Naš nećak ili / i svi naši nećaci.. ( Didero)

                                      

 Ja sam vrlo dobro svestan da ako primenite neke opšte principe, koji pripadaju nekom moralu - koji svi propovedaju, a niko ne praktikuje - možete dokazati da je belo crno, a crno belo.

Jedina stvar koja mi je jasna u svom vašem zamršenom propovedanju jest da postoji vrlo malo profesija s časnim moralnim standardima, i dragoceno nekoliko časnih ljudi s profesionalnom etikom. 

A ipak vidim beskonačan broj časnih ljudi koji nisu sretni, i beskonačan broj ljudi koji su sretni, a nisu časni. 

Ramoov nećak, Denis Diderot

    I u dane koje možemo smatrati običnim, ma kako ih je sve manje i manje, suočavamo se sa likovima poput onih koje je opisao Didero i mnogi vrhunski književnici pre i iza njega, no retko smo u situaciji da pročitamo tekstove koji bar na približan način uspevaju da sagledaju i opišu moralnu i etičku jamu u koju smo upali. 

      Verovatno završen 1772-73, Ramoov nećak ili druga satira (francuski: Le Neveu de Rameau ou La Satire seconde) Denisa Didroa prema relevantnim izvorima fascinirao je Goethea, Hegela, Engelsa i Frojda, postigavši književno-filozofski status kakav nema nijedno drugo Didroovo delo. Zajedno sa D'Alemberovim snom ovaj roman zadivljujuće razotkriva Didroovo radikalno naučno i filozofsko razmišljanje. Zbog portreta i biografija brojnih poznatih pojedinaca spomenutih u tekstu, od maloletnih glumica do visokih državnih službenika, delo nije moglo biti objavljeno za života ali je po objavljivanju pružilo čitaocima živopisan opis ljudi koje je Didero odlučio da opiše. Zahvaljujući njegovoj pronicljivosti delo pruža izvanredan prikaz složenih društvenih i političkih odnosa koji čine pozadinu dijaloga. 

       Radnja je dijaloška ( imaginarni filozofski razgovor). 

       U kafiću u Parizu, vodi se razgovor između predstavnika autora- mene ( moralnog i racionalnog filozofa) i njega, mladog, ekscentričnog, ciničnog boema, nećaka francuskog kompozitora Jean-Philippea Rameaua. U razgovoru ova dvojica oštro kritikuju društvo, u kojem cveta prosečnost, licemerstvo i sl. ljudske negativne osobine, raspravljaju o prirodi genija, muzike i umetnosti uopšte.

    Sam Ramoov nećak je neka vrsta anti-junaka, talentovan, duhovit, intelektalno domišljat ali  moralno i etički upitan a Dideroovo vreme je slično ovom ( retko koje nije ) po represiji prema onima koji zastupaju drugačija politička, verska i filozofska gledišta i po likovima sličnim nećaku i onima koje kritikuje. 

     Glavna optužnica Dideroa je protiv korumpirane, raspadnute francuske aristokratije i onih koji su se, poput Rameauovog nećaka i, zapravo, samog Ramoa ( kompozitora), probijali u život podilazivši njihovim ukusima. Sve vreme se mora imati na umu da je nećak ulizica, prevarant, parazit, anihilista, lažov i šarlatan. On je, bez ikakve sumnje, kao i mnogi drugi, portret realne osobe koja je živela u Parizu u vreme kada je Didro napisao dijalog. Nećak se razlikuje od njih po tome što bar potpuno iskreno priča o tome šta radi i iskreno govori o principima, bogatstvu i moći, koje bi on rado da sledi. Dakle računajte da sa nećakom ništa nije iskreno, on ne može biti iskren – čak i kada to pokušava. 

      To su tipične osobine naših političara - ništa manje svetskih -  i ništa manje  osobine  likova iz mase poput nećaka. Nećak se u početnoj fazi predstavlja kao budala, on nosi korpe ( piva), uslužan je, ponizan, jednom reći budaleše zabavljajući svog privremenog "gospodara" ( političkog) i njegove goste, za sve  njegove dalje postupke  može se reći da su nepredvidivi u svojoj nepredvidivosti.

     Odbraniti svoju glupost, kojih je ovih dana na pretek, nije teško u društvu naviklom na licemerstvo, na laž, na providne izgovore. Ovako se pravda Dideroov nećak.

U prirodi sve vrste žive jedna od druge; u društvu sve klase rade isto.  

 Evo još jednog primera veštine majstora dvostrukog govora (i dvostrukog razmišljanja). 

   Nema bolje uloge u visokom društvu od budale. Dugo je vremena kralj imao postavljenu budalu; ni u jednom trenutku nije postojao imenovani mudrac... U svakom slučaju, imajte na umu da u stvarima koje su promenjive, kao što su maniri i moral, ništa nije apsolutno, suštinski istinito ili lažno – osim ako se ne radi o tome da neko mora biti ono što lični interes zahteva, dobar ili loš, mudar ili glup, pristojan ili smešan, pošten ili zloban.

     Pa ako se neko još uvek pita otkuda toliko " budala" u vlasti, od samog vrha do dna, eto mu odgovora. Mudracima nije mesto uz vlast! 

     Nećak je spoj kontradikcija. On prezire genije, ali očajnički želi da to bude, on je spreman na bilo šta iz vlastitog interesa, a opet vređa bogate i njihopv interes...on odbija da se izvini jer bi to bilo tako ipak ispod njegovog ljudskog dostojanstva.   

               Hegel i Didero- dijagnoza moderne 

     Šiler čita Nećaka i daje ga Geteu, čiji je prevod objavljen 1805.  Samo nekoliko ljudi čita Goetheov prevod. Hegel je jedan od njih. On uključuje odlomke iz Ramoovog nećaka u deo „Samootuđeni duh” u njegovoj Fenomenologiji duha. 

    Istorija je, prema Hegelu, na strani nećaka, nažalost! 

    Hegelova Fenomenologija duha stavila je otuđenje visoko na filozofski dnevni red. Relativno je poznato i to da je Hegelov koncept otuđenja inspirisan Geteovim prevodom Didroovog dijaloga  ali detalji i konceptualne implikacije ovih detalja obično izmiču pažnji naučnika, zaključuje  Asger Sorensen

   Dideroova satira podrazumeva beskompromisnu materijalističku društvenu kritiku, ali on ne koristi termin 'otuđenje', već ga rezerviše za neku vrstu stanja koje se graniči s ludilom. Asger Sorensen iznosi tvrdnju da je u Geteovom prevodu Didroovog dijaloga i u njegovom prevodu „otuđenje” - „Entfremdung”  Hegel pronašao opšti ključ za konceptualnu kritiku duha moderne. Stoga tvrdi da je u Fenomenologiji Hegel koristio otuđenje u više od jednog smisla, podižući ludilo na nivo karakteristike moderne, naglašavajući štetne implikacije za svest u takvim životnim uslovima moderne. Nedavno sam objavila tekst o liderstvu kroz prizmu  mraćne trijadie koja indirektno potvrđuje Hegelovu tezu o " nekoj vrsti ludila " među osobama trijade a kojih je mnogo u slojevima vlasti, kao i na moćnim pozicijama u raznim institucijama i organizacijama.  

 
   Dideroov dijalog je satira i, kao takav, kao svaka prava satira, on je pun karikaturalnih likova bogatih i moćnih ljudi koje ismejava kao licemere, podle, narcisoidne ili osobe sa sve ove tri kombinacije zajedno. Eto nas opet do mračne trijade. Kod Luija - nećaka- imamo nešto Šekspirovske granice između dobra i zla. On jeste etički problematičan, ali i besan i očajan, ispunjen ogorčenjem uslovima ljudskog života u savremenom svetu. Mi ga zato s jedne strane razumemo, jer ta strana je i naša, očajnička. Kako je Foucault potresno rekao ( citiram Sorensena ), „njegova tajna je upravo u tome što on jeste i nije u stanju biti licemeran” (Foucault 1978: 367). 

     U jednom momentu Lui priča o kraljevom ministru koji je navodno rekao da „ništa nije korisnije za narod od laži; ništa nije štetnije od istine”. Ovo, međutim, nije kritika pojma istine, njegova poenta ovim iskazom je otkriti one na vlasti kako otvoreno lažu. I on laže ali ovo je kritika društva, institucija koje ne bi smele da lažu. I ova Dideroova kritika je primenjiva na današnju vlast, laž, laž i laž. To više nije običan nivo licemerstva, to je već hiper licemerstvo bez stida, srama, javno, obznanjujuće, na granici ludila. Didero se, naravno ne zaustavlja samo na tome. Kada nećak ismeva ministra pravde zbog njegove perike i odeće, te spominje njegove "milione", dok časni službenici „nemaju čak ni hleba”, on opet kritikuje stvarnu društvenu nejednakost.

       I opet smo na svom, današnjem terenu, na kom narod gladuje, izlazi na ulicu, a oni uživaju..., verovatno uz  časicu skupog vina i milionima na računima.

       Čitajte ponovo Dideroa!

 

        "U monarhiji samo jedna osoba hoda..... Svi ostali zauzimaju položaje."

Integralni tekst na engleskom