Ladislav Peziga
Neostvareni moji snovi
Zamišljah te takvu
kakvu te nikad ljubio nisam...
A ljubio sam verovanja...
uz sva ta setna otkrića
u kojima se ljubav klanja
moru suza neistinitih priča...
Zamišljah ljubav
kakvu još nikad ne ljubih...
A ljubio sam htenja...
I život za kojim tako žuđah
preko tako oštrih misli
preko tako krutog stenja...
Zamišljah život
kakvog želim živeti i čuti...
Behu sve to samo želje
koje niko i ne sluti...
u ljubavi koja srce čupa
i sreću sa mislima melje...
Al ne vidiš pritom
kako lupa
stvarni oblik jedne želje...
Zamišljah te takvu...
__________________________________________
ŠARL BODLER
San radoznala čoveka
Poznaš li ko ja užitak što guši,
Kažu li za tebe: “Gle osobenjaka!”
-Ja sam umirao. U mojoj se duši
pojavio užas, al i želja jaka;
strah i živa nada na mene se ruši.
Sve kako klepsidra sipa zrnca laka,
Muka sladi usta premda ih i suši;
Od poznatih stvari daleko je svaka.
Bio sam ko dete željno pozorišta
Što spušteni zastor mrzi kao ništa!
Konačno je hladna istina preda mnom;
Mrtav bez čuđenja. Strašno svetlo šalje
Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?
Podigli su zastor i ja čekam dalje
__________________________________________
E.A.Poe
U snu san
Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prođe kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prođe i njen sklad
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran
Sve je samo u snu san.
Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tuđinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?
(prevod: S.Vinaver)\
___________________________________________
David Albahari
Snovi
Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.
___________________________________________
Zal Koop.
Beskonačni san
Uspinjem se tvojim tijelom i ti ne dvojiš,
među grudima gdje me pogledom smještaš,
otkrivaš razlog svih mojih uzdaha i čežnji.
U zvjezdanom obrisu tvoje kose zastajem,
a ti vrelinom usana smiruješ moje molitve,
premještaš otkucaje u bedra i sazrijevaš.
Plamtim silinom dok se oko struka izvijaš.
Među nogama pratim sve tvoje pokrete
i kao mjesečina razvlačim prstima dodire.
Vlažnom dolinom rajskih mirisa prilazim
i savijen u želju tiho promatram usjeke,
kojima se plodovi nižu u probirljive strasti.
Ljubim po trbuhu odsjaj zvjezdanih noći
i jezikom klizim prozirnim kapima požude,
pa me u zanosu dočekuješ, opijaš i sladiš.
Nježnim milovanjima zatvaraš moje pore,
u beskrajnu dubinu blaženstva me uvlačiš
i oko sebe tople privijaš, osjećaš i čuvaš.
Preko vrhova tvoga tijela gledaš kako stižem
i kako se dolinom puti nezaustavljivo širim,
pružaš ruke i u njima moj osmjeh odmaraš.
Ljubavnice, kad me tako mekom kožom maziš,
a bezbrojnim uzdisajima dojiš i stalno primaš,
tad u beskonačnom snu moje tijelo držiš.
Federiko Garsija Lorka.
SanJezdim ja tako na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete pa će reći:
''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka, prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče moje ruho.
Jedna mi labudica namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija žari svoje zube
u moju prašinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka i kraja su iste.
U maglu ode i meso i stena.
'' Moj neobični konj me nosi
sada stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'',
kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim
i modrim očima mog jarca.
______________________________________
Pedro Calderon de la Barca
Život je san
"...Zaista, treba da svladamo
ovu našu ćud opaku,
pomamu i čežnju svaku,
jer zapravo mi sanjamo.
Tako treba, jer ovo je
čudan svijet i čudan dan
gdje je život samo san,
a iskustvo moje sudi:
čovjek sanja ono što je,
sanja, dok se ne probudi.
I kralj, koji vlada svima,
sanja kako zapovijeda,
u toj varci sebe gleda
kako mnoge časti prima,
a na vjetar sve ih piše,
jer smrt strašna sve ih briše
i u prah će sve to strti.
Tko je dakle željan vlasti
kad zna da će jednom pasti
čim se prene - u snu smrti?
Gavan sanja blago svoje
i posvuda strah ga prati,
bijednik sanja kako pati
sve tegobe i nevolje.
Sanja, kom se uspjeh nudi,
sanja, koji časti žudi
i tko vrijeđa bližnjeg svoga.
Tako eto stvari stoje:
svaki sanja ono što je,
samo nije svjestan toga.
I ja sanjam da sam tu,
sputan u tom kutu bijednom,
a snio sam da sam jednom
uživao sreću svu.
Što je život? Mahnitanje.
Što je život? Puste sanje,
prazna sjena što nas ovi.
O, malen je dar nam dan,
jer sav život - to je san,
a san su i sami snovi."
__________________________________________
Mika Antić
SnoviVelike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, običan malecki san
u kome sam za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici
U zoru od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivičene zelenim.
I uopšte, zvedo i ptico,
uopšte - celi svete,
divno je kad se u nama čekanje javi,
pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
i nešto graorasto i zeleno u glavi.
Vladislav Petković Dis
MOŽDA SPAVA
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Mozda živi i doći đe posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
_________________________________________
Ivo Andrić
'San'
Tu snivam. Nada mnom,
pod nijemo zvono u starome tornju
dolijeću ptice. Vlat žute slame
u kljunu nose
i bijelo jutro pune radosnim žagorom.
Nijemo je zvono na nebeskom planu
zamrzla žalba;
ispod njega se, u mramoru i u tami,
kameni mrtva ruka.
Na prozoru sunce
Božijoj Majci svete ruke ljubi;
šarovit polumrak
nebeskog ognja i Njenog modrog skuta
leg'o na kamen. - Neprinesena žrtva je
sva moja snaga i moja krv;
uzalud sam tražio za koga da je prolijem,
i sad tu spava.
Vidovit vjetre i u tornju ptice,
što mojim krajem slobodno letite,
recite:
Nek loza tiho ispred kuća plače,
sporo nek' kesten smolav pup zavija
i sunčev luk nek polagano raste
nebom,
jer crven damar u mramoru igra,
mlaz vrele krvi već teče potajno
kroza nj;
recite, vjetri i ptice, preklinjem vas,
nek sporo pupa proljeće, polako ljeto zri,
da mi se mrtva iz kamena ruka
ne takne zvona
prije vremena i suđena sata,
nego kad dozri ljeto sa vrhunca
i ispune se glas i volja božja,
kad more, polje i gore
šapatom jeknu: hora je, hora!
Uskrsnuće moja ruka
i zazvoniti koban čas,
kako se zvoni za posljednji put
I moje srce, koje smrti ne zna,
okrenuće lice nebu k'o crven cvijet,
staće ivanjsko na zenitu sunce,
i biće ognjen, dug i strašan dan.
Kasnih žrtava.
Dara Sekulić
Odsanjani dom
Dom svoj sam odsanjala.
Šarene prostirke, njegove dolaske
čokoladu po džepovima, na oknima bijele dane
i kad svane kave bijele,
oproštaje pred vratima.
Praznike i nedjelje,
paketiće ispod miške,
miris sapuna i ljiljana male svađe,
i velike šake muške.
Mirenja i pomirenja,
preko dječijih poljubaca,
tople vode subotama,
žute kvake na vratima.
Sve sam tako odsanjala ulicama.
______________________________________________
Enes Kišović
Sonata od sna,
- Od čega žive oči tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
A što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja. - Tvoje su oči u meni zašle,
taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi. - Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah. - Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krv nek mi utrne! - Kad zagrlim te ovako,
znaš li što ja vidim:
Dva križa koja se grle
a med njima diše
još nerođen Bog
prikovan poljupcima… - A šta ako Boginja neka
pod usnom mojom sniva? - Pod tvojom usnom sni violina
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod. - Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope? - O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema. - Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim. - Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.
Нема коментара:
Постави коментар