субота, 07. април 2018.

Ko je ubio raketu Energija - Buran ?





 15. maja 1987., iz slavne kosmičke luke Bajkonur lansirana je najsnažnija raketa na svetu, „Energija" (rus. „Энергия"), natovarena tajanstvenom „spoljno-obešenom maketom satelita" (kako je to lukavo firmulisala ovlašćena novinska agencija ТАСС). U stvatnosti, radilo se o maketi novog laserskog svemirskog oružja. Lansiranje takve rakete bilo je u to vreme bezprimerno dostignuće, koje će otvoriti neslućene horizonte ne samo nacionalne već i svetske kosmonautike.

„Danas Rusi mogu da ispune takve kosmičke zadatke koji su totalno nedostupni Amerikancima," skrušeno je tih dana priznao dr John Logsdon, američki naučnik koji je za televizijsku kuću ABC komentarisao lansiranje „Energije". Nažalost, ova ideja vrhunskih sovjetskih inženjera i naučnika doživela je tragičnu sudbinu. Međutim, možda će se ovaj jedinstveni projekat, u vremenima koja dolaze, ipak pokazati kao neophodan ...


Jaka kao hidrocentrala

Početna masa prve napravljene rakete „Energija" bila je punih 2.400 tona[1]. U probnoj varijanti, raketa-nosač je mogla da u nisku orbitu oko Zemlje (LEO) iznese višekratnu svemirsku letilicu „Buran" („Буран") tešku 100 tona. Nakon godinu ipo dana, 15. novembra 1988., orbiter „Buran" je izveo svoj prvi i, avaj, jedini kosmički let - bez posade, dirigovan sa Zemlje, juvelirski precizno se u automatskom režimu spustivši na bajkonursku pistu, odakle je i krenuo. Ipak, rođendan „Energije" se slavi 15. maja, kada je 1987. ova raketa prvi put odletela u noćno nebo Kazahstana.



Radovi na sistemu „Энергия-Буран" započeli su 1976. godine, odmah nakon odluke da se radovi na neuspešnom projektu rakete za Mesec N1 zauvek prekinu.

 

Čak su i zaposleni na kosmodromu bili zatečeni neverovatnom snagom glavnih raketnih motora[2]. Po tome su mogli da se mere sa čitavom Krasnojarskom hidrocentralom, čija snaga je iznosila 6 miliona kilovatsati. Neverovatno ali istinito, 100 tona korisnog tereta nisu predstavljale krajnji limit ove superrakete. Konstruktori su razmatrali mogućnost da u svemir dignu teret od 200 pa i više tona. Slični projekti nisu postojali pre 20 godina, nema ih ni danas, a ako je verovati ekspertima, neće ih biti ni u narednim decenijama ...

Lansiranje je izgledalo kao neverovatna pobeda. No početkom devedesetih, za vreme vladavine kontroverznog Borisa Jeljcina, donešeno je strogo naređenje da se „zavrne slavina" i prekinu svi radovi na projektu „Energija-Buran". Govorio je da za takve projekte u budućnosti neće postojati nikakva potreba. Danas se postavlja logično pitanje: ako za „Energijom" nije bilo potrebe, zašto su je uopšte razvijali? Zašto su spiskali 14.000.000 rubalja (preko $20.000.000.000)? Da li je raketa takvih fantastičnih mogućnosti stvarno nepotrebna ruskoj, pa i svetskoj kosmonautici?

Generali strepeli od mogućnosti gađanja Kremlja

Potreba za gradnjom moćnog raketnog nosača i teškog višekratnog kosmičkog orbitera javila se u sovjetskoj vojsci još tokom sedamdesetih godina. Generali su dokazivali da Sovjetski savez ne može sebi da dozvoli vojnu dominaciju Amerike u kosmičkoj tehnologiji u orbiti oko Zemlje, i da SSSR ostane nezaštićen naspram takve pretnje. Ali tadašnji predsednik Akademije nauka, i neimenovani, ali od svih prihvaćen kao „glavni kosmički teoretičar", Mstislav Keldiš (Мстисла́в Все́володович Ке́лдыш, 1911-78) zajedno sa nekoliko visokih vojnih zvaničnika, izražavali su duboku rezervu u angažovanje svoje zemlje u skupoj i neizvesnoj trci u kosmičkom naoružanju. Ova trka je dodatno pala na pleća iznurene sovjetske ekonomije i predstavljala je, po rečima svih eksperata, jedan od bitnih činilaca raspada SSSR-a. Zato nije ni čudo zbog čega su akademika Keldiša morile sumnje.

No generali, zavedeni poverljivim materijalima obaveštajnih agencija, imali su na umu zastrašujuću računicu: „Koristeći bočno manevrisanje, američki šatl može da pomera svoju orbitu za 2 hiljade kilometara. Tada bi se u zoni iznenadnog i neodbranjivog raketnog udara našli najvitalniji centri u zemlji, na prvom mestu Moskva i Kremlj. To je bio neoboriv argumenat. Po kuloarima Centralnog komiteta Komunističke partije (ЦК КПСС) počele su da kruže interna saopštenja i tajne prepiske. To je vrlo uznemiravalo Generalnog sekretara Leonida Brežnjeva (Леонид Брежнев) i članove Politbiroa partije. Konačno je 17. februara 1976. objavljeno poverljivo, i od CK KPSS i Saveza ministara SSSR-a odobreno (N 132-51) naređenje o gradnji višekratnog kosmičkog sistema (МКS) „Energija-Buran"[3]. Time je dat signal za početak najvećeg programa u istoriji sovjetskog svemirskog istraživanja.



Mada je zbog otkazivanja programa „Buran" i program „Energije" ugašen nakon samo dva lansiranja (samo jedno je dospelo do orbite), bočni busteri na tečno gorivo su prilagođeni ukrajinskim raketama „Zenit".

Sovjetski inženjeri su otišli korak dalje od svojih prekookeanskih kolega. Kompleks „Energija-Buran" je imao principijelne razlike i vrlo bitna preimućstva u odnosu na američki spejs šatl. Prilikom lansiranja, kod Amerikanaca rade i motori koji su ugrađeni u sâm šatl, a dok dospeju u orbitu nepotrebni raketni sistem se odbacuje. Kod Rusa je drugačije, jer se i drugi stepen nalazi na raketi, a ne na letilici, tako da je buster „Energija" mogao da leti i bez „Burana", i u teretnoj verziji iznese 100 tona tereta u orbitu oko Zemlje. „Oni su imali rezervoar, a mi raketu," tačno je opisao razlike jedan od sovjetskih raketnih eksperata. Bilo je takođe predviđeno da u „Buranu" bude smešteno maksimalno 10 kosmonauta (za razliku od 7 koliko nose šatlovi), a da sama letilica može da izvede oko 100 kosmičkih letova.

Unesto „Burana" - lasersko oružje

No do 15. maja 1987. godine „Buran" još nije bio spreman za let, jer nisu bili dovršeni svi detalji konstrukcije a nije bila izgrašena ni specijalna lansirna rampa. Zbog toga je hitro nađeno novo rešenje: sa probne rampe broj 250, gde su već vršene provere sistema „Energije", uključujući i testiranja raketnih motora, lansiraće se nova konfiguracija. Umesto „Burana", na „Energiju" je pričvršćen neobičan objekat dužine 37 metara, koji je podsećao na misterioznu letilicu. U njoj su u tajnosti bili smešteni određeni elementi laserskog oružja, koji su trebali da budu ispitani u uslovima realnih kosmičkih uslova.




Image result for „Skif-DM"

Protivsatelitsko oružje „Skif-DM" ili „Poljus" bilo je dugl oko 37 m, prečnika 4,1 m, a imalo težinu oko 80 tona. Na slici se vide crveni motori stepena 0 na 4 bustera, tipa RD-171.



Vojni aparat ofarban u mat-crno, što je trebalo da omogući održavanje željene temperature u unutrašnjosti[4], imao je nekoliko nezvaničnih naziva: „Скиф-ДМ", „Полюс", „Полëт" i „Мир-2". Na retkim fotografijama agencije TASS, na trupu se vidi samo jedna reč ispisana velikim belim slovima na kao ugalj crnoj poklozi - „Svet" ( rus. „Мир"). Ako bi uzletanje proteklo tačno prema planu, ti snimci su preko medija verovatno trebali da poruče - vidite, samo smo ispitivali prototip buduće stanice „Mir-2". Ali budući da „Skif-DM" nije ispunio svoju kosmičku misiju - nije ušao u orbitu već je izgoreo iznad Tihog okeana, navedene fotografije su godinama ostale neobjavljene. Slike „Energije" objavljivane su samo sa jedne strane - sa one gde se ne vidi „spoljno-obešenom maketom satelita". TASS je sve ovo objavio, ali nigde nije rekao šta je bila i za šta je služila maketa. Naravno, kao i uvek, strani eksperti su iznosili bezbrojne hipoteze. Bilo je i ovog tipa: Sovjeti počeli da ispituju moćno lasersko antisatelitsko oružje!

U jednoj od planiranih verzija, ovo defanzivno oružje je trebalo umesto lasera da ima top.

buran, shuttle buran program, energia, space shuttle, launcher energia, launcher, USSR, mriya, polyus, poliyus, energya, maks, bor-4, bor-5, bor-6, energia-buran, soviet rocket, space shuttle, soviet launcher, Буран, Энергия, plans, schematic, soviet, russian shuttle, russian space shuttle, USSR

Bilo je u planu da se „Poljus" (17F19DM) postavi na visinu od 280 km i pod uglom od 64,4°. Kasnije su njegovi delovi poslužili za module Kvant-2, Kristall, Spektr i Priroda Mir, kao i za prvu komponentu orbitalne stanice ISS Zarya. 


Raketa „Energija" sa svemirskom borbenom stanicom na leđima u fazi podizanja na lansirnu rampu. Do lansiranja je bilo još 6 dana.Na bočnim stranama „Pljusa" jasno se vidi ispisano „Мир-2", što je trebalo da kaže da je planirano da posluži kao jezgro za buduću orbitalnu stanicu „Мир-2"



Prvo lansiranje je bilo zakazano za 11. maj u 21:30 po moskovskom vremenu (17;30 po Griniču), ali je bilo otkazano 4 dana zbog električnih problema u bloku 3A. Kasnilo se sat vremena zbog nenadanog otkaza temostata na tanku za tečni kiseonik (LH2).

Danas više nema potrebe za prikrivanjem istine. Da, tada je SSSR-u kao odgovor na Reganov program SDI (Strategic Defense Initiative[5]) otpočeo sa razvojem moćnog svemirskog laserskog i drugih oružja koje bi moglo da uništi ne samo vojne orbitne letilice, rakete i bojeve glave, već i sve najvažnije kopnene, vodene i vazdušne ciljeve. U okviru programa „Skif", u originalu je bilo reči o stvaranju velikog bojevog lasera snage od oko milion vati. Međutim, susrevši se sa ozbiljnim tehničkim problemima, odlučeno je da u prvoj fazi testiranja budu ispitani samo određeni elementi vojnog kompleksa.

U planovima „Skif-DM" nalazio se i jedan laser skromne snage. U specijalnom odeljku nalazile su se manje i veće lopte, tzv. mete, koje su bile opremljene barijumskim plazmogeneratorima, i koji su imitirale rad motora raketa i satelita. Plan je bio da se specijalnim mehanizmom u orbiti oslobode loptaste mete i izbace u otvoren kosmos. Zadatak testa je bio u tome da sistem navođenja, čiji je glavni elemenat bio laser male snage, detektuje mete i fokusira ih u određenim nišanskim instrumentima. Pored toga, bilo je u planu i proveravanje rada brojnih pomoćnih agregata.

Gensek menja program

Ali nenadane i žestoke promene u životu zemlje donele su devastirajuće promene ne samo na ovom neobičnom projektu, već i u čitav dugoročni program „Energija-Buran". Godine 1985. generalni sekretar CK KPSS postao je Mihail Gorbačev (Михаил Сергеевич Горбачев), odlučni protivnik transfera trke u naoružanju u kosmos. U više navrata žestoko je kritikovao američku stratešku inicijativu (SDI), pozivao na međunarodnu saradnju u svemirskim istraživanjima, i mnogo učinio u pokušajima da se sa govora Hladnog rata pređe na dijalog civilizovaih nacija[6]. U tim uslovima svako sovjetsko testiranje laserskog oružja u kosmosu bilo je krajnje neprihvatljivo u javnosti. Zato je lov na mete u kosmosu obustavljen, kao i nekoliko drugih vojnih programa. Preživelo je tek nekoliko krajnje benignih projekata. Bio je to ozbiljan udarac za graditelje.

Ali najveći šok je izazvala jedna Gorbačevljeva izjava data tog proleća prilikom posete njega i njegove svite Bajkonuru. Dvanaestog maja 1987. godine, stojeći na lansirnoj rampi 250, gde je prva raketa „Energija" konačno bila spremna za start, Generalni sekretar se žestoko usprotivio tvrdeći da Politbiro nije odobrio lansiranje te rakete. Kako su graitelji te jedinstvene tehnologije izbegli srčane infarkte, danas je teško reći. Ipak, upoznavši se bliže sa džinovskom raketom, upoznavši njene mogućnosti, Gorbačev, suočen sa činjenicama i molbama, menja stav. Konačno je dato zeleno svetlo za lansiranje rakete.

To je bila greška?

Tri dana kasnije raketa je startovala. Oba stepena, i nulti i prvi, radili su normalno. „Skif-DM" se, kako je i planirano, odvojio od rakete na visini od 110 kilometara, i po planu napravio okret od 180 stepeni[7]. Sledeće što je trebalo da uradi bilo je uključivanje motora i podizanje „Skifa" na višu orbitu. Motori su proradili, ali usled kvara na inercionom senzoru za navođenje letilica je nastavila da se vrti. Ubrzo je, umesto da se penje, pojurila prema južnom Pacifiku. Opšte je mišljenje da ta greška ne može da umanji ogroman uspeh sovjetske strane i ovog superprojektila. Oba njena starta - bez letilice „Buran" i sa „Buranom" - demonstrirala su savršen rad svih njenih sistema.

Nažalost, ova jedinstvena raketa-nosač se pokazala potpuno beskorisnom. Raketna i nuklearna konfrontacija Sjedinjenih država i Rusa je završena. Za relizaciju ogromnih nevojnih projekata, koji bi koristili „Energiju", u novoj Rusiji devedesetih godina, koja se borila sa neviđenim kolapsom ekonomije, jednostavno nije bilo novca. Čitav program je jednostavno stavljen ad acta.

Danas mnogi stručnjaci smatraju da je to bio vrlo loš i ishitren potez. Moguće da je to bilo opravdano rešenje za višekratni orbiter „Buran", ali jedna tako moćna raketa, bezuslovno, biće sutra potrebna i ruskoj i svetskoj kosmonautici. Pored toga, glavni konstruktor „Energije", Boris Gubanov (Борис Иванович Губанов, 1930-99), u svojoj knjizi navodi da je cena prve rakete bila oko 210 miliona rubalja, što za doskorašnje standarde svemirske industrije i nije tako neverovatna suma. Za upoređenje je podatak da svako lansiranje američkih šatlova košta između 500 i 600 miliona dolara. Nije li konačno vreme da se razmišlja o povratku „Energije"?

Mišljenje stručnjaka

Ministar opšte mašinogradnje u periodu 1988-1989., Vitalij Dogužijev (Виталий Догужиев), a ujedno i rukovodilac Državne komisije za letno-konstruktorska testiranja sistema „Energija-Buran", heroj Socijalističkog rada, i laureat Državne nagrade, kaže:

„Danas se ozbiljno priča o mogućnostima slanja ekspedicija sa ljudskom posadom na Mars, Mesec, organizovanju industrijskih preduzeća u Zemljinoj orbiti i na Mesecu. Za to će biti nepohodne teretne rakete „Energija", ili nešto još jače. Naprimer, raketa „Vulkan"[8] bi mogla da na orbitu oko Meseca ponese više od 40 tona korisnog tereta, a na trajektoriju leta ka Marsu - dodatnih 50 t. To bi moglo da reši mnoge probleme. Naravno, zbog visoke cene, bilo bi dobro da se udruže napori različitih zemelja u pripremi i realizaciji međuplanetarnog programa.

„Buran" bi bio koristan u popravci skupih satelita koje smo izgubili zbog trivijalnih kvarova. Trošili bi stotine miliona ili čak i milijarde rubalja za lansiranje novih aparata umesto da popravimo stare. Višekratna svemirska letilica bi omogućila okupljanje u orbiti ogromnih radioteleskopa, kosmičkih fabrika, antenskih sistema. Jedna od varijanti „Burana" previđa mogućnost otkačinjanja kabine u slučaju opasnosti i njeno autonomno prizemljenje. To bi znatno poboljšalo sigurnost kosmonauta.

Ako bi se odlučili za oživljavanje „Energije", verujem da bi njena proizvodnja mogla da otpočne već za 5-6 godina. Čvrsto verujem da idemo ka tome."

Vladimir Hudakov (Владимир Ходаков), laureat Državne nagrade, kontrolor proizvodnje „Skifa-DM" i predstavnik CK KPSS i Saveta ministara SSSR-a na sistemu „Energija-Buran".

Tokom osamdesetih godina, za „Energiju" i „Burana" je bio planiran veliki broj specifičnih narodnoekonomskih zadataka. Razmatralo se oko 600 veoma interesantnih predloga, čija bi realizacija donela nemalu ekonomsku korist i obezbedila solidne ekonomske efekte. Šteta što je sve to ostalo samo na papiru. Očigledno da nismo domaćinski iskoristili zalet koji smo imali u toj oblasti. Nismo bili sposobni čak ni da sačuvamo ono što smo već napravili. Pre pet godina (2002) u Bajkonuru, kao što je poznato, krov na montažno-istraživačkom objektu na lokaciji 112 srušio se uništivši buster „Energiju" i jedan od preostalih „Burana"[9] ...

Što se tiče neuspeha misije „Skif-DM", to je, po mom mišljenju, ipak bilo dobro, jer da su Amerikanci saznali za testiranje svemirskog lasera, nema sumnje da bi ubrzali svoj svemirski program. A ta trka bi dovela svet ne do bioskopskog, već do stvarnog „Rata zvezda".

Rakera „Energija" će, nema sumnje, još poslužiti ljudima. Bilo bi glupo baciti tako veličanstveno dostignuće naučne i tehničke misli."





Jedan od planova je predviđao proizvodnju „Energije II", pod imenom „Uragan". Trebala je da bude konstruisana tako da svi njeni delovi mogu da se koriste višekratno.Slično kao što danas Amerikanci kod šatlova koriste buster motore više puta, i „Energija II" je trebalo da sačuva svoje bustere. Na elegantan način sličan prikazanom, i glavna raketa je trebalo da sleti na konvencionalne aerodrome na zemlji, koristeći tehnologiju koju je razvio orbiter „Buran".


autor : Dipl inž. Drago I. Dragović
izvor 





Space  Shuttle _Transit 

____________________________________________

[1] Masa američke buster-rakete „Saturna V" bila je 3.038 tona.

[2] Radilo se o 4 motora prvog stepena, RD-0120, potiska 5,8-7,5 mN[2] (591-760 tonaf).

[3] Projektovanje čitavog sistema dve godine ranije već je bilo povereno konstruktorskom timu inženjera Valentina Gluška.

[4] Tako kažu Rusi, ali svi na zapadu znaju da se radilo o specijalnoj stealt antiradarskoj boji.

[5] Ta inicijativa se popularno nazivala „Ratom zvezda" (rus. Стратегическaя Oбороннaя Инициативa ili СОИ).

[6] Baš ovih dana sam na TV čuo da je predsednik Putin poručio da je Rusija spremna da se odrekne svih nuklearnih arsenala pod uslovom da na to pristanu i Amerika i ostale zemlje koje poseduju to oružje.

[7] Zbog velikog ubrzanja, bilo je planirano da „Poljus" bude lansiran nosom na dole, i da se nakon faze maksimalnog dinamičkog udara odvoji od nosača i motorom koji se nalazio u nosu okrene za 180°.

[8] Raniji koncept noseće rakete, pre „Energije", čija se konstrukcija bazira na raketi „Proton" i koja koristi isti tip hipergoličkog goriva, samo što je mnogo veća i snažnija. Kasnije je ime "Vulkan" dato jednoj varijanti "Energije" koja je imala 8 "Zenit" bustera i više stepeni.

[9] Radilo se o modelu sa oznakom OK-1K1, prvom orbiteru koji je izveo kompletan svemirski let bez ljudske posade. Sistem za održavanje života nikada nije bio u potpunosti instaliran.


1 коментар: