TOPOLOGIJA KREATIVNOSTI

 
 
dr Aleksandar Bogojević
Laboratorija za primenu računara u nauci
Instituta za fiziku u Beogradu
(delovi  teksta)
Ljudska civilizacija je plod rada ogromnog broja pojedinaca tokom vremenskog perioda koji se meri desetinama hiljada godina. Na tim skalama pojedinac deluje sasvim zanemarljivo. Šta je jedan čovek naspram nebrojanih milijardi svih živih i onih koji su nekada živeli? Šta je pojedinačni život nego otkucaj sekundare na ogromnom satu kojim merimo tok sveukupnog razvoja čovečanstva? Pa ipak, motor tog razvoja upravo čine pojedinci - najkreativniji među nama. Bez njih ne bi bilo napretka, bez njih milenijumski trud svih tih milijardi individua ne bi imao smisla. Odakle izvire kreativnost - da li su presudni geni ili obrazovanje, priroda ili sredina? Na ovo i slična pitanja pokušavamo da damo odgovor od kako znamo za sebe. Možda bi početkom civilizacije mogli da smatramo baš onaj trenutak kada smo prvi put shvatili koliko je za sve nas zapravo važna kreativnost.






G ornji dijagram je prvi primer nečega što bismo mogli zvati mrežom kreativnosti. Preciznije govoreći, reč je o uređenom grafu čije su tačke pojedini slikari a strelice koje ih povezuju označavaju veze između majstora i njihovih učenika. Već letimičan pogled na ovaj graf pokazuje nam da je centralna figura koja povezuje Leonarda, Mikelanđela i Rafaela i koja u velikoj meri daje objašnjenje neverovatnog uspona slikarstva u renesansnoj Firenci bio Andrea del Verokio. Verokio je i sam bio veliki umetnik, no njegov pravi doprinos se vidi kroz njegove učenike i kroz njihove učenike
 
D a li je dovoljno da gledamo samo najveće, odnosno koliko duboko treba da kopamo da bismo dosegli korene kreativnosti? Za genijalna dela svakako su nam potrebni genijalni ljudi, no na koji način se Firenca i Urbino (100km istočno od Firence) sa kraja 15. veka razlikuju od tih istih mesta jedan ili dva veka kasnije ili ranije - da li su "kreativni geni" isčileli iz pula gena. Zašto centar slikarstva nije u tom trenutku bio u Delftu ili Lajdenu i što su se "kreativni geni" preselili tamo dva veka kasnije oličeni u slikarima kao što su Vermir i Rembrant? Postoji više odgovora na ova važna pitanja: istorijski argumenti, ekonomski argumenti, objašnjenja koja su povezana sa religijskim slobodama ili odsustvom tih sloboda, itd. Naš cilj nije da odgovorimo na ova pitanja već da damo jedan impresionistički pogled na (neke) podatke i da vidimo šta nam ti podaci govore. Posmatrajmo italijansko renesansno slikarstvo nešto malo detaljnije - od početka 15. do kraja 16. veka. U tom periodu uočavamo petnaestak umetnika i veze koje postoje među njima.
R enesansni umetnici u Italiji izgrađivali su svoje veštine, baš kao i sve druge zanatlije tog vremena, šegrtujući po nekoliko godina kod poznatih majstora. Sistem šegrtovanja bio je naširoko korišćen od strane zanatskih esnafa od srednjeg veka sve do industrijske revolucije u 18. veku. Tipična majstorska radionica je u datom trenutku imala desetak šegrta koji su pomagali majstoru i njegovim starijim učenicima, koji su učili kroz rad i oponašanje. Kroz praktičnu obuku šegrti su ovladavali potrebnim umenjima i trikovima zanata. Tokom ovog procesa (u najboljim radionicama) najtalentovanijim šegrtima dopuštano je da postupno izgrađuju sopstveni stil i individualnost i da (kada stasaju) napuste radionicu i postanu nezavisne zanatlije i umetnici. Kada je funkcionisao, ovakav tip obrazovnog sistema omogućio je procvat kreativnosti, zanatskih veština i dinamizma.
M ajstorske radionice su uspostavljale jake lične veze između umetnika. Kao što smo videli, posmatranje tih veza omogućuje nam da mnogo lakše sagledamo korelacije između velikana kao što su, na primer, Mikelanđelo i Rafael. Njih dvojica su svakako znali jedan za drugoga, svakako je postojao direktni uzajamni uticaj jednog na drugog, no, samo po sebi, taj uticaj nije dovoljan da bi uspostavio uzročnu vezu koja bi objasnila kako su se dva genija takvog kalibra pojavila gotovo u istom trenutku na istom mestu. Taj fenomen tek razumemo kada posmatramo mrežu veza između majstora i šegrta - mrežu koja nam daje novi uvid u nešto što bismo mogli zvati topologijom kreativnosti
Skačemo 200 km severozapadno od Firence, oko sto godina u budućnost, i pažnju usredsređujemo ne na slikare već na vrhunske zanatlije - graditelje violina iz Kremone.





K od velikih slikara postoji izraziti pečat individualnog talenta. Retko se dešava da više od jedne osobe u porodici poseduje takav dar. Iz ovog razloga se slikarski zanat nije prenosio sa oca na sina. Sasvim suprotnu stvar vidimo na primeru tri velike porodice graditelja violina iz Kremone. Mreža veza između majstora i šegrta nam opet pomaže da razumemo šta je dovelo do takve koncentracije talenta (porodice Amati, Gvarneri i Stradivari živele su i radile udaljene tek nekoliko ulica jedne od drugih). U ovom slučaju, međutim, ta mreža kreativnosti se skoro u potpunosti poklapa sa genealoškim stablima ove tri porodice - jedini izuzetak je i ključna figura iz gornjeg grafikona - majstor graditelj Nikolo Amati.
Ovog puta idemo u Nemačku i Austriju 18. veka da bismo posmatrali najplodnije doba u muzici i tri najveća kompozitora svih vremena - Baha, Mocarta i Betovena.





O ba primera mreža kreativnosti iz renesansne Italije su rezultat postojanja malog broja ključnih majstorskih radionica koje su dovele do nagomilavanja mladih talentovanih ljudi oko velikih umetnika i zanatlija. Pečat individualnosti svakako nije izraženiji kod kompozitora nego kod slikara, no biografije najvećih kompozitora 18. veka pokazuju nam da oni nisu rasli u okruženju majstorskih radionica. Nemojmo zaboraviti, međutim, da je 18. vek već kraj doba majstorskih radionica u svim oblastima i začetak novog sistema masovnog obrazovanja. Pored toga, veze između najvećih kompozitora su retko bile porodične veze - pre je to bio izuzetak nego pravilo. Kako onda da razumemo skoro istovremenu pojavu Baha, Mocarta i Betovena? Odgovor je i dalje isti - posmatrajmo odgovarajuće mreže talenata. U ovom slučaju strelice ne iskazuju formalne veze između majstora i šegrta već dominantne uticaje muzičara. Efekat je isti - mada je Mocart rođen šest godina nakom Bahove smrti lična veza među njima je zaista postojala - jedan od Bahovih sinova, Johan Kristijan Bah (i sam veliki kompozitor) upoznao je mladog Mocarta i imao veliki uticaj na njega.
Poslednja stanica na našem kratkom putovanju je u 20. veku. Sada posmatramo dve nauke - fiziku i molekularnu biologiju.




Revolucije koje su prostrujale kroz fiziku na početku 20. veka u velikoj meri su iznedrili istraživači iz centara kao što su Kembridž, Getingen, Minhen i Kopenhagen koji su tradicionalno negovali laboratorije u mnogo čemu slične starim majstorskim radionicama.
U 20. veku svet je postao bitno manji. Tako su i mreže kreatvnosti postale šire i počele da pokrivaju veći broj zemalja. Ipak, veći deo najkvalitetnijeg istraživačkog rada odvijao se u malom broju institucija. Nekoliko ključnih istraživača predstavljali su žive veze između tih laboratorija i zemalja. Nils Bor, na primer, predstavljao je otelotvorenje migracije centra fizičke revolucije iz Engleske u Nemačku na početku prošlog veka. Njegovi učenici kao što su Openhajmer, Landau, Poling i Delbrik, oličavali su dalju promenu fokusa. Sa jedne strane bio je to geografski iskorak fizike ka Americi i Rusiji, sa druge strane došlo je do migracije metoda teorijske fizike u sasvim nove teritorije kroz stvaranje (sredinom prošlog veka) nove dinamične naučne oblasti - molekularne biologije. No, geografsko širenje mreža kreativnosti nije uticalo na njihovu topologiju (odnosno povezanost), niti se proširio broj pojedinaca čiji rad moramo pratiti da bismo razumeli proces stvaranja grozdova kreativnosti.
 
INTEGRALNI  TEKST VIDI OVDE