Grad u književnosti (5)

 

HAJNRIH BEL 

 Iz knjige Rim na prvi pogled

PARIZ

      Pariz se ne prostire jedino između Monmartra i Trga Pigal, on se prostire između Emila Zole i Marsela Prusta, on leži kraj Sene, između Sartra i Klodela, leži između Renoara i Pikasa, između Abe Pjera i nekog milionera čiji doručak odnosi toliko novca koliko bi Abe Pjeru bilo dovoljno da za mesec dana dve porodice sačuva od gladi. Pariz je poput mozaika za koji se ne zna ko ga je sklopio i načinio sliku koja se baš tako zove.

     Ovaj se grad prostire između dečjih kolica; to ne znači da neka dečja kolica, kraj kojih stoji mlada odnegovana dama, moraju biti početak jednog života koji se završava kraj drugih dečjih kolica, za kojima, na rubu pločnika, stoji izvesna starija žena i čeka na otpatke iz pijačnih hala; život ne započinje uvek kao Renoarova slika i ne završava se poput Zolinog romana; on može početi kao Zola i okončati kao Renoar, može početi i završiti kao Prust. Život retko piše one “istinite priče“ a onda se može dogoditi da budu okarakterisane kao loše. Odredišta se i te kako razlikuju jedna od drugih, kao i kamenčići mozaika koji čine sliku nazvanu Pariz, a i redosled kojim valja izučiti ta odredišta neizvestan je. Slika koja predstavlja Pariz kreće se i menja, kamenčići se mogu izvlačiti, drugi se mogu umetnuti. Svake godine u grad hrle bujice ljudi koji su čvrsto odlučili da toj slici dodaju novi kamičak: slavoljubivi i vernici, sveci i genijalci, kakvi su nam već znani iz Balzakovih romana. Malom broju pođe za rukom da ostvari svoju zamisao, većina ne uspe, jer Pariz je mek kao pesak i tvrđi od granita od koga je podignut Aberdin.

        Više od stotinu svetova leži između para dečjih kolica, svetova u koje stranac samo provali kada se odluči da sledi linije upisane u turističkom vodiču: svet izdavača gde su još neizmenjene drvene stepenice uz koje je hitao mladi Balzak da bi se u plesnivoj kancelariji borio za avans. Svet crkava: grob Svetog Vinsenta de Pola u Ulici Sevr i, nekoliko koraka odatle, grobnica Svete Katarine Labure u Ulici Bak, gde preovladavaju leptirske kape Vinsenterićanski, snežno/bela krila iznad crnih i čokoladnomrkih lica mladih kaluđerica. Mlade dame koje jašu ujutru u Bulonjskoj šumi, i prosjaci koji ujutru izlaze ispod lukova mostova i brzo sa pločnika podižu nekoliko opušaka od kojih se može zaviti cigareta. Frivolnost koja se iz pećina poroka izliva na ulice - pored nežne liturgije ranih misa. Čitave četvrti u kojima nikada nije bučno, u kojima se nikad ne budi život, gde stanuju ljudi koji kao da su uvek na putu - i oni drugi kvartovi u kojima se život malo stišava samo tokom dva kratka sata, negde oko ponoći. Svet obojenih, Crnaca i Berbera, mladih bračnih parova iz Vijetnama što izgledaju kao dvanaestogodišnjaci, i koji, dok se šetaju, između sebe nose decu u lakim bambusovim nosiljkama nalik na velike cvetove; drečavo odevene Crnkinje koje kleče u senovitim bočnim kapelama velikih crkava. Divlji, bizarni kič iz devedesetih godina prošlog veka i smeli hromirano-srebrni automobili nalik na putujuće mašine za espreso.

    Gde se prostire ovaj grad? Prostire se između jednih i drugih dečjih kolica, on leži između Sartra i Klodela i kraj Sene. Miriše na nadu i pije očajanje, on stalno cveta i postojano vene; mnoge su ulice nalik na spavaće sobe kojima se čovek nikad ne koristi, dok su druge poput kuhinje u kojima se stalno ćaska, pegla, kuva kafa i pije vino.

    Postoje i četvrti za zabavu, one su nalik na šeširiće koji se stavljaju za karneval, kada se ide sa igranke na igranku, ne da bi se čovek zabavljao, već da bi prodavao cigarete ili bombice sa konfetama...

PETROGRAD 

 Fjodor M. Dostojevski i Petrograd 

 1969 

      komentar o Petrogradu

    Komentar: Ima pedeset i četiri godine kako se ovaj grad ne zove Sv. Petrograd; deset godina je nosio naziv Petrograd, a već se četrdeset i četiri godine zove Lenjingrad. Njega od Petrograda iz XIX veka dele dve revolucije i dva svetska rata. On je stvaran - i stran, ne u geografskom, već u poetskom i metaforičnom smislu. On je bio stran i pesniku Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom. 

                                              ****

 To nije bio njegov grad, on ga zapravo nije ni imao, nije posedovao čak ni prebivalište, selio se iz stana u stan, putovao od mesta do mesta, deset godina života proveo u izgnanstvu. Sv. Petrograd, u kome je uglavnom živeo, postao je građa za nekoliko njegovih romana i pripovedaka. Ovaj je izveštaj pokušaj približavanja stranosti stvarnog, pokušaj da se nađe i pokaže ono što bi se opet moglo naći od te stranosti stvarnog, osamdeset i sedam godina posle smrti Dostojevskog, u Lenjingradu iz 1968. godine.

    Citat: Odjednom sam osetio, bilo mi je svejedno da li je svet i dalje prisutan i da li uopšte ima nečeg. Čitavim svojim bićem stao sam da osećam i opažam da u ovo moje vreme ničeg više nema. U početku mi je, doduše, još uvek izgledalo kao da je, nasuprot ovom sada, nekad mnogo toga postojalo; kasnije sam ipak shvatio da ni onda nije bilo ničeg, da mi se samo pričinilo. Polako sam u isti mah dolazio do uverenja da ništa nikad neće ni postojati. Uz to sam iznenada prestao da osećam srdžbu prema ljudima, i čak došao dotle da ih uopšte nisam ni opažao. To se ispoljavalo i u najneznatnijim sitnicama: na primer, idem ulicom, nalećem na ljude - i to ne zato što sam se zamislio; o čemu bih uopšte razmišljao? Tad sam čak sasvim prestao i da mislim. Bio sam ravnodušan prema svemu."  

PETROGRAD 

Zločin i kazna 

Dostojevski "Na ulici je vladala strašna žega, a uz to i zapara, tišina posvuda, opeke, prašina i onaj osobiti, letnji smrad, tako poznat svakom Petrograđaninu koji nije mogao iznajmiti letnjikovac...Oduran zadah iz krčmi, pijanci, koje je svaki čas sretao, iako bijaše radno vrijeme, popunjavali su gadan i tužan kolorit slike....",,,,

ova je gradska četvrt bila takva, da je tu bilo teško nekoga začuditi odećom. Sjennaja ploščad (Sijenski trg) u blizini, silesija poznatih krčmi, i ponajviše cehovsko, zanatlijsko stanovništvo, zbijeno po tim središnjim peterburškim ulicama i uličicama, zašarene ponekad opštu panoramu takvim likovima, da bi gdekad pri susretu s nekom spodobom bilo neobično i začuditi se......

Kuća se sastojala od samih malih stanova i bila nastanjena svakakvim obrtnicima, krojačima, bravarima, kuharicama, različitim Nemcima, devojkama, koje žive od svog tela, malim činovnicima, i sve tako. Na obadvoja vrata i kroz obadva dvorišta u kući sve vrvi svet, što ulazi i izlazi. Služe onde tri ili četiri pazikuće.

Bele noći 
 

    ....Jer, evo, već je osam godina kako živim u Petrogradu i nisam uspio steći gotovo ni jedno poznanstvo. Ali šta će mi poznanstva? I bez toga mi je poznat cijeli Petrograd; zato mi se, eto, i učinilo da me svi ostavljaju kad se digao sav Petrograd i odjednom otputovao na ljetovanje. Strašno mi je bilo ostati sam i tri sam puna dana lutao po gradu u silnu jadu i nikako nisam razumijevao šta se to sa mnom zbiva. Otišao sam na Nevski prospekt, otišao u park, švrljao po obali — nema ni jednoga od onih lica koje sam navikao sretati na tom istom mjestu u neko doba, cijele godine. Oni, dabome, ne znaju mene, ali ja znam njih. ... Kad idem, svaka kuća kao da istrkuje pred mene na ulicu, gleda iz sviju prozora na mene i tek što mi ne govori: »Zdravo, kako vaše zdravlje? I ja sam, hvala bogu, zdrava, a u mesecu će maju meni dometnuti sprat .« Ili: »Kako vaše zdravlje? A mene će sutra da opravljaju.« Ili: »Gotovo sam izgorela i pri tom sam se uplašila.« I tako dalje. Među kućama imam ljubimica, imam prisnih prijatelja; jedna od njih kani letos da se leči kod graditelja. Namerno ću se svraćati svaki dan da je ne bi, očuvao je bog, nalečili na mrtvo ime!... Ali nikada neću zaboraviti dogodovštinu s jednom prelepom, svetloružičastom kućicom. Bila je to takva umiljata zidana kućica, tako me je prijazno gledala, tako je ponosito gledala svoje nespretne susede da mi je srce zaigralo od sreće kad sam kraj nje prolazio. Odjednom prošle nedelje prolazim ulicom, pa kad pogledah prijatelja, začuh žalostivi krik: »A mene bojadišu žutom bojom!« Zlikovci! Varbari! Nisu ništa poštedeli: ni stubove, ni krovni venac, te moj prijatelj požuteo kao kanarinac. Radi te mi se zgode gotovo razlila žuč i sve dosad ne mogu da gledam moga unakaženoga jadnika, koga su obojili bojom nebeskoga carstva.

    Ti, dakle, razumeš, čitaoče, na kakav sam način poznat s celim Petrogradom.

    Ima nešto neobjašnjivo dirljivo u našoj petrogradskoj prirodi, kad ona, s dolaskom proleća, iskazuje odjednom svu svoju moć, sve sile što joj darovaše nebesa, kad prolista, nagizda se i zašareni cvjetovima... Nekako preko volje podseća me na istrošenu bolesnu devojku, koju gledaš ponekad sažalno, ponekad s nekom samilosnom ljubavlju, a ponekad je prosto ne primećuješ, ali odjednom ona, u jednom trenu, nekako iznenada postaje neobjašnjivo i neodoljivo krasna, a ti preneražen, omamljen preko volje pitaš sebe: kakva je sila primorala te setne, zamišljene oči da se blistaju takvim žarom? Šta je nateralo krv u te blede omršavljele obraze? Šta je te nežne crte na licu prelilo strašću? Zašto se tako nadimlju te grudi? Šta je tako nenadano pobudilo snagu, život i krasotu u licu bedne devojke, primoralo ga, da se zablista takvim osmehom, da oživi takvim smehom, što se sija i baca plamsaje? Obazireš se naokolo, tražiš nekoga, domišljaš se ...Ali trenutak prolazi i sutra ćeš možda i opet sresti onaj isti zamišljeni, rastreseni pogled, kao i pre, ono isto bledo lice, onu istu pokornost i bojažljivost u kretnjama, i čak kajanje, čak tragove neke tuge koja ubija i nekoga jada zbog časovita zanosa... I žao ti je što je tako brzo, tako nepovratno uvela trenutačna krasota, što se tako varljivo i uzaludno zasjala pred tobom — žao ti je zato što nisi dospieo niti da je zavoliš..  

 

                                                                             Dvorac Mihovila  

Fjodor Dostojevski rođen je i odrastao u Moskvi, ali je većinu svog produktivnog života proveo u Sankt Peterburgu. Neki misle da ga Dostojevski nije voleo. No, grad je postao neiscrpan izvor priča i likova za njegova dela.

    Dostojevski se trideset puta selio se iz jednog trošnog stana u drugi. Većina njih su stanovi u običnim stambenim zgradama grada. Sankt Peterburg tog vremena bio je različit od Moskve. U njemu su bogate i plemićke porodice mogle sebi da priušte iznajmljivanje vila, kao što je to bio slučaj sa Lav Tolstojem.

    Fjodor Dostojevski preselio se u Sankt Peterburg iz Moskve kada je imao šesnaest godina. Došao je da studira Strojarsku školu koja se u to vreme nalazila u prekrasnom dvorcu sv. Mihovila. Stoga je drugo ime ovog dvorca koje često možete čuti među domaćim stanovništvom glasilo Engineering Castle. Dostojevski je došao zajedno sa svojim voljenim bratom Mihaelom, koji je studirao također u istoj školi. Michael je, baš kao i Fjodor, svoj život posvetio književnosti i ostatak života živeo u Sankt Peterburgu.

    Omiljeno mjesto Dostojevskog u dvorcu bila je soba na uglu s pogledom na Pantelejmonov most. Od tog trenutka pa do kraja života preferirao je stanove na uglu. Pretpostavlja se da je s prozora stana na uglu pružaoprekrasan pogled na ono što se događa na obližnjim ulicama, i to je,verovatno privuklo Dostojevskog. 

                                                     

Trg Senna  Ha

 Pre progonstva u Sibir zbog političkih stavova, promenio je nekoliko soba i stanova u raznim delovima grada. Područje Haymarketa pokazalo se za njega najinspirativnijim – tamo je napisao Bele noći, Netočku Nezvanovu i Božićno drvce i svadbu .

                                                                   

                                                                            Literarni cafe 

Adresa : Nevsky Avenue 18, 

   Ovaj kafe, koji postoji i danas,  osim Dostojevskog posećivali su Puškin, Gogolj, Tolstoj, Gorki ( Nikolaj Gogolj čak ima kratku priču koja nosi ime avenije koja predstavlja lik za sebe; bilo je to poslednje mesto koje je Aleksandar Puškin, posetio jutro pre svog kobnog dvoboja) . Ovde je Fjodor Dostojevski upoznao Mihaila Petraševskog, koji je bio pionir ideja utopijskog socijalizma. Upravo je to poznanstvo Dostojevskog umalo koštalo života.

                                                             

Ulica Kaznacheyskaya, u kojoj se odvija veći deo radnje iz Zločina i kazne, mesto je gde je živeo i sam Dostojevski. Živeo je u kućama na brojevima 1, 7 i 9, uvek u stanovima na uglu s pogledom na raskrsnicu Kaznačejske i drugih ulica.

    Spomen ploča je na kući na br. 7, gde je završio Zločin i kaznu. Tu je takođe upoznao svoju drugu ženu, Annu Grigorievnu. Ona je bila stenogra,pomogla mu je da završi Kockara u mesec dana i tako ga spasila dužničkog zatvora.

                                                          

Katedrala trojstva 

U ovoj katedrali se Fjodor Dostojevski oženio svojom drugom suprugom Anom, 1867. Katedrala je, inače, bila posvećena Izmailovskom puku. Pošto su oni nosili plavu uniformu, primarna boja kupola je bila plava. Središnja kupola katedrale izgorela je tokom restauratorskih radova 2006. Vatru je bilo teško zaustaviti jer se pokazalo da je kupola drvena. Tri manje kupole su preživele požar, ali su glavna i četvrta mala kupola sagrađene nanovo.

                            

                                                   1. Grad u književnosti, Barton Pajk ( 1 deo) 

                                                         2. Grad u književnosti, Jacques Deridda ( 2 deo ) 

                                                         3. Grad u književnosti, Duša moderniteta -teror ( 3 deo) 

                                                         4. Grad u književnosti, Gradovi na papiru,...( 4 deo) 

                                                         6. Grad u književnosti, London ( 6 deo)