Emil Cioran, Moja zemlja

Dobro se razumem u opsesiju. Bio sam joj podložan više no iko. Dobro znam koliko čovek može biti opsednut nekom idejom, kuda ga ona može odvesti, koliko ga zaneti, kakvim ga opasnostima ludila može izložiti, koliko netolerantnosti i idolatrije to podrazumeva, na koliko uzvišene bezobzirnosti prisiljava… Znam podjednako da je opsesija osnova strasti, izvor koji je izdržava i održava, tajna koja je čini trajnom. 
Mnogo pre svoje tridesete i ja sam upoznao strast, očajničku, agresivnu, bezizlaznu strast prema svojoj zemlji! Mojoj zemlji! U njoj sam tražio oslonac koji mi je bio potreban, ali ga nisam mogao naći ni u njenoj sadašnjosti ni u njenoj prošlosti. Od besa sam joj pripisao budućnost, skrpljenu od svega i svačega, ulepšanu, u koju nisam verovao. Naposletku sam se ostrvio na nju, na tu budućnost, zamrzivši je: pljunuo sam na svoju utopiju. Moja strastvena i suluda mržnja nije imala, da tako kažem, svoj predmet, jer se moja zemlja razdrobila naočigled. Želeo sam da bude moćna, ogromna i bezumna, kao zla sila, pred čijom će neminovnošću drhtati svet, a ona je bila malena, skromna, bez ijednog atributa da bi mogla opstati. Kad bih se udubio u njenu prošlost, našao bih samo zavisnost, rezignaciju, poniznost, a kad bih se okrenuo sadašnjosti, otkrio bih iste pogreške, jedne deformirane, druge netaknute. Ispitivao sam nemilosrdno, u mahnitoj želji da otkrijem nešto drugo, ali bezuspešno, sve je bilo tako bistro. Na kraju sam pomislio kako se ona ne može boriti s mojim ponosom, kako je u svakom pogledu premalena za moje zahteve. Nisam li tada bio napisao kako bih želeo da u sebi sjedinjuje “sudbinu Francuske i naseljenost Kine”? Sve je to bilo ludilo. No ludilo zbog kog sam patio, koje nije bilo bezopasno, jer je uticalo na moje zdravlje. Umjsto da svoje misli usmerim na nešto određenije, ja sam se vezao za svoju zemlju jer sam nejasno osećao da mi pruža razlog za hiljade muka, da ću, dokle god mislim na nju, imati na raspolaganju pravi rudnik patnji. Našao mi se pri ruci neiscrpan pakao u kojem je moj ponos mogao očajavati na moju štetu. Moja ljubav je bila samokažnjavanje i okrutan donkihotizam. Raspravljao sam beskonačno o sudbini zemlje koja nije imala sudbinu: bio sam, doslovno, prorok u pustinji. Uostalom, nisam sam lupetao i patio. Bilo je još takvih koji su imali u vidu nekakvu budućnost, u koju su verovali, premda ih je katkada obuzimala sumnja u opravdanost vlastitih očekivanja. Bili smo banda očajnika u srcu Balkana, osuđenih na neuspeh; a taj nam je neuspeh i jedino opravdanje.

Bili smo svesni činjenice da naša zemlja ne postoji; znali smo da postoji samo kao stvarnost našeg očajanja.
U to je doba bio osnovan neki pokret koji je hteo da reformiše sve, pa i prošlost. Nisam ni jednog časa iskreno verovao u to. Međutim, taj je pokret jedini upućivao na to da naša domovina može da bude nešto drugo a ne samo fikcija. Bio je to okrutan pokret, mešavina pretistorije i predskazivanja,  mistike molitve i pištolja, pokret koji su sve vlasti progonile i koji je prizivao progone. Njegova je neoprostiva pogreška bila u tome što je pripisivao budućnost nečemu što budućnost nije imalo. Svi su vođe bili pogubljeni, a leševi su im bili bačeni na ulicu: oni su imali sudbinu, a to je njihovu zemlju oslobodilo obaveze da je sama ima. Svojim su ludilom iskupili svoju domovinu. Bili su to krvoločni mučenici. Verovali su u ubijanje, pa su i sami bili ubijeni. Sa sobom su u smrt odneli i budućnost u koju su verovali usprkos zdravom razumu, evidenciji, “istoriji”. Pokret je bio izvrgnut napadima, raspršen, napola uništen. Doživeo je sudbinu primitivnog Port-Royala. Zasnivao se na okrutnosti: uništen je okrutnim metodama. U vreme dok sam osećao slabost prema tim krvavim sanjarima, nejasno sam naslutio, predosetio sam da nisu ni mogli ni smeli postići cilj, i da su idealno, u savršenom obliku, utelovljavali neuspeh moje domovine, da im je bila sudbina da tom neuspehu daju intenzitet i zamah koji su im nedostajali. Ja sam u to doba bio strastveno zaokupljen dvostrukim neuspehom. Ovaj trzaj koji mi je bio potreban da me gurne dao mi je taj pokret. Ko između dvadesete i tridesete ne dade svoj doprinos fanatizmu, strasti i mahnitosti, taj je imbecil. Čoveka liberalom čini samo zamor, a demokratom umnost. Mladi ljudi moraju biti nesretni. Oni su ti koji promiču doktrine o netolerantnosti i provode ih u delo. Oni su ti koji prizivaju krv, jauk, metež, divljaštvo. U doba moje mladosti cela je Evropa vjerovala u mladost, gurala ju je u politiku, u državne poslove. Usto, taj je mladi čovek teoretičar, polu-filozof, on je morao pošto-poto imati nerazuman “ideal”. On nije bio zadovoljan smernom filozofijom: on je bio fanatik, računao je na besmisao, od kog je očekivao sve.

Mi, mladost moje zemlje, mi smo živeli od Besmisla. To je bio hljeb naš svagdanji. Našavši se na rubu Evrope, prezreni ili zanemareni od celoga sveta, želeli smo privući pažnju. U tu svrhu jedni su se služili pištoljima, a drugi su širili najgore besmislice, izmišljali budalaste teorije. Želeli smo isplivati na površinu istorije: voljeli smo skandale, smatrajući ih jedinim sredstvom pomoću kog se možemo osvetiti za svoju mračnu sudbinu, svoj podređeni položaj u istoriji, svoju nepostojeću prošlost i svoju poniženost u sadašnjosti. “Stvarati istoriju”, to su bile reči koje su nam neprestano bile u ustima, naša misao vodilja. Improvizovali smo svoju sudbinu, otvoreno smo se pobunili protiv svoje ništine. Nismo se bojali da ćemo ispasti smiešni. Jer je naše znanje bilo nedovoljno, naše iskustvo varljivo; upravo je stoga naše razočaranje moralo biti čvrsto, nesalomljivo. Na koncu je ono postalo našim zakonom… Potonuli smo na nivo svoje zemlje.

... Mene su na kraju prestale zanimati te igre, to mahnitanje, grčenje, ludilo. Ondašnje su mi ekstravagancije postale neshvatljive; nisam se čak mogao setiti svoje prošlosti; a kad je se sada setim, čini mi se da te godine pripadaju nekome drugome. Taj drugi je osoba koju ne priznajem, a sav je moj “ja” negdje drugde, hiljadama milja daleko od negdašnjega.

Kad razmišljam o svim strastima, o svim mahnitanjima svoga sadašnjeg ja, o svojim pogreškama i prekomernim ushićenjima, svojim snovima o isključivosti, moći i krvi, o svom uživanju u neobičnom cinizmu, o svojim torturama u Ništavilu, o svojim uzaludnim bdenjima – čini mi se da sam se udubio u opsesije nekog stranca, a onda sa zaprepaštenjem shvatim da sam taj stranac ja. Istine radi, valja dodati da u to vreme još nisam znao što je sumnja, da sam tek počeo sticati znanje o njoj; da su za mene postojale samo tvrdnje kojima se nešto do kraja odbacivalo ili prihvatalo. U to sam vreme napisao knjigu o svojoj zemlji: napao sam svoju domovinu tako žestoko kao možda niko pre mene. Mukotrpna rabota pobešnjela ludaka. U mojim je osudama bilo toliko žara, da sada, nakon što je prošlo dosta vremena, ne mogu verovati da nije bila posredi preokrenuta ljubav, obrnuta idolatrija. To je nešto kao himna ubice ili urlikajuća teorija domoljuba bez domovine. Ta je preterivanja jedna druga zemlja, neprijatelj moje, iskoristila u klevetničkoj kampanji, a možda ipak istinoljubivoj. Svejedno! Žudio sam za neumoljivim. Donekle sam odao priznanje svojoj zemlji što mi je pružila tako značajnu priliku za patnju. Voleo sam je jer nije mogla odgovoriti na moja očekivanja. U to sam vreme verovao u draž nesretnih ljubavi. Voleo sam iskušenja: a najvećim iskušenjem činilo mi se to što sam se rodio upravo u toj zemlji. U to sam vreme imao nezasitnu potrebu za ludilom, ludilom na delu. Morao sam rušiti; dane sam provodio zamišljajući slike uništenja. Čega? Nikoga nisam mrzeo. U mojoj su zemlji postojale dve vrste građana: bednici, od kojih se sastojala skoro cela zemlja, i nekolicina šarlatana, parazita, koji su iskorištavali njihovu bedu. Uništiti ove potonje činilo mi se prelaganim: to je bio mogući i odveć lagani zadatak, koji nije bio primeren mojim ambicijama. To je značilo upustiti se u nešto beznačajno, utopiti se u očiglednosti, zadovoljiti opšte zahteve. U potrazi za svojim predmetom, bila su to groblja…Besan na svoje pretke, pitao sam se kako da ih još jednom usmrtim, zavazda. Mrzio sam njihovu šutnju, nedelovanje, i sve vekove koji su ispunili svojom abdikacijom. Pala mi je na um zamisao da bi trebalo podignuti u zrak njihove grobove, raspršiti njihove kosti, poniziti njihov šutnju, osvetiti se na njima, narugati se njihovim porazima, pretvorio u prah svoje “nekadašnje”, svoju večnu ništinu…Nepotrebno je reći da moja zamisao nije bila poticaj za krstaški pohod. Jedno mi je vreme to bilo dovoljno. A onda mi je odjednom dosadilo da mrzim uzalud, pa sam se okrenuo većoj mržnji, koja je obuhvatala ceo svet, počevši od prezira prema komšiji do svemirske anarhije. Zapravo, meni je ludilo bilo potrebno kao što je drugima bila potrebna mudrost ili novac. Na pomisao da je nešto postojalo i moglo postojati nezavisno o mojoj volji za razaranjem upadao bih u krize besnila, provodio bih cele noći drhteći. Upravo sam tada shvatio zašto čovekova zloba uvelike nadmašuje životinjsku. Naša ne prelazi odmah na delo, ona se nakuplja, raste, buja i prekipi. Ona se, zato što mora čekati, oslanja na razmišljanje i postaje okrutnom. Ona mrzi sve, a kod životinje traje samo trenutak i odnosi se samo na neposredan objekt; i nikad se ne okreće protiv same sebe. Naša zloba toliko naraste da više ne zna koga ima uništiti, pa se “fiksira” na nas same. To se i meni dogodilo: postao sam središtem svoje mržnje. Mrzeo sam svoju zemlju, sve ljude na svetu; na kraju sam mržnju okrenuo protiv sebe: podlegao sam očajanju.


Emil Cioran, MON PAYS, u: Transfiguration de la Roumanie, édition de l’Herne, Paris 2009, p. 67.
S francuskog preveo Mario Kopić