Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteksijea (1864), poslužio je kao osnova za sastavljanje poznatog dokumenta pod nazivom Protokol sionskih mudraca (1903). Po tom dokumentu, koji ima oblik zapisnika sa niza tajnih sastanaka (24, a po drugim verzijama 27) u Bazelu 1897, u vreme novog Cionističkog kongresa, Jevreji i masoni planiraju da sruše hrišćansku civilizaciju, pomoću liberalizma i socijalizma, i da sagrade svetsku državu no svojim pravilima.
Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteksijea nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji . Dijalog se vodi između Macchiavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Montesquiera, koji govori sa liberalnih pozicija.
Poglavlja Protokola od broja 1. do 19. prate Jollyijev Dijalog, od poglavlja 1. do 17. na mnogim mestima od reči do reči.
PRVI DEO: I -VIII
DRUGI DEO : VIII - XVII
TREĆI DEO : XVII-
___________________________________________
Peti dijalog- sadržaj
- Monteskje pobija ideju o neminovnosti despotizma.
- Makijaveli je uzeo ĉinjenice za opštee zakone.
- Postupni razvitak liberalnih ustanova od feudalnog sistema do predstavnićkog režima.
- Ustanove se kvare usled gubitka slobode. Treba je, dakle, pri uređenju vlasti brižno čuvati.
- Monteskje ne prihvata načelo o narodnom suverenitetu bez rezervi. O tome kako on shvata to naĉelo. O božanskom pravu, o čovekovu pravu.
___________________________________________
PETI DIJALOG
Monteskje: U nedoumici sam da li vam odgovoriti, Makijaveli, jer u vašim netom izgovorenim rečima ima Đavolskog ruganja, što u mojoj glavi rađa sumnju da vaš govor nije baš u potpunom skladu s vašim potajnim mislima. Posedujete, to je tačno, onu kobnu rečitost u kojoj se gubi svaki trag istine, i vi ste doista mračan duh, čije Ime - kad se i dan danas izgovori - izaziva jezu. Blagonaklono priznajem, međutim, da čovek mnogo gubi kad u prisustvu jednog tako moćnog duha zavlada muk; želim vas zato poslušati do kraja, želim vam čak i odgovoriti, premda od ovog časa polažem malo nade u pokušaj da vas razuverim. Upravo ste naslikali mračnu sliku modernoga društva; ne mogu znati odražava li ona stvarno stanje društva, ali je u svakom slučaju nepotpuna, jer pored zla postoji u svemu i svuda - i dobro, a vi ste mi pokazali samo zlo; niste mi, uostalom, dali ni mogućnost da proverim koliko ste u pravu, jer ne znam ni o kojim ste narodima, ni o kojim državama, hteli govoriti kad ste crtali tu crnu sliku savremenih običaja.
Makijaveli: Pa dobro, recimo da sam za primer uzeo zemlju koja je od svih evropskih nacija najdalje
otišla u civilizaciji, i na koju se, nestrpljiv sam to kazati, ponajmanje može primieniti portret što sam ga upravo nabacio…
Monteskje: Hoćete, dakle, govoriti o Francuskoj?
Makijaveli: Da, naravno.
Monteskje: U pravu ste, jer to je zemlja u koju su ponajmanje prodrle mračne doktrine materijalizma.
Francuska i dalje ostaje rasadnik velikih ideja i velikih strasti, o čijem izvoru mislite da je presušio, ali su upravo s tog mesta potekla ova velika načela džavnoga prava, kojima vi uošte ne nalazite mesta u vođenju državnih poslova.
Makijaveli: Možete dodati da je to i posvećeno polje iskustvenog proveravanja različitih političkih
teorija.
Monteskje: Ne znam uopšte za iskustvo - u Francuskoj, ali i drugde - od kojeg bi na trajniji način imalo koristi uspostavljanje despotizma kod savremenih naroda; i to je ono što mi pokazuje da vaše teorije o nužnosti apsolutne vlasti nisu u skladu sa zbiljom. Poznajem, do danas, samo dve drđave posve lišene liberalnih ustanova, a koje su stubokom izmenile svoje čisto monarhijsko načelo; to su: Turska i Rusija; ali, čak u slučaju ove potonje sile, ako pomnije pratite pokrete do kojih tamo dolazi, možda ćete pronaći simptome predstojećeg preobražaja. Nagoveštam da će se u više ili manje bliskoj budućnosti, a pod pretnjom neizbežnoga rasula, narodi vratiti despotizmu kao luci spasa; da će se organizovati u obliku velikih apsolutnih monarhija što su nalik onima u Aziji; ali, to je puko proročanstvo: a za koje će se vreme, molim vas lepo, vaše proročanstvo ispuniti?
Makijaveli: Za manje od jednog veka..
Monteskje: Vi ste prorok, dakle; jedn vek kažete, pa toliko smo onda na dobitku. Ali, dopustite mi
sada da vam kažem zašto se vaše proročanstvo ipak neće ispuniti. Moderna se društva ne smeju više
promatrati očima prošlosti. Njihovi običaji, stavovi i potrebe, sve se to proenilo. Ne treba se stoga, kad se radi o razmatranju njihovih sudbina, bezrezervno oslanjati na istorijske analogije. Posebno
izbegavati da se činjenice koje su tek slučajnosti uzimaju za opšte zakone, i da se nužnosti koje određuju takva stanja, ili takva razdoblja, pretvaraju u opšta pravila. Da li iz činjenice što se despotizam više puta u istoriji pojavljivao kao posledica društvenih nemira, sledi zaključak prema kojem despotizam treba uzeti kao pravilo? Da li iz ĉčinjenice što je mogao poslužiti kao prelazno rešenje u prošlosti, sledi zaključak da je despotizam u mogućnosti rešiti krize modernih društava? Nije li razumnije tvrditi da druge bolesti traže i druge lekove, drugi problemi druga rešenja, drugi, pak, društveni običaji druge politiĉke običaje? Prema nepromjenjivom jednom zakonu, društva teže sve višim stupnjevima savršenosti i napretka; večna ih je mudrost na to osudila, ako mogu tako reći; nije im dopustila kretanje u suprotnom pravcu. Taj napredak ona moraju ostvariti.
Makijaveli: Ili ih neće biti.
Monteskje: Ne preterujmo; društva nikada ne umiru za porođajnih muka. Kad su ustrojena na način koji im odgovara, njihove se ustanove mogu preinačiti, pasti u dekadenciju i nestati, ali su pre toga trajale vekovima. Tako su različiti narodi Evrope, kroz uzastopne preobražaje, prešli iz feudalnog u monarhijski sistem, iz čistog monarhijskog u ustavni poredak. Ovaj postupni razvitak, jedinstvo kojeg je zadivljujuće, nema u sebi ničega nepredvidiva; došao je kao nužna posledica pokreta koji se, pre no što se potvrdio u zbilji, već dogodio u ljudskome mišljenju.
Društva ne mogu imati druge oblike vladavine osim onih koji su u vezi s njihovim načelima, a vi se izjašnjavate protiv upravo tog apsolutnog zakona kad verujete da je despotizam spojiv s modernom
civilizacijom. Sve dok su narodi gledali na vrhovnu vlast kao na čisti izraz božanske volje, oni su se
bespogovorno predavali apsolutnoj vlasti; sve dok su njihove ustanove bile nedostatne da osiguraju
njihovo kretanje, oni su prihvatali samovolju. Ali, počev od dana kad su njihova prava bila priznata i
svečano objavljena, otkad su savršenije ustanove bile u mogućnosti na slobodan način razdvojiti sve
funkcije društvenog tela, politika je, kao isključiva nadležnost vladara, pala sa svog postolja, vlast je
postala prinadležnost javne domene, a umeće vladanja se prometnulo u čin upravljanja. Te su stvari
danas u državama tako uređene da se vladajuća sila doima tek kao pokretaĉ organizovnih snaga.
Ako pretpostavite da su ova društva zaražena svim vrstama korupcije, svim porocima o kojima ste
maločas govorili, ona će zasigurno krenuti brzim korakom k rasulu; ali zar ne vidite da argument koji iz toga izvlačite predstavlja pravi petitio principii5? Otkad to sloboda unizuje duše i iskvaruje karaktere? To nisu pouke istorije, jer ona posvuda i na najjasniji način potvrđuje da su najveći bili upravo najslobodniji narodi. Ako su se običaji u nekim delovima Evrope koje ne poznajem, kao što kažete, iskvarili, to znači da je tuda prošao despotizam, da se sloboda ugasila; treba je stoga očuvati tamo gde je ima, i ponovo uspostaviti tamo gde je više nema.
Ne zaboravite, mi smo u ovom trenutku na terenu principa, i ako se vaši razlikuju od mojih, ja samo tražim da ostanu nepromenjivi; ali, ja više ne znam gde sam kad vas slušam kako uznosite slobodu u antici, a žigošete je u modernim vremenima, odbacujete je ili prihvaćate, već prema vremenu i mestu. Te distinkcije, pretpostavljajući da su opravdane, ostavljaju netaknutim samo načelo, a ja se držim isključivo načela.
Makijaveli: Vidim da kao vešt kormilar izbegavate grebene, držeći se pučine. Opšte su postavke od
velike pomoći u raspravama; ali, priznajem, veoma sam nestrpljiv doznati kako će se dostojanstveni
Monteskje izvući s načelom narodnoga suvereniteta. Sve dosad nisam mogao primetim je li - ili nije -
ukljuĉčen u vaš sistem. Prihvaćate li ga, ili ne?
Monteskje: Ne mogu odgovoriti na tako postavljeno pitanje.
Makijaveli: Znao sam da će se sam vaš razum uznemiriti pred takvom sablašću.
Monteskje: Varate se, Makijaveli. Ali, pre no što vam odgovorim, moram vas podsetiti na prirodu mojih spisa i karakter misije koju su ispunili. Vi ste moje ime učinili saodgovornim za bezakonja Francuske revolucije; to je veoma strog sud za filozofa koji se toliko razborito kretao u potrazi za istinom. Rođen u veku duhovnoga vrenja, uoči revolucije koja će mojoj domovini odeti stare oblike monarhijske vladavine, mogu reći da nijedna od budućih posledica tog pokreta koji se odvijao u idejnoj sferi nije promakla mome pogledu. Nisam mogao smetnuti s uma da će sistem podele vlasti nužno jednoga dana premestiti težište suvereniteta.
To načelo, malo poznato i slabo određeno, posebno pogrešno primenjeno, moglo je izazvati stravične nesporazume i stubokom potresti francusko društvo. Svest o tim opasnostima postala je pravilom kojim sam se rukovodio u svojim delima. Tako, dok su nepromišljeni novatori, napadajući direktno sam izvor vlasti, i ne znajući pripremali strahovitu katastrofu, ja sam se isključivo odavao proučavanju oblika slobodnih vladavina, iznalaženju načela, u pravom smislu te reči, koja vode njihovom uspostavljanju. Više državnik nego filozof, više zakonoznalac nego teolog, praktični zakonodavac - ako mi je dopušteno upotrebiti taj presmeli izraz - više nego teoretik, verovao sam da činim više za svoju zemlju ako je budem poučavao kako da sama sobom vlada, nego ako budem dovodio u pitanje samo načelo autoriteta. Neka mi Bog oprosti što pokušavam sebi dati veće zasluge na račun onih koji su, kao i ja, iskreno tragali za istinom! Svi smo počinili greške, ali neka svako odgovara za svoja dela.
Da, Makijaveli, i to je ustupak koji vam bez oklevanja želim učiniti, imali ste pravo maločas, kad ste govorili o tome kako se oslobođenje francuskog naroda trebalo odvijati u skladu s višim načelima koja određuju život ljudskih društava, i neka vam ova ograda pomogne nazreti sud što ću ga izneti o načelu narodnog suvereniteta.
Ponajpre - ne prihvatam uopšte naziv koji bi iz suvereniteta isključivao najprosvećenije slojeve društva. Ova je napomena od fundamentalnog značaja, jer, po njoj, država će biti čista demokracija ili
predstavnička država. Ako suverenitet negde počiva, onda počiva u celoj naciji; nazvao bih ga stoga
nacionalnim suverenitetom. Ali, ideja o tom suverenitetu nije apsolutna, već relativna istina. Suverenitet ljudske moći odgovara jednoj duboko subverzivnoj ideji, suverenitetu čovekova prava; to je materijalistiĉka i ateistička doktrina koja je Francusku revoluciju gurnula u krvoprolića i, nakon preterane opijenosti nezavisnošću, nametnula joj sramotu despotizma. Pogrešno bi bilo reći da su nacije apsolutni gospodari svoje sudbine, jer njihov je suvereni gospodar sam Bog, i one nikada neće izaći izvan dosega njegove moći. Da imaju apsolutni suverenitet, one bi mogle sve, čak i protiv večne pravde, čak i protiv Boga; no ko bi se usudio ići tako daleko? Ali, načelo božanskoga prava, sa značenjem koje mu se uopšteno pripisuje, nije ništa manje zlokobno, jer narode prepušta mračnjaštvu, samovolji, ništavilu, logički uspostavlja kastinsko uređenje, od naroda pravi stado robova - vođeno, kao u Indiji, rukom sveštenika - u večnome strahu od gospodareva biča. Kako bi moglo biti drugačije? Ako je suveren od Boga poslan na Zemlju, onda ima svu vlast nad ljudskim stvorenjima što su mu potčinjena, i ta vlast ne bi imala drugih kočnica osim opštih principa o pravičnosti, a koje je uvek lako pogaziti.
Upravo u polju koje razdvaja ta dva krajnja toka misli, zapodenule su se žestoke bitke strančarskoga duha; jedni viču: Nema božanskoga autoriteta! drugi: Nema ljudskoga autoriteta! O Svevišnja Providnosti, moj se razum protivi prihvatanju jedne ili druge od tih alternativa; obe su mi - podjednako - svetogrđe koje je pljunuto u lice Tvoje svekolike mudrosti! Između božanskoga prava koje isključuje čoveka i čovekova prava koje isključuje Boga postoji istina, Makijaveli; nacije su slobodne, isto kao i pojedinci, jer su u Božijim rukama. One imaju sva prava, sve vlasti, uz uslov da ih koriste po principima večne pravde.
Suverenitet je ljudski, u tom smislu što je po ljudima stvoren i što su ljudi ti koji ga održavaju; on je božanski, u tom smislu što je od Boga ustanovljen, i što se ne može održavati drugačije no sledeći principe koje je dao On.
_____________________________________________
Šesti dijalog - sadržaj
Nastavak o istom predmetu.
- Drevnost izbornoga načela. Ono je prvobitna osnova suvereniteta. Krajnje posledice narodnoga suvereniteta
- Revolucije neće biti učestalije pod delovanjem tog naĉela. Značajna uloga industrije u modernoj civilizaciji. Industrija je isto tako nepomirljiva s revolucijama koliko i s despotizmom.
- Despotizam je toliko izašao iz obiĉaja u najrazvijenijim društvima Europe, da Monteskje izaziva
Makijavelija da mu pokaže način na koji bi ga povratio.
-Makijaveli prihvata izazov i započinje dijalog o tom predmetu.
ŠESTI DIJALOG
Makijaveli: Želeo bih da povučemo jasne konsekvence. Dokle se prostire Božija ruka nad čovečanstvom?
Ko je taj koji stvara suverene?
Monteskje: To su narodi.
Makijaveli: Zapisano je: Per me reges regnant6 Što doslovno znači: Bog stvara kraljeve.
Monteskje: To je prevod namenjen Vladaru, o Makijaveli, i posudili ste ga od jednog od svojih
najpoznatijih učenika u ovom veku , ali to nije prevod iz Svetoga pisma. Bog je ustanovio
suverenitet, ali ne ustanovljuje suverene. Njegova svemoćna desnica se ovde zaustavlja, jer tu počinje
čovekova slobodna volja. Kraljevi vladaju prema mojim zapovedima, moraju vladati po mome zakonu - takav je smisao božanske knjige. Da je drugačije, onda bi trebalo reći da je Providnost postavila kako dobre tako i loše vladare; trebalo bi se pokloniti pred Neronom kao i pred Titom, pred Kaligulom kao i pred Vespazijanom. Ne, Bog nije hteo da najsvetogrdnije vladavine mogu prizivati njegovu zaštitu, da se najogavnije tiranije mogu pozivati na njegovu investituru. On je narodima, kao i kraljevima, prepustio odgovornost za njihova dela.
Makijaveli: Sumnjam da je sve to što kažete posve pravoverno. U svakom sluĉaju, po vama, narodi su ti koji raspolažu suverenim autoritetom?
Monteskje: Pripazite da se, osporavajući to, ne okomite na jednu posve zdravorazumsku istinu. Nije to nikakva novost u istoriji. U starim vremenima, u srednjem veku, posvuda tamo gde se gospodstvo
uspostavilo bez najezda ili osvajanja, suverena je vlast stvorena slobodnom voljom naroda, biranjem kao njenim izvornim oblikom. Da navedem samo jedan primer - u Francuskoj je tako glavar karolinške loze nasledio Klodvigove potomke, i vladalaĉka kuća Igoa Kapeta zamenila dinastiju Karla Velikoga. Nema sumnje, pravo nasledstva postavilo se namesto izbornosti. Slava pokazanih zasluga, javno priznanje i tradicije ustalili su suverenitet u krilu glavnih evropskih porodica, i ništa nije bilo legitimnije od toga. Ali, načelo nacionalne svemoći je potvrđivano kroz revolucije i uvek bilo spominjano pri posvećivanju novih vlasti. To je jedno davnašnje i pretpostavljeno načelo koje se samo na konkretniji način ozbiljilo u različitim ustavima modernih država.
Makijaveli: Ako narodi biraju svoje gospodare, onda ih oni mogu također, zar ne, i svrgnuti? Ako imaju pravo uspostaviti oblik vladavine koji im odgovara, ko će ih onda sprečiti da ga po svome hiru i menjaju? Iz vaših doktrina neće proisteći režim poretka i slobode, nego neograničeno razdoblje
revolucija.
Monteskje: Nemojte brkati pravo sa zloupotrebom do koje može doći za njegova vršenja, niti načela s njihovim primenama; ta su razlikovanja od fundamentalnog znamenja, bez njih ne bi bilo kraja
nesporazumima.
Makijaveli: Nemojte se ponadati da ćete mi umaknuti od vas tražim logičke konsekvence; ako želite,
uskratite mi to zadovoljstvo. Ali, želeo bih znati, da li, po vašim načelima, narodi imaju pravo srušiti
suverena?
Monteskje: Da, u krajnjim slučajevima i iz pravednih pobuda.
Makijaveli: Ko će suditi o krajnjim slučajevima i o pravednosti tih krajnosti?
Monteskje: A ko bi, po vama, to trebao biti, ako ne narodi sami? Zar od početka sveta nije bilo tako? To je, nema sumnje, strašna ali spasonosna, neizbežna kazna. Kako ne vidite da bi ih protivna doktrina - ona koja bi ljudima nalagala poštivanje i najgnusnijih vladavina - vratila pod jaram monarhijskoga fatalizma?
Makijaveli: Vaš sistem pokazuje jednu jedinu manjkavost: polazi od nepogrešivosti narodnog razuma; ali, zar narodi nemaju, kao i ljudi, svoje strasti, svoje zablude, svoje nepravde?
Monteskje: Kad narodi budu počinili greške, bit će kažnjeni, kao i ljudi koji su se ogrešili o moralni
zakon.
Makijaveli: Kako?
Monteskje: Biće kažnjeni nedaćama nereda, anarhije i samog despotizma. U iščekivanju Božije, na Zemlji nema druge pravde.
Makijaveli: Upravo ste izustili reĉ "despotizam"; vidite da se sve vrti oko toga.
Monteskje: Taj prigovor nije dostojan vašega velikog duha, Makijaveli; prepustio sam se krajnjim
konsekvencma načela koje osporavate, a to je bilo dovoljno da i sam pojam istinitog bude izopačen. Bog nije podario narodima ni moć ni volju da tako menjaju oblike vladavine koji su bitan obrazac njihova opstanka. U politiĉkim zajednicama, kao organiziranim porecima, priroda stvari sama po sebi ograničava širenje slobodnih sila. Domašaj vašega argumenta treba se ograničiti na ono što je razumu prihvatljivo.
Verujete da će revolucije pod uticajem modernih ideja biti učestalije; ali, neće tako biti; a moguće je da budu i ređe no dosad. Nacije danas žive, kao što maločas rekoste, od industrije, i ono što vam izgleda kao uzrok sužanjstva, istovremeno je načelo i reda i slobode. Industrijske civilizacije proizvode tolike nedaće koje ne želim uopšte prikrivati, ali ne treba negirati njihove dobrobiti, ni izopačavati njihova nagnuća.
Društva što žive od rada, razmene i kredita jesu bitno hrišćanska društva, ma što se o tome govorilo, jer svi ti tako moćni i tako različiti oblici industrije ne znače, u biti, ništa drugo do primenu nekih od velikih moralnih ideja što su preuzete iz hrišćanstva, izvorišta svake snage i svake istine.
Industrija igra toliko značajnu ulogu u razvitku modernih društava da se, sa stajališta na koje se
postavljate, ne bi mogao izvesti nijedan tačan proračun, ako ne biste uzeli u obzir njen uticaj; i taj uticaj nipošto nije onakav kakvim ste ga odredili. Nauka koja istražuje odnose industrijskog života i principi koji se iz toga izvlače sušta su suprotnost načelu koncentracije vlasti. Tendencija je političke ekonomije da se na politički organizam gleda kao na nužan, premda veoma skup mehanizam, čije opruge treba pojednostaviti, a ulogu vlade svesti se na toliko elementarnih funkcija da je, možebiti, najveći nedostatak u tome što joj uklanja svaki ugled. Industrija je smrtni neprijatelj revolucija, jer bez društvenog poretka ona stradava, a s njom prestaje i životvorni pokret modernih naroda. Ona ne može bez slobode, jer i živi samo od slobode; i, zapamtite dobro, slobode u stvarima industrije nužno rađaju političke slobode, u toj meri da se moglo reći kako su industrijski najnapredniji narodi upravo oni koji uživaju najviše slobode. Ostavite se Indije, zaboravite Kinu, one žive pod slepim udesom apsolutne monarhije, okrenite pogled Evropi i - videćete.
Iznova ste spomenuli reč despotizam. Neka vam ne bude zapoveđeno, Makijaveli, vi čiji tmurni duh poznaje sve podzemne staze kao svoj dlan, sve tajanstvene mahinacije, sve lukavštine zakona i vladanja pomoću kojih se može ukrotiti rad ljudskih ruku i glave, vi koji prezirete ljude, koji priželjkujete strašne istočnjačke vladavine, vi čije se političke doktrine oslanjaju na užasavajuće teorije indijske mitologije - hoćete li reći, zaklinjem vas, kako mislite pristupiti uspostavi despotizma među narodima čije državno pravo, u bitnome, počiva na slobodi, čiji moral i vera teraju u istom pravcu, mešu hrišćanskim narodima koji žive od trgovine i industrije, među državama čiji je politiĉki život izložen javnosti štampe, koja tako baca snopove svetlosti i do najmračnijih uglova vlasti; napregnite sve strune svoje moćne mašte, tražite, izmišljajte, i ako vam pođe za rukom da rešite taj problem, s vama ću, zajedno, izjaviti da je moderni duh pobeđen.
Makijaveli: Pripazite, izlažete se velikoj pogibelji, mogao bih vas držati za reč.
Monteskje: Samo izvolite, preklinjem vas.
Makijaveli: Mislim da neću propustiti takvu priliku.
Monteskje: Uskoro, za koji sat možda, rastaćemo se. Ovi su vam predeli posve nepoznati, sledite me
po ovim zavojima kojima ćemo proći duž ovog mračnog putcljka. Moći ćemo tako za koji sat odložiti
smrkavanje koje se dolje već vidi.
________________________________________
Sedmi dijalog- sadržaj
Makijaveli ponajprije uopštava sistem koji namerava primeniti.
Njegove su doktrine za sva vremena; i u ovom veku ima unučad koja znaju ceniti njegove nauke.
Radi se samo o tome da se despotizam uskladi s modernim običajima.
- Glavne primedbe koje on izvlaĉi u cilju zaustavljanja kretanja modernih društava. Unutarnja i vanjska politika. Nova pravila po ugledu na industrijski poredak. Od kakve koristi mogu biti štampa, govornica i pravne smicalice.
- Kome treba dati vlast.
O tome kako se preko tih razliĉitih sredstava menja karakter najneukrotivije nacije tako da prihvata
tiraniju kao neki od najmanjih azijskih naroda.
- Monteskje traži od Makijavelija da se kani opštosti , daje mu za primjer državu utemeljenu na
predstavniĉkim telima i od njega traži da pokaže kako će mu poći za rukom da joj nametne apsolutnu
vlast.
___________________________________________
SEDMI DIJALOG
Makijaveli: Ovde se možemo zaustaviti.
Monteskje: Slušam vas.
Makijaveli: Moram vam ponajpre reći da ste posve krivo gledate na primenu mojih načela. U vašim oĉčima despotizam se uvek vezuje uz zastarele oblike istočnjačkoga monarhizma, ali ja ga ne zamišljam takvim; s novim društvima potrebni su i novi postupci. Da bi se danas vladalo, nije potrebno pribegavati silnim bezakonjima, odrubljivanjima glave neprijateljima, guljenju podanika do kože, deljenju kazni kapom i šapom; ne, smrt, pljačka i fizička mučenja ne mogu igrati druge, osim pomoćne uloge u unutrašnjoj politici modernih država.
Monteskje: Ugodno je, nema što, od vas to čuti.
Makijaveli: Nesumnjivo, u meni nema ni traga divljenja, moram priznati, prema vašoj civilizaciji cilindra i fraka; ali verujte mi, hodam u korak s vremenom; snaga doktrina kojima je pripisano moje ime i jest u tome što se one prilagođavaju svim razdobljima i svim situacijama. Makijaveli danas ima unučad koja zna cenu njegovih pouka. Verovalo se da sam prestar, a svakoga dana na Zemlji se i dalje potvrđujem.
Monteskje: Šalite se?
Makijaveli: Poslušajte i prosudite sami. Ne radi se danas toliko o tome da se ljudi prisiljavaju, koliko da ih se razoruža, ne toliko da se uguše njihove političke strasti, koliko da ih se nadjača, ne da se svladaju njihovi nagoni, koliko da ih se zavede, ne toliko da se zabrane njihove ideje, koliko da ih se promeni na taj način što ćemo ih prisvojiti.
Monteskje: Kako to? Ne razumem taj jezik.
Makijaveli: Dopustite; to je moralna strana politike, ubrzo ćemo se dotaknuti praktičnih primena.
Najdublja tajna vladanja sastoji se u slabljenju javnoga duha, toliko da se potpuno prestane zanimati za ideje i načela koji su danas pokretači svih revolucija. Narodi su se, kao i pojedinci, u svim vremenima zadovoljavali rečima. Prividi su im gotovo uvek dovoljni, pa stoga i ne traže više. Mogu se, dakle, uspostaviti prividne ustanove koje odgovaraju podjednako prividnim govorima i idejama; potrebno je samo imati dara da se ta liberalna frazeologija preuzme od stranaka kojima služi kao oručje u borbi protiv vlasti. Njome treba kljukati narod do zasićenja, do gaženja. Danas se često govori o moći javnoga mnenja, a ja ću vam pokazati da će ono - ako se dobro poznaju skrivene poluge vlasti - izražavati ono što mi budemo hteli. Ali, pre nego i pomislimo da ga preusmeravamo, treba ga ošamutiti, zbuniti ga svom silom čudnovatih protivrečnosti, delovati na nj neprestanim iznenađenjima, zaslepiti ga svakojakim preokretima, neprimetno ga skrenuti s njegovog puta. Evo jedne od velikih današnjih tajni: znati na koji je način moguće dočepati se predrasuda i narodnih strasti, tako da bi se u načela unela zbrka - što čini nemogućom svaku slogu mežu onima koji govore istim jezikom i imaju iste interese.
Monteskje: Kamo smerate s tim rečima čija nejasnoća krije nešto zlo?
Makijaveli: Ako mudri Monteskje kani zameniti politiku osećanjima , morao bih se onda ovde zaustaviti; nije mi bila namera postaviti se na stajalište morala. Vi ste mi uputili izazov da zaustavim pokret u vašim društvima koja neprestano saleće duh anarhije i pobune. Hoćete li mi onda dopustiti da vam izložim kako mislim rešiti taj problem? Možete sačuvati svoju mirnu savest tako što ćete primiti ovu tezu iz puke radoznalosti.
Monteskje: Neka bude.
Makijaveli: Predosećam, uostalom, da od mene tražite preciznije napomene; doći ću i do toga; ali,
dopustite da vam ponajpre kažem pod kojim se bitnim uslovima vladar danas može nadati učvršćenju
svoje vladavine. Moraće se, pre svega drugog, posvetiti uništenju stranaka, raspuštanju kolektivnih
snaga svuda tamo gde su uzele maha, paraliziranju individualne inicijative u svim njenim oblicima;
samim tim doći će do slabljenja karaktera, i sve će ruke malaksati, prepuštajući se sužanjstvu. Apsolutna vlast neće više biti slučaj, postaće nasušnom potrebom. Ove političke pouke nisu od juče, ali, kao što rekoh, postupci bi morali biti novi. Veliki deo takvih rezultata mogao bi se dobiti jednostavnim policijskim i upravnim uredbama. U svojim tako divnim i tako dobro ustrojenim društvima, na mesto ste apsolutnih vladara postavili Čudovište koje se zove država, novog Brijareja s rukama koje dopiru svuda, divovski organizam tiranije u čijoj će se seni despotizam stalno obnavljati. Pa kad je tomu tako, ništa neće biti lakše nego - pozivanjem na državu - dovršiti tajnovito delo o kojem sam vam malopre govorio, a sredstva delovanja, možda i najmoćnija, biće ona koja će se preuzeti upravo od tog istog industrijskog poretka što u vama izaziva toliko divljenja. Jedino uz pomoć uredbi vlast će stvoriti, na primer, goleme financijske monopole, rezervoare javnoga
bogatstva, od kojih će toliko zavisiti sudbina svih privatnih bogatstava da će biti i profućkana zajedno s državnim kreditom, sutradan nakon neke političke katastrofe. Vi ste ekonomista, Monteskje, i procenite sami vrednost ovakve mahinacije.
Predsednik vlade, svi moji ukazi, sve moje uredbe težiće uvek istome cilju: uništenju kolektivnih i
individualnih snaga; prekomernom razvitku prevlasti države, što bi od nje imalo učiniti suverena koji štiti, promiče i nagrađuje.
Evo i jedne druge mahinacije, a preuzimam je od industrijskog poretka: plemstvo je danas nestalo kao politiĉka snaga; ali, zemljovlasnička buržoazija je po vlast još uvek opasna snaga otpora budući da je, po samoj svojoj biti, nezavisna; biće je možda nužno osiromašiti, ili čak potpuno uništiti. Za to će biti dovoljno povećati poreze na zemljišne posede, ili održavati poljoprivredu na relativno niskom stepenu razvitka, a, zauzvrat, svim snagama razvijati trgovinu i industriju, poglavito špekulaciju; jer bi čak i napredak industrije - stvaranjem većeg broja nezavisnih imetaka- mogao biti opasan.
Protiv veleindustrijalaca i tvorničara delovaće se uspešno podsticanjem nesrazmernog luksuza,
povišicama plata, silovitim napadajima na sama izvorišta proizvodnje. Nema potrebe da dalje razvijam ove ideje, jer vi i te kako dobro naslućujete pod kojim bi se okolnostima i izgovorima sve to provelo.
Interes naroda - čak i svojevrsni žar za slobodom, za velikim ekonomskim principima - lako bi, ako bi se htelo, prikrili pravi cilj. Nemam potrebe još i naglašavati kako bi održavanje moćne vojske - koja bi se stalno uvežbavala i jačala zahvaljujući vanjskim ratovima -moralo biti neophodna dopuna celoga sistema; u državi ne bi trebalo da postoji niko drugi osim proletera, vojnika i nekolicine milionera.
Monteskje: Nastavite.
Makijaveli: Toliko što se tiče unutrašnje politike. A vani - s kraja na kraj Evrope treba podsticati
revolucionarno vrenje koje se kod kuće guši. Iz toga nastaju dve krupne prednosti: liberalna agitacija u vanjskome svetu prikriće njeno potiskivanje u zemlji. Povrh toga, sve druge sile se drže u strahu, pa je moguće kod njih uvoditi reda ili nereda, po volji. Pravi bi pogodak bio da se kabinetskim spletkama zamrse svi konci evropske politike, tako da igramo sad na jednu, sad na drugu silu s kojom pregovaramo.
Nemojte pomisliti da bi se ta dvoličnost, ako je odvažna, mogla okrenuti protiv suverena. Aleksandar VI i tako ništa drugo nije ni radio u svojim diplomatskim pregovorima nego obmanjivao, pa ipak mu je to uvek polazilo za rukom, toliko je bio vičan tom lukavstvu7 . Ali, u onome što vi danas nazivate službenim nastupom treba negovati i upražnjavati upadljiv kontrast - neće se moći dovoljno nahvaliti duh lojalnosti i pomirljivosti; narodi, koji i tako vide samo privid stvari, hvaliće mudrost suverena koji se bude znao tako ponašati.
Na svaku unutrašnju agitaciju mora se odgovoriti vanjskim ratom; na svaku preteću revoluciju opštim
ratom; ali, kako u politici reči ne smeju nikada biti u skladu s delovanjem, potrebno je da u tim različitim okolnostima vladar bude dovoljno umešan da svoje istinske naume preruši hinjenim namerama; mora uvek, kad provodi ono što je potajno naumio, ostavljati dojam popustljivosti na pritiske javnosti. Da rezimiram celi sistem - revolucija je u državi obuzdavana strahom od anarhije, s jedne, i bankrotom, s druge strane, i, sve u svemu, opđtim ratom. Uz pomoć kratkih naznaka koje sam usput nabacio mogli ste uočiti kakvu je važnu ulogu i u ovodobnoj politici pozvano igrati govorničko umeće. Daleko od toga da bih omalovažavao štampu - u što ćete se moći i sami uskoro uveriti - jer, kad ustreba, znaću se poslužiti tom tribinom; bitno je da se protiv svojih protivnika upotrebe sva sredstva koja bi on mogao okrenuti protiv vas. Ne zadovoljavajući se samo osloncem na prisilnu snagu demokracije, hteo bih, iz bogatog repertoara pravnih suptilnosti, preuzeti neka od najoštroumnijih rešenja. Kad se donose odluke koje mogu izgledati nepravične i ludo odvažne, od
bitnog je značenja da ih se umije objaviti u odgovarajućim izrazima, da ih se zna opravdati najuzvišenijim razlozima morala i prava. Vlast o kojoj sanjam - daleko od toga da ima, kao što možete i sami videti, varvarske običaje - treba k sebi privući sve snage civilizacije i sve darovite ljude društva. Treba se okružiti publicistima, advokatima, pravnicima, ljudima praktičnim i upućenim u poslove uprave, ljudima koji temeljito poznaju sve tajne, sve osnovne poluge društvenog života, koji, svi redom, govore strane jezike, koji su izučavali čoveka u svim sredinama. Treba ih uzeti odasvud, bilo gde, jer takvi ljudi prave neverovatne usluge svojim oštroumnim postupcima koje primenjuju u politici. Uz njih, potrebno je i čitavo mnoštvo ekonomista, bankara, industrijalaca, kapitalista, ljudi koji imaju projekte, koji poseduju milione, jer će se sve, u osnovi, svesti na pitanje brojki.
U pogledu vodećih dostojanstava, najviših položaja u vlasti, treba urediti tako da budu dojeljena onima koji su se svojim prijašnjim funkcijama i karakterom toliko udaljili od ostalih da ih deli duboki ponor i koji, u slučaju promene vlasti, nemaju šta drugo očekivati osim smrti ili progonstva, te su stoga primorani braniti do poslednjega daha sve postojeće.
Na trenutak pretpostavite da na raspolaganju imam ta različita duhovna i materijalna sredstva koja sam vam upravo izložio, i dajte mi bilo koju, kažem, bilo koju, naciju! U Duhu zakona držite da je od
kapitalnog značenja ne menjati karakter nacije8, kad se hoće sačuvati njena izvorna snaga, a ja vam ne tražim ni dvadeset godina pa da na najpotpuniji način preobrazim najneukrotiviji od svih evropskih karaktera, i da ga učinim isto toliko pokornim prema tiraniji kao što je pokoran i karakter nekog od najmanjih azijskih naroda.
Monteskje: Upravo ste, poigravajući se, ispisali novo poglavlje svoga Vladara. Ma kakve bile vaše
doktrine, ja ih neću osporavati, ali bih izneo samo jednu primedbu. Belodano se vidi da niste ispunili
preuzeto obećanje; upotreba svih tih sredstava pretpostavlja postojanje apsolutne vlasti, a ja sam vas pitao kako ćete je moći uspostaviti u političkim zajednicama koje počivaju na liberalnim ustanovama.
Makijaveli: Vaša je primedba više nego opravdana i ja je nipošto ne kanim odbaciti. Ovaj početak je bio tek prolog.
Monteskje: Nudim vam državu utemeljenu na predstavničkim telima, monarhiju ili republiku; govorim vam o naciji koja odavno i dobrano poznaje slobodu i pitam vas -kako ćete se, počev od toga, moći vratiti na apsolutnu vlast?
Makijaveli: Ništa lakše od toga.
Monteskje: Da vidimo.
DRUGI DEO
______________________________________
Osmi dijalog
- Makijavelijeva politika na delu ; Uništenje ustanovljenog poretka pomoću državnog udara.
Oslanjanje na narod i promena celokupnog zakonodavstva za trajanja diktature.
- Nužnost da se nakon državnog udara zavede teror. Krvavi pakt s vojskom. O tome da uzurpator treba izdati novac sa svojim likom.
On će doneti novi ustav i neće se plašiti da za osnovu uzme velika načela modernoga prava.
- Kako će mu poći za rukom izigrati ta načela i postupno ih ukloniti.
OSMI DIJALOG
Makijaveli: Za hipotezu uzimam onu koja mi je posve strana, državu, dakle, ustanovljenu u
republikanskom obliku. S jednom monarhijom uloga koju sam sebi namenio bila bi odveć laka. Uzimam Republiku, jer s takvim i sličnim oblicima vladavine naići ću na otpor - čak nepremostiv, na prvi pogled - na planu ideja, običaja i zakona. Je li vam po volji takva hipoteza? Pristajem da sami odredite veličinu države, pretpostavljam da ima sve ustanove koje jamče slobodu, i postavljam vam sada samo jedno pitanje: Verujete li da je vlast u zaklonu od bilo kojeg nasrtaja od onog što se danas naziva državnim prevratom?
Monteskje: Ne, istina je; ali - saglasićete se sa mnom takav bi pothvat bio posebno težak u političkim
društvima utvrđnim na savremeni način.
Makijaveli: A zašto bi bio težak? Zar ta društva nisu, kao što je uvek i bilo, izložena delovanju frakcija? Zar ne nailazimo posvuda na klice građanskoga rata, na stranke, na pretendente?
Monteskje: To je moguće; ali, verujem da će mi i s malo reči biti lako dokazati kako grešite. Te
uzurpacije, nužno krajnje retke, jer su skopčane s brojnim opasnostima i oprečne ovovremenim običajima, čak i pod pretpostavkom da uspeju, ni u kom slučaju neće imati ono značenje koje im vi pripisujete.
Promena vlasti ne bi vodila promeni ustanova. Neki će pretendent uzdrmati vrh države, što se tu može; njegova će stranka pobediti, i to prihvatam; vlast je u drugim rukama i to je sve; ali, državno pravo i sam temelj ustanova ostaju čvrsti. A to je ono do čega mi je stalo.
Makijaveli: Zar je stvarno istina da gajite toliku iluziju?
Monteskje: Dokažite suprotno.
Makijaveli: Dopuštate mi, dakle, za trenutak, uspeh oružanog pothvata protiv uspostavljene vlasti?
Monteskje: Da.
Makijaveli: Pripazite dobro onda u kakvu se situaciju postavljam. Poništio sam trenutačno sve druge vlasti osim svoje vlastite. Ako ustanove koje se još drže mogu postaviti neke prepreke na mom putu, to je iz puke formalnosti; jer, u stvari, postupci moje volje ne mogu naići ni na kakav zbiljski otpor; i, naposletku, nalazim se u onom izvanzakonitom stanju što su ga stari Rimljani nazivali tako lepom i moćnom rečju: diktatura. To znači da u tom trenutku mogu biti sve što poželim, zakonodavac, izvršitelj zakona, čuvar zakona i - kao pride - "na konju", u pozi vrhovnog zapovednika vojnih snaga.
Zapamtite to. Pobedio sam uz pomoć jedne frakcije, što znači da je do toga moglo doći samo
zahvaljujući dubokom unutarnjem razdoru. Mogu se nasumce - ali, bez ikakva rizika da ćemo pogrešiti - pobrojati uzroci takvoga stanja. Sukob plemstva i naroda, naroda i građanstva. Drugačije, u biti, i ne može biti. Na površini, međutim, postoji zbrka ideja, mnenja, uticaja i suprotstavljenih strujanja, kao u svim državama u kojima se, makar i na trenutak, razmahala sloboda. Biće tu svakovrsnih političkih elemenata, ostataka nekoć pobedničkih a sada pobeđenih stranaka, neobuzdanih ambicija, uzavrelih pohlepa, neutažive mržnje, posvedašnjeg nasilja, ljudi svakojakih mnenja i svakojakih doktrina, obnovitelja staroga poretka, demagoga, anarhista, utopista, svih na delu i svi - svako sa svoje strane - zapeli da sruše postojeći poredak. Šta bi valjalo zaključiti iz takve situacije? Dve stvari: prvo - zemlja ima neodoljivu potrebu za odmorom i ništa neće odbiti onome koji će joj ga moći pružiti; drugo - usred takve stranačke podeljenosti ne postoji uopđtee stvarna snaga ili, još bolje, postoji samo jedna - a to je narod.
Ja sam pretendent koji igra na pobedu i - dobiva; pretpostavljam da je ime koje nosim, veliko istorijsko ime, kadro delovati na maštu masa. Kao Pizistrat, kao Cezar, kao Neron čak; osloniću se na narod; to je abc svakog uzurpatora. To je slepa sila koja će naći načina da sve što je učinjeno ostane nekažnjeno, to je autoritet, ime koja će sve zaklanjati. Narodu doista puca lajbek za sve vaše zakonske utvare i ustavne vaše garancije!
Frakcijska je graja zamrla. Pogledajte sada kakvim ću koracima krenuti dalje.
Sećate se principa koje sam u Vladaru izneo u pogledu očuvanja osvojenog podrulja. Uzurpator unutar države biva u sličnoj situaciji u kojoj se nalazi i osvajač. Osuđen je da sve obnavlja, da raspusti zatečeni državni aparat, da uništi grad i promeni običaje.
To je pravi cilj, ali u sadašnjim vremenima treba ga ostvariti zaobilaznim putevima, okolišajući, veštim mahinacijama i, koliko je moguće, bez nasilja. Zato neću uništiti ustanove, ali ću ih, jednu po jednu, dohvatiti nevidljivom rukom koja će poremetiti njihovo delovanje. Iako ću se redom okomiti na sudstvo , izborno uređenje, štampu, individualne slobode, obrazovanje. Nad tim prvobitnim zakonima dogradiću, ne ukidajući direktno to staro, celo novo zakonodavstvo koje će ponajpre zakloniti, a potom i posve ukloniti staro. Takve su moje opšte postavke, a sada ćete vieti detalje njihova izvođenja.
Monteskje: O, Makijaveli! Što i dalje niste u vrtovima palače Rućelaj da držite ona krasna predavanja! Kakva šteta što vas potomstvo ne može slušati!
Makijaveli: Budite spokojni; za onoga ko ume da čita sve je to već napisano u Vladaru.
Monteskje: Pa dobro, tu smo gde smo - sutradan po vašem državnom udaru. Šta ćete dalje uraditi?
Makijaveli: Jednu krupnu i jednu sitnu stvar.
Monteskje: Da krenemo s krupnom?
Makijaveli: S uspehom državnoga udara protiv uspostavljene vlasti ništa još nije gotovo, i stranke se
ne smatraju pobeženima. Još se tačno ne zna kolika je uzurpatorova moć, pa će je pokušati
testirati, dignuće se protiv njega s oružjem u ruci. To je trenutak kad se zavodi teror koji pogađa sav grad i prestravljuje i one najneustrašivije.
Monteskje: Što ćete učiniti? Rekli ste mi da ste se odrekli krvoprolića.
Makijaveli: Nije trenutak za plačljivi humanizam. Društvo je u opasnosti, dakle, u stanju legitimne obrane; krajnja neumoljivost, čak i okrutnost, sprečiće ubuduće nova krvoprolića. Ne pitajte me šta će se učiniti; potrebno je jednom zauvek prestraviti duhove, neka ih strah prožme.
Monteskje: Da, sećam se; to je ono što ste u Vladaru hteli pokazati groznom pričom o smaknuću
Borđije u Ćezeni9. Vi ste ostali isti.
Makijaveli: Ne, ne; videćete kasnije; ja tako postupam iz nužnosti, i zbog toga patim.
Monteskje: Ali, ko će proliti tu krv?
Makijaveli: Vojska! - ta velika deliteljica državne pravde - čija ruka nikada ne baca ljagu na svoje žrtve. Intervencijom vojske postižu se dva rezultata od najvećeg mogućeg značaja. Počev od tog trenutka, ona će, s jedne strane, biti zauvek u neprijateljstvu spram civilnog građansta koje je nemilice kaznila i, s druge, na neraskidiv će se način vezati uz sudbinu svoga poglavara.
Monteskje: I verujete da ta krv neće pasti i na vas?
Makijaveli: Da, jer u očima naroda suveren nema ništa s neumerenošću jedne soldateske koju nije uvek lako obuzdati. Za to bi mogli biti odgovorni generali i ministri koji će izvršavati samo moja naređenja. A oni će mi, u to vas uveravam, biti odani do poslednjega daha, jer znaju šta ih čeka
nakon mene.
Monteskje: To je, dakle, vaš prvi čin suverenosti! Da vidimo koji je drugi?
Makijaveli: Ne znam jeste li primetili kakvo je značenje malih koraka u politici. Nakon ovoga što sam upravo izložio, iskovaću, i u velikoj emisiji dati u opti caj, novi novac s mojim likom.
Monteskje: Sred tolikih teških državnih nedaća ta će mjera izgledati detinjastom.
Makijaveli: Stvarno tako mislite? Vidi se da niste imali državne funkcije. Ljudski lik utisnut na novcu predstavlja znak moći. U početku će se poneki ponositi pojedinac tresti od besa, ali će se vremenom naviknuti na to; i sami će moji neprijatelji morati držati moju sliku u novčaniku. Poznato je kako se čovek malo-pomalo navikava blagonaklonije promatrati crte lica koje je utisnuto na tvarnom znaku njegovih uživanja. Od dana kad je moj lik utisnut na novčanicama - ja sam kralj.
Monteskje: Priznajem da je to novina za mene, ali nastavimo. Niste zaboravili da su novi narodi skloni podariti sebi ustave koji su jamstva njihovih prava? S vašom vlašću koja je proistekla iz sile, s planovima koje mi otkrivate, vi ćete se možda naći zbunjeni pred tom temeljnom poveljom čija su sva načela, sve odredbe i sva pravila, suprotna vašim pojmovima o vlasti.
Makijaveli: Doneću drugi ustav, i to je sve.
Monteskje: I mislite da ste tako uklonili sve poteškoće?
Makijaveli: Gde su poteškoće? Nema druge volje, barem ne za sada, ni druge sile, osim moje, a za
osnovicu svoga delovanja uzimam narodni element.
Monteskje: Istina je. Ipak, ostajem i dalje sumnjičav: po onome što ste mi upravo rekli zamišljam da vaš ustav neće biti spomenik slobodi. Mislite da će biti dostatan jedan jedini nasilni pokret, jedno jedino uspešno nasilje da bi se nekoj naciji otela sva njena prava, sve njene stečevine, sve njene ustanove, sva načela po kojima je navikla živeti?
Makijaveli: Dopustite! Ne jurim nigde. Rekoh vam malopre da su narodi kao ljudi, više im je stalo do
privida no do same stvari; to je u politici pravilo kojeg ću se strogo pridržavati; hoćete li biti tako ljubazni da me podsetite na načela do kojih vam je ponajviše stalo - i videćete da moj položaj nije toliko neugodan koliko vam se čini.
Monteskje: Što će vam to, o Makijaveli?
Makijaveli: Ne bojte se ničega, navedite mi ih.
Monteskje: Nemam poverenja, priznajem.
Makijaveli: U tom slučaju, ja ću vas sam podsetiti. Spomenuli biste neizostavno načelo o podeli vlasti, slobodu govora i štampe, slobodu veroispovesti, individualnu slobodu, pravo na udruživanje, jednakost pred zakonom, nepovredivost vlasništva i stana, pravo na podnošenje pritužbi, slobodan pristanak na oporezivanje, razmernost kazne, neretroaktivnost zakona; je li dovoljno, ili hoćete da nastavim?
Monteskje: Mislim da je i to, Makijaveli, mnogo više no što je potrebno da bi se vaša vladavina dovela u neugodan položaj.
Makijaveli: Varate se, i to toliko očigledno, da ne vidim nikakvu neugodnost u tome da proglasim sva ta načela; i ja ću od njih, ako hoćete, sastaviti preambulu svoga ustava.
Monteskje: Već ste mi pružili dokaza da ste veliki čarobnjak.
Makijaveli: Nikakve čarolije tu nema, postoji samo politiĉka umješnost.
Monteskje: Ako ta načela stavite na sam početak svoga ustava, kako ćete onda izbeći njihovu primenu?
Makijaveli: Pazite dobro, ja sam rekao da ću proglasiti ta načela, ali vam nisam rekao niti da ću ih
napisati, niti da ću ih izrekom naznačiti.
Monteskje: Kako to mislite?
Makijaveli: Neću ući ni u kakvu rekapitulaciju; ograničiću se na to da narodu izjavim kako priznajem i potvrđujem velika načela modernoga prava.
Monteskje: Moram priznati da ne shvatam pravi smisao tog zatajivanja.
Makijaveli: Uskoro ćete priznati koliko je to važno. Ako bih izrekom pobrojao ta prava, moja bi sloboda delovanja bila ograničena pobrojanim načelima; a to ne želim. Izbegavajući da ih imenujem, izgledaće da sam dodelio sva, ne dodelivši nijedno posebno; to će mi kasnije omogućiti da uklonim, putem izuzeća, ona koja ću oceniti opasnima.
Monteskje: Sad razumem.
Makijaveli: Medu tim načelima, uostalom, jedna pripadaju političkom i ustavnom pravu, u pravom smislu te reči, druga privatnom građanskom pravu. To je ta razlika koja uvek treba služiti kao pravilo u vođenju apsolutne vlasti. Narodima je najviše stalo do njihovih građanskih prava i ja, ako ne budem morao, neću u njih dirati. Na taj će način barem jedan deo moga programa biti ispunjen.
Monteskje: A u pogledu političkih prava…?
Makijaveli: U Vladaru sam izneo tvrdnju koja nije ništa izgubila od svoje istinitosti: "Kad god se ljudima ne dira u imetak i u čast, oni su zadovoljni, pa se vladar mora boriti jedino s težnjama nekolicine koji se dadu obuzdati lako i na više načina."10 To je moj odgovor na vaše pitanje.
Monteskje: Moglo bi se reći da nije dovoljan; moglo bi vam se odgovoriti da su politička prava također čovekova dobra; i da je za njihovu čast i čast naroda i te kako važno da ih očuvaju i da, dirajući u njih, vi, u stvari, dirate u njihova dobra i njihovu čast. Moglo bi se dometnuti još i to da je očuvanje građanskih prava povezano s održavanjem političkih prava. Ko će građanima garantovati da ih -ukoliko ih danas lišite političke slobode - nećete sutra lišiti i individualne slobode; ako im danas dirnete u njihovu slobodu, nećete sutra dirnuti u njihov imetak?
Makijaveli: Istina je, taj je argument iznesen s mnogo žara, ali verujem da i sami uočavate njegovu
preteranost. Kao da i dalje verujete da su moderni narodi željni slobode. Jeste li predvideli slučaj kad je oni više ne žele, i možete li od vladara zahtevati da za njom više žude negoli i sami narodi? Hajde pitajte u vašim duboko olabavljenim društvima u kojima pojedinac živi isključivo u zatvorenom krugu svoga egoizma i svojih materijalnih interesa, pitajte najveći mogući broj ljudi, i videćete da će vam odgovoriti:
Šta će mi politika? Čemu sloboda? Zar sve vlade nisu iste? Zar se vlada nema pravo braniti?
Uostalom, zapamtite dobro, nije narod taj koji će držati takav govor; to će biti buržuji, industrijalci,
obrazovani krugovi, bogati, pismeni, svi oni koji su u stanju hvaliti vaše lepe doktrine o državnom pravu. Oni će me blagosloviti, oni će klicati da sam ih spasio, da su u položaju manjine, da su nesposobni sami sebe voditi. Molim vas lepo, nacije imaju neku čudnu tajnu ljubav prema odvažnim ljudima sile. Na sva nasilna dela koja nose znak umešnosti ćućete, uz divljenje koje nadačava svekoliko negodovanje: Nije to dobro, znam, ali kakvo umeće, pa to je sjajno odigrano, to je ono pravo!
Monteskje: Dolazimo, dakle, do profesionalne strane vaših doktrina?
Makijaveli: Ne, još smo u fazi provođenja. Otišao bih bio koji korak i dalje, svakako, da me niste terali na digresije. Nastavimo.
* Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea ( Prvi deo-I-V )
*Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea ( Prvi deo-IX-XII )
* Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea ( Prvi deo : XII -XV )
* Moris Žoli, Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea ( Drugi deo-XV-XVIII )
Нема коментара:
Постави коментар