Put od informacije do nas

 



"Istina je ono sto ste izabrali da verujete"...

Postoji problem sa kojim se sve češće susrećemo.U pitanju su informacije  i njihova istinitost.  Kod svakog odabira izvora prvo procenjujem (ne)obrazovanost autora, stepen  njegove informisanosti, nakon toga pojedinosti.  Uzimajući u obzir da se sve više krećemo internetom kao izvorom naših informacija, računam na to da je misao onih koji pišu na njemu  usklađena sa nivoom onih kojima su tekstovi namenjeni.

Nekada je prosečno obrazovan pojedinac morao da ima solidna ( enciklopedjska) znanja  iz svih bazičnih disciplina. Znali smo napamet tablice množenja, Pitagorinu teoremu, Njutnove zakone, Njegošev Gorski venac, sadržaj Homerove Ilijade, a nakon gimnazije dodavali smo svemu nove činjenice i nova područja poput latinskog, sociologije..Ne znam na kom su nivou današnja znanja prosečnog čoveka, ali mi logika govori, što sam već jednom napisala, da je tehnički nemoguće dosegnuti pozamašna savremena  iskustva.  Ono o čemu želim reći par reći je način sticanja znanja.A on je  ostao isti. Grubo rečeno, jedna grupa ljudi je zadovoljna skromnom količinom saznatog, druga  teži potpunijem razumevanju. Jedni su površni u poimanju stvarnosti, drugi  teže punoći slike, i naučnim ili nekim drugim istinama.

Da li je ovo što vidimo iluzija, hologram ili realnost ? Jesam li "ja" ove oči, ruke i noge koje se kreću i šta im zapoveda da to rade? Da budemo iskreni znali mi nešto više o nesavršenosti naših čula ili ne, bez problema ćemo gledati i hodati. Ne znajući kako nastaje duga uživaćemo u njoj (ili ne). Postoje znanja koja moramo posedovati. To su ona elementarna znanja na koja imamo pravo i bez kojih se nemoguće orijentisati u životu. Koja su to znanja, kako nam se plasiraju, kako dolazimo do njih?

Tehnološko doba  umnogome premešta svest u virtuelno telo i tamo je oblikuje. Postajemo zavisnici u izboru tema, načinu razmišljanja i gledanja. Taj je problem pogotovo izražen kroz  popularne sadržaje: filmove, serije, igrice  kojima nije osnovni cilj  edukacija, ne sadrže u sebi pozitivne moralne, etičke norme. Industrija igrica je izuzetno profitabilna su, i kao i svaki biznis ni ovaj ne sagledava negativne posledice. Igrice su tipičan primer suženja  duhovnog fokusa mladih. Onlajn-igrice, koje omogućavaju ljudima da igraju jedni s drugima ili jedni protiv drugih preko mreže, Svetska zdravstvena organizacija opisala je kao ozbiljnu pretnju za mentalno zdravlje mladih.  Upojedinim  igrač može da “učestvuje” u masakru civila, što su mnogi kritičari okarakterisali kao trivijalizovanje terorizma. Tehnika koja je nekada korišćena na pacovima, danas je sasvim uobičajena pojava u kompjuterskim igricama. Umesto hrane, igrači nasumice dobijaju dodatne živote ili veće sposobnosti u okviru igrice. Tim se podstiče ponavljanje , to jest igranje u nedogled  čime se stvara zavisnost, sa svim klasičnim simptomima  poput ubrzanog lupanja srca ili prekomernog znojenja,  igrač više ne može donositi razumne odluke o početku, trajanju i svršetku igrica jer poticaj  na igranje postaje stalan.
Ljudi  koji teže boljem životu imaju širi dijapazon potreba, a u pogledu informacija su samostalniji u odabiru.  Kompas života je u njihovoj glavi. Tu se vraćam na onu prvu premisu. Imati želju za saznanjem nije dovoljno. Treba znati i umeti pribrati znanja.

Pročitala sam nedavno par citata jednog  od najpoznatijih ruskih metafizičara Georgija Ivanović Gurdjijev-a : ... ako se jedna odredena količina znanja raspodeli između milion ljudi, svaki od njih će dobiti veoma malo, i ta mala količina znanja, koju je dobio, neće promeniti ništa u njegovom životu, niti u njegovom poimanju stvari. "Međutim, ako su, na suprot tome, velike količine znanja koncentrisane u malom broju ljudi, onda će to znanje dati veoma velike rezultate. S te tačke gledišta mnogo više prednosti je u tome ukoliko se znanje čuva između malog broja ljudi.“

Da li je ovo opravdanje za zadržavanje informacija? Evo kako odgovara isti autor : "Na prvi pogled ova teorija se čini nepravednom, jer se situacija u kojoj se nalaze oni kojima se to znanje uskraćuje, da bi ga drugi više dobili, čini veoma tužnom i nezasluženo težom, nego što bi ona trebala biti. Međutim, u suštini, to uopšte nije tako; i u raspodeli znanja nema ni najmanje nepravde. "Činjenica je da ogromna većina ljudi jednostavno ne želi da ima bilo kakvo znanje; oni odbijaju svoj deo tog znanja, pa čak ne uzimaju ni onu porciju koja im je dodeljena za životne potrebe.”

Misao o manipulacijama informacijama ponukala me da se malo više udubim u ovaj, za mene nov način razmišljanja. Filozofija zna dati solidnu bazu za praktičan život, još posebnije,ona zna  objasniti taj život. Dakle, od svega prošitanog dojmila me Gurđijeva  misao o ličnosti i njenoj suštini.  Naše istinsko ja ( suština) može ostati prikriveno naslagama koje smo stekli obrazovanjem, odgojem i tako formiranom ličnošću. Ličnost može biti lažna, jer stečeno znanje ne odgovara našoj pravoj suštini. Naša  suština, drugim rečima, može ali i ne mora izaći na površinu. Uočavamo li te dvojnosti    kod sebe i drugih. Ne proradi li kod vas ponekada „ vaša duša“, instinkti i osećanja? Ne iznenadite li ponekada druge i sami sebe? To je to.

Kakve sve to ima veze sa informacijama? Kultura stvara ličnost. Informacije- znanja je ono što nas čini ličnošću. Ili, kako dodaje ovaj izvanredni metafizicar, ličnost se da poništiti i reprogramirati. I eto nas do manipulacija. Kada kod čoveka uspavate ličnost može se desiti da ostane bez najuzvišenijih ideala, patriotizma, ljubavi, mržnje, strasti.On postaje indiferentan. Ovo je posebno važno u politici, u oba smera.
Da navedem bar jedan primer političke manipulacije :

ČILE

U Čileu je tokom  jedne rasprave o ulozi medija za vreme  krvave diktature Avgusta Pinočea i posle nje otkriveno da je najstariji i najugledniji dnevni list „Merkurio” odigrao  neslavnu ulogu. Ovaj dnevnik, u posedu porodice Edvardsa, star je više od sto godina i tradicionalno je bio glasnik interesa ekonomske, političke i socijalne oligarhije. Ne spore mu se , međutim, ni određene profesionalne vrednosti, kao i njegov odlučujući uticaj u istoriji.
Objavljena  je dokumentovana analiza pojedinih „Merkuriovih” tekstova koji su napravljeni po narudžbini Pinočeovih bojovnika, tako da skrivaju pravu istinu o nekim zločinima počinjenim u vreme diktature. Izašlo je na videlo i da je američka obaveštajna služba CIA svojevremeno poklonila „Merkuriju” dva miliona dolara ne bi li ovaj list sprovodio organizovano blaćenje socijalnih pokreta i skupova. Novinarski zadatak bio je da svako od tih okupljanja naziva „komunističkim” ili „banditskim”.

„Merkurio” se,međutim,nikada do sada nije osvrnuo na svoje saučesništvo u Pinočeovom puču, niti je revidirao „informativne manipulacije” kojim se služio po narudžbini iz Vašingtona. Dokumentarni film Manuela Garetona, koji se tokom ovih rasprava prikazivao  u Čileu, govorio je o svemu ovome. „Merkurio” je tek nedavno, u svojim tekstovima, počeo da naziva Pinočea pravim imenom. On je sada, posthumno, postao „diktator”, a dugo je bio „bivši predsednik”. Za ova imnoga druga otkrića o novinarstvu pod vojničkom čizmom, zaslužno je jedno istraživanje Fakulteta novinarstva u  
izvor

P.S. Za informaciju :Pitanjem prirode uma, njegovim operacijama, pojedinim aspektima kao što je inteligencija,  iscrpno se bavi "kognitivna" nauka. Ona je interdisciplinarne prirode ali je, kao i mnoge slične discipline, teško ostvariva i ograničenih dosega.

Cognitive Science Society