Sposobnost zaboravljanja.

Povodom rehabilitacija
U lepim  vremenima dogodi se svakom čoveku tu i tamo neki događaj  koji se uzvisi iznad svih,  postane predmet priča, sećanja,  prenosi se generacija  pa ipak vremenom polako  tone u zaborav. I tako se iz generacije u generacije rastakaju sećanja, a sa njima se gubi autentičnost,  vremena se izobličuju,  dobijaju neka nova značenja. Neke od priča postaju mitovi, sadržajna okosnica se kod nekih potpuno izgubi u mešavini dodatog, ima tu  toliko toga da je nemoguće sve opisati. Jedno  je svim kasnijim verzijama zajedničko : sposobnost zaboravljanja.

Z vanična istorija naroda nije tako romantična  premda je nikla upravo iz takve prakse. U njoj su se kao po nekom pravilu uzvisila sva zla sveta i vekova. Zla se ne sećamo nostalgično i kada bi emocije ostale po strani razum bi razapeo na krst svako zlo. Istorije/istoričari naprotiv emotivno kapituliraju  pred  smutljivim okolnostima društvenih barica u kojima se brčka kulturološka svest. I umesto da se nadolazećim vremenima istorija prikaže onakvom kakva je bila, pa makar  bila prljava, ona izađe dodatno umazana  čak i kada je oprana.

Deda mi je govorio da “treba govoriti sve dok imaš dva uha da slušaju”.  Te reči izgovarao je tiho. Gotovo pobožno. A bio je daleko od pobožne realnosti, voleo je žene, karte, piće, kicošenje.. Ja vičem, ne govorim. I to mi zameraju. Niko tim ljudima oko mene nije rekao da nije važno kako se misao prenosi, već da je treba prenositi dok ima dva uha..A  nekada je potrebno ponoviti sopstvenim ušima.

Avaj, postoji prećutni dogovor između prošlih i sadašnjeg vremena i između većine ljudi “od struke” i društva.  Postoji dogovor pristajanja na šaputanje laži, dogovor da se istina ne primećuje, preskoči, da se zaboravi sve što ne priliči vremenu, društvu, narodu. I tako se godinama  živi iza fasada, dok ne dođe vreme da se izađe na videlo dana. Sa zakašnjenjem se shvati da se svest iskrivila, prošlost prošla, a istina o njoj usput se izgubila.
I tada započinje preturanje po babinim sanducima na tavanu, po podrumima u potrazi za zlatnom mapom. Formiraju se grupe, komisije, množe se klanovi mali i veliki, uztalasa se javnost, svega je odjednom previše, a istine  premalo ili nikako. Sve je to vredno jedino prezrenja. Nema  u tom činu nikakve moralne vrednosti, ni vajde za društvo, ni za pokojnike.

Čemu onda priča o zaboravu?  Zato jer je realnost bila istina, a laž naknadno stvorena, izmišljena. I zato što istinoljubiv čovek gaji istinu kao vernik veru u svom srcu, a ne u crkvi. Takav čovek zna istinu. Dva uha po dva će prenositi dalje. Istina će migoljiti, ali će ostati jedno: težnja ka istini  kao svetonazor, težnja ka razotkrivanju duhovnih i moralnih vrednosti.