понедељак, 04. децембар 2017.

Romano Guardini: O SMISLU SETE


Melancholy, Pablo Picasso



→ Seta (Schwermut) je nešto odveć bolno (zu Schmerzliches) i seže preduboko, do korena našega ljudskog opstojanja (Dasein), da bismo je smeli prepustiti psihijatrima.
Ako se dakle na ovom mestu pitamo o njenom smislu, time je već rečeno da nam nije stalo do psihološke ili psihijatrijske, nego do duhovne stvari. Verujemo naime da je pri seti posredi nešto što je povezano s dubinama naše ljudskosti.

*


Želimo oprezno napredovati. Prodreti želimo iz vanjskog u unutrašnje – i to bez pretenzije da iscrpimo sav opseg i sadržaj predmeta.
Ime sete glasi: teško srce (Schwer-Mut). Težina duše (Gemüt). Na čoveku leži teret koji ga potiskuje prema dole, da se uruši u sebe, da popusti napetost udova i organa, da ohrome osetila, nagoni, predstave, misli; volja spava, poriv i veselje prema radu i borbi blede.
Unutrašnji okov premešta se iz duše na sve ono što inače slobodno izvire, duboko oseća i deluje. Sveža napetost odluke, snaga jasnog i oštrog ocrtavanja, hrabar prem oblikovanja – sve postaje umorno, sve postaje ravnodušno. Čovek više ne vlada životom. Ne može se više nositi s onim napred što ga pritišće. Događaji oko njega se motaju; ne vidi više kroz njih. Ne zna što bi s ovim ili onim doživljajem. Zadaća se pred njim uzdiže kao planina, neosvojiva.
Na osnovu takvog doživljaja Nietzsche je duh težine označio kao demona naprosto. Iz toga je nastala čeznutljiva slika čoveka koji ”zna plesati”. Poslednja vrednota je osećaj, lakoća, snaga lebdenja i uspinjanja.


Takav život je duboko ranjiv. Njegova ranjivost ne izvire bitno iz pomanjkanja strukture ili nedostatnosti unutrašnje snage – premda nešto takvo zna pridoći – nego iz senzibilnosti bića koja je zavisna o unutrašnjoj mnogovrsnosti mogućnosti (Anlagen). Čini mi se da jednostavni ljudi ne postaju setnima. ”Jednostavnost” tu ne znači neku manjkavost u obrazovanju ili skromnim društvenim okolnostima. Neki čovek može biti vrhunski obrazovan, zahtevan, može imati mnogovrsne društvene odnose i bogato stvarati, no ipak je po svojem mišljenju (Sinn) jednostavan. Mnogovrsnost nam ovde znači unutrašnju protuslovnost životnih stremljenja; napetost među motivima; međusobnu prožetost nagona protuslovlja u ponašanju prema ljudima i stvarima, u zahtevu prema svetu i prema vlastitom životu, u merilima s kojima se meri…

Ta senzibilnost čini čoveka ranjivim zbog nemilosrdnosti opstojanja. Upravo ono što iz opstojanja nije moguće odstraniti, ranjava; patnja posvuda; patnja nemoćnih i slabih; patnja životinja, nemih kreatura… U zadnjoj instanci to se ne može promeniti. To je nenadmašivo. Tako jeste i tako ostaje. No upravo je to teško. Ranjavajuća je beda opstojanja; da je ono često tako ružno, tako plitko…
Ranjavajuća je praznina u tome. Mogli bismo reći: metafizička praznina. To je tačka gde se sa setom povezuje dosada. I to određena vrsta dosade što je doživljava samo određen tip ljudi. Ta dosada ne znači da neko ne radi ništa ozbiljno, da je nezaposlen. Može prožimati čak veoma zaposlen život. Ta dosada znači da čovek u stvarima, strasno i posvuda, traži nešto što stvari nema. A to traži s bolnom osetljivošću i nemogućnošću za ono što bismo u najboljem značenju mogli imenovati građanstvo (das Bürgerliche): s nemogućnošću za kompromis s mogućim i smislom za ugodu. To traži i pokušava stvari uzeti takvima kakve bi trebale biti: u njima nastoji naći onu težinu, ozbiljnost, žar i moć ispunjenja, prema kojem ga vuče – no to ne ide. Stvari su konačne. No sva konačnost je manjak (Defekt) i takav je manjak razočaranje za srce koje žudi onom bezuslovnim (Unbedingtheit). Razočaranje se širi i postaje osećajem velike praznine… Ne postoji ništa što bi bilo vredno bivstvovanja. I ništa nije vredno da bismo se time bavili.

Etička manjkavost drugih ranjava. Pre svega pomanjkanje dostojanstva: plemenita mišljenja. I posebno duboko ranjava niskost, vulgarnost (das Ordinäre).
Više smo puta zapisali reč ranjivost. I doista je naglasak na njoj. Ranjivost označuje posebnu boju setne patnje. Tu nije posredi neugoda, potištenost ili bol. Sve to može biti tegobno, silovito, i pobuđuje strastan otpor. No u tome još uvek može biti nešto svetlo, nešto što pobuđuje moć (samo)potvrđivanja da se odlučno protustavi. U seti je pak skriveno nešto drugo, autentično, nešto što uzrok boli pritišće sve do živca. Patnja u seti ima poseban unutrašnji karakter: posebnu dubinu; nešto nezaštićeno, ogoljeno. Tu manjka određena moć otpora; zbog toga se uzrok boli povezuje s nečim u samoj unutrašnjosti. Ta blizina patnje – i pritom belodano nesrazmer između normalnog efekta boli u povodu i dubini njegova uticaja na setnog čoveka, raskriva da je tu posredi nešto konstitutivno. Ono što je svojstveno seti nije skriveno u izvanjskim povodima i poticajima, nego u samoj unutrašnjosti; nekakvo izborno srodno nalazi se u svemu što može oštetiti.

To može ići toliko daleko da setan čovek doživljava kao nešto bolno svaku stvar i svaki događaj, svejedno koji. Da samo opstojanje (Existenz) i opstojanje kao takvo za njega biva bolnim. Vlastito opstojanje – čak i to da uopšte nešto postoji.

Takav se čovek ništa ne usudi. Uveren je da je manji nego drugi; da nije ništa; da ne zna ništa. I to ne jednostavno zato jer bi bio nedovoljno nadaren ili bi doživeo neuspeh. Naprotiv, postoji apriorno uverenje koje ne može biti konačno odbačeno ni dobrim uspesima, uverenje koje se sa svakim zatajenjem oseća još više potvrđenim nego što je samo to zatajenje zaista značajno. I još više nego to. Takvo pomanjkanje samo-poverenja neposredno proizvodi neuspehe. Setnog čoveka čini unutrašnje neizvesnim: precrta i spreči htenje i delovanje; čini ga prijemčivim za izvanjske okvire.
Posebno je karakteristično to pomanjkanje samo-poverenja prema ljudima. U razgovoru, u društvenom opštenju, u javnom nastupu. Možda je povezano s tim da je tu reč o posebno osetljivim potrebama da se čovek istakne.

Zbog svega toga nije isključeno da je takav čovek sujetan ili ohol; da žudi za isticanjem, ugledom. Njegovo mišljenje i fantaziranje možda je ispunjeno sanjarenjima u kojima sebe vidi kao nekoga komu iskazuju čast, kao nekoga ko je deo podviga što izazivaju pozornost… Upravo kao pre prikazana ranjivost, seta ne ukida činjenicu da je onaj ko je nosi u sebi duboko osetljiv za značenjsko obilje, bogatstvo vrednota i lepotu sveta.

To da setan čovek stoji pod tim pritiskom; da ga opstojanje tako olako ranjava; da je njegova moć samo-vrednovanja i samo-potvrđivanja tako malena – sve to postaje nekako aktivno i neprijateljski se okreće protiv sebe. Nova je psihologija oblikovala stajalište da ono što imenujemo životom nije ništa jednoznačno, nego njime vladaju dva protuslovno postavljena temeljna nagona: nagon bivstvovanja, potvrđivanja, razvijanja, uspinjanja – i drugi, nagon ukidanja, propasti. I tako doista jeste. Izgleda da samo tako možemo razumeti tajanstven način na koji se vlada živo biće. Ako mu se suprotstavi nešto što ga ugrožava, brani se. No ne samo da se brani; iz njega sama nešto odgovara na opasnost. Ono ugrožavajuće ne pobuđuje samo užas, nego i privlači. Pred opasnošću, pred smrću se ono što je u nama živo (unser Lebendiges) postavlja u obranu. Ujedno oseća čudnu privlačnost, budući da ga u njemu samome nešto vuče onamo.

Otuda se otvara pogled u poslednje metafizičke sklopove; tu je odskočna točka za nešto duhovno; za ”veliki prezir” prema samome sebi; za volju, propasti, kako bi nastalo ono Više.
Sve je to živa napetost – a živu napetost i treba tvoriti. U seti pak to preti skliznuti u ono uništavajuće. Nagon za propašću preti ovladavanjem. Bol i smrt postaju opasno privlačni. U dubini nas zavođenje vuče tomu da dopustimo potonuće.
Da, to htenje postaje delatno i okreće se neposredno protiv vlastitog života. U setnu duševnu sliku spada nagon za mučenjem samoga sebe.
Već u tome izbornom srodstvu s moćima ranjavanja, koji se nalaze u okolici, razabiremo nesvesno htenje.
To se htenje ostvaruje sugestivno: čovek se sebi čini bolesnim i bolest stvara.
Ostvaruje se i u duševnoj stisci što je izazivamo sami. Toj nemoj volji sve postaje sredstvom; sve, čak ono najviše što bi po svojoj naravi moralo samo izdizati i ispunjavati. Tu se dotičemo nečega najkonfuznijeg u našem ljudskom opstojanju. I vrednote mogu postati sredstvom patnje. ”Vrednota” znači da je nešto vredno bivstvovanja; opravdano je postojati; dragoceno, plemenito, visoko je. ”Vrednota” je dakle izražaj za to da je nešto pozitivno i kadro ispuniti; da uzdiže, unosi smisao. U meri u kojoj brzo u sebi ugledamo vrednotu, primerice ”dobro”, ”pravedno”, ”lepo”, pokazuje se ono jednoznačno dobro, blagotvorno. U trenutku kad vrednota stupi u zbiljski (wirklichen) život, kad je iskuša i ostvari istinski čovek, njegovo delovanje (Wirkung) može postati višeznačno: ono uzdiže i ispunjava, ujedno ugrožavajući i potresajući. Ako apstrahujemo Boga, koji je Dobro, Vrednosnost sama i neposredno, postoji zasigurno usmereni smisao delovanja samo u području puke ideje, puke misli – i u području puke prirode s njezinim zakonomernim događanjem. No ako kakva vrednota stupi u ljudski život, ako je nosi mnogostrukost njegovih unutrašnjih snaga, ako je zavisna o njegovu slobodnom htenju, može ostvarivanje po sebi jednoznačnog značiti nešto mnogoznačno. Što je vrednota viša, tim su mnogovrsnije mogućnosti njezina ostvarivanja. Što je vrednota viša, tim je veća njezina mogućnost da deluje uništavajuće. Pogrešno je iz ugrožavajućih efekata vrednosna zahteva zaključiti o njegovoj unutrašnjoj lažnosti. Upravo su najviše vrednote one koje najviše ugrožavaju. Ono Više (das Höhere) nikada se ne zadobija jednostavnim razvićem života. Uvek se za nj plaća potresom i ugroženošću.

Upravo u području sete dolazi do najvećih besmislenosti delovanja. Narav setnog čoveka posebno je osetljiva za vrednosti. No samo-uništavajuća tendencija u njoj treba pravrednost kao najopasnije oružje protiv same sebe. Podsetiću, recimo, na nezadovoljstvo mnogih umetnika vlastitim stvaranjem: nezadovoljstvo koje nema opravdanja u stvarima samim. Vrednost savršenosti, dakle nešto veoma visoko, tu postaje uništavajućom silom. Ili na unutrašnju nesposobnost zahteva za pravednošću kod nekih socijalno osetljivijih ljudi: društvena vrednost je unapred oblikovana tako da nema nikakva izgleda za ostvarenje i zato vodi potištenosti. Podsetiću i na strahovito pustošenje koje može proizaći iz obiju vrednosti koje određuju unutrašnju sudbinu osobe: iz ćudoredne i religiozne vrednosti. Teško ćemo naći sliku dubljeg rušenja od slike setne savesti za koju dužnost postaje jaram; volja za čistoćom i savršenstvom pridobiva nemoguću sliku, nepovezanu sa zbiljskim snagama i odnosima. Takva savest vidi krivnju tamo gde je – kao što je svakom drugom očito – nema; vidi odgovornost tamo gde za nju nedostaju sve pretpostavke. Primenjuje ćudoredna merila tamo gde je posredi samo prirodno zbivanje. Možda je još dublja ona pretnja koja može proizlaziti iz religiozne vrednosti: predanost svetome; žudnja za tim da se ono božansko prihvati u vlastiti život; stremljenje da se ostvari Božje kraljevstvo… Sve sama nagnuća o kojima bismo mogli pretpostavljati da moraju samo iskupljivati, širiti, uzvisivati – sve to može kod setnog čoveka  dovesti do svakovrsne teskobe i očaja, sve do zadnjeg oblika fanatizma ili bludnji o vlastitoj izgubljenosti ili otpora protiv svetog (das Heilige). Kao da se skrivena uništavajuća volja te najviše od svih vrednosti okrenula protiv vlastita života, isključila njihova pozitivna značenja i dopustila samo efekat onoga što potresa i ugrožava.
Tu je pre svega skriveno ono što je u seti zagonetno: kako se život okreće protiv sebe samoga; kako nagone samo-očuvanja, samo-poštovanja, samo-podupiranja tako na poseban način prožima samo-ukinuće, da oni postaju neizvesni i iskorenjeni? Mogli bismo reći da je u bitnoj slici sete propast uspostavljena kao pozitivna vrednost; kao nešto za čim žudi setan čovek i što on zapravo hoće. U tome se ostvaruje tendencija da se vlastitom životu oduzme mogućnost opstojanja; da se pokolebaju oslonci koji ga nose; da se dovedu u pitanje vrednosti koje opravdavaju vlastiti život – i tako se okončava u duhovnom stanju koje ne vidi više nikakva opravdanja za vlastito opstojanje, nego se doživljava u praznom i besmislenom, u očaju.

Psihoanaliza je pokušala taj celokupan odnos redukovati na seksualne korene. Ne upuštajući se u njezina besmislena preterivanja i uopštavanja, koja stvaraju sliku zbilje koja nije samo nevesela, nego i plitka, možemo ustanoviti da u mnogočemu ima pravo. Na to ukazuje duboka nagonska struktura, takoreći organski karakter pojave. No psihoanalitičkim tumačenjem shvaćene su samo određene nivoe problema. Autentični (eigentliche) koreni počivaju u duhovnom. O tome ćemo još govoriti. Pokadšto, u određenim trenucima, taj stav protiv sebe samoga preuzima oblik pred kojim je teško posve odstraniti misao na ono demonsko: tada kad setni čovek u pravom značenju reči i sa svom silovitošću afekta mrzi samoga sebe… Itekako možemo opažati i razumeti psihološke mehanizme – postoje trenuci kad nam se neposredno, samo od sebe, postavlja pitanje: Šta je to u životu da se on tako okrene protiv sebe?


*

Govorili smo o teškom, o negativnom, o boli i o uništenju u seti. No već se tu posvuda obelodanjivalo nešto veliko. Posvuda smo osetili da se iz te nevolje uzdiže nešto dragoceno, nešto visoko.
Ona težina o kojoj smo govorili – bila je ono prvo iz čega smo proizlazili kako bi dublje proniknuli u središte fenomena – daje svom delovanju autentičnu težinu, poseban uton (Tiefgang). Kod čoveka se dobro oseća dotiču li se koreni njegove biti sete. Jasna jednostavnost opstojanja usrećuje. A ko zna za ono drugo područje, može konačno živeti samo s ljudima i mislima koji imaju za onu Dubinu tamo. Velika, posvema zbiljska veličina nije moguća bez toga pritiska koji svim stvarima tek daje njihovu težinu i povećava snagu za pravu napetost; nije moguća bez te nekako (gleichsam) konstitucionalne žalosti, onoga što Dante imenuje la grande tristezza, veličajna tuga, bez nje, koja ne izvire iz nekog posebnog razloga, nego iz samog opstojanja.

S druge je pak strane ta težina, ta mračna žalost beskonačno dragoceni plod: pritisak se razrešava, unutarnja sputanost se otvara, i potom se uzdiže ona lakoća opstojanja, lebdeća uzdignutost celokupnog čoveka; providnost stvari i opstojanja; jasnoća pogleda i nepogrešivost izraza, kako je to opisao i Kierkegaard.

Govorili smo o težnji skrovitosti i tišini. Ta težnja ne znači samo strah pred susretom sa zbiljom koja ranjava. U zadnjoj instanci znači unutarnju gravitaciju duše prema velikoj Sredini: prodiranje u unutrašnjost i dubinu, u ono područje kamo život ulazi u skrovita mesta iz slučajne prepletenosti, gde postoji u mnogo-obuhvatnoj jednostavnosti Temelja, oslobođen mnogovrsnosti pojedinačnih vanjština. To je tužba za domom koja hoće iz rastresenosti u sabranost obuhvatnosti (Inbegriff). Iz odricanja od vanjskog opstojanja u strahopoštovanje i sigurnost svetišta. Iz površnosti u tajnu pra-temelja: noćna žudnja velikih ljudi sete za Majkama.

Seta je povezanost s tamnim temeljima bivstvovanja – i ”tama” tu ne znači ništa omalovažavajuće. Nije oprečnost dobrom i lepom svetlu. Tama tu ne znači ”mrak”, nego znači živu suprotnost svetla. Mrak je loš; nešto negativno. A tama pripada svetlu, tek oboje zajedno oblikuju tajnu Autentičnog (des Eigentlichen). Čovek sete  žudi za tom tamom, znajući da iz nje izviru svetli  likovi.
I u karakterističnoj suprotnosti tomu: srodnost s beskonačnim prostorom, s praznim širenjima; more; livada, gole gorske stene; jesen, radi koje otpada lišće; mit sa svojim vremenskim širenjima koji se rastežu u beskonačnost. Beskonačni vanjski prostor i skrivena unutrašnjost – oboje međusobno komunicira. Oboje je spojeno (Gleichnis) i mjesto za duboko događanje.

Upravo ta seta što prevrednuje stvari, što ispražnjava likove i važnosti (Geltungen); seta koja čini sve nebitnim i tako vuče u prazninu i dosadu; seta koja lomi vrednosne oslonce vlastitog opstojanja – upravo iz te sete izbija i ono dionizijsko. Čovek sete  ima nadasve dubok odnos prema punoći opstojanja. Obojenost sveta mu svetli jasnije; unutarnije mu zvuči slatkoća unutrašnjeg zvuka… Iz setnog izbija preobilje životne poplave i želi iskusiti neukrotivost sveg opstojanja.
No svagda je – uveren sam u to – to povezano s dobrotom. Povezano sa željom da život teče dobro, u prijateljstvu i dobročinstvu prema drugima.

Ne verujem da istinski ćovek sete  može po svojoj naravi biti tvrda srca. Odveć je za nešto tako srodan patnji. Zacelo,  čovek sete je postao okoreo, grub. No to je postao iz unutrašnje nevolje: iz teskobe, iz očaja. Nije izašao na kraj sa samim sobom. Ništa nije tako užasno kao očaj koji sebi više ne zna pomoći. No dakako, kad  čovek sete izgubi dobrotu – upravo zato jer je tako duboko povezan sa životom – u njega ulazi nešto osobito zlo. Nešto što je zlo iz blizine, iz dodira sa živčevljem života. Tada može zadavati jada upravo kao što je njemu život zadavao bol. I tu stranu sete označio je Kierkegaard u liku Nerona iz dela Ili-ili.

To nas vodi do vrednosnog središta sete. U svojoj poslednjoj biti (Wesen) seta je žudnja za ljubavlju. Za ljubavlju u svim njezinim obličjima i stupnjevima: od najelementarnije čulnosti do najviše duhovne ljubavi. Srčana snaga sete jest eros: žudnja za ljubavlju i lepotom. Ta duboka žudnja i to da ona ne izvire iz delomična područja bića (Wesen), nego iz njegova središta: da se ne ograničuje na posebne odnose i vremena, nego prožima celinu: da je celo setno biće prožeto erosom i da eros ima poseban karakter: žudi za ljubavlju i lepotom ujedno: za lepotom koja je i sama nešto duboko ugroženo, i koja tamo, gde nastaje, ukazuje na krizu životne sposobnosti – sve je to temelj ranjivosti o kojoj smo govorili. Jer ljubeća narav (die liebenden Natur) je otvorena. Spremna za prelaz i prihvat: za davanje i prihvaćanje. Poverljiva je. Ne brani se.
Iskušava bol prolaznosti: da je ljubljeno oduzeto; da je živa lepota svagda samo u prolaznosti; da je sused lepoga smrt.

No kao krajnja obrana protiv toga postoji žudnja za večnim, beskonačnim, apsolutnim. Seta žudi za Savršenim naprosto, onim nedostupno skrovitim, onim posve duboko unutrašnjim, žudi za onim nedodirljivo odličnim, plemenitim i dragocenim.

To je žudnja za onim što je Platon imenovao autentični cilj erosa, žudnja za najvišim Dobrom, koje je ujedno autentično Zbiljsko (eigentlich Wirkliche) i najviša Lepota, nepropadljiva i bezgranična. Žudnja, pojmiti (inne zu werden) tu jedinu ispunjujuću Zbilju, prihvatiti je u sebe, biti s njom sjedinjen. Nečemu posebnom možemo ući u trag kroz svu istoriju ljudskog traženja i mišljenja: silovito nezadovoljstvo s konačnim. Volja za nekim posebnim načinom, za posebnom intenzivnošću u tome kako čovek nastoji postati dionikom tog Apsolutnog. Nije mu dostatno da ga spoznaje, da ga s etičkim htenjem prihvaća u delatnost. Žudi za sjedinjenjem: za dodirom bića s bićem (Wesen zu Wesen); za utonućem (Eintauchen) i pijenjem i zasićenjem. Žudnja za bivstvujućim jedinstvom.
Amo pritišću oba temelja životna nagona koja kod čoveka sete  imaju posebnu boju i tako stoje u bolnoj međusobnoj oprečnosti: nagon za ispunjenjem i nagon za propašću. Propašću oskudnog, samo ljudsko-zemaljskog oblika opstojanja, kako bi ono Jedno postalo sve u svemu, kako bi se u tome dogodilo najviše ispunjenje života. Reči poput Pavlovih: ”Živim, ali ne ja, nego Hrist živi u meni”, izražavaju, na višem, hrišćanskom nivou, unutrašnju žudnju tog duhovnog tipa (Geistesart), koji cenu za to plaća u seti.
Čežnja za apsolutnim, no tako da je ono Dobro, Plemenito, odnosno poseban, bitno (wesenhaften) primjeren Predmet ljubavi. Čovek sete žudi za tim da susretne Apsolutno, ali kao Ljubav i Lepotu.
Pa ipak (i tu se krug zatvara): ta čežnja za apsolutnim kod setnika je povezana s dubokom svešću da je zaludna.
Čovek sa setnom dispozicijom ima osećaj za vrednote, žudi za njima. Žudi za obuhvatanjem dragocenog, za najvišim Dobrom. No čini se kao da se ta čežnja za vrednotama okrenula protiv sebe. Jer pokraj njega teče osećaj neispunjivosti. To se može vezivati (heften) uz određene doživljaje: da si tu zakazao i nisi ispunio dužnosti; da si izgubio vreme, proigrao nešto što nije moguće dobiti natrag… No ipak sve su to samo prošivci (Einheftungsstellen) za nešto dublje: za osećaj nemogućnosti koji nije nekako unapred pridodan toj čežnji. Nemogućnost je skrivena već u načinu kako se Apsolutno hoće. U nestrpljivosti, koja hoće imati prebrzo; u neposrednosti, koja ne vidi među-instance i onamo ide fantastičnim putem… U svakom slučaju: čežnja za punoćom vrednote i života, čežnja za beskonačnom ljepotom, u dubini povezana s osećajem prolaznosti, neispunjenja, gubitka, s neutaživom tugom, žalošću i nemirom koji pridolazi – to je seta.
Ona je kao zrak koji sve okružuje, kao fluid koji sve prožima, kao ujedno duboka gorčina i slatkoća koja je pridodana svemu.

*
To nas vodi pitanju šta je smisao te pojave i kakav nam zadatak postavlja. Uveren sam da ima s onu stranu svakog medicinskog i pedagoškog nazora sledeći smisao: znamenje je da postoji (es … gibt) Apsolutno. Beskonačnost se potvrđuje u srcu. Seta je izraz za to da smo ograničena bića, tesno naslonjena na – ostavimo sada suviše opreznu i apstraktnu reč koji smo koristili do sada, ”Apsolutno”, i na njezino mesto postavimo ono što doista spada ovde – da smo tesno naslonjeni na Boga. Da nas Bog zove: zove nas da ga prihvatimo u svoje opstojanje.

Seta je nevolja pri porodu Večnog u čoveku. Možda je bolje reći: u nekim ljudima koji su određeni za to da to blizinu (Nachbarschaft), nevolju tog poroda doživljavaju  dublje. Postoje ljudi koji iskušavaju pre svega ono prirodno-ljudsko; stalež u ocrtanom liku s jasno određenim radom; život s veseljem i patnjom koji su mu prirođeni. Jasno stoje u svom zemaljskom položaju. I ako ne zapadnu u opasnost te jasnoće, ugođaja i filistarstva, nego prodru do spoznaje da njihov konačni nivo pripada beskonačnim odlukama, tada je takvo opstojanje lepo i plemenito.

Postoje i ljudi koji su nekako bez ostatka ”s onu stranu”, koji ovde žive nezemaljski, tuđe, čekajući na Autentično (das Eigentliche). I njihov je život jasan. Njih ugrožava opasnost da postanu fantazijski, bez svoga mesta (ortlos), neozbiljni. No ako tu opasnost podnose, ako se nauče vernosti ostajanja na mestu koje im je bilo otkazano; ako se nauče budnosti čekanja, ne zaboravljajući pritom na svoju dnevnu dužnost, koliko god im se ona čini neznačajna, tada i njihovo opstojanje postaje jasno i lepo.

No postoje i takvi ljudi koji duboko iskušavaju tajnu razgraničenja: ljudi granice. Sa svom svojom naravi ne stupaju jednoznačno s ovu ili s onu stranu. Žive u graničnom području. Iskušavaju kako jednu sferu ugrožava druga i nose u sebi polove ljudskoga u njegovoj celovitosti – a time i mogućnost unutrašnjeg rascepa.

Lekarii psiholozi znaju reći mnogo toga tačno o uzrocima sete i o njezinoj unutrašnjoj strukturi. Dakako, često nastaje iz toga nešto banalno, nespojivo s dubinom i silovitošću doživljaja koji se skriva u tom iskustvu. Šta znaju reći lekari i psiholozi jest nauk o određenim unutrašnjim strukturnim temeljima i ništa više. Autentični smisao raskriva se pak samo iz duhovnog. Čini mi se da na kraju leži u ovomu: seta je uznemirenost čoveka zbog blizine Večnoga (Nachbarschaft des Ewigen). Usrećenje i ugroženost istovremeno.

No moramo razdvojiti. Opet nas na to upozorava sam Kierkegaard, postoji dobra i loša seta.
Dobra seta prethodi rođenju Večnoga. Posredi je unutarnja pritešnjenost koja izvire iz blizine Večnoga; iz njegova pritiska da bude ostvareno. Svagda, i ako je ne primećujemo svesno, delatna je u zahtevu da u svoj život trebamo primiti beskonačne sadržaje, izraziti ih u mišljenju i delovanju. Posebno nužno tada kad je za to vreme; kad nastupi trenutak; kad mora doći do odluke, kad rad mora biti ostvaren; kad se u čovekovu životu mora ostvariti proboj prema unutrašnjem duhovnom liku. Takvo stvaranje i postajanje proizlaze iz unutrašnje nevolje, koja je ujedno nevolja zastajuće punoće; znače strah života pred zahtevom koji izvire iz porađanja onoga što se hoće u njemu oblikovati. Život oseća da mora u to uložiti sebe, da mora napustiti nešto do tada izvesno; nešto mora propasti da bi moglo nastati novo.

To stvaranje i postajanje su usponi, tačke zenita na kojima život iz sebe istiskuje svoju krajnju mogućnost. Možemo je dosegnuti očito samo u slučaju da pre idemo kroz tačku najveće dubine (Tiefenpunkt). Stvaralački, život stvarajući čovek drukčiji od osvajajućeg, posedujućeg, ovladavajućeg i oblikujućeg. Prvi stvara i u tome doseže visinu koju drugi ne poznaje. No u sebi ima nešto upitno. Zna da je sredstvo moći. Nosi osećaj nevrednosti, svejedno kakve: da, osećaj da je vredan prezira. Svaki stvaralac ima u sebi nešto čega se stidi, i što oseti odmah kad je suočen s nekreativnim i upravo u tome tako izvesnim, jednoznačnim čovekom. U seti doživljavamo ono što je najgorče u toj upitnosti što spada u stvaralaštvo.

Tu dobru setu treba nositi, podneti. Iz nje se uzdiže rad i nastajanje i potom je sve promenjeno. Ukoliko je pak ne podnesemo, ukoliko ne nalazimo snage da je obuhvatimo u radu i saberemo u nastajanju; ako nemamo velikodušnost žrtve, hrabrosti napuštanja, moći proboja; tada ostaje unutra ono što je htelo vani ili se pak ostvaruje samo oslabljeno – i tako se potom budi drugi oblik sete, zli.
Taj oblik jest u svesti da Večno nije prihvatilo oblike koje je moralo prihvatiti; u svesti da si zakazao, proigrao priliku. U toj seti osetiš opasnost da si izgubljen jer nisi učinio ono što ti je bilo naloženo, ono što znači večno odrešenje ili propast, a ipak mora biti ispunjeno u vremenu koje ističe i koje ne možemo prizvati natrag. Ta seta ima drugi karakter. Zla je. Može se uzdići do očaja, beznadnosti, u kojoj čovek diže ruke od sebe i konačno zaključuje da je priliku proigrao.

No i zbog te sete dan nam je zadatak. Ono što se dogodilo, ne može se opozvati. Ne možemo neposredno iznova pridobiti ono što je izgubljeno. No postoji nešto više: poziv na religioznost, etički se to kaže: ono što se dogodilo, dogodilo se, i za to si odgovoran. Nastoj sledeći put postupiti pravilno… No to je rečeno apstraktno. Šta ako ne postoji apstraktno delatni subjekt, nego samo živi? Sa živom skladnošću svoga opstojanja u kojem jedan dan pretpostavlja drugi i jedno se delovanje oslanja na drugo? Tada s onim ”drugi put postupi pravilno” ne možemo sebi pomoći. Ne možemo naprosto pustiti da se ono što se dogodilo – dogodilo, i započeti sledeće. Čovek svagda deluje kao celovito biće, jer čovek to jest. Zato ono prošlo mora na bilo koji način biti ovladano, kako bi celovit život bio raspoloživ za novo. A to se ne može dogoditi pukim etičkim činom, nego upravo religioznim. A to je kajanje. Kajanje je obnavljanje (Neuwerden) pred Bogom. Istinsko kajanje postoji samo pred Apsolutnim. No ne pred apstraktno-Apsolutnim, pukim imperativom ili ćudorednim zakonom, nego pred Živim, pred Bogom. Kajanje znači da se postavljam na božju stranu, protiv samoga sebe, da se ne potvrđujem u svojoj pravičnosti, nego da se izručujem u priznanju da sam kriv: pred Bogom i s Njim. U tome je životnost (das Lebendige). U tome ”pred Bogom i s Njim” se budi novo koje nije moguće analizirati. Ponovno rođenje, postajanje. U tome ono što smo sagrešili nije učinjeno za ne-dogođeno, nego je prevladano. Propušteno (Versäumte) se ne ponavlja mehanički, nego se na višoj razini iznova pridobiva.

Sve što smo rekli odnosi se samo na kritičke tačke setnog života, na odlučna mesta. No značajnije je (jer je temeljitije) pridobiti nivo  na kom mogu biti rešeni problemi tog sveukupnog opstojanja: nivo odnosa prema zbilji.
U čemu je greška setnog odnosa prema zbilji, postaje jasno na dva mesta: u dvostrukom iskušenju koje se slučuje na čoveka uopšte, a posebno na setnika: iskušenje propasti (unterzugehen) u neposrednosti prirode i oseta (Sinne) – i propasti u neposrednosti religioznog.
Prvo iskušenje upućuje na pogrešan odnos prema stvari i prema samome sebi. Sve poimamo neposredno i svoju vlastitost (Selbst) kao deo prirode u kojoj se želimo neposredno iživeti (ausleben). Kao velika povezanost; kao jedna sama struja; veliko putovanje iz lika u lik; i nigde jasnih granica. Sve je jedno, jedno bivstvovanje, jedan život, jedno rađanje i umiranje, jedan osećaj i patnja… Sva mnogostrukost je samo izražaj jednoga. Jedno koje se ostvaruje u hiljadustrukim likovima. I veliko iskušenje, baciti se, potopiti se u njega, zavisno pak o raspoloženju, bilo u bezgraničnom uživanju, doživljavanju, iživljavanju… ili u umornom samodarivanju… ili pak u rezignaciji nad vlastitom malenošću pred velikim slama… Iskušenje, iživeti se u neposrednom stvaranju, u genijalnosti tekućeg proizvođenja, u kojem se čovek oseća kao organ prirode ili mesto erupcije neznanih moći, ili sredstvo duha koji struji niotkuda (ortlos strömenden)… Ili pak – naizgled se uzdižući ponad tih prirodnih sklopova, no samo prema vani projicirajući njihov konstruktivni protupol – u tiranstvu duha, nemirnog traženja, sve uništavajućeg pitanja i sve potkopavajuće sumnje…

Drugo iskušenje je usmereno (geht auf) na pogrešan odnos prema Apsolutnom. I ono je uzeto neposredno: kao Bezgraničnost koju treba bez daljnjega dosegnuti, kao Punoća koju treba neposredno usrkati; kao Tajna u koju se pronicava neprestance mišljenjem, motrenjem, čuvstvovanjem, čežnjom; kao Udaljenost prema kojoj krmarimo neposredno… ili kako bilo se već izrazimo: Apsolutno moramo uzeti kao nešto s čime čovek ima neposredan odnos. Bez daljnjega ga treba shvatiti (fassen): bilo pobožno ili nepobožno, u otporu ili samo izručenju.

U oba se slučaja odbacuje odlučno: granica, šta je autentično ljudsko (das eigentlich Menschliche). Da nismo svet, nego više no svet. Da nismo komad prirode, nego s onim što nam je svojstveno, više od nje. Ne val u struji, atom u vrtlogu, organ u velikoj međusobnoj zavisnosti, nego duh; osoba, sebe-ovladavajuća, za sebe odgovorna osoba; Božja slika što stoji pred njegovim pozivom; i po njemu slobodna u tom svetu. S druge pak strane nismo Bog. Nismo deo Boga; nismo konkretizacija njegove bezgranične smislene Punoće (Sinnfülle); nismo organ njegova strujnog duha, kako god ocrtavali bitnu apsolutnu razliku između Boga i čoveka, nego ”apsolutno manje” nego On: njegova kreatura.
Čovek je božja kreatura. Tako je nemoguće da se bez daljnjega izlije u njega i pokušaj toga je nedovoljan. Svaki put do Boga ide preko svesti o beskonačnoj distanci, preko strahopoštovanja, preko ”straha i trepeta” stvorenog bića.
No ipak čovek je Božja slika: duh i osoba. Zbog toga nije moguće da bi bio deo prirode i nije dopušteno pokušati to postati. Ono najunutarnjije u čoveku je izvan sveta; stoji pred Bogom; sposobno i namenjeno (bestimmt) tomu da čuje Njegov poziv i odgovori mu.

Iz toga pak proizlazi: Čovekov smisao je u tome da je živa granica i da na sebe preuzme taj život granice i podnese ga. Time stoji u zbiljnosti; slobodan je od uroka lažnog, neposrednog jedinstva s Bogom kao i neposredne identičnosti s prirodom. Ponor; prelom na obe strane. Njegov put u prirodu je prekinut time što je odgovoran Bogu. Time je njegov celokupan odnos prema prirodi postavljen pod pogled duha, ima dužnost dostojanstva; sadržaj odgovornosti. Njegov put do Boga je prekinut time da je kreatura, da mora dakle do Boga doći bitno u istom činu koji je ujedno odvajanje i povezivanje: u molitvi i poslušnosti. Svaka izjava o Bogu, koja ne može postati sadržajem čina molitve pogrešna je; lažno je i svako vladanje prema Bogu koje ne može preći u oblik poslušnosti.
Toj, takvoj misaonosti odlikuje se držanje (Haltung) koje je svojstveno čoveku. Držanje granice koje je upravo time držanje zbiljnosti.

Istinitost, hrabrost i strpljivost. Pre svega strpljivost.

Pravo rešenje dakako dolazi tek iz vere; iz Božje ljubavi.
Tek tajna Getsemanskog vrta – i za njim mračna tajna greha sa svim što je doneo – daje pravi odgovor: da je bio Gospodin ”žalostan do smrti” i da je sav težak teret podneo Očevom voljom. Tek na Hristovu krstu je skriveno rešenje za nevolju sete. O tome ovde ne mogu više govoriti – kao što sam i sada, na kraju, postao svestan kako nesavršeno i fragmentarno je sve to što sam rekao. No neka ostane tako, jer još ne znam reći bolje i uveren sam da je dobro ako se o tim stvarima govori – na bilo kakav način.

I o tome nisam uspeo progovoriti: kako su duboko postavljena pitanja o seti i kako su duboko dani hrišćanski odgovori na njih u pismima svetoga Pavla. U kratkim rečenicama; u usklicima; u podtonu celokupne rasprave; u boji i zvuku. Prava teologija sete tamo je dakako razumljiva samo za onoga ”ko je iskusio”.
Tu se nalazi i odgovor na ono u seti za šta na zemlji odgovora uopšte nema.
(1928)

Preveo s nemačkog Mario Kopić

[Romano Guardini, Vom Sinn der Schwermut, Mainz: Matthias-Grünewald-Verlag, 1999.]

Romano Guardini (1885-1968) je nemački teolog talijanskog imena. Doselio se u Nemačku iz Verone s roditeljima kada je imao tek godinu dana. Nakon srednje škole nekoliko je godina bio neodlučan u izboru studija. Najpre nekoliko semestara studira hemiju, pa nekoliko semestara studira ekonomiju, na kraju  teologiju. Neodlučan je bio i s mestom studiranja. Tübingen, München, Berlin, Freiburg, pa opet Tübingen. Menjajući studije, Guardini se teškom mukom izborio za financijsku podršku svojih roditelja. Kada se odlučio za teologiju, majka je bila izrazito protiv. Pored toga se protivila i kada je odlučio ostaviti talijansko i uzeti nemačko državljanstvo. No izborio se za svoj put i svoje zvanje, za svoju slobodu. Čovek se ne rađa slobodnim, slobodnim postaje, ponavljao je često. No trebao se izboriti i za svoju veru. Kao dvadesetogodišnjak našao se bez vere, sve dok u susretu s jednim studentom umetnosti nije primetio da je više uopšte nema. ”U tom sam času osećao kao da sve – uistinu sve, svoj život – nosim u svojim rukama kao na vagi koja stoji u ravnoteži. Mogu je pustiti da prevagne ulevo ili udesno. Mogu svoju dušu dati ili zadržati. I tada sam pustio da vaga prevagne udesno. Trenutak je bio posve tih. Nije bilo nikakve potresenosti ni prosvetljenja niti ikakva doživljaja. Bio je posve jasan uvid: ‘tako je’ – i primietio sam lagan pokret: ‘tako treba biti’!”.

Godine 1923. Guardini započinje svoje poučavanje na Berlinskom univerzitetu, preuzevši katedru koja je upravo u to vreme bila ustanovljena (kako bi se osiguralo bar jedno ”katoličko predavanje” na protestantskom i laičkom univerzitetu). Naziv katedre bio je ”Filozofija religije i katolički pogled na svet”. Guardini će tu katedru držati 16 godina, sve dok je nisu ukinule nacističke vlasti. Nakon rata Guardini se vraća u službu, najpre u Tübingenu, a potom u Münchenu.

Guardini nije bio akademski teolog u klasičnom smislu. Kad je započeo predavati na Berlinskom univerzitetu, već je imao ugled kao predstavnik liturgijskog pokreta, kao govornik, pisac, nadasve odgojitelj mladih. U prvoj generaciji njegovih oduševljenih studenata susrećemo i (tada još gimnazijalku) Hannah Arendt. Najizrazitiji doprinos koji je ovaj uspešni pisac i osamljeni teolog ostavio jest njegovo proučavanje biblioteke čovečanstva i njegova tumačenja tekstova i osoba svetske književnosti, od Rilkea do Dostojevskog, u teološkom ključu.

Prevedeni esej O smislu sete samostalni je deo njegovih predavanja o Kierkegaardovom iskustvu sete, predavanja kojima je upravo prisustvovala i mlada Hannah Arendt. Njima potaknuta Arendt će kasnije zapisati: ”Kierkegaard nam govori kao savremenik, izražava se u ime čitave generacije koja ga ne čita zbog zanimanja za istorijut, nego zbog duboko ličnih razloga: mea res agitur, o mojoj se stvari radi”. (M. K.)

Нема коментара:

Постави коментар