Anarhokapitalizam u svetlu globalizacije - ideje Dejvida Fridmana

"Današnje tamnice nemaju arhaičan izgled sa rešetkama i prugastim odelima. Zatočenici smo sopstvene sudbine, živeći u prividu slobode, dajući  makar i prividnu saglasnost, pristajanjem, pasivnošću i povlačenjem u sebe, pred najezdom svemoćnih. Kao da sami držimo ključeve sopstvene tamnice." Ako razmišljate o slobodi, pogotovo ekonomskoj razmotrite ideju Dejvida Fridmana. Ko ne zna ko je D.F. za početak, reč je o sinu Miltona Friedmana  autoru koncepta liberalne ekonomije.

 U čemu je problem gospodo, što bi rekao Bukovski. Moderna država sve više širi svoju vlast nad pojedincem. Usavršavajući mehanizme kontrole, a uz pomoć savremenih tehnoloških sistema, ona naginje totalitarizaciji. Pitanjem slobode, što podrazumeva slobodu pojedinca u odnosu na državu,  bavila su se velika filozofska imenina. Ali i ekonomisti. Gde su granice individualne slobode? Zašto prvo individualne slobode. Jer je sloboda pojedinca iznad društva, a funkcija društva je da mu garantuje slobodu. Naravno da sloboda individue  podrazumeva odgovornost, prema ostalim ljudima i društvu. Taj aspekt je jedan od prvih u razmatranju ovog pitanja. Drugi je država i njen upliv na tu slobodu. Što je uticaj države manji, sloboda je veća. Teorije koje zagovaraju maksimalni odmak države od pojedinca baziraju se na  libertarijanizmu,  pravcu u političkoj filozofiji koji polazi od  potpune slobode pojedinca, odnosno slobode da sa sobom i sa svojom imovinom čini šta god želi, što bi u krajnjoj rezultanti dovelo  do ukidanja države. 
 Ovakav koncept podrazumeva  političku i  ekonomsku slobodu. Stoga se ponovo se vraćamo na  pitanje granica  individualne slobode. Pre toga da podsetimo. 

GLOBALIZACIJA

Ž ivimo u vremenu globalizacije ekonomskih tokova  u kom je već uveliko smanjena istaknuta uloga socijalne države. Trka kapitala teče pod neregularnim odnosima  pa je izvesno da više niko neće moći da ga kontroliše(  legitimitet međunarodnih finansijskih institucija kao što su MMF, Svetska banka, WTO itd. je odavno po tom pitanju diskreditovan).  Nove ekonomije, ili preciznije rečeno  nadnacionalni kapital, sve je manje vezan za državu, što najviše pogađa same građane. Bez obzira na različite oblike kapitalizma sva društva tog tipa vodila su kakvu takvu socijalnu politiku. Problem je postao akutniji kada se kapital, zbog boljih uslova, počeo seliti po siromašnijim zemljama, što je dovelo do socijalnih problema na  domaćem tlu. Socijalno-ekonomsko raslojavanje  je dovelo do pojave  vidnog osiromašenja, pa čak i visoke stope ljudi na ivici siromaštva sa jedne i  superbogatih pojedinaca sa druge strane. Pojedine moćne korporacije raspolažu većom imovinom od nekih svetskih država. Libertarijanci to nazivaju borbom na slobodnom tržištu.

Hongkong-  kavezi od dva kvadratna metra površine i ponekada samo metar visine, u koje radnici ulaze puzeći da bi prespavali. I za koje plaćaju 180 dolara mesečno

A ko se ova borba sagleda kroz prizmu političkih previranja posle kojih je kapitalistički top po "principu tržišta" iscedio kompletan raspoloživi potencijal pojedinih  zemalja, ne čudi da se ova tržišna bitka podvodi pod značenja kolonijalizma, imperijalizma, a mnoge socijalne pojave ( nacionalna, religijska, rasna ili klasna mržnja) objašnjavaju lošim  političko-ekonomskim stanjem društava koja su se našla na udaru.
Iza arapske pobune stoji ....intervju John Pillinger sa  Raymond McGovern 2011
izvor

Osnovna dilema je
1. ponovo osnažiti  nacionalnu  državu ili
2. ukinuti državu
Treće je ovo što već postoji. Istorija beleži jedan jako dobar primer ostvarene  države blagostanja. Verujem da to mnogi ne znaju. Reč je o Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata i tokom nacističke vladavine tridesetih godina prošlog veka.
Citiraću  Dejana Petrovića :

"Zanimljivo je da je upravo za vreme Trećeg Rajha bilo veoma izraženo pozivanje na socijalnu pravdu i razne vidove socijalne zaštite, koja je išla uporedo sa izgradnjom impresivne vojne mašinerije. Naravno da je ovo bio jedan od krupnijih argumenata onih koji kritikuju i savremene well-fare states. Činjenica da se to desilo baš u Nemačkoj postaje jasnija ako se ima u vidu da su u ovoj zemlji još daleke 1883. godine napravljeni prvi koraci u stvaranju sistema socijalnog osiguranja na taj način što je uspostavljena zdravstvena zaštita, povedena briga o nezaposlenima, starijim kategorijama stanovništva itd. Tada još troškovi namenjeni tim izdacima nisu bili preveliko opterećenje za proizvodni sektor države. Inicijator uspostavljanja takvog sistema bio je čuveni kancelar Bizmark. Ta ideologija se tokom dvadesetog veka munjevito proširila širom planete. Čak toliko da je jasno definisanje pitanja socijalne politike postalo ključno obeležje moderne države. Međutim, takvom politikom nešto je moralo biti žrtvovano. Ovde je to efikasnost kapitalističkog načina proizvodnje."

ČILE

Č ileanski model penzionog sistema je model pomenutog nemačkog  kancelara Oto fon Bizmarka. Ukidajući vezu između individualnih doprinosa i dobiti - to jest, zalaganja i nagrade - i istovremeno poveravajući vladama ne samo odgovornost, već i upravu nad ovim kompleksnim programima, bizmarkovski pay-as-you-go penzioni sistem postao je centralni stub države blagostanja, u kojoj je mogućnost dobijanja izbora kupovinom glasova tuđim novcem - čak i novcem drugih generacija - dovela do inflacije socijalnih prava, a time i do gigantskih, slabo alimentiranih i skrivenih državnih dugovanja. U Čileu je ovaj isti princip na kome se zasniva privatni penzioni sistem već proširen, iako nesavršeno, i na zdravstvo i na nezaposlenost, uspostavljanjem individualnog osiguranja (zdravstvo) i računa (nezaposlenost) kojima upravlja privatni sektor.” Ovaj sistem je već uspostavljen u mnogim zemljama Južne Amerike (Meksiko, Bolivija, Salvador, Peru, Kolumbija, Argentina, Urugvaj) ali i širom bivših zemalja socijalističkog bloka (Mađarska, Poljska, Kazahstan) što može biti posebno zanimljivo, a takođe i indikativno kao presedan.

Anarhokapitalizam

U novom konceptu kapitalizma privatizacija bi obuhvatila ne samo monopolska državna preduzeća od ključnog strateškog značaja, čak ne ni samo neprofitabilni sektor društva, nego i vojsku i policiju, vladu i parlament, obaveštajne službe i zatvore.

N a pragu smo rešenja problema skupe države, ali i redefinisanja tradicionalnog poimanja države. Naravno, ukoliko poslušamo savet Dejvida Fridmana – sina Miltona Fridmana, profesora čikaške ekonomske škole, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju i ekonomskog savetnika nekadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Njegova vizija društva i slobodnog tržišta predstavlja značajan iskorak čak i u odnosu na ekonomsku teoriju njegovog oca, tvorca najradikalnijeg ekonomskog modela liberalnog kapitalizma. Najkraće, njegova ideologija, može se imenovati kao anarhokapitalizam.
Za anarhokapitaliste država je kriva uglavnom za sve.
O snovni princip ideologije anarhokapitalizma jeste bezdržavni kapitalizam. Anarhokapitalisti se, dakle, zalažu da sva dobra i usluge reguliše slobodno tržište, bez bilo kakvog upliva države, te veruju da bi se to moglo ostvariti kada bi monopol nad silom preuzele privatne organizacije koje bi fizičku silu upotrebile samo u slučaju da su ugroženi privatni posed i individualne slobode. To zapravo znači da bi privatizacija obuhvatila ne samo monopolska državna preduzeća od ključnog strateškog značaja (recimo, elektroprivredu, vodosnabdevanje, telekomunikacije), čak ne ni samo neprofitabilni sektor društva (obrazovanje, zdravstvo, kulturu, socijalni segment), nego i vojsku i policiju, vladu i parlament, obaveštajne službe i zatvore!

F ridmanova mržnja prema državi toliko je duboka da u njegovoj viziji ona gubi i ulogu moralnog korektora društva, te bi se, vremenom, prepuštajući svoje funkcije privatnom sektoru i potpuno ukinula. Tako bi se ukinuli i zakoni koji bi ograničavali kocku, pornografiju, prostituciju, trgovinu drogom, ali i zakoni koji bi, recimo, propisivali da je vezivanje pojasa u automobilu obavezno. Porezi bi takođe bili ukinuti, kao i socijalna pomoć. Država, dakle, više ne bi bila u prilici da sebi daje za pravo da distribuira novac prikupljen porezom, pa time ni da vodi socijalnu politiku:
„Ko želi da bude plemenit i da daje drugima, neka to čini kroz privatne fondove“, izričit je Fridman u knjizi „Mašinerija slobode“, dodajući kako u anarhokapitalizmu ne bi više postojala ni politička elita:
„Prednost bi bila i u tome što ne bi postojali vladini službenici sa svojim privilegovanim pozicijama koji nikome ne odgovaraju za ono što rade.“. izvor

F riedman se zalaže za liberalni odgoj. U tom je istom duhu odgajao i svoju decu, a njegov sin Patri Friedman pionir je ideje o osnivanju okeanskih kolonija, mikrodržava koje će postojati off-shore, odnosno izvan zakonske nadležnosti postojećih država. Patri planira da će 2014. godine zaživeti prva takva kolonija sa približno 150 ljudi. Preduslov za ovakve revolucionarne ideje je postojanje virutelnog sveta, interneta u kom takođe ne postoji država kao strogi kontrolor i poreznik.

Intervju sa ocem :

Milton Friedman govori o vrlinama kapitalizma i pohlepe.