Bruno Waterfield, Zašto je Orwell bitan?

 

Sloboda na prvom mestu

 Većina ljudi misli da je George Orwell pisao o totalitarizmu i protiv njega, pogotovo kad se s njim susreću kroz prizmu njegovog velikog distopijskog romana 1984. 

 Ovakav pogled na Orwella nije pogrešan, ali možete nešto propustiti. Jer Orwell je pre svega bio zabrinut zbog posebne pretnje koju je totalitarizam predstavljao rečima i jeziku. Bio je zabrinut zbog pretnje  koju je to predstavljalo našoj sposobnosti da mislimo i govorimo slobodno i istinito. O pretnju koju je predstavljao našoj slobodi. 

 Video je, jasno i živo, da izgubiti kontrolu nad rečima znači izgubiti kontrolu nad značenjem. To je ono što ga je plašilo u totalitarizmu nacističke Nemačke i staljinističke Rusije, jer su ti režimi hteli kontrolirati samu jezičnu supstancu misli.

 I zato nam Orwell i danas tako snažno govori. Jer reči, jezik i značenje ponovno su ugroženi.

Totalitarizam u Orwellovo vreme 

 Totalitarni režimi nacističke Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza za Orwella su predstavljali nešto novo i zastrašujuće. Autoritarne diktature, u kojima se vlast držala neodgovorno i samovoljno, postojale su, naravno, i pre. Ali ono što je totalitarne režime 20. veka činilo drugačijima bila je mera u kojoj su od svakog pojedinca zahtevali potpunu podređenost državi. Nastojali su ukinuti samu osnovu individualne slobode i autonomije. Hteli su upotrebiti diktatorske ovlasti za društveni inženjering same ljudske duše, menjajući i oblikujući način na koji ljudi razmišljaju i ponašaju se.

 Totalitarni režimi krenuli su s razbijanjem klubova, sindikata i drugih dobrovoljnih udruzenja. Uspesno su uništavali ona područja društvenog i političkog života u kojima su se ljudi mogli slobodno i spontano udruživati i u kojima se razvija lokalna i nacionalna kultura oslobođena države i službenosti. Orwellu su ti kulturni prostori uvek bili posebno važni. Kao što je to rekao u svom eseju iz 1941., ‘Engleska Vaša Engleska‘: ‘Sva kultura koja je istinski domaća usredotočena je oko stvari koje čak i kada su zajedničke nisu službene – pub, fudbalskq utakmica, stražnji vrt, kraj kamina i “lepa šolja .čaja”.’ 

 Totalitarizam je možda dosegao svoj zastrašujući zenit u nacističkoj Nemackoj i Staljinovom SSSR-u. Ali Orwell je takođe bio zabrinut zbog efekta na Zapadu. Bio je zabrinut zbog sovjetizacije Evrope kroz sve istaknutije i moćnije staljinističke komunističke partije. Takođe je bio zabrinut za ono što je video kao britansku levičarsku ‘evropeiziranu inteligenciju’, koja je, poput komunističkih partija zapadne Europe, obožavala državnu vlast, posebno u nadnacionalnom obliku SSSR-a. I pre svega je bio zabrinut zbog pojave totalitarnog načina razmišljanja i pokušaja da se preurede duboke strukture uma i osećaja koji leže u srcu autonomije i slobode. 

 Orwell je mogao videti kako ovaj način razmišljanja cveta među britanskom intelektualnom elitom, od eugenike i socijalizma, do širih tehnokratskih impulsa inteligencije. Hteli su prepraviti ljude ‘za njihovo dobro’, odnosno za dobrobit rase ili državne vlasti. Stoga su videli da je poželjno prisiliti ljude da se prilagode određenim propisanim ponašanjima i stavovima. To je ugrozilo svakodnevnu slobodu ljudi koji su želeli, kako je Orwell rekao, ‘slobodu da imate vlastiti dom, da radite šta želite u slobodno vrememe, da birate vlastite zabave umesto da ih biraju odozgo za vas’. 

 Nakon Drugog svetskog rata, ova nova intelektualna elita počela je osvajati prevlast. To je zapravo bio klerikalizam – kulturna i vladajuća elita definisana svojim akademskim postignućima. Kovan je kroz visoko obrazovanje i akademsku zajednicu, a ne kroz tradicionalne oblike privilegija i bogatstva, kao što su javne škole. 

 Orwell je bio prirodno predisponiran protiv ovog nadolazećeg klera. Možda je pohađao Eton, ali tu je Orwellovo obrazovanje prestalo. On nije bio deo kleriskog sveta. Nije bio akademski pisac, niti se kao takav pozicionirao. Naprotiv, video je sebe kao popularnog pisca, koji se obraća širokoj, neakademskoj obrazovanoj publici. 

 Štaviše, Orwellova antipatija prema toj novoj vrsti elite bila je dugotrajna. Naježio se protiv krutosti i pompoznosti imperijalnog činovništva kao niži kolonijalni policijski sluzbenik u Burmi između 1922. i 1927. I uvek se borio protiv velikih i dobrih socijalista s vrha prema dole, kao i velikog dela akademske zajednice, koji su često bili ruku pod ruku sa staljiniziranom levicom. 

 Neprijateljstvo je bilo obostrano. Zaista, to objašnjava prezir koji mnogi akademici i njihovi suputnici nastavljaju pokazivati ​​prema Orwellu danas.

Važnost reči 

 U današnje vreme svi smo previše upoznati s ovom akademsko obrazovanom vladajućom kastom i njenom željom da kontrolira reeči i značenje. Razmislite samo, na primer, o načinu na koji su naše kulturne i obrazovne elite pretvorile ‘fašizam’ od istorijsko specifičnog fenomena u pojam koji je izgubio svako značenje, a kojim se danas opisuje bilo šta. Ovaj proces je Orwell video kao početak staljinističke prakse nazivanja španskih demokratskih revolucionara ‘trocki-fašistima’ (što je dokumentovao u Počasti Kataloniji iz 1938. godine). 

 Ili razmislite o načinu na koji su naše kulturne i obrazovne elite preobrazile sama značenja reči ‘muškarac’ i ‘žena’, lišavajući ih svake veze s biološkom stvarnošću. Orwella ne bi iznenadio ovakav razvoj događaja. U 1984. on pokazuje kako će totalitarna država i njezini intelektualci pokušati potisnuti stvarne činjenice, pa čak i prirodne zakone, ako odstupaju od njihova svetonazora. Kroz ispoljavanje moći nad idejama, oni nastoje oblikovati stvarnost. ‘

‘Moć je u kidanju ljudskih umova na komadiće i njihovom sastavljanju u nove oblike po vlastitom izboru’, kaže O’Brien, zlokobni stranački intelektualac. ‘Mi kontrolisemo materiju jer kontrolisemk um. Stvarnost je unutar lobanje... Morate se rešiti tih ideja iz 19. veka o zakonima prirode.’ 

 U 1984. totalitarni režim pokušava istoriju podvrgnuti sličnoj manipulaciji. Kao što anti-heroj Winston Smith govori svojoj ljubavnici Juliji:

Svaki zapis je uništen ili falsifikovan, svaka knjiga je ponovno napisana, svaka slika je ponovno obojena, svaki kip i ulica i zgrada su preimenovani, svaki datum je izmenjen. I taj proces se nastavlja iz dana u dan i iz minute u minutu. Istorija je stala. Ne postoji ništa osim beskrajne sadašnjosti u kojoj je Partija uvek u pravu.' 

 Kao što je Orwell napisao, ‘istoričar veruje da se prošlost ne može promeniti i da je ispravno poznavanje istorije vredno kao stvar koja se podrazumeva. S totalitarnog gledišta istorija je nešto što se stvara, a ne uči.’ 

 Ovaj totalitarni pristup istoriji danas je dominantan, od Projekta 1619. New York Timesa do rušenja kipova. Istorija je nešto što treba izbrisati ili dočarati ili preoblikovati kao moralnu lekciju za današnjicu. Koristi se za demonstraciju ispravnosti sa remenog establišmenta. 

 Ali jezik je središnji za Orwellovu analizu ovog oblika intelektualne manipulacije i kontrole misli. Uzmimo ‘Ingsoc’, filozofiju koju režim sledi i provodi kroz lingvistički sistem novogovora. Novogovor je više od puke cenzure. To je pokušaj da se neke ideje – sloboda, autonomija i tako dalje – učine zapravo nezamislivim ili nemogućim. To je pokušaj eliminisamja same mogućnosti neslaganja (ili ‘misaonog zločina’). 

 Kako Syme, koji radi na novogovorskom rečniku, kaže Winstonu Smithu:

Ceo cilj... je suziti raspon misli. Na kraju ćemo misaoni zločin učiniti doslovno nemogućim, jer neće postojati reči kojima bismo ga mogli izraziti. Svake godine sve manje i manje reči, a domet svesti uvek sve manji... Je li ti ikada palo na pamet, Winstone, da do 2050. godine, najkasnije, neće biti živo niti jedno ljudsko biće koje bi moglo razumeti razgovor kakav sada vodimo?' 

Paralele između Orwellove košmarne vizije totalitarizma i današnjeg totalitarnog načina razmišljanja, u kojem se jezik nadzire i kontrolira, ne treba prenaglašavati. U distopiji 1984.-te, projekt eliminacije slobode i neslaganja, kao u nacističkoj Nemačkoj ili staljinističkoj Rusiji, poduprla je brutalna, ubojita tajna policija. Danas toga ima samo u tragovima. 

 Međutim, oni bivaju otkazani, izbačeni s posla, a ponekad čak i zatvoreni od strane policije zbog onoga što se svodi na misaoni zločin. I mnogo više ljudi jednostavno se autocenzurise iz straha da će reći ‘pogrešnu’ stvar. Orwellova zabrinutost da bi reči mogle biti izbrisane ili njihovo značenje izmenjeno, a misli kontrolisane, ne ostvaruje se na otvoreno diktatorski način. Ne, to se postiže puzajućim kulturnim i intelektualnim konformizmom.

Intelektualni okret protiv slobode 

 Ali to je uvek bila Orwellova briga – da će intelektualci koji odustanu od slobode omogućiti procvat Velikog brata Britanije. Kako je to video u Sprečavanju književnosti (1946.), najveća opasnost za slobodu govora i misli nije dolazila od pretnje diktature, nego od intelektualaca koji su odustajali od slobode, ili još gore, doživljavali je kao prepreku ostvarenju svog svetonazora. 

 Zanimljivo je da je njegova zabrinutost zbog intelektualne izdaje slobode pojačana sastankom organizacije protiv cenzure, engleskog PEN-a, 1944. godine. Prisustvujući događaju u povodu obeležavanja 300. jubileja Miltonove Areopagitike, Miltonovog slavnog govora iz 1644. u kojem se zalagao za ‘Slobodu nelicenciranog stampanja’, Orwell je primetio da mnogi prisutni levičarski intelektualci nisu bili voljni kritikovati Sovjetsku Rusiju ili ratnu cenzuru. Zasita, postali su duboko ravnodušni ili neprijateljski raspoloženi prema pitanju političke slobode i slobode stampe. 

 'U Engleskoj su neposredni neprijatelji istinoljubivosti, a time i slobode misli, gospodari medija, filmski magnati i birokrate', napisao je Orwell, 'ali dugoročno gledano, slabljenje želje za slobodom među sami intelektualci je najozbiljniji simptom od svih'. 

 Orwell je bio zabrinut zbog sve veće popularnosti ‘mnogo održivije i opasnije tvrdnje da je sloboda nepoželjna i da je intelektualno poštenje oblik antisocijalne sebičnosti’ među uticajnim levičarski intelektualcima. Ostvarivanje slobode govora i mišljenja, spremnost da se govori istina moćnicima, već se tada počelo doživljavati kao nešto što se ne sme, sebičan, čak elitistički čin. 

 Pojedinac koji govori slobodno i pošteno, napisao je Orwell, ‘optužuje se ili da se želi zatvoriti u kulu od belokosti, ili da egzibicionistički prikazuje vlastitost, ili da se opire neizbežnoj struji istorije u pokušaju da se uhvati za neopravdanu privilegiju’. 

 To su spoznaje koje su izdržale test vremena. Razmislite samo o osudama protiv onih koji osporavaju konsenzus. Odbacuju se kao ‘kontraši’ i optužuju da sebično uznemiruju ljude.

 I što je najgore, razmislite o tome kako je sloboda govora prokleta kao pravo privilegovanih. Ovo je verovatno jedna od najvećih laži našeg doba. Sloboda govora ne podržava privilegije. Svi mi imamo sposobnost govoriti, pisati, misliti i raspravljati. Možda ne bismo, kao pojedinci ili male grupe, imali platformu novinarskog baruna ili BBC-ja. Ali samo našom slobodom da slobodno govorimo možemo izazvati one koji imaju veću moć. 

 Orwellova ostavština 

 Orwell je danas posvuda. O njemu se uči u školama, a njegove ideje i fraze dio su naše zajedničke kulture. Ali njegova vrednost i važnost za nas leži u njegovoj obrani slobode, posebno slobode govora i pisanja. 

 Njegov izvanredni esej iz 1946., ‘Politika i engleski jezik’, zapravo se može čitati kao priručnik o slobodi. To je vodič o tome kako koristiti reči i jezik za uzvratiti udarac.

 Naravno, danas se napada kao izraz privilegije i netrpeljivosti. Autor i komentator Will Self citirao je ‘Politiku i engleski jezik‘ u emisiji BBC Radio 4 2014. kao dokaz da je Orwell bio ‘autoritarni elitista’. Rekao je: 

 ‘Čitajući Orwella u njegovoj najlucidnijoj formi, možete imati jasan dojam da on govori te stvari, upravo na ovaj način, jer zna da ste vi – i samo vi – upravo ona vrsta osobe koja je dovoljno inteligentna da shvati samu bit onoga što pokušava komunicirati. Na to reagiraju engleske mase koje vole prosečnost – talentovani zviždač pasa koji ih poziva da pojedu veliku ciniju konformizma.’ 

  Lionel Trilling, još jedan pisac i mislilac, iznio je slično mišljenje kao Self, ali na mnogo pronicljiviji, prosvjetljujući način. ‘Orwell nas oslobađa’, napisao je 1952.: '

On nam govori da možemo razumeti naš politički i društveni život samo gledajući oko sebe, on nas oslobađa potrebe za unutarnjom drogom. On implicira da naš posao nije da budemo intelektualni, svakako ne da budemo intelektualni na ovaj ili onaj način, već samo da budemo inteligentni prema našim svetlima – on vraća stari osećaj demokratičnosti uma, oslobađajući nas uverenja da um može raditi samo na tehnički, profesionalan način i da mora raditi takmivarski. On ima efekat da verujemo da možemo postati punopravni članovi društva mislećih ljudi. Zato je on figura za nas.'

 Orwell bi također trebao biti figura za nas – u našoj borbi da obnovimo demokraciju uma i odupremo se današnjem totalitarnom načinu razmišljanja. Ali to će zahtevati hrabrost naših uverenja i naših reči, kao što je on sam često činio. Kao što je rekao u The Prevention of Literature, ‘Da bi se pisalo jednostavnim, snažnim jezikom, potrebno je neustrašivo razmišljati’. 

 To što je Orwell učinio upravo je bio dokaz njegove vere u javnost, jednako kao i veree u sebe. On nam svima daje primer i izazov.

Izvor

Originalni izvor