Aristokratska nesposobnost Ursule von der Leyen

 

tekst je objavljen 2021 velikim delom zbog pandemije, zanimljiv je jer osvetljava pozadinu biranja članova birokratskog aparata EU  

     Jedna od zadnjih ideja von der Leyen direktno je usmerena na stavljanje po strani nacionalnih demokratija. U nedavnom govoru na Konferenciji o budućnosti EU, von der Leyen je iskoristila priliku da se založi za 'više Evrope', što uvek znači 'više Brisela' (a time i nje). Njen predlog  se odnosi na  glasanje.  'Jednoglasno glasanje u nekim ključnim područjima jednostavno više nema smisla'.

     Umesto da se drži starog načela politike EU-e da odluke u značajnim političkim područjima zahtevaju saglasnost svih država članica, von der Leyen je predložila da većinsko glasanje treba biti norma samo u područjima kao što su zdravstvo i odbrana. Njen potez ( ka centralizaciji- globalizaciji) nije bio veliko iznenađenje za upućene u karijeru ove žene. Stoga nije suvišno podsetiti na njenu karijeru kao tipičan primer biranja briselske/globalističke elite.

Kako veze porodice predsednice EU objašnjavaju njen uspon na vlast.

  Gde nestaje novac u EU? 

 Bilo je dosta upiranja prstom dok Evropljani pokušavaju shvatiti zašto njihovi napori u vakcinisanju toliko zaostaju za ostatkom sveta. Na mnogo načina, neuspeh EU da proizvede odgovarajuću zalihu vakcina., vrsta je kataklizmičkog društvenog neuspeha koji, čini se, optužuje čitave režime, a ne samo pojedinačne aktere. Niko nije dovoljno moćan da sam proizvede takav višestruki neuspeh.

    Ipak, velik deo krivice i besa zasluženo se svalio na predsednicu Evropske komisije Ursulu von der Leyen. Bilo bi razumljivo njezino smenjivanje, kao što je nedavno zahtevao bivši predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker, s obzirom na njeno slepo poverenje u snage slobodnog tržišta da upravljaju evropskim naporima za nabavku vakcina i neuspele pokušaje da nadoknadi propuste zbog nastale nestašice.
   No bila bi pogreška okriviti von der Leyen bez razumevanja širih propusta koji su osobu s osrednjim dosijeom uopšte postavili na tako moćnu poziciju. Krajnji problem s von der Leyen nije u tome što je pokvarila evropsko trzište vakcina. Radi se o tome da je svoj položaj stekla kroz neku vrstu incestuozne politike opsednute imidžem zbog koje su njeni propusti postali neizbežna pojava.

     Nemci možda imaju reputaciju hladnih i racionalnih, ali majke igraju iznenađujuće veliku ulogu u političkoj kulturi. Za naciste je majčinstvo bilo najviše čemu se žena mogla nadati. Proglasili su Majčin dan državnim praznikom u Nemačkoj i nagrađivali uzorne majke s Mutterkreuzom ili “Majčinim krstom”. Majke su možda bile još bitnije u posleratnom dobu kada su Nemačku uveliko obnovile takozvane Trümmerfrauen, žene koje su uzele udela po gomilama  ruševina koje su pomogle očistiti i prenameniti dok su njihovi muževi i očevi čekali oslobađanje iz zarobljenički logori. U tom kontekstu, teško da može biti iznenađenje da su moćne žene u Nemačkoj gotovo neizbežno majke. Nemačka kancelarka Angela Merkel postala je značajna iznimka, ali samo zato što je prevladala teret - u obliku javne kritike i medijskog skepticizma.

 

      Merkelino razumevanje ove pojave sa majkama bio bi jedan od načina da se objasni poverenje koje je dala nedokazanom regionalnom političaru na početku svoje karijere. Von der Leyen se svakako činila savršenim utelovljenjem majčinstva: sa sedmero vlastite dece, već se popela na niže lestvice nemačkog političkog establišmenta, promičući sliku o sebi kao o nekoj vrsti supermame, koja pravi ručak dok žonglira državnim poslovima.

     Danas je slika moćne mame s velikim poslom i većim potomstvom postala uobičajena u globalnoj politici, posebno na desnici. Frauke Petry, bivša čelnica nemačke krajnje desne stranke Alternativa za Nemačku, bila je posebno uočljiva u korištenju svoje šestero dece za svoju političku korist, na načine koji podsećaju na bivšu američku guvernerku Sarah Palin, čije je petero dece i nadimak "mama grizli" bilo stalno iskorištavano za političku korist kada je 2008. podelila mesto s tadašnjim američkim senatorom Johnom McCainom.

     Von der Leyen, s manje populističkih impulsa od Petry ili Palin, pronašla je načine da u nemačku politiku majčinstva uloži novu supstancu. Postavljena od strane Merkel na čelo i ministarstva za porodična pitanja i ministarstva rada u uzastopnim vladama, von der Leyen je bila odgovorna za uvođenje novih direktiva namenjenih vraćanju majki kao radnu snagu. Među njima su uvođenje Elterngelda, programa koji zamenjuje znatan deo plata roditelja koji odsustvuju s posla radi brige o svojoj deci, i programa koji proširuje javne programe dnevnog boravka kako bi bili dostupni deci već od  12 meseci. Oba programa sada su postala  temeljni deo javnog života u Nemačkoj da je teško zamisliti koliko su bili kontroverzni kada su prvi put uvedeni i svaki od njih našli na udaru kritika, posebno konzervativaca koji su ih videli kao uvredu tradicionalnim porodičnim strukturama i nepotrebno invazivnim na privatni život.

     Von der Leyen, sa svoje sedmero dece i jakim vezama unutar Hrišćansko-demokratske unije (CDU), bila je savršena osoba za proguravanje ovih reformi. Služila je kao beskrajan primer sposobnosti žena da rade sve. Ali još jedan ključni faktor često se zanemaruje: njeno poreklo. Ne bi trebalo biti iznenađenje da je von der Leyen bila vešta u iskorištavanju slika mladosti i porodice u političke svrhe. Učila je od ruku majstora.

 

Von der Leyen je i sama bila jedno od sedmero dece,

iako je njezina sestra Benita-Eva tragično umrla u detinjstvu. Rođena je u Bruxellesu 1958. u porodici Ernsta Albrechta i Heidi Adele Stromeyer. Bio je to čaroban, iako težak trenutak u nemačkoj istoriji. Wirtschaftswunder je od zemlje napravio euvropski gospodarski motor, a bio je povezan s novopronađenim poverenjem u središnju privrednu i odbrambenu ulogu Nemačke u novom svetskom poretku. Bilo je nekoliko entuzijastičnih korisnika politike koji se brzo menjao u porodici Albrecht. Albrecht je bio jedan od prvih državnih službenika Evropske unije. Imao je samo 37 godina kada je imenovan na najvišu državnu dužnost u Glavnoj upravi za tržišno takmičenje, gde je nadgledao antimonopolske operacije novonastale Evropske unije.

     Međutim, Albrecht je postao nezadovoljan životom u Bruxellesu, te se vratio u domovinu svojih predaka u Hannover, u Nemačkoj. Ubrzo je izabran na mesto predsednika ministra (ili guvernera, u američkoj jurisdikciji) Donje Saske, dužnost koju je imao između 1976. i 1990. Albrecht je bio na glasu kao političar čiji je uticaj nadilazio njegovu dužnost, a bio je i stalni izbor za sledećeg kancelara CDU-a. Iako nikada nije imao  nikakvu višu dužnost, on i njegova porodica stalno su bili u centru pažnje. Teško da može biti iznenađenje. Deca su bila plava, lepa i talentovana, a Stromeyer je pred kamerama delovala hladnokrvno i suvereno kao i njegova supruga.

   Zaista, na neke vrlo stvarne načine, Nemačka još uvek misli o von der Leyen kao o Albrechtovoj devojčici. Dok je Merkel bez dece dobila nadimak "mutti ", odnosno mama, von der Leyen još uvek nosi nadimak koji joj je dao otac: "Röschen" ili "Mala Rosie". Svesti von der Leyen na kćer njezina oca, kao što se čini kad je se zove “Röschen”, znači prevideti činjenicu da je ona daleko nadmašila njegova politička postignuća. To je užasan nadimak. Bolji nadimak bi mogao biti " die hübsche ". U svakodnevnom govoru znači "lepa", pa se teško može činiti poboljšanjem u smislu mizoginije. Ali priča  ima i drugu istoriju. U Hannoveru su “hübsche Familien” bile kvaziplemićke porodice koje su imale poseban pristup dvoru. PorodicaAlbrecht održala je ovaj status—i ključne pozicije u nemačkoj politici—više od 500 godina.

     Savremena Nemačka ne čini se kao mesto gde plemićke titule i porodične loze imaju veliki uticaj - javno, Nemci su duboko predani demokratskoj kulturi i imaju minimalan interes za vrste aristokratskih ukrasa koji još uvek, čini se, osvajaju britanska srca. Ipak, aristokracija je uspela zadržati daleko više i svojih ekonomskih i političkih privilegija nego što se to uobičajeno priznaje. Zaista, odbor mladeži Socijaldemokratske stranke predložio je zakon kojim se zabranjuje usvajanje plemićkih titula kao delova prezimena; da su uspeli, predsednica Evropske komisije morala bi odustati od plemićke titule koju je uzela kada se udala za svog supruga i sada bi se jednostavno zvala Ursula Leyen. Potražnja nije bila prazna. Mnogi plemići još uvek se kreću u elitnom svetu, gde titule mogu imati pravi učinak na nečije šanse za uspjeh u karijeri i gde krvne loze još uvek nadmašuju postignuća kao merilo vrednosti osobe.

     Iako bi bilo glupo misliti da je von der Leyen mogla postići sve što ima bez vlastitog političkog talenta, takođe je važno priznati da joj je oduvek bila dodeljena neka vrsta privilegije koja daleko nadmašuje opštinske prednosti koje se daju prosečnim Nemcima. Porodično stablo Von der Leyen prati nasleđe moći i brutalnosti, uključujući ne samo neke od najznačajnijih nemačkih nacista, već i neke od najvećih britanskih trgovaca robljem i, kroz brak, neke od najvećih američkih robovlasnika. Von der Leyen potiče direktno od Jamesa Ladsona, koji je posedovao više od 200 robova kada je izbio građanski rat.

    Moglo bi se činiti beznačajnim osuđivati ​​nekoga zbog njegovog podrekla: Gresi oca, naposletku, neće biti preneseni na sina - ili, u ovom slučaju, kćeri. Ali sama von der Leyen pozvala je te pretke bez pardona,  bez razmišljanja. Kad je von der Leyen bila na fakultetu i kada je grupa radikalnih, levičarskih terorista pod nazivom Frakcija Crvene armije (RAF) krenula u nasilni zločinački pohod, Albrecht, zabrinut da će njegova porodica postati meta RAF-a, preklinjao je svoju voljenu Röschenu da studirati u inostranstvu. Upisala se na London School of Economics pod imenom Rose Ladson. Malo je ljudi u to vreme bilo tako svesno dugotrajnog nasleđa ropstva kao što smo to mi sada postali, ali njezin izbor da preuzme ime svojih predaka robovlasnika ipak je bio pokazatelj njezine udobnosti s neospornom i nasleđenom privilegijom.

    

     Čak i da je von der Leyen malo više razmišljala o svom porellu, bilo bi potrebno istaknuti da vladajuće klase koje su se pojavile pre nekoliko stoleća i dalje, barem u nekim slučajevima, imaju neprimeren uticaj na evropsku politiku. Vrste porodičnih stabala za koje se čini da uključuju sramotan broj moralnih prestupa još uvek se poštuju od strane većine vladajuće elite kontinenta. Nije slučajno što se često navodi da je francuski predsednik Emmanuel Macron prvi predložio von der Leyen za čelnu poziciju, navodeći njezin savršeni francuski – francuski koji je naučila kao dete dok joj je otac bio u Bruxellesu – kao dokaz njezine kosmopolitske prirode. Ali ima bezbroj Evropljana koji izvrsno govore francuski, a Macron je pohvalio više od njezina izgovora. Na novinarskoj konferenciji, Macron je pohvalio njezinu "duboko evropsku kulturu" pre nego što je rekao da "ona ima DNK evropske zajednice", izričito misleći na važnu ulogu svog oca u evropskom birokratskom aparatu pre više od 40 godina.

     Međutim, nije samo to što su joj ime i veze von der Leyen dali neku vrstu aristokratskog sjaja. Porodica je uvek bila ključna za njezinu političku putanju. Katapultirala se kroz redove lokalne vlasti u Donjoj Saskoj uglavnom zato što je mogla pozvati nekadašnje saveznike svog oca u službu Christiana Wulffa, ministra predsednika Donje Saske kada je von der Leyen tamo započela svoju karijeru 2003. u dobi od 45 godina. Ove veze i okruženje u kojem su uspostavljene bile su preduslov političkog majčinstva von der Leyenove. Zaista, snaga njezinih veza očituje se u priči o tome kako je dobila svoje prvo regionalno mesto.

     Njezin vlastiti dom u malom predgrađu Hannovera Ilten predstavljao je regionalni predsednik CDU-a Jürgen Gansäuer, pa se odlučila probati u političkom životu u svom rodnom gradu Burgdorfu, iako je to mesto već gotovo 15 godina držao političar CDU-a po imenu Lutz von der Heide. Prvi predizbori, na kojima je pobedila za jedan jedini glas, izbačeni su zbog tehničkih razloga. U akciju je uskočio njen otac, te s Wilfriedom Hasselmannom, tada počasnim predsednikom CDU-a u Hannoveru, krenuo u ofanzivu šarma. U međuvremenu, regionalno izdanje moćnog tabloida Bild počelo je klevetničku kampanju protiv von der Heide. Iako je von der Heide držala mesto više od decenije i bila je, po svemu sudeći, vešta političarka, pobedila je s dve trećine glasova.

      Ova kombinacija visokih političkih veza i skromnih kleveta tipična je za politički stil porodice. Albrecht je sa svojom fotogeničnom porodicom i konzervativnim vrednostima oduvek bio miljenik novina. Von der Leyen ga je nadmašila. Godinama je pisala kolumne za tabloid koji je bez sumnje najmoćniji u Nemačkoj. Njezina su politička uverenja imala sporednu ulogu. Zaista, mnoge se kolumne čine kao da bi mogle biti reklamne kopije za nekog čudnog nemačkog rođaka J.Crewa – slike porodice koja se opušta, jaše i zajedno sviraju muziku teško da bi mogle biti pažljivije postavljene da je porodica modelirala najnoviji u seersuckeru i chambrayu, a ne zagovaranje  politike.

    

     Nije iznenađujuće da su uspesi von der Leyen u ministarstvima rada i porodice poslužili da ona, neko vreme, postane prirodna naslednica Merkel na mestu čelnice CDU-a. Politike su – uprkos nekim pritužbama na nejednakost među društvenim klasama – bile vrlo popularne na levici, dok je sama von der Leyen bila vrlo popularna među nemačkim centristima. Njezin sledeći posao, kao nemačke ministra odbrane, bio bi prirodna odskočna daska do najvišeg položaja; Helmut Schmidt već je s te pozicije otišao na mesto nemačkog kancelara u prethodnim decenijama.  Kada je von der Leyen stupila na dužnost 2013., Merkel je već bila kancelarka osam godina i činilo se verovatnim da će je von der Leyen, nakon mandata na čelu nemačke vojske, zameniti.

     Ali karijera von der Leyen posrtala je u ministarstvu odbrane na načine koji su nagovestili njezine neuspehe u Bruxellesu – i bili su u potpunosti u skladu s njezinim ranijim uspesima. Ministarstva porodice i rada važna su mesta razvoj politike i omogućila su von der Leyen da se razmeće svojom značajnom veštinom preraspodele novca od poreza na načine koji predstavljaju potrebe nemačkih porodica. Ali menadžerski izazovi ministarstva odbrane potpuno su drugačijeg reda. Nije samo reč o tome da von der Leyen nikad pre nije pokazala interes za bezbednosnu  politiku. Na svojim ranijim dužnostima, von der Leyen je prvenstveno vodila male timove lojalnih zamenika; u odbrani je odjednom postala šefica stotinama hiljada ljudi i odgovorna za godišnji proračun veći od 48 milijardi dolara. U svojim brojnim ranijim uspesima, nikada nije pokazala posebnu  veštinu u nadziranju vrste golemih globalnih logističkih problema s kojima se vojska svakodnevno suočava kao nešto što je samo po sebi razumljivo - ili čak u upravljanju unutarnjom dinamikom složenih organizacija poput Bundeswehra, nemačkih oružanih snaga.

    Možda nije iznenađujuće da je jedna od njezinih prvih reformi u ministarstvu odbrane uključivala stvaranje vojnih dnevnih centara (ili "Kitas"). I ovde su vrste brige koje je podržavala von der Leyen bile kritično važne, i društveno i vojno. Nemačka je napustila obavezni vojni rok samo nekoliko godina pre nego što je von der Leyen počela služiti kao ministar odbrane, a vojska je bila usred prilagođavanja svom novom, potpuno profesionalnom statusu. Kitas je bio samo jedna od nekoliko mera koje je von der Leyen uvela kako bi vojsku učinila više prijateljskom za porodicu. Takođe je pokušala vezati vojničke dopuste sa školskim odmorima, omogućiti vojnicima da rade pola radnog vremena dok i dalje napreduju u karijeri i ograničiti broj preseljenja koje vojnici s porodicom moraju da trpet Ne treba podceniti važnost ovih mera; ne samo da su bili ključni za održavanje stalne vojske, već takođe postoji razlog za vjerovanje da je vojska koja je više naklonjena porodici manje osjetljiva na desničarski ekstremizam od one koja se oslanja na tradicionalniji model porodice.

     Ali ako su moćne veze von der Leyen, aristokratsko držanje i medijska pamet bili dovoljni da je provedu kroz vođenje nemačkih ministarstava porodice i rada, izneverili su je u ulozi čelnice nemačke vojske. Može li zaista biti ikakvo iznenađenje da osoba koja nije imala nikakvog prethodnog iskustva u odbrambenoj politici ili strategiji niti znatnog iskustva u upravljanju velikim organizacijama u privatnom ili javnom sektoru da doživi neuspeh u tako složenoj i raznolikoj ulozi?

     

 

     Von der Leyen je bila na mestu ministra odbrane od 2013. do 2019., što je bila izvanredna lista s obzirom na njezino neiskustvo. Ali kad su se stvari srušile, srušile su se brzo - i razotkrile niz lošeg upravljanja, nesposobnosti i potencijalne korupcije. Skandal se obično naziva " konzultantskom aferom " zbog nebrojenih stotina miliona dolara koje su von der Leyen i njena glavna zamenica Katrin Suder platile konsultantima koji su bili odgovorni za pomoć u određivanju kako bi vojska trebala potrošiti svoj značajan proračun za naoružanje. Međutim, zapravo su problemi s nabavom doveli do političkog pada von der Leyen u Nemačkoj. I nije slučajno da se von der Leyen kao ministrica odbrane susrela s problemima s nabavkom. Složenost troškova Bundeswehra – i sveprisutnost lobista – je ono što je moćnu poziciju dugo pretvaralo u zamku. Nemačka ministarstva rada i porodice posluju s relativno malim brojem prodavača, a velik deo svog vremena troše na nabavku predmeta koji su poznati u svakodnevnom životu. Ima, naravno, i kompliciranijih izazova u oba ova ministarstva, ali ništa što bi se moglo približiti težini opskrbe moderne vojske. Von der Leyen u tome nije uspela na zaista spektakularan način.

    Gorch Fock , jedrenjak—s jedrima!—Nemačke mornarice korišten za obuku bio je usidren radi popravke 2015., kratko pre nego što je von der Leyen preuzela dužnost. Procenjena cena popravke bila je 11,6 miliona dolara. Kada je otišla s dužnosti 2019., procenjeni trošak popravke broda za obuku porastao je na 163 miliona dolara . Kritične komponente von der Leyeninih izdataka za naoružanje prošle su još gore. U 2017., prema N-TV , 97 novih oružanih sistema isporučeno je Bundeswehru. Samo 38 je bilo funkcionalno.

     Nadalje, von der Leyen i Suder brisali su podatke s mobitela i cenzurisali dokumente na načine koji su izazivali sumnje stručnjaka. Njihova izbegavanja bila su toliko ekstremna da je Tobias Lindner, stručnjak za odbranu Zelene stranke u Bundestagu, zatražio od tužioca da istraže von der Leyen zbog potencijalnih kaznenih dela. “To nadilazi politički spor”, rekao je Lindner za Süddeutsche Zeitung 2019. “Ona je znatno otežala rasvetljavanje slučaja i mogla bi biti kazneno odgovorna.”

    Svi su uglavnom bili spremni prevideti temeljni diletantizam von der Leyen kada je zagovarala veću društvenu potporu zaposlenim majkama. I ostaje izvanredno svedočanstvo o zajedničkim iskustvima majki u različitim situacijama – kao i o solidarnosti von der Leyen s drugim nemačkim majkama – da su reforme koje je uvela kako bi pomogla ženama da usklade karijeru i porodice bile toliko uspešne.

     Žalosno je, međutim, da su Macron i ostatak Evropske komisije bili toliko zaslepljeni izvanrednim utelovljenjem “evropske kulture” von der Leyen da su odbili poslušati upozorenja Nemaca koji su znali koliko je loše pogrešila u svom poslednjiem velikom pokušauj nabavke. Zaista, Nemci joj nisu verovali toliko da je njezino imenovanje na čelo Evropske unije u zemlji uglavnom dočekano sa skepsom, iako je ona prva Nemica na toj dužnosti nakon Waltera Hallsteina 1958.

    Ono što je neverovatno nije da je toliko podbacila na tom položaju. Uzdigla se, uostalom, igrajući na svoje porodične veze. Ono što je, međutim, nevjerojatno jest da je podbacila na gotovo isti način kao na svojim poslednjim dvema pozicijeama. Vodeći Bundeswehr, poverila je napore nabavle za vojsku neoliberalnoj tržišnoj logici koju su zastupali konsultanti za upravljanje, a stvari su loše krenule. Nekoliko godina kasnije, odgovorna za evropske napore u nabavci vakcina, suočila se s kritikama da polaže previše poverenja u slobodno tržište, ne insistirajući na centralizovanoj kontroli proizvodnje i distribucije vakcina unutar Evropske unije.

    Sumnja se da bi za bilo kog drugog političara to bila pogreška koja bi završila karijeru. Ali svet funkcioniše drugačije za von der Leyen, a mediji su se već uvelike odmaknuli od njezinog katastrofalnog lošeg upravljanja naporima u Evropi u nabavci vakcina. Ona je jedna od hübsche, nekolicine privilegovanih u Nemačkoj.

izvor : Foreign police

Ursula von der Leyen (u sredini levo) s glavnim direktorom Pfizera Albertom Bourlom (u sredini desno) tokom službene posete Pfizeru u Puursu u Belgiji, 2021.

       Afera oko nabavke vakcina : ukratko

Ursula von der Leuen je izbrisala svoje dopisivanje sa predstavnicima Pfizera. Kao ministar odbrane u Nemačkoj, bila je uključena u sličan skandal nedugo nakon što je iz Berlina otišla u Bruxelles 2019. Ona je tvrdila da nema šta kriti u prepiskama. Nakon što je jedan od poslanika tražio da se njena dva mobilna pretražee, poruke su izbrisane.

Sophie in 't Veld, holandska predstavnica u Evropskom parlamentu, rekla je da je Komisija postala manje transparentna zbog svojih odluka pod vodstvom Von der Leyen i pozvala Euvropski parlament da je pozove na odgovornost.

“Ovo je veće od obične tekstualne poruke između Von der Leyen i Pfizera. U demokratiji, transparentnost je kamen temeljac svakog odnosa između izvršne i zakonodavne vlasti koji proverava moć izvršne vlasti. Evropska komisija postala je manje transparentna, manje odgovorna Evropskom parlamentu i iskreno više nevezana za evropsku demokraciju.”

     Problem je u ceni koja budi sumnju na tešku korupciju.Jedna analiza ukazuje na to da je EU platila 31 milijardu eura (25 milijardi funti) više iznad troškova proizvodnje. Navodno se početkom 2024. čeka odgovor kada će najviši evropski sud odlučiti o tužbi New York Timesa protiv Evropske komisije jer nije omogućila pristup tekstualnim porukama von der Leyen.  Politico 

 Ni u jednom slučaju von der Layen nije ni krivično ni na koji drugi način odgovarala.