Uspostava svetske monarhije, dakle, pitanje je kosmičkog poretka. Njezino mesto na zemlji Dante vidi u skladu sa tradicionalnom naukom koja (što je svojstveno gotovo svim arhaičnim tradicijama) vidi svet podeljen na tri dela: zemlja, atomsfera i nebo. Guenon uočava da se tradicija „tri sveta“ najjasnije očituje u inidijskoj predaji, odnosno u njihovoj svetoj reči Om čiji je zapadni ekvivalent Logos. Naime, „po hinduističkoj tradiciji tri elementa jednosložne reči Om simboliziraju zasebno „tri sveta“ (...) koji predstavljaju tri stanja Tribhuvane: zemlja (Bhu), atmosfera (Bhuvas) i nebo (Swar), drugim rečima: svet telesnog očitovanja; svet istančanog ili duševnog očitovanja; te neočitani svet načela“ (2007: 31). Svaki od ta tri svetova utelovljuje u određenoj figuri i funkciju. Tako zemlja pripada Mahangi, atmosfera Mahatmi i nebo Brahatmi. Brahatma ovde predstavlja svevideće i svemoćno božanstvo i pokretača, koji u sebi sjedinjuje kako kraljevsku, tako i svesteničku funkciju. Dakle, te dvevfunkcije proizlaze iz praiskonskog načela te se potom dele (Ibid, 32). One se u svom razlikovanju očituju tek na najnižem stepenu: zemlji.
Kod Dantea, sistem „tri sveta“ se očituje polazno od „duha umešnika“ (nepokretni pokretač, ili Bog), čije je sredstvo nebo kao analogija dobrote; ono se očituje kroz „oblikovanu tvar umeća“ koja pak predstavlja „analogiju dobrote na zemlji“.21
Svetska monarhija je politički projekt koji se ostvaruje porazom pape (odnosno odvajanjem duhovne od svetovne vlasti), čime se u kosmičkoj hijerarhiji najniži zemaljski stepen „oblikovane tvari“ vraća na svoje mesto podređenosti dvama višim svetovima. Uloga uspostave svetske monarhije dodeljuje se kao dužnost božanski odabranom narodu. Atribucija božanske naravi se u ovom slučaju pridaje Rimljanima, koji poseduju apsolutni duhovni legitimitet za uspostavljanje svetske monarhije.22 Rimsko carstvo istorijski je dokaz Božije providnosti s kojom su završeni svi ratovi na svetu: „to je bilo nužno ostvariti pre nego što na zemlju dođe Božji sin da iskupi ljude zbog teških greha, u cilju priprema spasa i osvetljenja puta izbavljenja, na kome će narodi svoj krhki život zemlje zameniti svetlom večnog cezara Augusta, kada se rodio sin Božji Isus Krist – August je uspeo postići mir u celom svetu onda kada je Hrist došao sa svojom spasiteljskom misijom (...)“ (Smailagić, 1964: 74). Nakon što se uspostavi, njezina se pravda i mir ravnaju po prirodnim zakonima. U daljnjoj analizi analognog odnosa svetske monarhije s dva viša sveta, ponovno se susrećemo sa astrološkom simbolikom.
Analogna su objašnjenja u savremenoj nauci apsolutno izgubila na svome značenju, stoga kako bi smo objasnili njihovu simboliku moramo se osvrnuti na one Zapadne tradicije koje su sačuvale ta znanja. Dante je, ako već nije bio direktno povezan, svakako bio pod utkcajem templarizma. Templari, iako ne jedini, bili su velikim delom zaslužni tokom i nakon krstaskih ratova za doticaj Zapada sa tradicionalnim znanjima. Hijerarhija po kojoj je taj viteški red bio ustrojen takođe je bila analogna, a čiji nam ustroj može biti od pomoći kod objašnjavanja Danteovog viđenja zemaljskog i nebeskog odnosa.23
Mesec Profani svet
Merkur Vitez sunca
Venera Princ milosti
Sunce Veliki Arhitekt
Mars Patrijarh krstasa
Jupiter Kadosh
Saturn Zlatno stepenište Kadosha
(sistematski izloženo na temelju analize u:QUENON,2004:13
U objašnjenju analogije kod Dantea, od posebnog su značaja odnos Sunca i Meseca. Mesec, dakle, predstavlja „profani“ svet – najniži od svetova u kosmičkoj hijerarhiji. Sunce, pak, predstavlja vrhovno načelo iz kojega sve proističe, dakle Boga, a koje takođe u hrišćanskoj tradiciji predstavlja simbol korišten u katoličkoj liturgiji – predstavljeno je sa dvanaest zraka što simbolizuje Hrista u sredini, te dvanaest apostola. Dakle, Sunce je duhovno središte, Hrist ili Sol Justitiae. Dante odnos Sunca i Meseca, odnosno Boga i ljudske zajednice objašnjava na sledeći način – naime, po Knjizi Postanka kada je Bog stvarao svet, počevši odvajanjem svetla od tame, stvorio je dva svetla: „manje“ i „veće“ svetlo. Dante kaže: „(...) da bi jedno bilo prisutno danju a drugo noću, što u prenesenom govoru podrazumeva ove dve uprave: duhovnu i svetovnu. Otud zaključuju da, kao što mesec koji je manje svetlo, nema svetlosti ukoliko je ne prima od sunca, tako ni svetovno kraljevstvo nema ugleda, ako ga ne dobije od duhovne uprave“ (Monarhija, 1976: 520).
Da bi smo bolje razumeli ovu simboliku, moramo se usredotočiti na tzv. „simboliku krsta“, dakle dva pravca, okomiti i vodoravni, koji se seku pod pravim uglom. Vertikalna linija predstavlja „veliko svetlo“, dan, tj. duhovnu sferu. Horizontalna linija predstavlja s druge strane „malo svetlo“, noć, tj. profani svet.24 Mesec i Sunce nisu dakle oprečni jedno prema drugome, već se njihove putanje seku, čime su uvek pod pravim uglom na istoj udaljenosti. Uticaj Sunca na Mesec Dante objašnjava na sledeći način: „(...) premda mesec nema obilato svetla, ukoliko ga od sunca ne prima, iz toga ne sledi da mesec o suncu zavisi. Stoga treba znati da je jedno bitak meseca, drugo njegova moć, a drugo njegovo delovanje“ (Ibid., 521).25 Iz toga proizlazi da delovanje naroda ne zavisi o Bogu, niti život i ustrojstvo monarhije o nebesima. Ovde je jedino pitanje hoće li se ljudsko društvo analogno uskladit po nebeskom načelu, što zavisi isključivo o njemu samome. Dante, naime, na drugim mestima, kao npr. u Čistilištu tvrdi da nebo nije krivo za zemaljska zla: „Da je tako, bio bi slobodi/ volje vam kraj, i bez smisla valjana/ da dobro radost a zlo tugu rodi (...) stoga ako svet današnji tumara/ u vama uzrok samima se krije/ za dokaz moj će govor da se stara“ (Čistilište, XVI, 70-72).
O odnosu ljudi prema nebu u simbolici Sunca i Meseca, Dante na eksplicitan način objašnjava: „(...) mesec nipošto ne zavisi o suncu, ni što se tiče moći, niti pak pukog delovanja; jer mu je kretanje od vlastitog pokretala, a uticaj od vlastitih zraka; ima naime ponešto svetlosti po sebi, kako je očevidno za pomračine. Što se tiče jačeg i boljeg delovanja, ponešto prima i od sunca, jer od njega prima obilato svetlosti: primivši je deluje jače. Tako dakle velim da svetovna uprava ne prima svoj bitak niti moć, koja tvori njezin ugled, a niti samo delovanje: prima dosta od njega, da bi jace delovalo svetlom milosti što je po nebu i zemlji siplje blagoslov vrhovnog Prvosvestenika“ (Ibid, 521-2). Samoj ljudskoj zajednici i tome koliko će se ona ravnati prema nebeskom načelu, Dante ne posvećuje previše pažnje. On se ovde isključivo oslanja na Aristotela. Tako npr. osuđuje tiraniju kao najgori oblik kršenja prirodnog zakona. Tiranija, naime, nije ništa drugo nego okretanje od nebeskog prema zemaljskom, gde tiranin zloupotrebljava i nebeski predanu vlast za svoje zemaljske svrhe i svoju korist (Ibid., 521).
Dante je, dakle, u svom promišljanju izložio svoje viđenje nužnosti uspostavu svetske monarhije kao dela kosmičke hijerarhije „tri sveta“. O tome kako se spoznajom naroda dolazi do stvaranja monarhije, Dante izlaže dva načina, s kojima se zaključno potvrđuje njegova metafizika: „čovek ima dvojaku svrhu (...) do blaženstva kao do različitih zaključaka, može se doći različitim sredstvima. Do prvoga, naime, dohodimo filozofskim naukom, kada ga sledimo delujući prema ćudorednim i umnim krepostima. Do drugoga pak duhovnim naukom što nadilazi ljudski razum, kada ga sledimo delujući prema bogoslovnim krepostima, to jest prema veri, ufanju i ljubavlju“ (Ibid, 535).
__________________
21 Važno je naglasiti da se tri sveta kod Dantea ne smeju brkati s njegovim Paklom, Čistištem i Rajem. Po pitanju poslednjeg, reč je o zemljopisnoj podeli koju Dante opisuje na samom kraju Pakla, koja se odnosi na simboliku Južnog pola. Po toj tradiciji, Luciferov pad je tačno završio na Južnom polu, probio zemljinu os, te završio u središtu zemlje (samom središtu Pakla). Od siline udara, nakupine stenja oko kratera stvorile su brdo koje graniči sa nebom, te predstavlja Čistilište; srednji svet kao spona između neba i zemlje.
22 Kao izvor za božansku narav Rimljana, Dante citira Vergilija koji opisuje Jupiterov govor Merkuru o Eneji: „Nije ga takvog meni lepotica obrekla majka/ niti ga za ovo dvaput od grčkog oružja spasila/ već je namenila njemu da italskim kraljevstvom vlada/ ljute da bojeve bije“ (Monarhija, 1976: 506).
23 Važno je napomenuti da se uništenjem Templarskog reda 1314. godine, izgubila institucionalna forma ali ne i idejni sistem. Stoga, mnogi tajni ili otvoreni redovi koji su nastali kasnije u Evropi, konstituisali su se na temelju ideje templarizma, iako su hijerarhijski sistemi uglavnom varirali od reda do reda. U ovom slučaju se konkretno predstavlja hijerarhija temperske sledbene organizacije Škotskog obreda, koja, mora se naglasiti, nije istovetna onoj originalnog reda.
24 Ova simbolika križa zapravo seže po tradicionalnoj znanosti u pitagorej- stvo. Također, simbolika velikog i malog svijetla se odnosi i na antičke grčke „velike“ i „male“ misterije; „velike“ su misterije bile za posvećene dok su „male“ bile za inicirane u misterij.
25 Ista se simbolika kasnije pojavljuje u rozenkrojcerskoj tradiciji. Naime,u Alhemijskom venčanju Kristijana Roznkrojca u kojemu se spominju zlatni kaputi s velikim medaljonima na kojima su bili ugravirani simboli Sunca i Meseca na čijoj je poleđini pisalo: „Setlost meseca/ biće kao svetlost sunca/ a svetlost sunca biće sedam puta jača/ nego sada“ (2002: 70).
Нема коментара:
Постави коментар