Politika pritisaka - rezolucija o Srebrenici

      Politička moć je nejednako raspoređena među državama u globalnom sistemu i to nije nikakva novost. Velike sile imaju veći uticaj na međunarodni sistem delom zbog izvanrednog materijalnog kapaciteta. To je samo jedna dimenzija moći ali jedna od važnijih. Da bismo bolje razumeli te odnose evo nekoliko podataka :

      Od skoro dve stotine država u međunarodnom sistemu, samo šest ima jednu desetinu BDP-a Sjedinjenih Država. Više od tri četvrtine država ima BDP manji od jedne stotine veličine američke ekonomije (podaci Svetske banke 2023 ). Ova visoka asimetrija u međunarodnom sistemu slikovito prikazuje u kojoj su meri države uskraćene u materijalnom pogledu. Države koje imaju više resursa mogu ponuditi malima materijalne poticaje ili pretnje materijalnom deprivacijom kako bi direktno uticale na postupke tih država u izvesnim okolnostima.
      Ljudski kapital, državni kapacitet, tehnologija, kulturni rezultati, norme, pogledi na svet, diplomatske mreže ili institucionalne pozicije su znacajni izvori moći. Mnogo od toga je često, iako ne uvek, u korelaciji s materijalnom moći. Posledice materijalne slabosti države dovode u nepovoljan položaj u odnosima sa drugim državama. Te države, a njih je vidimo najviše, manje su sposobne da ostvare svoje vanjskopolitičke ciljeve jer au ranjive na uticaje drugih. Percipiranje ponašanja tih zemalja u vanjskoj politici kroz prizmu prijateljskih, odnosno neprijateljskih, sasvim je pogrešan. Te države su slabe u svakom pogledu, one, zapravo, nemaju nikakvu moć u međunarodnom sistemu. Rezultate glasanja u UN moramo posmatrati i iz tog ugla.

      Ali određivanje ko ima moć zahteva kontekstualizaciju. U slučaju "Srebenice" moramo razmotriti kako su se alternativni oblici moći kombinovali i manifestovali, jer ovoga puta je slika bila malo izmenjena  

     To dokazuje da čak i „moćne“ države mogu biti slabe u određenoj situaciji. Vreme je odigralo ključnu ulogu : oni koji su moćni ili slabi u jednom periodu mogu "ne biti", u nekom drugom. Zapad je momentalno u padu i politika pritisaka na male nije ostvarila željene rezultate, mada je krajnji rezultat postignut. Politika pritisaka je pobedila ali ne u starom odnosu. Mediji su bili puni izveštaja o zapanjujućim pritiscima velikih sila. Politika prisile na Balkanske zemlje oduvek je ostvarivala dobre efekte. I ovoga puta to je bilo vidljivo i ne samo to. Na videlo su isplivali tradicionalni animoziteti najgore vrste. Zapad nije morao uložiti Bog zna kakve napore da bi nagovorio Hrvatsku, Sloveniju, pa ni Makedoniju, Crnu Goru da glasaju ZA. Isto vredi za muslimanske zemlje ( Iran) kojima je rezolucija podmetnuta kao kec na jedanaest.  

Istorija devedestih se ponovila. 

Evo jedne autentične ilustracije kako se obavljaju poslovi u sivoj zoni.

 

Genšer je pitao ( Mesića) ko da prizna  Hrvatsku.

 " Počeo sam nabrajati: „Vi, Mađarska...“ Na to je rekao da krenemo drugim smerom, od onih koji su u Drugom svetskom ratu bili neutralni. A onda je uzeo telefon i nazvao ministra spoljnih poslova Islanda i dogovorio da oni budu prvi koji će nas priznati (Island je bio prva NATO država koja je priznala tzv. Hrvatsku). Vratio sam se u Zagreb, a potom otišao na sastanak u Vatikan, koji je bio druga zemlja koja nas je priznala - opisao je Mesić."

Drugi, najaktuelniji primer: 

Premijer Gruzije Irakli Kobahidze otkrio je da mu je jedan evropski komesar pripretio da će proći kao njegov kolega iz Slovačke Robert Fico. Oliver Varhelji, dotični komesar, koji je inače zadužen za komšiluk i proširenje Evropske unije a uz to izgleda idu i pretnje i ucena, priznao je da je stvarno rekao to o Ficovoj sudbini za Kobahidzea, ali mu je žao što je izvučeno iz konteksta. 

 
Demokratija samo po imenu- politika pritiska

" Međunarodni" pritisak mogu vršiti državni ili nedržavni akteri, pojedinci, direktno ili indirektno. Pritisak može biti usmeren na državne ili nedržavne aktere i može uključivati tvrda ili meka sredstva, politička, ekonomska i primenu sile i prinude. Iako međunarodni pritisak ne uspe uvek, to je nesumnjivo važna varijabla koja objašnjava vođenje svetske ali i domaće politike u mnogim zemljama. Da gospodari svetske politike nanose svetu trajne i znatne štete, više je nego očigledno. Ne samo male nego i velike države lišene su nekih od najmoćnijih poluga suverenog gospodarenja, ne zbog odsustva bilo kakvih demokratskih institucija ili mehanizama koji imaju za cilj da posednike moći obuzdaju, nego upravo zbog zaposedanja svih tih institucija.
Dakle, nema ničeg suštinski korisnog od međunarodnih institucija iz perspektive slabih – sve zavisi od toga kako se institucije koriste i od koga. Demokratija se svela na formu ( glasanje) u završnoj fazi kojoj prethodi intezivna politika manipulacija. 

     Proces postavljanja i procedure oko rezolucije o Srebrenici primer je besprizornog kršenja surovo jasno preciziranih članova pravnih akata UN. Kad se na najvišem vrhu svetske vlasti tako bezobzirno krše pravni akti kakva se čuda mogu očekivati na nižim slojevima piramide vladanja? Pa takvo da jedan bosanski Mesić sa par "telefonskih" poziva novom Genšeru, mimo BIH obavezujućih zakonskih procedura ubaci u politiku modernog porobljavanja ( politickog genocida ) Srba jednu od spektakularnih metoda. Samovolja bosanskog "ambasadora se ne krije, ona se s ponosom javno prezentuje kao potvrda snage zapadnih pokrovitelja. 

      Bio je ovo primer meke moći koja se godinama primenjuje na Srbiju po pitanju Kosova. Institut Elcano (2021.) smestio je Evropsku uniju na najvise mesto po prisutnosti meke moći u svom Globalnom indeksu prisutnosti za 2020., više od SAD-a ili Kine ( vidi). Meka moć menja stavove postepeno i na potpuno dobrovoljnoj osnovi. Potrebno je mnogo duže vremena dok se ne postigne uspeh zbog njegovog nematerijalnog karaktera. Kosovo je idealan primer dugogodisnjeg menjanja odnosa naroda prema politici izdaje ove vlasti.
U pogledu Srbije EU je pribegla i tvrdoj moći, onoj koja podrazumeva držanje 'šargarepe i štapa' ( ekonomskim poticajima za ulazak u EU ) ali i delotvornom egzistencijalnom pretnjom Srbima na Kosovu preko kosovskih vlasti kako bi se Srbija naterala da se povinuje zahtevima.

      Velike sile polaze od teorije liberalnih insitucinalista da demokratija i kapitalizam stvaraju međunarodni sistem koji osigurava dugoročni mir stoga svoju "mirovnu" ulogu podvode pod politiku širenje vladavine prava. Zapravo one svo vreme krše pravne norme. I na primeru rezolucije o Srebrenici pokazalo se da su institucije moćne ( demokratske ) onoliko koliko im dozvoljavaju velike sile. Ovakav "liberalizam" osporava samog sebe zbog dvostrukih standarda i licemerja. Umesto da zapadne liberalne demokratije izgrađuju naviku međusobne saradnje one pokreću razdore, mržnje i ratove češće nego što to čine "nedemokratije" jedna s drugom.

     Po onoj " jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju“, atinski zapovednici objasnili su sudbinu gradu Melosa pre nego što su ga uništili tokom Peloponeskog rata. Iako je Melos uništen u Peloponeskom ratu, na kraju je slabija vojna sila, Sparta, došla da porazi moćnu Atinu. Bilo je mnogo primera u istoriji kada su slabiji prevladali određene vrste slabosti i bili efikasniji.

      Iako NR Kina svojim ubrzanim i golemim rastom najavljuje velike promene u odnosima na vrhu svetske politike, a tu su svakako i Indija pa i Brazil, ipak je i dalje očito da su rusko-američki odnosi posebno važni i značajni. Tu nije reč samo o tradicionalnim odnosu dve velike sile već, pre svega, o nuklearnom faktoru koji ove dve velike države udaljava od svih ostalih nuklearnih i nenuklearnih država. Dovoljno je spomenuti podatak da se 96% nuklearnih bojevih glava nalazi u rukama Amerike i Rusije, da bi se dobila slika njihove nuklearne, ali i ukupne vojne moći. 

      Rusija zajedno sa Kinom aktivno rade na preustroju sveta pred očima celog sveta. Nadajmo se da će uspeti.