Nihilizam, za razliku od vremena (prema Augustinu) ili pornografije (prema Vrhovnom sudu SAD), jedan je od onih koncepata za koji smo svi prilično sigurni da znamo značenje osim ako neko od nas ne zatraži da ga definisemo. Nihil znači „ništa“. -izam znači "ideologija". Ipak, kada pokušamo da spojimo ove pojmove, čini se da kombinacija odmah pobija samu sebe, jer se ideja da je nihilizam „ideologija ničega“ čini besmislenom. Reći da to znači da neko „ne veruje ni u šta“ nije od veće pomoći, jer verovanje u nešto sugeriše da postoji nešto u šta se može verovati, ali ako to nešto nije ništa , onda nema u šta verovati, u u tom slučaju verovanje u ništa je opet samopobijajuća ideja.
Stoga je lako upasti u zamku razmišljanja “Sve je nihilizam!” što naravno navodi na razmišljanje „Ništa nije nihilizam!“ Dakle, da bi se nihilizam očuvao kao smisleni pojam, potrebno ga je razlikovati od pojmova koji se s njim često povezuju, ali su ipak različiti, pojmova kao što su pesimizam, cinizam i apatija.
Nihilizam protiv pesimizma
Ako je optimizam nada, onda je pesimizam beznađe. Biti pesimista znači reći: "Koja je svrha?" Pesimizam se često poredi sa načinom sagledavanja svijeta „Čaša je poluprazna“, ali budući da je samo poluprazna, ovaj scenario bi ipak mogao biti previše nada za pesimiste. Bolji scenario bi mogao biti da, ako pesimista padne u bunar i neko mu ponudi da ga spase, on bi verovatno odgovorio: „Zašto se mučiti? U bunaru, iz bunara, ionako ćemo svi umrijeti.” Drugim riječima, pesimizam je mračan i depresivan. Ali to nije nihilizam,
U stvari, mogli bismo čak ići toliko daleko da kažemo da je pesimizam suprotan nihilizmu . Poput nihilizma, pesimizam se može posmatrati kao rezultat očaja. Činjenica naše smrti, frustracija naših želja, neželjene posledice naših postupaka, tvitovi naših političkih lidera, bilo šta ili sve od toga moglo bi nas odvesti ili u nihilizam ili pesimizam. Međutim, ta dva puta se razilaze oko pitanja da li se zadržavamo na svom očaju ili se skrivamo od njega.
Biti sa pesimistom znači znati da ste sa pesimistom. Ali možete biti sa nihilistom i nemati pojma. Zaista biste i sami mogli biti nihilista i nemati pojma. Takav nedostatak svesti je poenta nihilizma, jer je nihilizam zapravo skrivanje od očaja, a ne zadržavanje na njemu. Ovu razliku je ilustrovao Woody Allen u svom filmu “Annie Hall” (1977.) kada njegov alter ego Alvy Singer ima sledeću razmenu sa parom koje zaustavlja na ulici za savet:
ALVY ( Hoda trotoarom do mladog para modernog izgleda, zagrljenih ): Vi-izgledate kao stvarno sretan par. Uh, uh… jeste li?
MLADA ŽENA: Da.
ALVY: Da! Dakle... hh-kako to objašnjavate?
MLADA ŽENA: Uh, ja sam jako povrsna i prazna i nemam ideja i ništa zanimljivo da kažem. MLADIĆ: I ja sam potpuno isti.
ALVY: Razumem. Pa, to je vrlo zanimljivo. Dakle, uspeo si da nešto uvidis, ha?
MLADIĆ: Tako je.
Alvy Singer je pesimista. Muškarac i žena su nihilisti.
Ono što je najjasnije u ovoj sceni je da pokazuje kako pesimista može otkriti identitet nihiliste, baš kao što bi se moglo tvrditi da je pesimizam nemačkog filozofa Arthura Schopenhauera pomogao da Ničeu otkrije njegov vlastiti nihilizam. Pre nego što ih Alvy suoči, oni su samo sretno plitak i sretno prazan par. Međutim, kada ih zamoli da objasne svoju sreću, oni više nisu plitki i prazni; umesto toga prisiljeni su da se probude iz svojih sanjarenja i da postanu samosvesni. Nije to što su sretni ono što otkriva njihov nihilizam; nego njihov nihilizam otkriva njihov pokušaj da pesimisti objasne zašto su sretni . Na površini, oni su srodne duše koje su se pronašle. Ali površina je sve što oni jesu. Pokušaj da se ide dublje otkriva da nema ništa dublje. A upravo bi pesimista, kada bi se suočio sa tako sretnim parom, pitao „Zašto?“ to otkriva njihovu ništavnost.
Ako su, kao što sam ranije sugerisao, nihilizam i pesimizam suprotnosti, onda je nihilizam zapravo mnogo bliži optimizmu. Videti čašu napola punu znači misliti da bismo trebali biti zadovoljni onim što imamo umesto da se fokusiramo na ono što nedostaje. Ali biti zadovoljan onim što imamo takođe može biti način da ostanemo samozadovoljni, da ignorišemo ono što nedostaje kako bismo izbegli traženje promena. Slično tome, verovati da će sve na kraju uspeti, da uvek postoji svetlo na kraju tunela, znači verovati da je život teleološki, da postoji neki cilj ili svrha — bilo Bog ili Pravda — koji nevidljivo deluje iza onoga što doživljavamo.
Verujući u postojanje nadljudskih ciljeva i nadljudskih svrha gubimo iz vida ljudske ciljeve i ljudske svrhe. Isto tako, kada nekoga kao što je Martin Luther King Jr. uzdignemo do statusa sveca ili proroka, vidimo ga više od običnog smrtnika, čime se oslobađamo odgovornosti pokušaja da ga oponašamo, jer jednostavno moramo imati nadu da će neko poput njega ponovo doći. Ako nas optimizam navodi da budemo samozadovoljni, navodi nas da čekamo da se nešto dobro dogodi ili da neko drugi učini nešto dobro, onda nas optimizam navodi da ne radimo ništa. Drugim rečima, nije pesimizam već optimizam sličan nihilizmu.
Nihilizam protiv cinizma
U staroj Grčkoj, cinik je bio neko ko je živeo kao pas (grčki kynikos znači „pseći“), ili, tačnije, bio je neko ko je živeo po ciničnoj filozofiji da ostane veran prirodi, a ne da se povinuje onome što ta osoba doživljavao kao društvenu umetnost. Danas je cinik na sličan način neko ko gleda na društvo s visine i vidi ga lažnim, ali ne zato što cinik društvo vidi kao neprirodno, već zato što cinik ljude koji čine društvo vidi kao lažne. Biti ciničan znači pretpostaviti najgore od ljudi, misliti da je moral samo pretvaranje, i pretpostaviti da čak i kada se čini da ljudi pomažu drugima, oni zapravo samo pokušavaju pomoći sebi. Verujući samo u vlastite interese, cinik se drugima čini da ne veruje ni u šta. Shodno tome, cinizam može izgledati kao nihilizam. Ali to nije nihilizam.
Cinizam se, kao i pesimizam, odnosi na negativnost. Međutim, dok je pesimizam o očaju, o osjećaju da je život besmislen pred smrću, cinizam je umjesto toga mnogo više o preziru nego o očaju. Cinik ne bi rekao da je život besmislen, već bi samo rekao da je besmisleno ono što ljudi tvrde o životu . Cinik može čak i da uživa u životu. Konkretno, ciniku može biti drago da se ruga onima koji tvrde da altruizam postoji, ili da su političari požrtvovni javni službenici, a posebno smešno smatra ideju da trebamo pokušati videti dobro u ljudima.
Pesimisti nisu nihilisti jer pesimisti prihvataju, a ne izbegavaju očaj. Cinici nisu nihilisti jer cinici pre prihvataju laž nego izbegavaju. Ključni deo izbegavanja očaja je spremnost da verujemo, da verujemo da ljudi mogu biti dobri, da je dobrota nagrađena i da takve nagrade mogu postojati čak i ako ih ne doživljavamo. Ali za cinika takva spremnost da veruje je spremnost da bude naivan, da bude lakoveran i da se njime manipuliše. Cinik se ruga takvim uverenjima ne zato što cinik tvrdi da zna da su takva uverenja nužno lažna, već zato što je cinik svestan opasnosti koju predstavljaju ljudi koji tvrde da znaju da su takva uverenja nužno istinita.
Skeptik čeka dokaze pre nego što donese presudu. Cinik, međutim, ne veruje dokazima jer cinik ne veruje da je bilo ko sposoban objektivno pružiti dokaze. Cinik bi radije ostao sumnjičav nego rizikovao da bude prevaren, i stoga cinik one koji preuzimaju takve rizike vidi kao prevarante. Iz tog razloga cinik je u stanju da otkrije nihilizam drugih izazivajući ljude da brane svoj nedostatak cinizma, slično kao što pesimista otkriva nihilizam drugih izazivajući ljude da brane svoj nedostatak pesimizma.
Možda je najbolji primer otkrivateljskih sposobnosti cinika rasprava između Trasimaha i Sokrata u početnoj knjizi Platonove “Republike”. Trasimah je prvo predstavljen kroz ismevanje Sokrata jer je ispitivao druge o definiciji pravde, a zatim zahteva da bude plaćen kako bi im rekao šta je pravda zaista. Jednom umiren, Trasimah definiše pravdu kao trik koji su izmislili jaki kako bi iskoristili slabe, kao način da jaki preuzmu vlast manipulišući društvom tako da veruje da je poslušnost pravda. Trasimah dalje tvrdi da kad god je to moguće ljudi čine ono što je nepravedno, osim kada se previše plaše da će biti uhvaćeni i kažnjeni, te stoga Trasimah zaključuje da je nepravda bolja od pravde.
Kada Sokrat pokuša da opovrgne ovu definiciju upoređujući političke vođe sa doktorima, sa onima koji imaju moć, ali je koriste da pomognu drugima, a ne da pomognu sebi, Trasimah ne prihvata pobijanje kao drugi, već umesto toga pobija Sokratovo pobijanje. Trasimah optužuje Sokrata da je naivan i tvrdi da je Sokrat poput ovce koja misli da pastir koji štiti i hrani ovce to čini zato što je pastir dobar umesto da shvati da ih pastir tovi za klanje . Sokrat nikada nije u stanju da istinski ubedi Trasimaha da je njegova definicija pravde pogrešna, i zaista je Trasimahov cinizam toliko ubedljiv da Sokrat troši ostatak „republike” pokušavajući da dokaže da je pravda bolja od nepravde pokušavajući da opovrgne očigledan uspeh nepravedne ljude iznoseći metafizičke tvrdnje o efektima nepravde na dušu. Sokrat je stoga samo u stanju da se suprotstavi cinizmu u vidljivom svetu kroz veru u postojanje nevidljivog sveta, nevidljivog sveta za koji on tvrdi da je stvarniji od vidljivog sveta. Drugim rečima, Trasimahov cinizam je taj koji prisiljava Sokrata da otkrije svoj nihilizam.
Ovde možemo videti da je nihilizam zapravo mnogo bliži idealizmu nego cinizmu. Cinik se predstavlja kao realista, kao neko kome je stalo do postupaka, a ne namera, koji se fokusira na ono što ljudi rade, a ne na ono što se ljudi nadaju postići, ko se seća neuspelih obećanja iz prošlosti kako ne bi bio pometen u još ne promašenim obećanjima o budućnosti. Idealista, međutim, odbacuje cinizam kao beznadežno negativan. Fokusirajući se na namere, nade i budućnost, idealista je u stanju pružiti pozitivnu viziju kako bi se suprotstavio negativnosti cinika. Ali, odbacujući cinizam, da li idealista odbacuje i stvarnost.
Idealist, kao što smo videli kod Sokrata, nije u stanju da ospori cinički pogled na stvarnost i umesto toga je primoran da konstruiše alternativnu stvarnost, stvarnost ideja. Ove ideje mogu formirati koherentnu logičku priču o stvarnosti, ali to ni na koji način ne garantuje da su ideje nešto više od priče. Kako se idealista sve više fokusira na to kakva bi stvarnost trebala biti , idealista postaje sve manje zabrinut za to kakva je stvarnost . Utopijski pogledi idealista mogu biti uvjerljiviji od distopijskih pogleda cinika, ali distopijski pogledi su barem fokusirani na ovaj svijet , dok su utopijski pogledi, po definiciji, fokusirani na svijet koji ne postoji . Upravo iz tog razloga koristiti onostrani idealizam za opovrgavanje ovozemaljskog cinizma znači baviti se nihilizmom.
Nihilizam protiv apatije
Uz pesimizam i cinizam, nihilizam se često povezuje i sa apatijom. Biti apatičan znači biti bez patetike, biti bez osećaja, biti bez želje. Iako nam se povremeno daju izbori koji nas na ovaj ili onaj način posebno ne potresaju („Hoćeš li da jedeš italijansku ili kinesku?“), takvu nezainteresovanost oseća neko ko je apatičan sve vreme. Biti apatičan znači nebriga ni za šta. Pesimista oseća očaj, cinik oseća prezir, ali apatična osoba ne oseća ništa. Drugim rečima, na apatiju se gleda kao na nihilizam. Ali apatija nije nihilizam.
Apatija može biti stav („Nije me briga za to “) ili karakterna osobina („ Ništa me nije briga “). Međutim, u oba slučaja apatična osoba izražava lični osećaj (ili, preciznije, bezosećajnost ) i ne tvrdi kako bi se svi trebali osećati (ili, opet, ne osećati). Apatična osoba savršeno dobro razume da se drugi ljudi osećaju drugačije utoliko što oni uopste nešto osećaju. A budući da apatičan pojedinac ne oseća ništa, apatičan pojedinac ne oseća nikakvu želju da uveri druge da na sličan način ne bi trebali osećati ništa. Drugima je možda stalo, ali apatičnom pojedincu nije, i pošto njima nije stalo, apatičnom pojedincu nije stalo do toga da je drugima stalo.
Ipak, apatiju se i dalje često doživljava kao uvreda, kao uvreda, kao ukor od strane onih kojima je stalo. Na primer, u MTV-jevoj „Daria“ (1997–2002) — emisiji o „veoma apatičnom“ srednjoškolcu — Daria Morgendorffer i njena prijateljica Jane Lane vode sledeći razgovor:
DARIJA: Tragedija je pogodila školu a svi misle na mene. Popularan momak je umro, a sada sam ja popularna jer sam jadna riba. Ali nisam jadna. Ja jednostavno nisam kao oni.
JANE: Stvarno te to tera na razmišljanje.
DARIJA: Smešno. Hvala puno.
JANE: Ne! Zato žele da razgovaraju sa tobom. Kada kažu: „Uvek si nesrećna, Darija“, oni misle: „Ti misliš, Darija. Ja to mogu videti jer se ne smeješ. Sada je ovaj tip umro i to me nateralo na razmišljanje i od tog me boli glava i tera me da se prestanem smejati. Dakle, reci mi kako se nosiš sa razmišljanjem svo vreme, Daria, dok se ne vratis u svoje normalno stanje povrća.”
DARIJA: U redu. Pa zašto si me ti izbegavala?
JANE: Zato što sam pokušavala ne razmišljati.
Apatičan pojedinac tako može, poput pesimista i cinika, otkriti nihilizam drugih, iako, za razliku od pesimista i cinika, apatičan pojedinac to čini bez da zapravo pokušava. Dok pesimista i cinik izazivaju druge da objasne njihov nedostatak pesimizma ili cinizma, apatičan pojedinac je umesto toga onaj koga izazivaju drugi da objasni njegov ili njen nedostatak patosa. U pokušaju da navede apatičnu osobu da brine, osoba kojoj je stalo je primorana da objasni zašto joj je stalo, objašnjenje koje može otkriti koliko je smislen (ili besmislen) razlog zbog kojeg osoba ima brigu.
Apatičnu osobu nije briga. Međutim, nebriga nije isto što i briga ni o čemu. Apatična osoba ne oseća ništa. Ali nihilista ima osećanja. Samo ono za šta nihilista ima osećanja nije samo po sebi ništa . I zaista, zato što je nihilista u stanju da ima tako jaka osećanja, jaka osećanja za nešto što nije ništa, nihilista nije i ne može biti apatičan. Nihilisti mogu imati simpatiju, empatiju i antipatiju, ali ne mogu imati apatiju.
Niče je pokušao da demonstrira osećanja koja deluju u nihilizmu u svom argumentu protiv onoga što je nazvao „moral sažaljenja“. Moral sažaljenja smatra da je dobro osećati sažaljenje prema onima koji su u nevolji, a posebno je dobro biti dirnut takvim sažaljenjem da se pomogne onima koji su u nevolji. Ali, prema Ničeu, ono što često motiviše želju za pomoći jeste to kako smo u stanju da vidimo sebe zahvaljujući tome kako vidimo druge u nevolji, posebno kako sebe vidimo kao sposobnih da pomognemo, kao dovoljno moćne da pomognemo.
Moral sažaljenja za Ničea nije u pomaganju drugima, već u uzdizanju sebe svođenjem drugih, svođenjem drugih na njihovu potrebu, na potrebu koju mi nemamo i koja otkriva koliko imamo nasuprot tome. Sažaljenje je nihilističko utoliko što nam omogućava da izbegnemo stvarnost, na primer, dozvoljavajući nam da osećamo da smo bolji nego što jesmo i da smo bolji od onih kojima je potrebno. Shodno tome, u mogućnosti smo izbeći da prepoznamo da smo možda samo imali više sreće ili smo bili privilegovaniji..
Moral sažaljenja nas tera da osećamo sažaljenje i da se osećamo dobro zbog sažaljenja. Imati takva osećanja je gore nego da ne osećamo ništa, jer ako se osećamo dobro kada osećamo sažaljenje, onda smo motivisani samo da pomognemo pojedincima prema kojima osećamo sažaljenje, a ne da pomognemo da se okončaju sistemske nepravde koje uopšte stvaraju takve jadne situacije. Dok nam apatija može pomoći da izbegnemo da budemo zaslepljeni svojim emocijama i da jasnije sagledamo situacije nepravde, umesto toga je verojatnije da će nas sažaljenje motivisati da održavamo nepravdu održavajući uslove koji nam omogućavaju da pomažemo potrebitima, koji nam omogućavaju da vidimo sebe kao dobro za pomaganje onima koje smatramo samo potrebitima .
Нема коментара:
Постави коментар