Doživite životnu romansu ..
Za uživanje života morate imati :
- dovoljno ljubavi u sebi;
- dovoljno pameti - da vas glupost ne bi odvela u životarenje, na stranputicu isključivosti racionalizma, ili želje za savršenim ;
- optimizam i istrajnost - da ne bi posustali;
- odlučnost i hrabrost - za izuzimanje stvari koje ometaju;
- kreativnost i maštu - da bi uplovili i ovladali relaksacijom;
- malo detinje duše i čula - da bi doživljavali silovitije;
- osećaj za humor - da bi se životu i ljudima smešili;
- osećaj za lepotu - da bi osetili u sebi punoću okruženja kojim se krećete;
- osećaj za ružno - kao jednu od strana prirode;
- ljubav prema mistici - da bi stvari dobile čarobne obrise
I jos mnogo sitnica koje život čine lepim ..a ja moram da ih preskočim jer nemam vremena.
Brzo rešenje : zavolite nekog!
Uživaćete bez pameti, istrajno, detinje silovito, smejaćete se, biće vam sve lepo, čak i ono što je ružno i do zla Boga mistično
3 коментара:
Jedna od sitnica je ...morate dozvoliti da vas neko voli.
I ja zurim,pa nemam vremena da dodam ostale sitnice.Po tvom bi trebalo da nekoga zavolim.Smejem se, veruj mi.
Z.
E moj Z.!!
Moj tekst je igra recima.Ponekada se tako igram pa mi je lepo.Zato sve to izlete iz mene uz kafu.Spontano.A da li je to TO,nemam pojma.
Dozvola ???!!??
Mozes da volis a da drugi i ne zna da ga volis.Ljubav je pre svega tvoja stvar.Ako se pogodi pa "zahvati"i voljenu stranu,bas je lepo.Ako ne, uzivaj i budi sretan sto si je okusio.Neki ljudi umru ne spoznavsi ljubav.
Naravno, ja znam da si se ti salio.I ja sam se nasmejala citajuci tvoj komentar.Ti si preterano uljudan.I tvoje "javljanje"je, pretpostavljam, izraz te osobine.Opusti se malo i uzivaj.
Ispričaću vam jednu istinitu priču. Pre jedno desetak godina sam sa jednim prijateljem, inače psihoterapeutom, imala zanimljive seanse proširivanja sopstvenih vidika, pre bi se moglo reći, nego klasičnu psihoanalizu. Raspravljali smo o ljubavi i očekivanjima, i patnjama koje očekivanja sa sobom nose. Predložio mi je jadan eksperiment.
Otišli smo na Kalimegdan (Beogradska tvrđava) i ja sam dobila zadatak da priđem nepoznatim ljudima i zamolim ih da mi dozvole da ih zagrlim. U početku sam imala otpor, misleći da je to još jedna od njegovih sumanutih ideja (a bilo ih je na pregršt i ni jedna nije bila sumanuta, samo se na prvi pogled tako činila), tako da sam sa mukom prihvatila da izvršim taj zadatak. Rekao mi je, "ne brini, imamo ceo dan za razbijanje jedne od tvojih iluzija", jedući najveću moguću kesetinu kokica (pleonazam hehehe, ali upotrebljen za što uspešniju vizuelizaciju) koju je usput kupio za nas dvoje.
Sa prvim prolaznikom sa kojim sam se zagrlila, smejala sam se do besvesti, sa sledećim sam već bila zbunjena, sledećeg sam prihvatila samo kao zadatak, i što je zanimljivo, moja osećanja (humor, zbunjenost i obaveza), bili su istom merom uzvraćeni sličnom reakcijom... Posle nekoliko pokušaja, a morate mi verovati na reč koliko je teško nekog navatati za takav poduhvat, a još teže privoleti za iskrenost, počela sam da se otvaram krajnje nesvesno...
Zagrlila sam jednu ženu iskreno, kako kad bi grlila meni blisko biće, i ona se priljubila uz mene, još više, i posle nekoliko trenutaka počela da plače. Pobegla je glavom bez obzira....Mene su te suze neočekivano potresle. Ona nije mogla do kraja, očogledno, da se suoči sa sopstvenom emocijom koja je neočekivano izbila.
Jedan od sledećih učesnika je bio jedan stariji muškarac, koji me je gledao zbunjeno, ali je prihvatio izazov. Grlio me je tako nežno, da sam osetila neizmernu emociju zbližavanja sa nečim što nisam poznavala u sebi. Ja sam se zaplakala. Rekao mi je: Divni ste, ulepšali ste mi dan.
Još jedan slučajni prolaznik se takođe rasplakao, i meni izazvao suze, tako da se taj dirljiv trenutak pretvorio u reči međusobnog zahvaljivanja za zagljaje za kojima je vapila naša duša, a da mi to i nismo znali....
To veče sam kod kuće razmišljala šta se to zapravo desilo tog dana. Osećala sam neizmernu sreću i neko čudno zadovoljstvo ispunjenja. I shvatila sam da je pružanje ljubavi bez očekivanja uzvraćanja, nešto što neverovatno ispunjava našu dušu. I da je davanje zapravo samo čin oslobađanja onog potencijala ljubavi koga nosimo u sebi i koji posle toga traje i traje.... dajemo samo ono što imamo i nosimo u sebi.... I to se ne može potrošiti.
Voljenje iz nesvesne potrebe samo da bi se dobilo isto za uzvrat, nema u našoj duši onu vrednost kao čista, bezuslovna ljubav, teško dostižna, i skoro neshvatljiva....
Verujte mi, iako nikada više nisam ponovila nešto slično, taj doživljaj mi je ostao urezan duboko u srcu, i kad god osetim prazninu, uvek posegnem za sličniom idejom. Nekoj meni dragoj osobi tog trenutkja nešto poklonim, pa bila to i samo topla reč, ili pogled razumevanja, pomilujem svoje biljke u saksiji i poželim im da bujaju od sreće....i onda poletim... od neke nadolazeće energije koja iznenada bane u moj duhovni prostor....
Постави коментар