Zapravo je 2014. godine NATO prvi put uvrstio sajber napade u deo člana 5. stoga to nije novina i definitivno nije odgovor na najnovija dešavanja na istočnom krilu NATO-a ali jeste upozoravajuća politička poruka.
Nijedan od kibernetičkih incidenata koje su saveznici do sada doživeli nije doveo do pozivanja na član 5., niti je Alijansa otvoreno izjavila koji nivo ili štetu bi napad trebao izazvati da bi se primenio ovaj član.
NATO izgleda ne želi da oslabi svoju poziciju otkrivanjem svojih crvenih linija i mera reakcije ali je, na primer, priznala da bi sajber napadi slični onima koje je Estonija doživela 2007. godine mogli dovesti do pozivanja na član 5 danas.
Prvi primer kada je NATO bio pred odlukom da "reaguje" bio je veliki sajber napad na Estoniju aprila 2007 godine. Napad na javne i privatne servere trajao je 22 dana. Blokirane su internetske bankarske operacije i finansijske transakcije, ometana je vladina web stranica. Navodno su napadači bili iz Rusije, što je izazvalo sumnju u podršku Kremlja. Ova mogućnost je mogla dovesti do toga da NATO pokrene član 5 , klauzulu o kolektivnoj odbrani, po kojoj napad na jednog predstavlja napad na sve. Međutim, to se nije ostvarilo zbog nedostatka dokaza protiv direktnog uplitanja Rusije i zato što je to bio jedan od prvih slučajeva velikog sajber napada na nacionalnu državu, što je saveznicima iz NATO-a otežavalo da ga smatraju napadom punih razmera koji bi bio okidač Člana 5.
NATO izgleda ne želi da oslabi svoju poziciju otkrivanjem svojih crvenih linija i mera reakcije ali je, na primer, priznala da bi sajber napadi slični onima koje je Estonija doživela 2007. godine mogli dovesti do pozivanja na član 5 danas.
Prvi primer kada je NATO bio pred odlukom da "reaguje" bio je veliki sajber napad na Estoniju aprila 2007 godine. Napad na javne i privatne servere trajao je 22 dana. Blokirane su internetske bankarske operacije i finansijske transakcije, ometana je vladina web stranica. Navodno su napadači bili iz Rusije, što je izazvalo sumnju u podršku Kremlja. Ova mogućnost je mogla dovesti do toga da NATO pokrene član 5 , klauzulu o kolektivnoj odbrani, po kojoj napad na jednog predstavlja napad na sve. Međutim, to se nije ostvarilo zbog nedostatka dokaza protiv direktnog uplitanja Rusije i zato što je to bio jedan od prvih slučajeva velikog sajber napada na nacionalnu državu, što je saveznicima iz NATO-a otežavalo da ga smatraju napadom punih razmera koji bi bio okidač Člana 5.
| 2014. godine NATO je uvrstio prvi put sajber napade u deo člana 5.|
Ovo najnovije upozorenje postavlja pitanje koje bi ruske akcije u sajber prostoru usmerene na NATO mogle ili bi dovele do pozivanja na član 5. Sajber napadi se događaju svaki dan, od napada niskog nivoa do tehnološki sofisticiranih i, s obzirom upravo na rastuću sofisticiranost sajber pretnji, Alijansa ih tek u određenim okolnostima smatra oružanim napadom i stoga delom programa odvraćanja i odbrane, svog ključnog zadatka.
Stotine hiljada NATO snaga stavljene su u stanje visoke pripravnosti, dok su SAD povećale svoje snage raspoređene širom Evrope sa 80.000 u januaru na 100.000 - nivo koji nije viđen od 2005. godine.
Ovo najnovije upozorenje postavlja pitanje koje bi ruske akcije u sajber prostoru usmerene na NATO mogle ili bi dovele do pozivanja na član 5. Sajber napadi se događaju svaki dan, od napada niskog nivoa do tehnološki sofisticiranih i, s obzirom upravo na rastuću sofisticiranost sajber pretnji, Alijansa ih tek u određenim okolnostima smatra oružanim napadom i stoga delom programa odvraćanja i odbrane, svog ključnog zadatka.
Koncept odbrane od sajber napada obuhvata tri nivoa odbrane – politički, vojni i tehnički. NATO centar za sajber bezbednost (NCSC), ima sedište u Vrhovnom štabu Savezničke komande za Evropu (SHAPE) u Monsu, Belgiji, gde se pruža centralizovana i 24-časovna podrška sajber odbrani.
Upliv NATO-a u svetsku politiku
O pitanju sajber prostora, ali i o ostalim pitanjima od značaja za odbranu odlučuje Severnoatlantski savet, glavno telo NATO-a za donošenje političkih odluka, ujedno i telo koje obezbeđuje politički nadzor na visokom nivou nad svim aspektima implementacije. Primer oko uplitanja NATO-a u sajber prostor govori o nastojanju NATO-a da pruži dodatne zaštite svojim članicama. U tom smislu NATO donosi svoje političke programe o svemu što oni vide, tj. procene kao potencijalnu opasnost da, kako oni navode, nesto dostigne prag koji ugrožava nacionalni i evroatlantski prosperitet, sigurnost i stabilnost." Praktično NATO dobija mandat ( odbrambeni) za mnogo širi spektar pitanja izvan konvencionalno-vojnog, kao domen u kom mora se brani.
Tako se došlo do vrlo rastegljivog pitanja odbrane. U tom pogledu su pojačane političke veze ," konsultacije", sa EU ali i mnogim medjunarodnim institucijama. Slikovit primer je upliva i u ekonomiju.
Ekonomija
Pod isti famozni član 5. uvedene su i ekonomske sankcije ( naravno sankcije koje uvode zemlje ne-članice Alijanse, kao Kina, Rusija ( Strateški koncept NATO-a 2022. - povod sankcije Kine Litvaniji). Ni prilikom Kineskih sankcija NATO nije pokrenuo član 5. Razlog za to je vrlo sličan onom iza kibernetičkih napada- nedostajale su zacrtane crvene linije.
Zadiranjem u ekonomiju NATO pokazuje da je sve teže odvojiti NATO od svetske politike. Severnoatlantski ugovor, potpisan 1949 godine, potpisan je na početku Hladnog rata, s ciljem zaštite svojih članica od pretnje vojnog (posebno nuklearnog) napada iz Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Najvažniji član Ugovora je upravo član 5., u kom su se potpisnice konsensusom složile da bi se napad na jednog od njih smatrao napadom na sve njih, te da bi kao odgovor trebali razmotriti oružanu silu.
Proširenje NATO-a - jačanje političkog uticaja
Ulogu iz 49'te NATO je izgubio. Krajem Hladnog rata pretnja od Istočnog bloka nestala je. Mmogi su tada doveli u pitanje njegov dalji opstanak. To se posebno odnosilo na američke političare. Razlog ? Na SAD trenutno otpada 70% odbrambenih budžeta država članica NATO-a, što odražava njihovu daleko veću vojnu moć i istorijski uticaj. Kritičari u Washingtonu i danas se žale da se NATO previše oslanja na SAD i da SAD subvencionišu evropske budžete za odbranu. Uprkos tome što su zemlje NATO-a pristale da troše 2% svog BDP-a na odbranu, a to je uslov za članstvo, 2015. godine samo pet država — Estonija, Grčka, Poljska, UK i SAD — ispunilo je ovu obavezu.
Amerika je tokom hladnog rata vodila borbu protiv uticaja i širenja komunizma širom sveta. Za Sjedinjene Države i njihove saveznike, komunizam je predstavljao pretnju slobodnoj trgovini, slobodnim izborima i individualnim slobodama. Kad je sovjetski blok počeo da se urušava 1989. godine, neki na Zapadu su upravo u tom raspadu videli priliku za vojno ujedinjenje Evrope protiv starog neprijatelja, Rusije. Smatralo se da uvođenje novih nezavisnih zemalja istočne Evrope u evropske institucije koristi i evropskim i američkim bezbednosnim interesima. Ove nacije bi ulaskom u EU i NATO pripale zapadu.
Na samitu NATO-a u Briselu u januaru 1994. godine, članovi NATO-a okupili su se i konstatovali da bi “pozdravili širenje NATO-a koje bi doprlo do demokratskih država na našem istoku”. Predsednik Bill Clinton podržao je i potpisao ovu deklaraciju.
Američki predsednik Bill Clinton (desno) potpisuje NATO-ov sporazum o Partnerstvu za mir pored tadašnjeg državnog sekretara Warrena Christophera (levo) na samitu NATO-a u Briselu 10. januara 1994. Fotografija NATO/AP.
Iako je postojala široka podrška proširenju NATO-a da bi se primile bivše članice Varšavskog pakta, vec su tada mnogi američki spoljnopolitički stručnjaci bili odlučno protiv proširenja NATO-a. George Kennan , poznati naučnik iz diplomatije, nazvao je to „najvećom greškom u politici Zapada u celoj posthladnoratovskoj eri“. Na kraju, kritičari su mislili da bi ekspanzija pokazala veliki antagonizam protiv Rusije i da bi bilo koji sporazum o kontroli naoružanja bio izložen riziku da propadne.
Rusija se, naravno, protivila proširenju jer bi, između ostalog, proširenje pomerilo zaštitnu granicu NATO saveza bliže Rusiji.
NATO pre i posle 1997 godine.
Na ovoj mapi su prikazane članice NATO-a pre 1997. godine i zemlje koje su se razmatrale za proširenje 1997. godine. Kao što možete videti na karti, ove zemlje bi NATO alijansu sasvim približile granici Rusije.
Godine 1997. Madeleine Albright je položila zakletvu kao 64. državna sekretarka SAD. Jedan od glavnih prioriteta Olbrajtove bilo je širenje NATO- a prema Rusiji. Jako je bilo važno da Bela kuća dobije podršku američkog Senata, jer je Senat trebao da ratifikuje svaki sporazum o proširenju. U aprilu je Olbrajtova svedočila pred Komitetom za oružane snage Senata, izlažući obrazloženje Clintonove administracije za podršku proširenju NATO-a. U oktobru je učestvovala na opsežnim saslušanjima u Komitetu za spoljne poslove Senata. Senat je odobrio.
Među postojećim članicama NATO-a bilo je suprotstavljenih stavova o tome koliko zemalja pozvati i koje zemlje treba da se pridruže. Među kandidatima su bile Bugarska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka, Slovenija i Rumunija.
Olbrajtova je bila u velikoj meri uključena u pregovore o dogovoru o tome koje zemlje. Ona je bila fokusirana na izgradnju konsenzusa o specifičnostima proširenja uz sprečavanje raskola između zemalja članica. Francuska se snažno zalagala za uključivanje Rumunije, ali Sjedinjene Države su se zalagale za ograničavanje prve runde proširenja na tri zemlje. Konačni dogovor je bio da se u prvom krugu pozovu Poljska, Mađarska i Češka Republika i da se naglasi ostalim potencijalnim članicama da su vrata NATO-a otvorena za kvalifikovane zemlje u budućim rundama.
U decembru 1997. godine, Poljska, Mađarska i Češka potpisale su Protokole o pristupanju NATO-u. Američki Senat je 1. maja 1998. glasao za proširenje NATO-a, sa 80-19. Konačno, u martu 1999. godine, ove zemlje su učestvovale kao nove članice na NATO samitu u Washingtonu, povodom 50. godišnjice NATO-a. Kasniji krugovi proširenja doveli su do članstva u NATO-u ukupno 32- zemlje.
NATO 2024
Savezu se 2004. godine pridružilo sedam istočno-evropskih država. Od zemalja koje su se 2004. pridružile NATO-u, sve osim Slovenije bile su deo Varšavskog pakta – odbrambenog sporazuma koji je 1955. godine sklopljen između Sovjetskog Saveza i ovih istočnih država. Pristupanje zemalja iz Istočnog bloka dodatno je pojačala animozitet prema Rusiji.
( izvor )Upliv NATO-a u svetsku politiku
O pitanju sajber prostora, ali i o ostalim pitanjima od značaja za odbranu odlučuje Severnoatlantski savet, glavno telo NATO-a za donošenje političkih odluka, ujedno i telo koje obezbeđuje politički nadzor na visokom nivou nad svim aspektima implementacije. Primer oko uplitanja NATO-a u sajber prostor govori o nastojanju NATO-a da pruži dodatne zaštite svojim članicama. U tom smislu NATO donosi svoje političke programe o svemu što oni vide, tj. procene kao potencijalnu opasnost da, kako oni navode, nesto dostigne prag koji ugrožava nacionalni i evroatlantski prosperitet, sigurnost i stabilnost." Praktično NATO dobija mandat ( odbrambeni) za mnogo širi spektar pitanja izvan konvencionalno-vojnog, kao domen u kom mora se brani.
Tako se došlo do vrlo rastegljivog pitanja odbrane. U tom pogledu su pojačane političke veze ," konsultacije", sa EU ali i mnogim medjunarodnim institucijama. Slikovit primer je upliva i u ekonomiju.
Ekonomija
Pod isti famozni član 5. uvedene su i ekonomske sankcije ( naravno sankcije koje uvode zemlje ne-članice Alijanse, kao Kina, Rusija ( Strateški koncept NATO-a 2022. - povod sankcije Kine Litvaniji). Ni prilikom Kineskih sankcija NATO nije pokrenuo član 5. Razlog za to je vrlo sličan onom iza kibernetičkih napada- nedostajale su zacrtane crvene linije.
Zadiranjem u ekonomiju NATO pokazuje da je sve teže odvojiti NATO od svetske politike. Severnoatlantski ugovor, potpisan 1949 godine, potpisan je na početku Hladnog rata, s ciljem zaštite svojih članica od pretnje vojnog (posebno nuklearnog) napada iz Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Najvažniji član Ugovora je upravo član 5., u kom su se potpisnice konsensusom složile da bi se napad na jednog od njih smatrao napadom na sve njih, te da bi kao odgovor trebali razmotriti oružanu silu.
Proširenje NATO-a - jačanje političkog uticaja
Ulogu iz 49'te NATO je izgubio. Krajem Hladnog rata pretnja od Istočnog bloka nestala je. Mmogi su tada doveli u pitanje njegov dalji opstanak. To se posebno odnosilo na američke političare. Razlog ? Na SAD trenutno otpada 70% odbrambenih budžeta država članica NATO-a, što odražava njihovu daleko veću vojnu moć i istorijski uticaj. Kritičari u Washingtonu i danas se žale da se NATO previše oslanja na SAD i da SAD subvencionišu evropske budžete za odbranu. Uprkos tome što su zemlje NATO-a pristale da troše 2% svog BDP-a na odbranu, a to je uslov za članstvo, 2015. godine samo pet država — Estonija, Grčka, Poljska, UK i SAD — ispunilo je ovu obavezu.
Amerika je tokom hladnog rata vodila borbu protiv uticaja i širenja komunizma širom sveta. Za Sjedinjene Države i njihove saveznike, komunizam je predstavljao pretnju slobodnoj trgovini, slobodnim izborima i individualnim slobodama. Kad je sovjetski blok počeo da se urušava 1989. godine, neki na Zapadu su upravo u tom raspadu videli priliku za vojno ujedinjenje Evrope protiv starog neprijatelja, Rusije. Smatralo se da uvođenje novih nezavisnih zemalja istočne Evrope u evropske institucije koristi i evropskim i američkim bezbednosnim interesima. Ove nacije bi ulaskom u EU i NATO pripale zapadu.
Na samitu NATO-a u Briselu u januaru 1994. godine, članovi NATO-a okupili su se i konstatovali da bi “pozdravili širenje NATO-a koje bi doprlo do demokratskih država na našem istoku”. Predsednik Bill Clinton podržao je i potpisao ovu deklaraciju.
Iako je postojala široka podrška proširenju NATO-a da bi se primile bivše članice Varšavskog pakta, vec su tada mnogi američki spoljnopolitički stručnjaci bili odlučno protiv proširenja NATO-a. George Kennan , poznati naučnik iz diplomatije, nazvao je to „najvećom greškom u politici Zapada u celoj posthladnoratovskoj eri“. Na kraju, kritičari su mislili da bi ekspanzija pokazala veliki antagonizam protiv Rusije i da bi bilo koji sporazum o kontroli naoružanja bio izložen riziku da propadne.
Rusija se, naravno, protivila proširenju jer bi, između ostalog, proširenje pomerilo zaštitnu granicu NATO saveza bliže Rusiji.
NATO pre i posle 1997 godine.
Godine 1997. Madeleine Albright je položila zakletvu kao 64. državna sekretarka SAD. Jedan od glavnih prioriteta Olbrajtove bilo je širenje NATO- a prema Rusiji. Jako je bilo važno da Bela kuća dobije podršku američkog Senata, jer je Senat trebao da ratifikuje svaki sporazum o proširenju. U aprilu je Olbrajtova svedočila pred Komitetom za oružane snage Senata, izlažući obrazloženje Clintonove administracije za podršku proširenju NATO-a. U oktobru je učestvovala na opsežnim saslušanjima u Komitetu za spoljne poslove Senata. Senat je odobrio.
Među postojećim članicama NATO-a bilo je suprotstavljenih stavova o tome koliko zemalja pozvati i koje zemlje treba da se pridruže. Među kandidatima su bile Bugarska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka, Slovenija i Rumunija.
Olbrajtova je bila u velikoj meri uključena u pregovore o dogovoru o tome koje zemlje. Ona je bila fokusirana na izgradnju konsenzusa o specifičnostima proširenja uz sprečavanje raskola između zemalja članica. Francuska se snažno zalagala za uključivanje Rumunije, ali Sjedinjene Države su se zalagale za ograničavanje prve runde proširenja na tri zemlje. Konačni dogovor je bio da se u prvom krugu pozovu Poljska, Mađarska i Češka Republika i da se naglasi ostalim potencijalnim članicama da su vrata NATO-a otvorena za kvalifikovane zemlje u budućim rundama.
U decembru 1997. godine, Poljska, Mađarska i Češka potpisale su Protokole o pristupanju NATO-u. Američki Senat je 1. maja 1998. glasao za proširenje NATO-a, sa 80-19. Konačno, u martu 1999. godine, ove zemlje su učestvovale kao nove članice na NATO samitu u Washingtonu, povodom 50. godišnjice NATO-a. Kasniji krugovi proširenja doveli su do članstva u NATO-u ukupno 32- zemlje.
NATO 2024
Severna Makedonija se 2020. godine pridružila paktu. 2023.je pristupila Finska i 2024.kao zadnja Švedska. Sada su sve zemlje s izlaskom na Baltičko more s izuzetkom Rusije članice Atlantskog saveza.
Cetiri članica Evropske unije, od ukupno 27, nisu članice NATO-a – Austrija, Kipar, Irska, Malta. Švedska
Cetiri članica Evropske unije, od ukupno 27, nisu članice NATO-a – Austrija, Kipar, Irska, Malta. Švedska
Program Partnerstvo za mir:
Kako NATO jača veze sa zemljama koje nisu članice
Program Partnerstvo za mir , osnovan je 1994. godine, da "ojača" sigurnost u svim zemljama Centralne i Istočne Evrope. Kroz ovaj program, zemlje van NATO-a su pristupile reformama odbrane i učestvovale su u vežbama vojne saradnje, u mirovnim snagama ili trupama u operacijama pod vodstvom NATO-a ( npr. u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Afganistanu). Trenutno sa NATO-om radi 20 članica programa Partnerstvo za mir.
Program Partnerstvo za mir , osnovan je 1994. godine, da "ojača" sigurnost u svim zemljama Centralne i Istočne Evrope. Kroz ovaj program, zemlje van NATO-a su pristupile reformama odbrane i učestvovale su u vežbama vojne saradnje, u mirovnim snagama ili trupama u operacijama pod vodstvom NATO-a ( npr. u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Afganistanu). Trenutno sa NATO-om radi 20 članica programa Partnerstvo za mir.
Srbija - saradnja sa NATO-m
Odnosi Srbije i NATO zvanično su započeli decembra 2006. kada je Republika Srbija pristupila NATO programu Partnerstvo za mir. Ključnu ulogu odigrali su Boris Tadic i general Zdravko Ponoš.
Karijera Zdravka Ponoša tesno je povezana sa procesom reformi Vojske Srbije nakon promena 5.oktobra i to pod uplivom NATO pakta. Kako se karijera generala Ponoša nastavila, najpre u diplomatiji, pa potom i u političkim vodama i u kom pravcu, i kako je političar Ponoš menjao stavove u odnosu na vojnika Ponoša, šta mu je zamerano u Srbiji, a šta u inostranstvu je tema kojom se bavio Istinomer. Odvajam par podataka iz tog teksta.
General je postavljen na mesto načelnika uprave međunarodne vojne saradnje. Razlazom sa Crnom Gorom on je postavljen na funkciju zastupnika načelnik Generalštaba. On odlazi u SAD, njegova poseta Pentagonu je bila prva poseta nakon 20 godina. Tada je uspostavio vezu sa Nacionalnim gardom SAD iz Ohaja, te potpisao Sporazum o statusu snaga i Program državnog partnerstva na osnovu kojih se do danas održava ova saradnja. On je tada vec izjavio da bi nasa vojska mogla da učestvuje u mirovnim operacijama u svetu. Sa Borisom Tadicem on odlazi u Brisel na sastanak sa čelnicima NATO-a o mogucem članstvu Srbije u Partnertstv za mir i uopste o tesnjoj saradnji sa NATO-om. Tad je najavljeno otvaranje kancelarije NATO-a u Beogradu ( koja se i danas nalazi u Ministarstvu Vojske).
2006.godine, ponovo Boris Tadic i Zdravko Ponoš odlaze u SAD.Tom prilikom je potpisan Sporazum o statusu snaga SOFA kojim su regulisana prava i obabeze pripadnika američkih vojnih snaga na teritoriji Srbije. Sa generalom Nacionalne garde se dogovara transformacija vojske Srbije kako bi se jednog dana mogla priključiti NATO savezu.
Transformacija vojske pod Ponošem pod uplivom NATO pakta uključivala je ukidanje obaveznog vojnog roka, smanjenje vojske sa 45.000 vojnika, profesionalaca i regruta na 21.000. Te godine se donosi odluka u NATO-u da se Srbija primi u Partnertstvo za mir uz uslov da se ostvari saradnja sa Hagom. Ko je Zdravko Ponoš, da li je čovek Zapada itd. vidite dalje u Istinomeru.
NATO želi da uključi sto vise država u svoj savez, spremnih da ga prate u ratnim pohodima. Balkan je poletno pristupio osim Srbije i Bosne, ove poslednje zahvaljujuci Republici Srpskoj. Poput bivsih država Varsavskog pakta, koje su se sve redom okrenule protiv Rusije i Srbija / Republika Srpska su doživele istu sudbinu od svojih bivsih sunarodnika. Srbi imaju protiv sebe čitav Balkan, plus NATO koji je vec devedestih pokazao spremnost da sa Srbima ide do kraja. U usijanoj situaciji oko Ukrajine ponovo se otvara balkansko žariste. Evo sta sadrži najsvežiji izvestaj o tome.
LORD MARK LANCASTER (Ujedinjeno Kraljevstvo) - PRELIMINARNI NACRT IZVEŠTAJA
U 2023. godini došlo je do značajnog povratka nasilnih sukoba na severu Kosova. Incidenti su zvučali kao zvono za uzbunu zapadnim liderima o ozbiljnosti upornih izazova na Zapadnom Balkanu. Odsustvo normalizovanih odnosa između Beograda i Prištine seje pretnju ozbiljnog sukoba sa potencijalnim regionalnim implikacijama. Saveznici su odgovorili na eskalaciju nasilja na Kosovu jačanjem svoje misije KFOR-a, koja je uključivala teže oružane snage prilagođene da se nose sa promenljivom bezbednosnom dinamikom.
Politička paraliza u Bosni i Hercegovini (BiH) također ima latentni potencijal da sruši Dejtonski sporazum, koji je održavao slab mir između glavnih konstitutivnih naroda u zemlji skoro 30 godina. Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu nedavno je upozorio na “nivo napada bez presedana” na poslijeratno rješenje, uglavnom od strane Republike Srpske (RS), što sve zajedno pojačava prijetnje otcjepljenjem od BiH. ....
Karijera Zdravka Ponoša tesno je povezana sa procesom reformi Vojske Srbije nakon promena 5.oktobra i to pod uplivom NATO pakta. Kako se karijera generala Ponoša nastavila, najpre u diplomatiji, pa potom i u političkim vodama i u kom pravcu, i kako je političar Ponoš menjao stavove u odnosu na vojnika Ponoša, šta mu je zamerano u Srbiji, a šta u inostranstvu je tema kojom se bavio Istinomer. Odvajam par podataka iz tog teksta.
General je postavljen na mesto načelnika uprave međunarodne vojne saradnje. Razlazom sa Crnom Gorom on je postavljen na funkciju zastupnika načelnik Generalštaba. On odlazi u SAD, njegova poseta Pentagonu je bila prva poseta nakon 20 godina. Tada je uspostavio vezu sa Nacionalnim gardom SAD iz Ohaja, te potpisao Sporazum o statusu snaga i Program državnog partnerstva na osnovu kojih se do danas održava ova saradnja. On je tada vec izjavio da bi nasa vojska mogla da učestvuje u mirovnim operacijama u svetu. Sa Borisom Tadicem on odlazi u Brisel na sastanak sa čelnicima NATO-a o mogucem članstvu Srbije u Partnertstv za mir i uopste o tesnjoj saradnji sa NATO-om. Tad je najavljeno otvaranje kancelarije NATO-a u Beogradu ( koja se i danas nalazi u Ministarstvu Vojske).
2006.godine, ponovo Boris Tadic i Zdravko Ponoš odlaze u SAD.Tom prilikom je potpisan Sporazum o statusu snaga SOFA kojim su regulisana prava i obabeze pripadnika američkih vojnih snaga na teritoriji Srbije. Sa generalom Nacionalne garde se dogovara transformacija vojske Srbije kako bi se jednog dana mogla priključiti NATO savezu.
Transformacija vojske pod Ponošem pod uplivom NATO pakta uključivala je ukidanje obaveznog vojnog roka, smanjenje vojske sa 45.000 vojnika, profesionalaca i regruta na 21.000. Te godine se donosi odluka u NATO-u da se Srbija primi u Partnertstvo za mir uz uslov da se ostvari saradnja sa Hagom. Ko je Zdravko Ponoš, da li je čovek Zapada itd. vidite dalje u Istinomeru.
Puniji podaci o vezama Srbije i NATO vidi
NATO - deo svetske politike
Napadi NATO- a koji nisu potaknuti ugrožavanjem
njegovih članica
Teoretski uloga ovog saveza je zaštita država članica političkim i vojnim sredstvima. Ipak u periodu od 1992. do 1995. godine, tokom rata u Bosni i Hercegovini, NATO snage izvele su vojnu operaciju iako nije " napadnuta" ni jedna članica NATO saveza.
Isto se ponovilo 1999. ( Srbija), 2001. ( Avganistan) a zatim 2011 (Libija) i 2012 ( Sirija ). ovim poslednjim operacijamw organizacija proširila izvan svog prvobitnog geografskog prostora, krećući se izvan Evrope na Bliski istok i južnu Aziju. NATO je takođe vodio operacije protiv piraterije u Indijskom okeanu kod obale Somalije, kako bi zaštitio međunarodne brodske puteve. Ove operacije potvrđuju da je NATO sada vojna alijansa sa svojim najširim spektrom raspoređivanja,
Tokom specijalne operacije u Ukrajini NATO zemlje aktivno pomažu
Ukrajinu mada ni ona nije u njihovom sastavu, a pojedina vojna dejstva na teritoriji Rusije izvedena su uz pomoc pojedinih zemalja NATO-a. Nijedno visokoprecizno oružje koje je ranije isporučeno Kijevu ne može se upotrebiti bez učešća stranih stručnjaka. Delatnost NATO-a je sve vise inicirana zapadnom politikom nevezano za svoju primarnu ulogu.
BOMBARDOVANJE SRBIJE 1999
Mađarska je bila deo NATO, međutim ona nije dozvolila korišćenje svoje teritorije i vazdušnog prostora alijansi za agresiju na Srbiju!
Združenu agresiju na SR Jugoslaviju izvršile su sledeće države, članice NATO: Belgija, Holandija, Danska, Češka, Francuska, Nemačka, Italija, Španija, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal i Sjedinjene Američke Države.
Prve države koje su NATO-u dali svoje teritorije za napad na Srbiju bile su Hrvatska i Slovenija, mkoje tada nisu bile deo ovog vojnog saveza.
The Expansion of NATO Since 1949
BALKAN. KAO DEO POLITICKOG PROGRAMA NATO-a
NATO- Problem Zapadnog Balkana ( najnoviji izvestaj )
6 maj 2024
NATO želi da uključi sto vise država u svoj savez, spremnih da ga prate u ratnim pohodima. Balkan je poletno pristupio osim Srbije i Bosne, ove poslednje zahvaljujuci Republici Srpskoj. Poput bivsih država Varsavskog pakta, koje su se sve redom okrenule protiv Rusije i Srbija / Republika Srpska su doživele istu sudbinu od svojih bivsih sunarodnika. Srbi imaju protiv sebe čitav Balkan, plus NATO koji je vec devedestih pokazao spremnost da sa Srbima ide do kraja. U usijanoj situaciji oko Ukrajine ponovo se otvara balkansko žariste. Evo sta sadrži najsvežiji izvestaj o tome.
LORD MARK LANCASTER (Ujedinjeno Kraljevstvo) - PRELIMINARNI NACRT IZVEŠTAJA
U 2023. godini došlo je do značajnog povratka nasilnih sukoba na severu Kosova. Incidenti su zvučali kao zvono za uzbunu zapadnim liderima o ozbiljnosti upornih izazova na Zapadnom Balkanu. Odsustvo normalizovanih odnosa između Beograda i Prištine seje pretnju ozbiljnog sukoba sa potencijalnim regionalnim implikacijama. Saveznici su odgovorili na eskalaciju nasilja na Kosovu jačanjem svoje misije KFOR-a, koja je uključivala teže oružane snage prilagođene da se nose sa promenljivom bezbednosnom dinamikom.
Politička paraliza u Bosni i Hercegovini (BiH) također ima latentni potencijal da sruši Dejtonski sporazum, koji je održavao slab mir između glavnih konstitutivnih naroda u zemlji skoro 30 godina. Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu nedavno je upozorio na “nivo napada bez presedana” na poslijeratno rješenje, uglavnom od strane Republike Srpske (RS), što sve zajedno pojačava prijetnje otcjepljenjem od BiH. ....
.......Srbija i BiH ..ostaje glavni faktor regionalne nestabilnosti;.....
.......NATO saveznici takođe moraju shvatiti da se njihov pogled na region mora promeniti: KFOR mora dobiti veću podršku, a saveznici moraju pronaći nove načine i sredstva da prošire svoju vojnu saradnju sa regionom kako bi pomogli da se tok regionalne sigurnosne dinamike ne okrene u pogrešnom smeru u izazovnom trenutku u evroatlantskoj bezbednosti.
________
MOMENTALNO STANJE NATO VOJSKE
Više od trećine ovih američkih vojnika - 38.500 - stacionirano je u Nemačkoj, dok je 12.000 u Italiji i po 10.000 u Poljskoj i Velikoj Britaniji. U tri baltičke zemlje nalazi se 2.500 američkih vojnika.( izvor)
______________
1. Član 5 NATO-a je pokrenut samo jednom , nakon 11. septembra. U operaciji Trajna sloboda, Amerika je predvodila invaziju na Afganistan u oktobru 2001. kako bi preuzela kontrolu od talibanskog režima, koji je omogućio Al-Kaidi da koristi zemlju kao bazu.
6 коментара:
Alijansa se pretvorila u svetsku, globalnu organizaciju koja je "sve za sve ljude " . Pod kojim ovlaštenjima ili na kojoj pravnoj osnovi NATO koristi vojnu silu osim u slučaju kolektivne odbrane članica NATO-a ? Prva svrha UN-a je održavanje međunarodnog mira i sigurnosti (član 1) i jedan od njegovih ključnih principa zahteva od članica da se uzdrže od “pretnji ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države, ili na bilo koji način nije u skladu sa ciljevima Ujedinjenih nacija” (član 2). Iz ovog obrazloženja proizilazi da NATO može koristiti silu samo u nepredviđenim situacijama izvan člana 5, bilo ako ga na to pozove uključena država ili ako ga izričito ovlaste UN-e. A Kosovo, a Bosna? Clintonova administracija je tvrdila da ako devetnaest
demokratija smatra da je pretnja ili upotreba sile neophodna za ispravljanje određene nepravde, tada ta činjenica sama po sebi daje dovoljno opravdanje i legitimitet za planiranu akciju. I tako bi bombardovanje Srbije. A francuski predsednik Jacques Chirac je tvrdio da Pariz „insistira ..o potrebi za mandatom VS UN za svaku vojnu intervenciju NATO-a.” Ovaj stav delila je većina vlada NATO-a u Evropi, uključujući i Nemce (!!!) Uvek oklevajući oko upotrebe vojne sile, Bon je bio posebno oprezan u traženju nove pozicije uoči oktobarske odluke o Kosovu s obzirom da su izbori krajem septembra 1998. godine doveli na vlast novu, vladu levog centra.Sjedinjene Države su, nasuprot tome, tvrdile da bi odobrenje UN bilo dobrodošlo, ali nije neophodno da bi NATO delovao i tu je bio kraj. Nakon mukotrpnog niza diplomatskih diskusija u poslednjem trenutku Severnoatlantski savet je 13. oktobra 1998. godine izglasao da aktivira NATO snage i ovlasti svog vrhovnog komandanta da započne napade nakon devedeset i šest sati odgode. Solana je tvrdio da je " NATO ozbiljna organizacija koja odluke donosi konsenzusom među ozbiljnim zemljama sa demokratskim vladama”, implicirajući da sama ta činjenica daje dovoljan legitimitet planiranoj akciji. NATO je svoju operaciju prozvao " humanom" kao odgovor na teška kršenja ljudskih prava ili genocid..i tada su upotrebili tu kvalifikaciju.
Alijansa bi se morala sve više posmatrati kao pretnja u upotrebi sile ne samo u smislu odvraćanja i odbrane savezničke teritorije, već i kao opasnost za ceo svet gde god oni smatraju da je takva akcija neophodna. Njihov bi fokus trebao ostati na Evropi. Ali problem je upravo politika - to je ona učinila u Bosni, dobivši odobrenje UN-a ne samo pre sklapanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, već i kada je rasporedila oko 60.000 vojnika da pomognu u implementaciji sporazuma.Isto je sa Kosovom. To vredi i danas, otuda taj poslednji IZVEŠTAJ u kome se, dakako, Srbi glavni faktor nestabilnosti na Balkanu a vrata NATO operacija OTVORENA.
Jasno je da je Organizacija Severnoatlantskog pakta, uglavnom po nalogu Washingtona, intervenisala je u prostoru koji nije njen. Nije se razmišljall o konačnim posledicama ovog postupka. Kosovo je balkanski debakl NATO-a. Preciznije neuspešan rat Bila Klintona i Tonija Blera. Kao i u Prvom svetskom ratu, savezi su delovali na Balkanu. Postavite tekstbo tome.
Srbin
https://muse.jhu.edu/article/20762 proverite autorska prava
Srpske vlasti nakon Slobe pokušavaju da vest o vezama Srbije sa NATO-om drže ispod radara javnosti – ili da kontakte i saradnju sa NATO-om prikaže kao rutinu. Veliko je pitanje da li bi svim potpisanim sporazumima ( od Borisa Tadića i generala Zdravka Ponoša do Ivice Dačića i Gašića i ostalih) vojnici ubuduće trebalo da imaju slobodan tranzit kroz Srbiju i budu „zaštićeni“ posebnim statusom, da li će NATO u biti omogućeno korišćenje vojne infrastrukture u zemlji (pristup vojnim objektima)…Situacija je, prema dostupnim info putem medija ovakva: kretanje NATO vojnika po Srbiji definisano je Sporazumom o statusu snaga (SOFA), koji reguliše privilegije i imunitet vojnika NATO-a. Taj ugovor potpisao je u Vašingtonu u januaru 2014. tadašnji ministar odbrane Nebojša Rodić, ali ga Skupština navodno nije ratifikovala. Nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Vuk Drašković, koji se često pominje kao potpisnik SOFA, u stvari je 2005. potpisao Sporazum o tranzitnim aranžmanima, kojima se garantuju imunitet i privilegije vojnika NATO a tokom prolaska kroz Srbiju (ali ne i zadržavanja), čime bi se olakšavao njihov transport na putu do misije KFOR a na Kosovu, ali ni taj sporazum nije stupio na snagu i nije primenjen jer nisu dogovoreni tehnički aneksi.
Da stvar bude zanimljivija u tim sporazumima i ugovorima nisu precizirane samo vojne nego i " nevojne" stvari. Npr.u IPAP-u u delu o unutrašnjoj politici u okviru poglavlja posvećenog ljudskim pravima pominju se „unapređenje rodne ravnopravnosti, jačanje multikulturalnog dijaloga, mere za borbu protiv diskriminacije i unapređenje položaja pripadnika osetljivih grupa (naročito dece, žena, osoba sa invaliditetom, LGBT osoba, itd. Jasno je NATO je itekako političko koliko i vojno. Srbija nije ušla u NATO ali NATO jeste u Srbiju.
XXX
Da, da ne zanosite se, Srbija nije u NATO ali ni neutralna. Neutralnost podrazumeva čitav niz prava i obaveza propisanih međunarodnim konvencijama a koja se tiču zabrane članstva u vojnim savezima, pružanja vojne pomoći stranama u sukobu, upotrebe teritorije za vojna dejstva, transport i tome slično. A ovamo potpisali tolike sporazume i ugovore! Pride neutralnost Srbije bi trebale da priznaju veliki i da budu pravno-politički garant sprovođenja, što znači da Srbija ne može postati neutralna prostim unilateralnim izjašnjavanjem, ni da je sile primoravaju da potpisuje kojekakve sporazume i ugovore koji su u suprotnosti sa statusom neutralnosti.
Pedja
Iz intervjua Taker Karlsona sa DŽefri Saksom - obavezno pogledati
Taker Karlson: To gotovo da je postalo ime brenda: Ničim izazvana invazija.
DŽefri Saks: To je način da lenja osoba izbegne da zapravo promisli o tome šta se zapravo dešava.
Taker Karlson: Da.
DŽefri Saks: I to je vrlo opasno, zato što je pogrešno. Potpuno iskrivljuje stvarnu sliku događaja i dovodi do nerazumevanja zamke koju smo sami sebi postavili — da SAD guraju Ukrajinu sve dublje i dublje u taj beznadežni haos u kome se sada nalazimo.
Taker Karlson: U kom smislu je to bilo izazvano? Zašto je uopšte došlo do svega ovoga?
DŽefri Saks: U suštini sve je počelo veoma jednostavno, a to je da su SAD, odnosno Vlada SAD – nećemo reći da je reč o američkom narodu jer on nije imao nikakvog udela u tome – dakle, američka vlast je rekla: Mi ćemo prevesti Ukrajinu na našu stranu i pojavićemo se neposredno na toj 2.100 kilometara dugačkoj granici sa Rusijom. Postavićemo svoju vojsku i NATO i možda projektile gde god to poželimo, zato što smo mi jedina supersila u svetu i možemo da radimo šta god hoćemo. Takav stav je zapravo zauzet još mnogo ranije, tome ima 170 godina. Britanci su imali tu zamisao da se Rusija prvo opkoli u crnomorskom regionu i da na taj način Rusija prestane da bude velika sila. To je bila ideja Lorda Palmerstona tokom Krimskog rata od 1853. do 1856. godine. Britanci su nas naučili onome što sada znamo o imperiji i oni su nam dali tu ideju. Rusiji je potreban izlaz. Potreban joj je izlaz na Bliski istok. Potreban joj je izlaz na Mediteran. Opkolite Rusiju i Crno more i na taj način ćete joj dodeliti status zemlje drugog ili trećeg reda. Zbig (Zbignjev) Bžežinski, jedan od naših vodećih geostratega sadašnjeg vremena napisao je 1997: Hajde da to sprovedemo u delo. Hajde da obezbedimo da suštinski opkolimo Rusiju u crnomorskom regionu. Dobili su tu ideju na osnovu koje će NATO proširiti tako da svaka zemlja u oblasti Crnog mora oko Rusije postane NATO zemlja. Tada je Turska bila NATO država, ali mi smo rekli: U redu, pridobićemo Rumuniju i Bugarsku, dobićemo Ukrajinu i dobićemo Gruziju. Ali Gruziju, ne našu DŽordžiju, Atlanta–DŽordžiju. Nego, Gruziju koja izlazi na Crno more.*
......
DŽefri Saks: To nije u sklopu NATO-a, Severnog Atlantika. To je skroz tamo na krajnjem istoku crnomorskog regiona. Ljudi mogu da pogledaju mapu. Ali rekli smo: Da, i Gruziju ćemo učiniti delom NATO-a. A razlog je bio vrlo jasan, i Zbig je bio vrlo jasan u vezi sa tim, a to je da je ovo naš način da suštinski vladamo Evroazijom. Ako možemo da budemo dominantni u regionu Crnog mora, onda od Rusije ne zavisi ništa. Ako Rusiju učinimo nebitnom, onda u suštini možemo da kontrolišemo Evroaziju, i to sve od Evrope do Središnje Azije, a zatim da preko našeg uticaja u Istočnoj Aziji uradimo istu stvar. I to je američka unipolarnost. Mi upravljamo svetom. Mi smo hegemon. Mi smo jedina supersila. Niko ne može da nam parira. Dakle, to je ideja.
Taker Karlson: Ali zašto bi to neko želeo? Zašto bi Britanci to želeli? Zašto to američko Ministarstvo spoljnih poslova (Stejt department) želi? I šta to Rusiju — koja zapravo i ne ispoljava preteranu želju za ekspanzijom — čini tolikom pretnjom?
postavite svoju figuru na svakom mestu na planeti. To je bila ta igra. Pročitajte radove američkih stratega, da li je u pitanju Zbig Bžežinski, koji je bio veoma umeren, ili „neokoni“ (neokonzervativci) koji nam vode spoljnu politiku poslednjih 30 godina. Neokonzervativci su vrlo izričiti: SAD moraju da budu neprikosnovena supersila na svakom mestu u svetu, u svakom regionu. Moramo da dominiramo. To je prilično opterećenje za nas Amerikance. Ono što kažu je:Mi ćemo biti „pozornik“, što je lepši izraz za to da ćemo biti svetski policajac. Oni to otvoreno vele. Kažu: To podrazumeva mnogo ratova, moramo biti spremni za sve te ratove. Po mom mišljenju, to je malo sumanuto, ali njihova ideja je bila da posle raspada Sovjetskog Saveza mi upravljamo
Nastavak:
Ako se vratimo na Rusiju, zamisao je bila: Pa, Rusija je slaba, pala je. Mi smo jedina supersila. Oni su na leđima ili na kolenima, šta god od toga. I sada možemo da pomerimo NATO gde hoćemo i možemo da ih opkolimo.
A Rusi su rekli: Molimo vas, nemojte to da radite. Nemojte da dovodite svoju vojsku, svoje oružje, svoje projektile do same naše granice. To nije dobra ideja. A SAD — bio sam angažovan tih godina, uključen u rad u vezi sa Rusijom i centralnom Evropom — SAD su bile stava: Ne čujemo vas, ne čujemo vas. Radimo šta hoćemo. Nastavili su da guraju tu ideju unutar američke vlade tokom 1990-ih, kada je ova debata trajala, da li bi NATO trebalo da se proširuje. Neki ljudi su rekli: Da, ali mi smo rekli Gorbačovu i rekli smo Jeljcinu da se uopšte nećemo širiti.— Ma hajde, Sovjetski Savez je gotov. Možemo da radimo šta hoćemo. Mi smo jedina supersila. Klinton je prihvatio to stanovište. To je bila linija Madlen Olbrajt. Počelo je proširenje NATO-a. I naše najsposobnije diplomate — a imali smo diplomate u to vreme, nemamo ih više, ali smo imali diplomate kao što je DŽordž Kenan — rekle su: Ovo je najveća greška koja može da se napravi. Imali smo ministra odbrane, poput Bila Perija, koji je bio Klintonov sekretar za odbranu, koji se mučio: Bože, trebalo bi da dam ostavku zbog ovoga. Ovo je strašno, šta se dešava?
Ali su ga diplomatski nadmudrili Ričard Holbruk i Medlin Olbrajt. A Klinton nikada ni o čemu nije sistematski promišljao, po mom mišljenju. I tako su odlučili — u redu, Mađarska, Poljska, Češka, u prvom krugu. Zatim je Bžežinski, u članku iz 1997. u časopisu „Forin afers“, koji je svojevrsni glasnogovornik spoljne politike, napisao strategiju za Evroaziju, gde je izložio tačan vremenski okvir za ovo širenje moći. I rekao je da će krajem 1990-ih biti zahvaćena Srednja Evropa: Mađarska, Poljska, Češka. Početkom 2000-tih pridružićemo baltičke države. To je sada blizu Rusije. Od 2005. do 2010. pozvaćemo Ukrajinu da postane deo NATO-a. Dakle, ovo nije bila neka neozbiljna stvar. Ovo je bio dugoročni plan zasnovan na dugoročnoj geostrategiji.
Tada Rusi postavljaju pitanje: Da li se šalite? Hteli smo mir. Mi smo takođe okončali Hladni rat. Niste nas prosto pobedili, već smo mi ti koji smo rekli: Dosta je. Raspustili smo Varšavski pakt. Želeli smo mir. Želeli smo saradnju. Vi to nazivate pobedom. Mi smo samo želeli da sarađujemo. Znam to zasigurno jer sam tih godina bio tamo, znam šta je želeo Gorbačov, šta je želeo Jeljcin. Oni nisu hteli rat sa Sjedinjenim Državama, niti su govorili: Mi smo poraženi.
Govorili su: Mi samo želimo da sarađujemo. Želimo da zaustavimo Hladni rat. Želimo da postanemo deo svetske privrede. Želimo da imamo normalnu privredu. Želimo da budemo normalno društvo povezano sa vama, povezano sa Evropom, povezano sa Azijom. A SAD su rekle: Shvatamo, shvatamo. Pobedili smo. Vi samo radite sve što vam mi kažemo, a mi ćemo odrediti kako će uklapati delovi slagalice. I tako, ranih 2000-tih dolazi Putin. Prvi posao za Putina bio je uspostavljanje dobre saradnje sa Evropom.
Постави коментар