Proces sekularizacije, kroz koji je prošla pravna kultura, bio je pokušaj disciplinovanja službenika sistema tako što im se unosio osećaj odgovornosti prema građanima ( a ne prema Bogu). Ovo je, u suštini, bila osnova pojma vladavine prava i veliki iskorak izvan bliske veze države i religije, svetovne i verske vlasti.
Postoje religije koje i danas određuju pravni sistem. Prema Juriglobeu („Svetski pravni sistemi“ na mreži: Juriglobe – istraživačka grupa ), postoji 36 nacija koje imaju verski ili mešoviti verski pravni sistem, kao i 41 nacija koja ima običajni pravni sistemi koji mogu uključivati verske elemente. Religijski pravni sistemi zasnovani su na svetim tekstovima i praksama verske grupe i nude smernice u ispunjavanju duhovnih i vremenskih obaveza života. Država može usvojiti ovaj verski zakon u celosti ili delimično kao državni zakon i praksu, ili dozvoliti manjinskoj grupi da koristi svoj verski zakon kako bi upravljala svojim poslovima zajednice uz svetovne zakone.
U grupu tih prava spadaju : kanonsko pravo (rimokatoličko), talmudsko pravo (židovsko), šerijatsko (islamski), hinduistički zakon i budistički zakon.( izvor)
U savremenom sekularnom društvu postoji široko rasprostranjena tendencija da se zakon i religija smatraju nepovezanima, osim u onoj meri u kojoj, s vremena na vreme, mogu doći u sukob.Da li je u realnosti tako?
EVROPA
U zadnje vreme se u Evropi kod primene pravnih regulativa sve češće javljaju problemi kod određenih verskih grupa. Debate svedoče o brojnim poteškoćama koje nastaju kada verske grupe traže prilagođavanje verskih vrednosti i praksi u delovima ne samo pravnog sistema nego i u javnom prostoru, na radnom mestu. U Francuskoj je kao odgovor na takvu praksu nedavno donesen zakon kojim je studentima zabranjeno nošenje odeće i ukrasa koji su eksplicitno povezani s religijom. Ovom zakonu posebno su se protivili studenti čija vera izričito nalaže da nose određenu odeću, poput hidžaba ili turbana. Opravdanje koje je dala francuska vlada bilo je da je takva mera bila neophodna da bi se ispoštovala odvojenost crkve od države, i korisna da bi se osiguralo da francusko građanstvo bude ujedinjeno u celinu, a ne podeljeno po veri.
Osim što stvaraju prostor za pluralizam u područjima koja su se nekada smatrala isključivim rezervatom države, verske zajednice polažu pravo i na političku kulturu društva. U mnogim evropskim gradovima su organizovani protesti muslimana uznemirenih objavljivanjem karikatura koje negativno prikazuju proroka Muhameda. To je podstaklo rasprave o tome kada sloboda govora uključuje slobodu vređanja.
Osim što stvaraju prostor za pluralizam u područjima koja su se nekada smatrala isključivim rezervatom države, verske zajednice polažu pravo i na političku kulturu društva. U mnogim evropskim gradovima su organizovani protesti muslimana uznemirenih objavljivanjem karikatura koje negativno prikazuju proroka Muhameda. To je podstaklo rasprave o tome kada sloboda govora uključuje slobodu vređanja.
Jasno je da je migracijski val aktuelizovao pitanje religije u Evropi posebno kada je islam u pitanju. Ovo su samo dva primera i tek mala kockica u mozaiku evropskih problema u vezi sa sukobom vera.
Koreni sekularne pravne autonomije moderne evropske države leže duboko u srednjovekovnoj Evropi. Odlučujuća tačka razdvajanja između zakona i religije unutar tradicije običajnog prava dogodila se tek u pravnoj teoriji devetnaestog veka. Danas je sve jasnije da su stare, prisne veze zakona i vere nastavljene ne samo na Istoku, u arapskom svetu vec i zapadnim tradicijama, i ne samo u Evropi. Naučnici su generalno ignorisali ili umanjili značajne judeo-kršćanske uticaje.
Koreni sekularne pravne autonomije moderne evropske države leže duboko u srednjovekovnoj Evropi. Odlučujuća tačka razdvajanja između zakona i religije unutar tradicije običajnog prava dogodila se tek u pravnoj teoriji devetnaestog veka. Danas je sve jasnije da su stare, prisne veze zakona i vere nastavljene ne samo na Istoku, u arapskom svetu vec i zapadnim tradicijama, i ne samo u Evropi. Naučnici su generalno ignorisali ili umanjili značajne judeo-kršćanske uticaje.
AMERIKA
U Americi, na primer, ne samo da je hrišćanstvo oduvek bilo i sve je više isprepleteno sa strankama vec njihovi predtavnici u vlasti uključuju religiju kao bitan aspekt vanjske politike. Religije su zapravo postale geopolitički alat.
I sama religija sve agresivnije pruža alate za odupiranje informacijama iz sekularnih izvora informacija. Evangelistički hrišćani, npr. su poučeni da se odupiru “svetovnim” uticajima ( medijima posebno) u korist pouzdanih, Božjih. Ni Vatikan n eodustaje od svoje uloge u politici. Pod vodstvom pape Franje, njegove i uzvišene ambicije globalne zajednice: Katoličke crkve, koriste sve mogućnosti da se njihov glas čuje u procesima donošenja odluka, na načine koji nikada pre nisu bili mogući s obzirom na globalni proces konsultacija.
Evidentno je da se na višestruke načine granice između religijskog i političkog zamagljuju. Ljudi koji nisu povezani s religijom imaju tendenciju da religijski uticaj vide kao preteran, dok su oni koji se poistovećuju s određenim verama skloniji smatrati da religija ima ili pravu količinu uticaja ili premalo.
PRAVO
Kada se zakonima pristupi istorijski, npr. u Evropi, ispada, što je još iznenađujuće, da je moderno odvajanje prava od religije delom rezultat pomaka upravo u pojedinim religijama. U jeku protestantske reformacije, evropska društva su se aktivno borila sa određivanjem kakve uloge crkva i država treba da imaju u međusobnoj sferi. Korak ka razdvajanju predstavljao je Vestfalski ugovor koji je okončao decenije verskih ratova koji su izbili u Evropi zbog doktrinarnih razlika između protestanata, katolika i kalvinista nakon reformacije. Vestfalski mir priznao je imperativ odvajanja vlasti države od dužnosti da podržava bilo koju određenu veru. Činilo se da je Vestfalski mir uspešno izbacio religiju kao izvor, navodno, nasilnih sukoba iz interakcija između država. Istorija opovrgava ovu tvrdnju. Principi autonomije i teritorijalnosti, koji su karakterisali nove suverene države, jesu bile proizvod političke i pravne misli ali nisu zatomile religijske uticaje. To potvrđuje kontinuirani uticaj religija na svetovnu vlast.
Interesantno je podsetiti da do danas kod pojedinaca kola tvrdnja da je sekularizam nastao kao odgovor na versko nasilje. Taj argumenat osporava William T. Cavanaugh koji tvrdi da su verski ratovi 'u stvari bili porođajne muke države'. Verski ratovi su po njemu bili od suštinske važnosti za stvaranje ne samo teritorijalnog suvereniteta već i za 'samo stvaranje religije kao skupa privatnih uverenja' koje je bilo neophodno da bi 'nove države funkcionisale.
Tumačenje Vestfalskog ugovora predstavlja perpetuiranje izuzetnosti prava, idealizaciju evropskog i zapadnog poretka, određenu 'fetišizaciju' zakona. Sve se više čini da je zakon, "nova religija" ne samo u smislu da je nasledio deo uloge religije kao arbitra vrednosti i vodiča za ponašanje, već i u smislu da je istorijski ili genealoški povezan s starijim oblicims religioznosti. kako god postaje sve teže održavati tezu o apsolutnoj sekularizaciji, odnosno ideju čistog razdvajanja zakona i vere, u svom uobičajenom, preterano pojednostavljenom obliku.
Niče je j svojoj polemici protiv jevrejske religije povukao paralelu između svetovnog i religijskog, između pozicije sveštenika i sudije. On je smatrao da suci kao i sveštenici koji tvrde da govore o autoritetu otkrivenja i božanskog mobilišu ovaj autoritet da pojačaju svoju moć.
PRAVO
Kada se zakonima pristupi istorijski, npr. u Evropi, ispada, što je još iznenađujuće, da je moderno odvajanje prava od religije delom rezultat pomaka upravo u pojedinim religijama. U jeku protestantske reformacije, evropska društva su se aktivno borila sa određivanjem kakve uloge crkva i država treba da imaju u međusobnoj sferi. Korak ka razdvajanju predstavljao je Vestfalski ugovor koji je okončao decenije verskih ratova koji su izbili u Evropi zbog doktrinarnih razlika između protestanata, katolika i kalvinista nakon reformacije. Vestfalski mir priznao je imperativ odvajanja vlasti države od dužnosti da podržava bilo koju određenu veru. Činilo se da je Vestfalski mir uspešno izbacio religiju kao izvor, navodno, nasilnih sukoba iz interakcija između država. Istorija opovrgava ovu tvrdnju. Principi autonomije i teritorijalnosti, koji su karakterisali nove suverene države, jesu bile proizvod političke i pravne misli ali nisu zatomile religijske uticaje. To potvrđuje kontinuirani uticaj religija na svetovnu vlast.
Interesantno je podsetiti da do danas kod pojedinaca kola tvrdnja da je sekularizam nastao kao odgovor na versko nasilje. Taj argumenat osporava William T. Cavanaugh koji tvrdi da su verski ratovi 'u stvari bili porođajne muke države'. Verski ratovi su po njemu bili od suštinske važnosti za stvaranje ne samo teritorijalnog suvereniteta već i za 'samo stvaranje religije kao skupa privatnih uverenja' koje je bilo neophodno da bi 'nove države funkcionisale.
Sve je izvesnije da je Cavanaugh u pravu i da je upravo ovaj princip odredio mnoge savremene sukobe i ratove u svetu. Ispada da sled godina iza Vestfalskog mira nije bio period sekularizma nego kontinuitet hrišćanskog i posthrišćanskog istorijskog procesa.
Prvi primer je odnos prema Jevrejima u Drugom svetskom, zatim je tu primer statusa Rusa danas / oduvek, ili Srba na starim prostorima Jugoslavije . Odnos prema Srbima nije SAMO pitanje politike i ekonomije prilikom stvaranja novih država. U osnovi progona su i verski razlozi koji su stajali iza cilja formiranja čistiḫ etničkiḫ država.
Tumačenje Vestfalskog ugovora predstavlja perpetuiranje izuzetnosti prava, idealizaciju evropskog i zapadnog poretka, određenu 'fetišizaciju' zakona. Sve se više čini da je zakon, "nova religija" ne samo u smislu da je nasledio deo uloge religije kao arbitra vrednosti i vodiča za ponašanje, već i u smislu da je istorijski ili genealoški povezan s starijim oblicims religioznosti. kako god postaje sve teže održavati tezu o apsolutnoj sekularizaciji, odnosno ideju čistog razdvajanja zakona i vere, u svom uobičajenom, preterano pojednostavljenom obliku.
Niče je j svojoj polemici protiv jevrejske religije povukao paralelu između svetovnog i religijskog, između pozicije sveštenika i sudije. On je smatrao da suci kao i sveštenici koji tvrde da govore o autoritetu otkrivenja i božanskog mobilišu ovaj autoritet da pojačaju svoju moć.
Ova optužba o autoritetu i moći sudija cirkuliše i danas protiv sudija koji insistiraju na neprikosnovenom autoritetu "zakona" a zapravo autoritetu svojih odluka. Štaviše istorija procesa imenovanja sudija Vrhovnog suda u Americi, npr. pokazuje da je normalno, predvidljivo i poželjno da se sudije Vrhovnog suda biraju i odbijaju iz čisto političkih razloga. Stranka predsednika koji je imenovao sudiju je dosledan pokazatelj sudijske filozofije i mesta tog sudije u političkom spektru, iako postoje slučajevi u kojima su se sudije udaljavali od svog predlagača.
Zadržavanje neprikosnovenog autoriteta sudija da su oni ti koji definitivno artikulišu i regulišu osnovna normativna pravila po kojima je društvo uređeno, zapravo je prenošenje suverenog kapaciteta unutar države sa naroda i njegovih političkih institucija na sudije što je u suprotnosti sa demokratskim principima. Praksa u Americi nije izuzetak. Većina istorijski poznatih procesa imala je odlike političkog procesa, političke igre u kojoj su sudije bili puki izvršioci.
Još izraženiji je primer uticaja elita na donošenje i primenu zakona i ostalih regulativa. One imaju uticaj na sve ( ne samo na sudije ) i odlučuju kako im odgovara. Elite i "pravo" nikada nisu vodili nezavisne živote. Međutim, globalni domet uticaja, na ceo svet, presedan je svoje vrste. On je jedinstven istorijski primer „uporedne jurisprudencije“ .
ZAKLJUČAK
Otuda svaka rasprava o odnosu neke zemlje prema pravu ili religiji mora da uzme u obzir sponu svetskih centara/ pojedinaca i politike. To se odnosi i na zemlje koje ne spadaju u zemlje u kojima je pravo strogo uvezano s religijom.
Još izraženiji je primer uticaja elita na donošenje i primenu zakona i ostalih regulativa. One imaju uticaj na sve ( ne samo na sudije ) i odlučuju kako im odgovara. Elite i "pravo" nikada nisu vodili nezavisne živote. Međutim, globalni domet uticaja, na ceo svet, presedan je svoje vrste. On je jedinstven istorijski primer „uporedne jurisprudencije“ .
ZAKLJUČAK
Otuda svaka rasprava o odnosu neke zemlje prema pravu ili religiji mora da uzme u obzir sponu svetskih centara/ pojedinaca i politike. To se odnosi i na zemlje koje ne spadaju u zemlje u kojima je pravo strogo uvezano s religijom.
1 коментар:
U par crtica pogodak!
XXX
Постави коментар