?

 Ovu reč ne izgovaramo često premda je neophodna u komunikaciji. Nekoga trebate i neko treba Vas !!! Život nije bajka već pustolovina koja podrazumeva teškoće.  Zato ga umeće života čuva i štiti od onog što ga podriva i unazađuje. Iza reči trebam te može da stoji hiljadu razloga. Jedna od njih je ljubav. Zaboravljamo da ljubav i "trebanje" nisu jedno te isto. Želja da neko koga volite bude pored Vas ne sme da bude bezpogovorna, pogotovo ne zahtev. Očekujući  uzvraćanje ljubavi moramo ostati racionalni jer jedino tako možemo izbeći nezdrave emocije(depresije, razočarenja, bol). Ne smemo zaboraviti da je osnovna pretpostavka ljubavi  zavoleti  i voleti sebe da bi umeo voleti i druge. U traganju za ljubavlju ili u samoj ljubavi moramo spoznati sebe, vladati sobom bez apsolutnih kategorija. 

Sa trebanjem je isto.  Potrebno je znati kome i pod kojim okolnostima se ukazuje briga.  Deca i stariji zavise od pomoći. I naravno da im  posvećujemo pažnju. Trebalo bi. U životu se i mi, ostali, nađemo u situacijama kada nam  je kao kap vode, vazduh koji udišemo, neophodno uzajamno razumevanje, nežnosti, pažnja, ljubav. A oko nas …ima  li u tom času nekoga ko će nam to pružiti, kome ćemo reći trebaš mi, trebam te.  Postoji li neko ko će nas čuti, uhvatiti za ruku i zajedno sa nama biti onoliko koliko ga trebamo. Ni više, ni manje. Treba li uopšte reći trebaš mi? Ne trebamo li osetiti da nekome trebamo, da je deo naše ljudske dužnosti da priskočimo nekome  kome trebamo. Nekada je dovoljan  jedan poklonjeni trenutak, pogled, jedna mala rečica. Nekada mnogo, mnogo više.  Imamo na pretek savršenih prijatelja koji su oko nas, na dohvat ruke, a kao da ih nema. Prolaze ne dajući ništa, a traže sve! Onih koji znaju pokloniti sebe je po pravilu malo. Da li znamo dati, a ne samo uzeti?

Averčenko: Kaži mi ko ti je prijatelj, pa ću ti  reći ko si.

 I zbor prijatelja je deo naše životne avanture, gotovo uvek na tragu za srećom. Ko zna šta traži naći će. Nažalost, kao  u slučaju svakog izbora  dvoumimo se. Nedoumice su obavezne pratilje traganja i prema njima treba biti pažljiv. Kažu ko nije za sebe nije ni za druge. Velika je to istina.  Krug prijatelja  govori o tome kakvi smo, šta očekujemo od prijateljstva, kome poklanjamo svoje poverenje, kome dajemo, u koga ulažemo i na kraju koga volimo. Možda posle izvesnog vremena shvatimo da uprkos ogromnom ulaganju, želji i ljubavi, sa izvesnim osobama nemamo ništa zajedničko. Iznenadimo se, rastužimo. Desi se da u određenom trenutku otkrijemo ružnu stranu nečije  ličnosti, koja se isprva nije primećivala. Razočaramo se. Pitamo se kako nismo uočili pre. To govori mnogo o nama.

Skloni smo stvaranju životnog sistema na bazi  iracionalnih uverenja. I kada postanemo svesni loših strana naših ukorenjenih shvatanja (sa spiska tradicionalnih normi socijalnog života)  ne usuđujemo se da priznamo, niti promenimo  poredak stvari. Obično se zgražavamo nad tuđim ponašanjem ne dovodeći svoje u istu ravan. "Vlastiti nas gresi zaprepašćuju kad ih vidimo na drugima", primetio je Gete.  Ako i kada  situacija kulminira, suočavamo se sa novonastalom situacijom, ljutimo se što nas je neko izneverio još uvek  ne želeći priznati da smo sami sebe prevarili. Kolika prijateljstva se uspostavljaju i održavaju lažno, zbog koristoljublja, socijalnih statusa. Jesmo li u potpunoj vlasti  neobjektivnog  razmišljanja, negativnih osobina poput egoizma, zavisti, zlobe, ljubomore, surevnjivosti, mržnje kojima unižavamo življenje.  Što realnije uspemo sagledati stvari, to ćemo hodati  čistijim putem, čistijeg srca i  jasnijih računa. Ne kažem da iluzije nisu prelepe. One su nešto drugo, bajke koje povremeno treba odsanjati a zatim se probuditi i živeti realnost.  Nikako ne smeju postati teret, zamena realnog života. Sve ima svoje mesto u životu i sve treba znati prihvatiti i znati nositi.

Imamo život  koji je neprocenjiv dar, fascinacija, čudo, ali mu ne  poklanjamo pažnju valjda zato jer nam je dat i imamo ga. Neodgovorno se razbacujemo prema sebi i drugima: komuniciramo lažima, umesto istinom, ćutanjem i prećutkivanjem umesto otvorenošću, zlom umesto dobrim, mržnjom umesto ljubavlju..

Jaznam reći ne, ne volim te, ne trebaš mi. I znam reći trebaš mi, volim te. I znam voleti i biti prijatelj. Imam malo prijatelja, ostali su poznanici. Na tu reč smo zaboravili. 

Razmišljam na brzinu o prijateljstvu :

- zahteva snagu uma,
- visoku savest ,
- podrazumeva slobodu, a ne robovanje,
- prijatelj je čovek, a ne savršenstvo,
- niti čarobni štapić,( kažu da se za želje moramo obratiti deda Mrazu)
- prijateljstvo je takvo kakvo jeste, ne zamišlja se drugačijim,

- ne postoji prijateljstvo bez ljubavi,

- moraš znati voleti i dozvoliti biti voljen,

- ne gradi se na sažaljenju,

- niti na laskanju,

- ne podnosi eksperimentisanje,

- ni pridike,

- niti gubitništvo,

Heler:

Budući da je najjači i najlepši osećaj prijateljstvo, najjača i najlepša ljubav nije ništa drugo nego prijateljstvo spojeno sa žudnjom.