Klizi li liberalna demokratija u 'demokratski despotizam'?

 

Adrian Pabts

Od pojave neoliberalizma u kasnim 1970-im, zapadne demokratije su svedoci opadanja političkog učešća građana i rastućem uticaju multinacionalnih korporacija. Teoretičari kao što su Colin Crouch, Sheldon Wolin i Peter Mair konceptualizuju ovaj razvoj u terminima 'post-demokratije', bauk 'obrnutog totalitarizma' ili 'izdubljenja' demokratske politike. 1 Povezivanje ovih koncepata je argument da je posleratnj period demokratizacije ustupio mesto koncentraciji moći u rukama malih grupa koje su nereprezentativne i neodgovorne, kao što je primer veze između globalnih firmi i nacionalnih vlada.

Ovaj članak tvrdi da teza o postdemokratiji ne obuhvata u potpunosti trostruku pretnju s kojom se suočava liberalna demokratija: prvo, uspon nove oligarhije koja jača izvršnu vlast na račun parlamenta i naroda; drugo, oživljavanje populizma i demagogije povezano s odgovorom na tehnokratsku vladavinu i proceduralnu politiku; treće, pojava anarhije povezane sa atomizacijom društva i slabljenjem društvenih veza i građanskih veza. Kao posledica toga, liberalna demokratija rizikuje da sklizne u oblik 'demokratskog despotizma' koji održava iluziju slobodnog izbora istovremeno usađujući osećaj 'dobrovoljnog ropstva' kako je konceptualizovao Tocqueville.

Argument nije da demokratija postaje isto što i diktatura, već da liberalna demokratija mutira u nove oblike neliberalnog autoritarizma. Nova oligarhija nastoji da centralizuje moć, koncentriše bogatstvo i manipuliše javnim mnenjem koristeći medijske spinove, zatvarajući debatu i peglajući pluralitet. Njihov cilj je da učvrste sistem za koji navodno nema alternative. Dakle, proces u kojem demokratska vladavina postaje debazirana, pa čak i 'despotska' obuhvata niz mutacija unutar same demokratije. Između ostalog, ovo uključuje izabrane predstavnike i vlade koji deluju kao zainteresovana, samoposlužna stranka; korporativno zauzimanje države; kolektivnu demobilizaciju građanstva; kult apstraktne jednakosti; i praznu slobodu i uobraženost da je zapadni demokratski sistem jedini validan model.

Nova oligarhija?

Uspostavljene liberalne demokratije različite kao što su SAD, UK, Italija i Francuska trenutno karakteriše kriza predstavljanja. Poverenje javnosti u političke institucije naglo opada, posebno u glavne političke stranke koje su se iz masovnih pokreta pretvorile u male organizacije u kojima dominira elita (kao što Dommett raspravlja na drugom mestu u ovom broju). Suočeni s pobunjeničkim populističkim pokretima, smatra se da stranački establišmenti brane svoj vlastiti interes i interese svojih donatora, a ne svojih birača. Kolaps partijskog članstva, zajedno sa dugoročnim padom izlaznosti birača, sugeriše da je između izbora uticaj naroda na vladajuće elite minimalan. 2Štaviše, sve veći broj izabranih predstavnika su profesionalni političari iz sve užih socio-ekonomskih sredina za koje se smatra da se ne povezuju sa običnim biračima, niti vladaju u interesu većine, niti se bave dugoročnim potrebama društva.

Ovo ukazuje na skretanje liberalne demokratije ka efektivnoj oligarhiji, što se manifestuje u težnji demokratskih predstavnika da sami sačinjavaju zainteresovanu stranku. Tipično, političke stranke u vladi imaju tendenciju da deluju po pitanjima koja se tiču njihove vlastite frakcijske podrške, ili pak pitanja koja se tiču frakcijske podrške njihovih protivnika, kojima se mogu pozabaviti kako bi ih zaobišli. Ali vladajuće stranke se pokazuju relativno nemoćnima kada su u pitanju pitanja koja utiču na celo nacionalno ili međunarodno društvo, kao što su migracijska kriza, degradacija okoliša, siromaštvo, infrastrukturna ulaganja ili reformski kartelski kapitalizam. To je zato što, iako je zanemarivanje takvih pitanja štetno za svakoga ponaosob, ona retki predstavlja najneposredniju i najhitniju brigu moćnih grupa s vlastitim interesom.

Pojedinačno i kolektivno, građani su stoga podložni 'tiraniji malih izbora', kao kada se odlučimo za kupovinu u trgovačkom lancu zbog pogodnosti ili jeftine, iako zapravo ne želimo izgubiti trgovine na uglu i trpeti posledični pad lokalnog tržišta. prosperitet, solidarnost i zajedništvo koje to često podrazumeva. Paradoksalno, održavanje ravnoteže oligarhijskih interesa od strane predstavničke vlasti iz naizgled demokratskih razloga čini sve težim aktivno zastupanje manifestne konsenzualne 'opšte volje' naroda u celinu, solidarnost i zajedništvo koje to često podrazumeva.

Uspon nove oligarhije nije ograničen samo na vladajuće stranke, već se proteže na celokupnu izvršnu vlast. Liberalnu demokratiju karakteriše eksponencijalni rast izvršnog zakonodavstva (često naglašenog parlamentarnom većinom koja je dužna izvršnim aktima) i rastućom moći pravosuđa u odnosu na zakonodavnu vlast. Štaviše, čini se da nova nadnacionalna klasa sudija nije u stanju da odoli iskušenju da poveća svoju nadležnost ili da pomogne izvršnoj vlasti u nametanju jedinstvenih zakona. A tamo gde delovanje sudija obezbeđuje kontrolu prenaduvane vladine moći, može nesvesno potaknuti kulturu parničenja koja privileguje moćne i bogate, dok istovremeno podriva jednak pristup pravdi.

Nedostatak odgovornosti i učešća javnosti je otežan procesom 'samokorupcije' u kojem izabrana izvršna vlast traži da legitimna vlast prekorači svoj mandat u okolnostima koje se tim mandatom nisu mogle predvideti i za koje biračko telo ne može glasati. Nedavni primeri uključuju antiterorističko zakonodavstvo nakon 11. septembra i spašavanje banaka i država. U svakom slučaju vlade deluju pretežno u interesu malih grupa, kao što su službe sigurnosti, institucionalni investitori i globalna tržišta obveznica. Verovatno, ovo predstavlja oligarhijsku odbranu osnova oligarhijske kontrole – bilo da je to hitan odgovor na pretnju ili prilika za proširenje moći (ili oboje odjednom).

Ova oligarhija poprima oblik 'starih elita' i 'novih klasa'. 3 Prvi uključuju političke dinastije i vođe industrije, dok drugi obuhvataju mreže kao što su 'tehnološka oligarhija' u Silicijumskoj dolini, zagovornici 'kapitalističke filantropije' i niz tehnokrata u vladama - uključujući novu upravljačku armadu računovođa i revizori. I 'stare elite' i 'nove klase' koriste procedure predstavničke demokratije da povećaju svoju moć, bogatstvo i društveni status. U ovom procesu, nereprezentativna izvršna vlast – zajedno sa sve većom novčanom plutokratijom i nadmoćnim sudstvom – često zanemaruje neformalnije manifestacije interesa građana.

Nova demagogija?

Demokratije se suočavaju sa trajnom pretnjim neliberalnih, populističkih snaga koje paradoksalno nastoje uništiti individualne slobode u ime slobode govora (kao u slučaju ekstremno desnih rasističkih grupa ili verskih fundamentalista). Međutim, sama liberalna demokratija može biti katalizator populizma i demagogije. Pre svega, postoji napetost između materijalnih vrednosti i proceduralnih standarda. Ključna dilema s kojom se suočava svaki demokratski sistem je da on stalno treba da balansira dva suprotstavljena zahteva: poštovanje volje većine i zapovedanje pristanka naroda s jedne strane, dok štiti pojedince i manjine od ugnjetavanja s druge strane. Da bi to postigle, demokratije su kroz istoriju težile da kombinuju određene temeljne vrednosti (kao što su sloboda, jednakost i bratstvo u Francuskoj, ili život, sloboda i potraga za srećom u SAD) sa formalnim pravilima i procedurama. Problem je u tome što kada se suparničke vrednosti sukobe (recimo individualna sloboda i jednakost za sve), savremeni liberalizam sugerise da ljudi mogu samo 'pristati da se ne slažu' i zadovoljiti se apstraktnim, formalnim standardima kao što je 'negativna sloboda' (odsustvo ograničenja na pojedinca osim zakona i privatne savesti ).4 Doveden do svog logičnog zaključka, princip 'negativne slobode' implicira da liberalna demokratija treba da promoviše maksimalnu slobodu izbora u odnosu na bilo koje zajedničke suštinske ciljeve kao što je opšte dobro. To se događa bez obzira na to da li takva koncepcija slobode više podriva Orwellovu 'uobičajenu pristojnost', to jest potragu za uzajamnim priznavanjem nego za potpunom jednakošću ili emancipacijom. Na ovaj način, liberalno privilegiranje nepristrasnih standarda može dovesti do nametanja preferencija koje ne zahtevaju saglasnost naroda i stoga se ne mogu opisati kao istinski demokratske.

Drugo, relativna liberalna ravnodušnost prema suštinskim vrednostima može dovesti do situacije u kojoj sklonost iskorištavanju straha i manipulisanje mišljenjem postaje endemska karakteristika predstavničke demokratije. Liberalna politika se često vrti oko navodne zaštite od stranih elemenata: terorista, izbeglica, stranaca, onih koji se smatraju nedostatnim u 'preduzetništvu'. Kao posledica toga, navodna odbrana demokratije je sama po sebi raspoređena kako bi se opravdala suspenzija demokratskog odlučivanja i građanskih sloboda, kao što je slučaj sa antiterorističkim zakonodavstvom nakon 11. septembra koji je suspendovao ključne ustavne odredbe i vrednosti liberalnosti: pravičan pritvor, pravično suđenje , pravo na odbranu, pretpostavljena nevinost, habeas corpus, dobar tretman osuđenih, te mera slobode govora i slobodnog ispitivanja. 5 Proglašavanje vanrednog stanja je konstitutivna karakteristika modernih država, a ni liberalne demokratije se ne razlikuju kada je reč o trajnim izuzetnim ovlastima.

Demokratije također mogu manipulisati mišljenjem, a čini se da je populizam neizbežna posledica demokratskog primata procedure nad suštinom. Sve veća upotreba tehnika proizašlih iz PR-a i reklamne industrije jača sklonost demokratije ka demagogiji. 'Kultura' spinovanja, medijskih vratolomija, fokus grupa i naizgled beskonačnih izbornih kampanja pretvorila je politiku u spektakl opsteg masovnog mnenja koji se može opisati kao oblik manipulativnog populizma, koji obećava sve veću slobodu izbora, ali 'uslovi pod koji izbori se donose nisu sami po sebi stvar izbora'. 6Kao odgovor na manipulativni populizam vladajućih elita, zapadne demokratije su svedoci periodične pojave antielitnog populizma od strane pobunjeničkih pokreta kao što su Tea Party u SAD-u, Front National u Francuskoj ili Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva u Britaniji.

Niti se ovo može jednostavno odbaciti kao nova, privremena i efemerna pretnja demokratiji. Alexis de Tocqueville je 1830-ih upozoravao da je Amerika najslobodnije društvo na svetu, gde je, paradoksalno, najmanje bilo javne debate, a najviše od svega novog oblika 'tiranije' društvenog konformizma prema ukusima i preferencijama većine. U zapadnim demokratijama danas se očigledno o svemu može javno raspravljati (uključujući ličnu, privatnu sferu) osim o potencijalnim opasnostima same liberalne demokratije. Ovde bi se moglo opravdano prigovoriti da postoje brojne zaštitne mere, uključujući efikasniju podelu vlasti, čvrsto ukorenjenj vladavinu prava, veća prava i slobode pojedinca, kao i više jednakosti. Međutim, savremena demokratija je često sklona primeni spektakla i suptilnih oblika propagande. Naravno, ovo nije isto kao u diktatorskim režimima. U poređenju sa totalitarnom vladavinom dvadesetog veka, demokratska politika ima više indirektne moći, delujući kroz uticaj na umove ljudi i efikasnije obezbeđujući kontrolu putem jedinstvenih ukusa i mišljenja nego što to čini spoljašnje nametanje sile.

Ali zar se slobodna štampa i internet ne čuvaju od ovog navodnog klizanja u demagogiju? Dok je participativni potencijal društvenih medija za demokratiju stvaran i značajan, širenje novih tehnoloških mogućnosti može pogoršati tendenciju algoritamske samoregulacije i istovremenu otvorenost i za nadzor i za manipulaciju na daljinu. 7Čak i više nego u stvarnom svetu, virtuelnom sajber prostoru nedostaje robustan i lako primenjiv etos samodiscipline i recipročne prakse. Iz tog razloga, ima tendenciju da favorizuje prolazne ukuse i samoreferentnu kulturu koja je pogodna za vrstu masovnog nadzora koju ilustruje špijunski skandal NSA (demokratija je svakako pomogla da se otkrije stepen sistematskog njuškanja, ali da li je uspešan u vraćanje i vraćanje građanskih sloboda?). Tako eksponencijalna ekspanzija interneta unutar demokratskog diskursa pruža mogućnosti za slobodno samoizražavanje i veći nadzor, kao i društvenu kontrolu i demagošku politiku.

Nova anarhija?

Savremena liberalna demokratija donela je veće slobode i mogućnosti proširenjem individualnih prava i zamenom nasleđenog statusa prirodnom jednakošću pred zakonom. Postoji mnogo koristi, ali i gubitaka, posebno progresivna erozija društvenih veza i građanskih veza od kojih zavisi poverenje i saradnja živahnih demokratija i tržišnih ekonomija. Demokratska politika podstiče veću jednakost mogućnosti i veću društvenu mobilnost, ali je na isti način čini povezana s fragmentacijom i raspadom. Paradoksalno, demokratija – posebno pod uticajem neoliberalnog kapitalizma – može da stvori društva koja su istovremeno atomizovanija i više međuzavisna: „u našem javnom životu smo više upleteni, ali manje vezani, nego ikada ranije“. 8

Što je fundamentalnije, različiti modeli liberalne demokratije imaju tendenciju da osciliraju između suverene moći izvršne vlasti i suverene moći građana sto se tice slobodnog biranja pojedinaca koji su maknuti od ograničenja međuljudskih odnosa i koji imaju pretežno ugovorne veze jedni s drugima. Problem je u tome što to ima za posledicu podrivanje ljudskog udruživanja i političke uloge dobrovoljnih, demokratski samoupravnih posredničkih institucija kao što su profesionalna udruženja, sindikati ili univerziteti. Bez posredničke funkcije posredničkih institucija, demokratija rizikuje da sklizne u anarhiju suprotstavljenih pojedinaca koji slede svoje vlastite interese bez obzira na recipročno priznanje i obostranu korist. Konflikt koji je usledii reguliše 'nevidljiva ruka' tržišta ili kontrolise 'vidljiva ruka' države (ili opet oboje odjednom).

U krajnjoj instanci, primat države i tržišta nad ljudskim udruživanjem može dovesti do demokratskog sistema koji usađuje osećaj 'dobrovoljnog ropstva' – oblik suptilne manipulacije uz tobožnji pristanak u kojoj se ljudi slobodno podvrgavaju volji vladajuća oligarhija. Institucije centralne administrativne države i globalnog 'slobodnog tržišta' regulišu 'prirodno datu' (a u stvarnosti samo pretpostavljenu) anarhiju, koja je pogoršana nedostatkom asocijativnih veza. Pierre Manent to dobro kaže: 'demokratski čovek je najslobodniji čovek koji je ikada živeo i u isto vreme najpripitomljeniji […] može mu se samo dodeliti, može samo sebi dati, toliko slobode jer je tako pripitomljen'. 9

Kao što je Tocqueville očekivao, liberalne demokratije koje privileguju masovno mišljenje i interesne predstavnike na račun obrazovanja o vrlinama i vezama udruživanja mogu proizvesti oblike tutorske moći:

[…] vrhovna vlast tada pruža svoju ruku na celu zajednicu. Pokriva površinu društva mrežom malih složenih pravila, sitnih i jednoličnih, kroz koje ne mogu prodreti najoriginalniji umovi i najenergičniji likovi, da se uzdignu iznad gomile. Ljudska volja nije razbijena, već omekšana, savijena i vođena; muškarci su retkoprisiljeni da deluju, ali su stalno sputani da deluju. Takva moć ne uništava, već sprečava postojanje; ne tiranizira, već sabija, iznervira, gasi i zaglupljuje narod, sve dok se svaki narod ne svede na ništa bolje od stada plahih i marljivih životinja, čiji je pastir vlast. […] službenost redovnog, tihog10 1

Zaključna razmišljanja

Liberalna demokracija ima antidemokratsku dimenziju i stoga sadrži sjeme vlastite erozije i klizanja u oligarhiju, demagogiju i anarhiju. Ako je tako, onda demokratije zahtijevaju ne samo nedemokratske elemente kao što je vladavina prava (princip o kojem ne glasamo), već i veću ulogu neformaliziranog, nepravnog prosuđivanja o tome šta je dobro i ispravno za društvo kao cjelina. To zauzvrat uključuje osjećaj zajedničkih običaja i 'zajedničke pristojnosti', što će reći zajednički horizont zajedničke svrhe. Na kraju krajeva, demokratiji je potrebna ravnoteža pristanka „mnogih” sa savjetima „nekolicine” (ma koliko konstituisanih) i izvršnih odluka „jednog”. Obično, ovo drugo mora biti na neki način oličeno u jednoj osobi, kao što je to i danas u cijelom svijetu, u modusu predsjedničke i premijerske funkcije.

_________________________

Beleske

1 C. Crouch, Post-Democracy , Cambridge, Polity Press, 2004; SS Wolin, Democracy Incorporated: Managed Democracy and the Spectre of Inverted Totalitarism , Princeton, NJ, Princeton University Press, 2008; P. Mair, Ruling the Void: The Hollow-out of Western Democracy , London, Verso, 2013. 

2 A. Barnett, 'Korporativni populizam i bezstranačka demokratija', New Left Review , Vol. 3, 2000, str. 80–9; RJ Dalton i MP Wattenberg (ur.), Partije bez stranaka: političke promjene u naprednim industrijskim demokratijama , Oxford, Oxford University Press Wattenberg, 2002. 

3 C. Lash, Revolt elita i izdaja demokratije , New York, WW Norton & Co., 1995; P. Piccone, Suočavanje s krizom . The Writings of Paul Piccone , New York, Telos, 2008. 

4 I. Berlin, 'Dva koncepta slobode', u Four Essays on Liberty , Oxford, Oxford University Press, 1969, str. 118–72. 

5 G. Agamben, Izuzetno stanje , tr. K. Attell, Chicago, University of Chicago Press, 2005, str. 1–40. 

6 Z. Bauman, Ima li etika šanse u svijetu potrošača? , Cambridge, MA, Harvard University Press, 2008, str. 72.

 7 E. Morozov, The Net Delusion: The Dark Side of Internet Freedom , London, Allen Lane, 2011; Da biste sve uštedjeli, kliknite ovdje: Tehnologija, rješenje i nagon za rješavanjem problema koji ne postoje , London, Penguin, 2014; J. Bartlett, The Dark Net: Inside the Digital Underworld , London, William Heinemann, 2014. 

8 MJ Sandel, 'Proceduralna republika i neopterećeno ja', Politička teorija , vol. 12, br. 1, 1984, str. 94. 

9 P. Manent, Grad čovjeka , tr. M. LePain, Princeton, NJ, Princeton University Press, 1998, str. 181.

 10 A. de Tocqueville, Demokratija u Americi , str. G. Lawrence, New York, Doubleday, 1969, str. 650.

Izvor