Književno breme magarca ( III deo )- Apulej , Zlatni magarac

Apulej, Zlatni magarac ( Deo prve i druga priča )

UVOD
izvor 

" U dva se pojma možda ne mogu iscrpsti temeljne komponente psihološke i kompoziciono-stilske Apulejevih Metamorfoza (Zlatnog magarca). Nema ipak sumnje da radoznalost jest movens glavnog junaka Lucija,  neutaživa radoznalost kojom otvorenih očiju i ušiju, kao magarac s ljudskim razumom,  prati zbivanja i promatra ljude medu koje ga je sudbina u grotesknom kovitlacu bacila. Nema također sumnje da maštovitost jest ona stilska odrednica kojoj su podloženi tok i ritam radnje u romanu.  I toj radoznalosti,  o neizmernoj želji da upozna sve što je retko i čudno,  govori i sam Lucije, na primer u knjizi II,  pogl.6.  (At ego curiosus alioquin ... - Ali ja sam po naravi bio znatiželjan...),  govori Lucije-magarac u IX, 42. (Qua con-tentione et clamoso strepitu cognito curiosus alioquin et in-quieti procacitate praeditus asinus ... - Slušajući tu svađu i viku,  ja po svojoj urođenoj znatiželji i drzovitosti koja mi nije davala mira...),  govori u poslednjoj,  XI, knjizi romana,  sveštenik Luciju od magarca ponovno pretvorenom u čoveka V (... curiositatis inprosperae sinistrum praemium reportasti... - pa te tvoja nesretna znatiželja skupo koštala).

Oko tog motiva radoznalosti i radosti pretvorbe - neka mi je dopuštena ova digresija - izgradio je pre više od deset godina H. J. Mette zanimljivu paralelu između Apulejeva Lucija i Felixa Krulla u istoimenom romanu Thomasa Manna.  Naziv Zlatni magarac (Asinus aureus) nalazimo već od IV st. n. e,  kad su ga upotrebili Augustin i Fulgen-cije,  a izvorni je Apulejev naslov Metamorphoseon libri ,XI,  (Pretvorbe,  XI knjiga).  0vu radnju romana pripoveda u prvom licu glavni junak Lucije,  Grk iz Torinta,  koji se nije mogao sustegnuti da ne okuša delovanje čarolija: nauživši se ljubavnih slasti s Fotidom,  sluškinjom svoje domaćice Pamfile u tesalskom gradu Hipati,  nagovori draganu da mu otkrije nešto iz radionice svoje gospodarice - čarobnice.  Fotida mu je zabunom iz škrinje dala krivu bočicu,  pa se Lucije, kad se namazao čarobnom mašću, umesto u pticu pretvorio u - magarca . Nije se mogao dokopati ruža, a samo bi mu one pomogle da vrati svoj ljudski lik;  provale uto razbojnici u kuću, ugrabe i Lucija-magarca, odvedu ga u pećinu, gde je slušao i bajku o Amoru i Psihi, koju je starica, sluškinja razbojnika, za utehu pripovedala ugrabljenoj devojci.



 Sve do VII. knjige bio je magarac u vlasti razbojnika, no kad je spašen od njih, morao je teško raditi na selu: pobegne, uhvate ga: bi prodan nekom svešteničkom horu Kibelinom,  s kojima je koješta doživeo i promatrao njihov razvratni život.  Zatim ga kupi mlinar (IX),  pa vrtlar,  vojnik,  slastičar čiji je gospodar magarca vodio uokolo, pokazivao i iznajmljivao razvratnoj dami (X :19).

 Magarac pobegne i iz Korinta, gde su ga upravo hteli prikazati na javnoj predstavi, stigne u grad Kenhreju na Saronskom zalivu, legne na morskoj obali i zaspi.  U XI  knjizi, koje u Apulejevu grčkom uzoru nije bilo, opisuje magarac kako mu se u snu javila božica Iziđa i dala mu upute za spasenje. Poslušavši božicu, sutradan ujutro magarac pristupi svečanom ophodu, održanom u čast Iziđinu,  zgrabi iz sveštenikovih ruku venac ruža, proždere ih i - zadobije ponovno svoj ljudski lik (XI-13)  Nakon toga Lucije se sav preda  službi Iziđinoj,  bi posvećen u njezine i,  zatim u Rimu, u Ozirisove misterije te napokon i primljen u vrhovni sveštenički kolegij.

Spomenuo sam Apulejev grčki uzor. Metamorfoze (Zlatni magarac) u bitnim se crtama naime slažu s pripovetkom Lukije ili magarac (Lukios e enos) koju su u starini krivo smatrali delom Lukijana, grčkog satiričara iz Samosate i savremenika Apulejeva.  Čini se ipak da je i jednom i drugom piscu bio uzorom neki zajednički predložak. A dalji poticaji, u stilskim postupcima i brojnim motivima, svakako potiču iz najznamenitijeg, nesačuvanog dela helenističke ljubavne književnosti, iz Aristidovih Miletskih priča (Milesiaka, ofco 100 god. pre n. e.), koje će - nizanjem pustolovnih i ljubavnih epizoda - ostaviti traga i u Petronijevim Satirama (1. st. n. e.) i u kasnogrčkom ljubavnom romanu (npr. Longov Dafnis i Hloja iz 3-2. st. n. e.), i time biti izvorištem evropskoga romana u početnom razvojnom stadiju. Upravo to što je Apulej, najverovatnije mimo sve svoje uzore, dodao , knjigu u kojoj se glavni junak jasno identificira s autorom dela, Apulejem - govori donekle i o autobiografskoj i alegorijsko-mističnoj  nameni romana.  Pesnik i filozof,  učenjak, retor i mag, Apulej (rođen oko 125.n. e. u severnoafričkom gradu Madauru) upio je duh koji je vladao širokim prostranstvima Rimskog carstva za vladavine Antonina. Ugađao je ujedno svojoj publici. Ne samo u Africi,  već i u Rimu, uz tradicionalnu olimpsku religiju isprepletali su se uticaji orijentalnih kultova Mitre, Iziđe i Ozirisa, židovstva, hrišćanstva. Domaći misteriji i orfička religija prožimali su se s novopitagorovskim učenjem i platonskim spiritualizmom.

 Apulej se ponosio počasnim nazivom philosophus Platonicus. A za mističare,  posebno  za platoničare, magarac predstavlja najniže strasti,  on je slika čoveka ispunjenog pohotom. Patnje Lucijeve označavale bi put samog autora do spasenja u Izidinoj misterijskoj religiji.  Dakle: pravu sreću neće čovek naći u strastima, simboliziranima magarcem,  nego u religiji, misteriju, snu.  Inače, prvih deset knjiga Metamorfoza posvema je lišeno alegorijske interpretacije: one su doista u celini usmerene na to da čitaoca zaokupe raznolikošću zbivanja, napetim situacijama, raznovrsnim prikazom ljudi i događaja, sjajnim opisima ljubavi, strasti i opscenosti - usmjrene su isključivo na zabavu.  Među brojnim umetnutim pričama što ih sadrže Metamorfoze, najveća je i najlepša bajka O Amoru i Psihi,  koja je kao uokvirena pripovetka smeštena u sredinu romana i obuhvata trećinu njegova teksta (od IV. 28 do VI .24).

Amor na latinskom znači ljubav (češće  se u ovoj bajci, prevodeći, uzima to ime Boga ljubavi, umesto Cupido "ljuvavna želja, ljubav",  kako je u izvornom Apulejevu tekstu),  a Psiha (grčki psykha) znači duša. U bajci Psiha,  nagovorena od zavidnih sestara, pokuša ubiti dragoga kojega nije smela videti : kad ga je po noći, dok je spavao, ugledala u čaru mladenačke i božanske lepote,  čar večne ljubavi prožme je svu, ali se on probudi od vrele kapi ulja iz Psihine svetiljke i gnevan pojegne.  Neizmerne patnje morala je trudna Psiha podneti, izvršiti nekoliko preteških zadataka po nalogu ljubomorne Amorove majke Venere, dok po zagovoru Jupiterovu nije primljena medu božanstva i venčanjem se okrunila njezina i Amorova ljubav.  Dete koje je rodila nazvano je Voluptas (naslada). Očit je paralelizam koji navode i naši autori Budimir i  Flašar : Psiha,  ljudska duša,  nakon sagrešenja,  patnji i lutanja nalazi Amora,  božansku ljubav, i postaje besmrtna.

banket Amora i Psihe, Giulio Romano

I Lucije  kad ga prema X knjizi alegorijski tumačimo,  prošao je sličan put do otkrivanja prave istine.  I još nešto:  Psihu je također neutaživa radoznalost navela da prekrši zabranu i da svojim očima vidi muža, Amora.
Bez obzira na alegorijska tumačenje, kojeg začetke nalazimo već u antici, treba napomenuti da je ova čudesno lepa bajka živela i pre Apuleja, u grčkoj narodnoj predaji, da ona u svojoj motivskoj jezgri živi u narodnoj književnosti modernih naroda, pa i naših, kako je poznato. Neobično su  su bogati odjeci te bajke u umetničkoj evropskoj književnosti....

deo  uvoda : Apulej Zlatni magarac
izvor 

________________________________

PRVA PRIČA 


odlomak

U ovoj miletskoj pripovesti ispripovediću ti svakojake zgode i tvoje ću uši na najugodniji način draškati, naravno ako ti se ne čini nedostojnim svrnuti pogled na egipatski papirus ispisan zabavnim nilskim perom: videćeš začuđen kako se ljudska bića predmetnu u druga i kako se posle naizmenice ponovno vraćaju u svoj prvotni lik. Počeću odmah.  Tko sam ja? Evo me u dva slova Atički Himet, i efirski Istam, i spartanski Tenar, te sretne zemlje kojima je večnost osigurana još sretnijim spisima, stara su kolevka moga roda. Tamo sam u nežnoj mladosti naučio atički jezik. Posle sam otišao u latinski grad (Rim), počeo studirati i uz golem trud i napor stekao sam znanje domaćega jezika Kvirićana, jer nisam imao nikakva učitelja koji bi me naputio. I zato, unapred molim za ispriku ako učinim poneku pogrešku, kao stranac u ovomu stranom jeziku, jeziku uznositu. Uostalom, i sam prelaz s jednoga govora na drugi odgovara, sasvim onoj vrsti koju ja negujem, onoj pravoj igri cirkuskog umeća. A priča je iz Grčke. Pazi, čitatelju,. neće ti biti dosadno. 


Otišao sam u Tesaliju / jer odande vučem lozu, s majčine strane, obitelj u koju ubrajamo slavnoga Plutarha i njegova nećaka filozofa Seksta. U Tesaliju sam, dakle, pošao poslom . Prešao sam preko strmih planina, vlažnih dolina, svežih livada i preko neravnih polja, i moj domaći belac na kojem sam jahao, bio je prilično umoran. I  sam bejah natruđen od sedenja pa sam želeo da mi mine umor, te skočih s konja, obrisah mu znoj lišćem, pažljivo mu istrljah čelo, pogladih uši, skinuh uzde i povedoh ga laganim korakom kako bi mu običnim i prirodnim putovima laknulo.
I  dok je on, prolazeći pokraj livada, okretao glavu u stranu i saginjao je za travom, ja dostigoh dvojicu putnika koji su slučajno išli ispred mene. Dok sam osluškivao što oni razgovaraju, najednom jedan od njih prasnu u sjeh i glasno reče: "Prestani, molim te, s tim tako glupim i preteranim lažima"! I kad sam to čuo, rekoh, inače uvek željan nešto novo čuti: "Recite mi što je to, bogamu; nisam, doduše, znatiželjan, ali želim znati sve, ili bar što je više moguće. A uz ugodan razgovor neće nam biti teško uspeti se na ovo brdo ovde što je pred nama."

 I onaj koji je otpočeo, reče: " Laži, dabome, i to tako istinite kao što bi bilo istinito tvrditi da se s pomoću nekakvih čaranja i hokusppkusa mogu brze reke vratiti u izvor, ili mirno more okovati, ili uspavati vetrove, zadržati sunce, skinuti penu s meseca, skinuti zvezde s neba, ukinuti dan i zadržati noć.
"Aja rekoh malo sigurnijim glasom: "Ded, kad si već prvi počeo, neka ti ne bude mrsko nastaviti priču. A glede tebe, obratih se drugomu, tebi tvoja tvrdoglavost zatvara uši da ne čuješ istinita kazivanja. A, tako mi boga, to ti nije dobro: samo zabluda i predrasuda vide laž u tomu što nismo pripravni čuti niti pak željni videti ono što se čini da prelazi moć ljudskoga shvatanja. A ako malo bolje pogledaš, uverićeš se da stvari ne samo što su posve istinite nego se vrlo lako mogu i urediti. Eto, ja sam, na primer, sinoć, kad sam se hteo podičiti pred svojim drugovima pri gozbi za stolom, pokušao progutati neki kolač od sira, malo veći nego obično i umalo se ne uguših jer mi je ona lepljiva masa ostala u grlu i tako me zagušila te se nije htelo puno da bih umro. A neki dan sam svojim očima video u Ateni, ispred Perikla, nekog cirkusanta- lutalicu kako je progutao oštar konjički mač, i to s oštricom okrenutom napred!   Zatim je, uz nagradu od nekoliko groša, uzeo čak i dugačko lovačko koplje i gurnuo ga u svoju utrobu. I na gvozđu od koplja, na mestu gde kopljača izlazi iz drška, pojavio se mlad dečak, divan kao kakva devojka, i stao plesati tako okretno i tako se savijajući kao da je bez članaka i bez kostiju. Svi mi koji smo bili tu, divili smo se i čudili: čovek bi rekao da je to zmija koja se uvija oko čvorasta štapa s dopola sasečenim grančicama, koji nosi bog-za-štitnik lečnika.  A sad, molim te, nastavi priču koju si počeo. Ja ću verovati i za se i za nj, i u prvoj gostionici u koju budemo svratili podeliću ručak s tobom. Eto, to ti je dobitak koji te čeka.


A on će nato: " Slažem se s tim što mi obećaješ. Nastaviću priču koju sam počeo. A pre svega zakleću ti se ovim suncem koje se vidi , da govorim samo ono što je istinito i provereno, i vi nećete nijednom više posumnjati dočim stignete u najbliže mesto u Tesaliji. Zovem se Stomecu i rodom sam iz Egine. Treba da znate i čime se bavim: putujući po Tesaliji, Etoliji i Beotiji trgujem medom, sirom i drugom robom koja se troši po krčmama. Saznao sam da se u Hipati, najvažnijem tesalskom gradu, prodaje svež vrlo ukusan sir po niskoj ceni i požurio sam se tamo da otkupim svu zalihu. Ali kao što često biva, valja da sam pošao na put levom nogom, jer mi je izmakao posao i zarada na koju sam računao. Dan pre moga dolaska trgovac naveliko, Lupo, odneo je sve. Umoran od te uzaludne utrke, krenem predvečer u kupelj i gle, koga vidim? Svoga prijatelja Sokrata. Sedeo je na zemlji, ogrnut napola poderanim ogrtačem, bled kao krpa i sasvim unakažen od mršavosti gotovo nimalo nije nalikovao sebi: jednom rečju, posve je sličio onomu ološu koji na raskršćima prosi. Videći ga ovakva, prišao sam mu oklevajući, makar mi je bio dobar prijatelj i dobro sam ga poznavao. Hej, Sokrate, rekoh, šta je to s tobom? A šta radiš? Kakva je to sramota? Kod kuće su te već proglasili mrtvim i oplakali te a tvojoj su deci odlukom pokrajinskoga suca određeni skrbnici. Tvoja ti je žena iskazala sve zadnje časti i zbog tebe je dugo plakala i tugovala, tako da je gotovo oslepila od suza i onda su je njezini roditelji prisilili da svoje tužno udovištvo zameni radostima novoga braka. A evo, sada te vidim ovde na ovomu mestu, na najveću sramotu svih nas, kao neku prikazu."

"Aristomene", odgovori on, "vidi se da ne poznaš nestalnost i promenljivost sreće, njezina iznenađenja i iznenadne preokrete". I govoreći tako, pokrio je krpama lice koje je bilo crveno od stida, ogolivši tako svoje telo od pupka do donjega dela trbuha. pa nisam više mogao podneti bedni izgled tolikoga jada, pružio sam mu ruku i kušao ga podići. I on ostade umotana lica i reče: " Ostavi me, ostavi me, neka sudbina i dalje uživa u trofeju koji je sama zadobila."
Nagnao sam ga da pođe sa mnom. Svučem svoj gornji kaput i obučem mu ga, ili bolje rečeno, pokrijem ga te ga odmah povedem u kupaonicu, iznesem ulje i ručnike za trljanje i trljanjem skinem s njega debeo sloj prljavštine što ga je prekrila. I kad sam ga što sam mogao bolje doterao, i sam umoran odvedem ga s teškom mukom, pridržavajući ga, u svoj hotel.

Tu mu dam krevet da se odmori i vrati snagu, nahranim ga i napojim da bih ga razvedrio i pričah mu priče da bih ga osokolio. I već smo bili u dobru raspoloženju, stao je pričati i pomalo me peckati, kad najednom uzdahnu iz dubine duše, steže šaku i udari se srdito po čelu te uzviknu:

"Teško meni nesretniku koji sam upao u ovaj jad i nevolju samo zbog proklete želje svoje da vidim borbu gladijatora o kojoj se mnogo govorilo. Kao što znaš, ja sam zaista išao u Makedoniju radi svojih trgovačkih poslova. Kad sam se desetoga meseca vraćao s punom kesom novaca, opkoliše me razbojnici blizu Larise (hteo sam u prolazu pribivati toj prokletoj predstavi) u nekoj udaljenoj i dubokoj dolini uzeli su mi sve, ali sam im ipak uspeo umaći. U toj nevolji svratih kod jedne stare krčmarice, neke Meroje, vrlo valjane žene premda beše stara. Ispričam joj sve o uzrocima svoga dugotrajnog putovanja, o tegobama na povratku domu i kako su mi opljačkali sve. Žena me najprvo negovala što je mogla pomnije, davala mi dobru hranu i naposletku me, obuzeta strašću, dovela i u svoj krevet. I to je bila moja nesreća! Samo sam jednu noć proveo s njom i od toga se rodila dugotrajna i odvratna tako da sam i one prnje koje su mi razbojnici ostavili da se mogu pokriti, poklonio njoj skupa sa svim što sam mogao zaraditi torbarenjem. Napokon, ta dobra žena i zla sudbina dognali su me dovde, do stanja u kojem si me maloprvo video".

"Bogami", rekoh ja, " zaaslužio si još gore , ako ima što gore od ovoga, kad si zbog ljubavne naslade i zbog neke ostarjele kurve žrtvovao svoje domaće ognjište i svoju decu".

A on je stavio prst na usta i rekao kao iznenađen od čuda:

"Pst, Pst,- pogleda uplašeno oko sebe može li govoriti bez pogibelji i nastavi, " Pazi, molim te, to je žena s nadnaravnim osobinama; pazi na svoj jezik da ti se ne dogodi nešto strašno ako preveć govoriš."
" Je l' istina"?, upitah. "Šta je to s tvojom krčmaricom? Je li tako moćna ta kraljica krčmi"?

"Veštica i proročica koja može nebo spustiti i zemlju podići, izvore pretvoriti u kamen, rastvoriti planine, izvući pokojnika iz pakla a bogove tamo baciti, ugasiti zvezde i sam Tartar rasvetliti."

"Preklinjem te", rekoh, "Spusti taj zastor tragedije,savij tu scensku zavesu i govori kao svaki pametan čovek."
" Hoćeš li da znaš jedan ili dba njezina podviga "Hoćeš li da ih saznaš mnogo" Njoj je to samo sitnica i posve beznačajna stvar što čini da se u nju zaljubljuju ne samo o ni ljudi koji žive u ovoj zemlji nego i u Indiji, u obe etiopije, pa čak i antipode. Ali slušaj, šta je uradila pred mnogim svedocima.
Nekoga svog ljubavnika jednom je rečju pretvorila u dabra zato što joj je bio neveran. To je učinila da bi imao sudbu te divlje životinje koja, od straha da je ne uhvate, sama sebi otkida spolovilo kako bi se oslobodila gonitelja. Nekoga krčmara u susedstvu, koji joj je konkurisao, pretvorila je u žabu. I sada starac pliva u bačvici vina i toneći po droždi promuklim kreketanjem doziva svoje nekadašnje mušterije. nekoga drugoga čoveka, advokata, pretvorila je u ovna jer je govorio protiv nje, i sad taj ovan advokatiše! Žena njenog ljubavnika brbljala je i govor o njoj nešto ružno. Ta je žena bila trudna i ona je zatvor plod u njenu utrobu, usporila mu razvoj i tako je osudila na večnu trudnoću. I evo, več osam godina, kao što svi računaju, kako nesretnica nosi plod  a trbuh joj se rastegnuo  kao da će roditi slona ."

čitaj dalje : izvor  

DRUGA PRIČA


Novorođeno sunce oteralo je noć i dovelo dan, pro­budio sam se i napustio postelju zabrinut i pun želje da razgledam zanimljivosti i čuda ovoga gra­da. Pomislih da se nalazim u srcu Tesalije, u zemlji koju ceo svet jednodušno slavi kao kolevku čarobnjačkih umeća i uroka. I priča onoga mog valjanog druga Aristomena počela je ovde u ovomu gradu, te sam tako i inače pun želje i nestrpljivosti, svaki predmet promatrao začuđenim očima.

U celomu gradu nije bilo ničega što bih držao da je zbilja ono što jest: sve je bilo čarolijama pretvo­reno u drugi neki lik. Čak i kamenje na koje sam nailazio držao sam za ljude koji su bili pretvoreni u kamen; a kad bih čuo neku pticu, mišljah da je i to čovek komu je niklo perje; tako se isto prekrilo lišćem drveće koje je raslo pred gradskim zidinama i voda vrelica navirala je od ljudskih tela pretvorenih u vodu. Zamišljao sam da se kipovi i likovi kreću, zidovi govore, goveda i druga stoka da proriču budućnost i da će čak s neba i iz sjajna sunčevog kolobara odjednom doći kakvo proročanstvo.

Obuzet takvim predodžbama, rekao bih, i zahvaćen željom koja me mučila, lutao sam svuda, a da nisam mogao otkriti ni početak ni kraj svega što sam tako želeo.

I dok sam tako lutao od vrata do vrata kao pijanac, nađoh se najednom, i ne primetivši, na trgu sa živežnim namirnicama. U tom je trenutku prolazila neka dama s velikom pratnjom sluškinja. Pohrlim da bih je stigao. Zlato na dragom kamenju i na haljini gdje je bilo utkano, pokazivalo je dičnu damu. Sa strane, uza nju, išao je čovek dosta star i čim me je primetio, uzviknuo je: »Tako mi boga, ovo je Lucije!«

Istodobno me i poljubio i zatim prošaptao onoj go­spođi nekoliko nerazgovetnih reči. »Zar nećeš sam prići i pozdraviti svoju mater?« »Ne usuđujem se«, odgovorih ja, »jer ne poznam ovu gospođu.« Pocrveneo sam, oborio glavu i ostao na tomu mestu kao ukopan. A ona reče: »To je plemenita skromnost vrle Salvije, njegove matere. Naprosto je neverovatno kako ona živi u celoj njegovoj osobi: dugo telo bez ikakve nepravilnosti, obična visina, sveža vitkost, prava crvena boja, plava i nedoterana kosa, zelenkaste ali žive oči kojih pogled seća na orla, korak pun ljupkosti i bez ikakve neprirodnosti!« Zatim dometne: »Ja sam te, Lucije, odnegovala ovim svojim rukama. Nikakvo čudo, jer sam s tvojom majkom bila povezana dvostrukom vezom krvi i zajedničkoga odgoja. Obe vu­čemo lozu od Plutarhove obitelji, a dojene smo zajedno istim mlekom iste dojilje i odrasle smo kao sestre u uskoj povezanosti. Samo u našemu društvenom položaju postoji razlika: tvoja se mati udala za odličnika, a ja za obična privatnika. Ja sam ta Birena i možda se sećaš da si često čuo njezino ime među onima koji su te od­gojili. Ne boj se sada primiti moju gostoljubivost, ili bolje dođi u kuću koja će odsad biti tvoja.«

Za toga razgovora moje je crvenilo imalo dosta vre­mena da nestane. Odgovorio sam: »Majko, zasad ne mogu ni pomisliti da napustim svoga domaćina Milona, jer se nemam zašto na nj potu­žiti. Ali ću se truditi da učinim sve što se može uraditi bez neuljudnosti. I kad me god put ovuda nanese, neću propustiti da ne odsednem kod tebe.«

Kad smo izmenili ovakve ljubaznosti, pošli smo još nekoliko koraka i stigli do Birenine kuće.

Predvorje je bilo veličanstveno. Sa svake strane, u četiri kuta, dizao se po jedan stup na kojemu je stajao kip Pobede. Božica raširenih krila nije bila u pokretu: jednom ružičastom nogom dodirivala je nestalnu točku neke pokretne kugle i oslanjala se na nju tako da ju je jedva doticala, pa se činilo kanda hoće poleteti. Jedan komad parskog mramora koji je predstavljao Dijanu bio je nasred dvorane i delio je na dva skladna dela.

Remek delo bez ikakve mane, božica kojoj je haljina leb­dela na vetru, činila se kao da se u brzom pokretu po­javljuje pred očima onoga koji ulazi i svojom veličanstvenošću ulivala nam je strahopoštovanje. S desne i s leve strane bili su psi, također učinjeni od kamena; njihove oči bile su pune pretnje, uši naćulene, nozdrve raširene, a usta spremna ujesti: da je gde u blizini odjek­nuo lavež pasa, čovek bi mogao pomisliti da to dolazi iz njihovih mramornih grla. Ali je izvrsni umetnik nad­mašio samoga sebe tek u stavu tih životinja: psi su imali uzdignute grudi i stražnje su noge počivale, a prednje su bile kao u trku. Iza božice dizala se stena u obliku pećine, s mahovinom, travom, lišćem, savitljivim granama; tu je bila loza, tamo žbunje — celo biljno carstvo koje je izlazilo iz kamena. A senka kipa bila je u unutrašnjosti pećine osvetljena odbljeskom mramora. Nad samim ula­zom u pećinu visilo je voće i grozdovi, a sve je bilo tako savršeno urađeno da je umetnost, takmičeći se s priro­dom, uspela svemu dati izgled zbilje. Reklo bi se da bi ih za berbe, kad ih dah jesenskog vetra pozlati i učini zrelima, čovjek mogao otkinuti i pojesti. I kad bi se nagnuo i promatrao vrelo koje je ugodno žuboreći teklo pod nogama božice, imao bi tlapnju kako su ti grozdovi koji vise u prirodi toliko živi da se miču. Ispod lišća virio je Akteon napravljen od kamena i motrio božicu znatiželjnim pogledom. Gotovo već pretvoren u životinju u obliku jelena, mogao se videti istodobno i na steni i na vodi kako promatra božicu na kupanju.

Nisam se mogao nagledati toga prizora i beskrajno sam uživao u njemu. »Sve to što vidiš«, reče mi Birena, »tvoje je!« I u isto vreme otpusti sve prisutne da bismo mogli razgovarati udvoje. Kad su se svi udaljili, rekla je: »Ove mi božice, Lucije, plašim se za te i htela bih se brigati za tvoju sigurnost jer te ljubim kano sina. Čuvaj se, čuvaj se dobro opasnih umeća i zločinačkih zavođenja te Pamfile, žene toga Milona za koga kažeš da je tvoj domaćin. Ona slovi za vešticu prvoga reda, veštu u svim čarima crnoga čarobnjaštva. Ona zna duvanjem u čarobni štapić ili kamenčiće, ili druge sitne predmete, svu svetlost ovoga zvezdanog sveta zaroniti u dubine Tartara i staroga kaosa. Primeti li kakva mladića osobite lepote, odmah je svu obuzme ljubav i od toga trena ne skida više s njega ni misli ni očiju. Dugo ga mami svojim milovanjima, obuzme njegov duh i za večna vremena okuje ga u verige nezasitne ljubavi. One koji ne poka­zuju ljubaznost i koji svojim prezirom izazovu njezinu mržnju, smesta pretvara u kamenje, ovnove ili kakve bilo životinje, a da ne govorimo o onima koje je jedno­stavno poslala na onaj svet. Eto zašto se bojim za te i mislim kako bi trebao da se čuvaš! Jer ona je stalno gonjena strašću, a ti, tvoja mladost i tvoje obličje mogu izazvati strasti u nje.«

Tako mi je zabrinuto govorila Birena.

Ali ja sam po naravi bio znatiželjan i čim sam čuo da se spominje čaranje koje sam oduvek žudio, ne mi­sleći da se čuvam Pamfile zbog toga, poželio sam nestrp­ljiv da i sam naučim nešto takova, makar što me to sta­jalo, i da se survam ravno u bezdan. Brzao sam kao lud, oslobodio sam se njezine ruke kao lanca, brzo rekao zbo­gom i što sam brže mogao potrčao prema kući svoga domaćina. Hrleći kao lud govorio sam samomu sebi: »Sad, Lucije, samo pomno! Budi sabran! Došla je zgoda o kojoj si sanjao. Tvoja je davna želja ispu­njena i moći ćeš napojiti dušu divnim i neobičnim pri­čama. Otkloni svaki detinjski strah, pristupi celoj stvari otvoreno i iskreno. Uzdrži se od svake ljubavne veze sa svojom domaćicom, i poštuj bračnu postelju Milonovu. A glede Fotide, možeš joj prići odvažno. Devojka je lepa, voli se smejati, a nije ni nepristupačna. Barem sinoć, kad si išao na spalo, ona te lepo odvela u sobu, položila te u postelju šaleći se, nežno te pokrila, okrećala se i pokazivala (to joj se moglo čitati na licu) da joj je žao što odlazi. Naposletku je nekoliko puta zastala i okrenula se da te pogleda. Neka ti je sa srećom i pokušaj sreću s Fotidom, pa makar se dogodilo i nešto neugodno.«

Govoreći tako sam sa sobom, došao sam do Milonove kuće i, kako se to kaže, bio sam se u sebi već odlučio. Kod kuće ne nađem ni Milona ni njegovu ženu, nego samo moju dragu Fotidu. Pripravljala je za svoje gospo­dare neko jelo od kosanoga mesa, nekakve kobasice, što li, i nekakav paprikaš od pašteta, veoma ukusan, kao što se moglo naslutiti po mirisu. Obučena je bila vrlo koketno u haljinu od platna; prsluk žive crvene boje stezao joj je stas pod samim grudima; svojim malašnim ručicama okrećala je tavu, i dok je brzim pokretima pratila ovo kretanje, njezini su udovi gipko podrhtavali, a njegovani bokovi lako su treperili i pokrećali savitljivu kralješnicu koja se ljupko izvijala.

Taj me prizor posve zanio i gotovo sam se ukočio od divljenja i iznenađenja, a telo mi se uzbudilo i u onim delovima koji su maloprvo bili mirni. Rekoh joj napokon: »Eh, moja draga Fotido, kako su divni pokreti tvoje stražnjice dok okrećeš tu tavu! Kako spravljaš odabran paprikaš. Sretan li je, i još više nego sretan, čovek komu dopustiš da tu umoči svoj prst!«

A lepa i vragolasta devojka odgovori: »Idi, nesret­niče, i nosi se od moga ognjišta! Jer ako te i najmanji plamen takne, sagorećeš do srži i ntko osim mene više neće moći ugasiti taj žar. A ja dobro poznam sve recepte i razumem se u okretanju i tava i postelje.«

Govoreći tako, okrenula je glavu prema meni i nasmi­jala se. A ja sam, pre nego što sam pošao, polako razgle­dao sve pojedinosti na njoj. Zašto bih govorio o drugim stvarima, kad su glava i kosa bile oduvek jedini pred­met moga zanimanja? Na ulici se trudim da te stvari najpre razgledam i u tom uživam i posle kad se vra­tim kući. A razlog za to jest ovaj: Taj deo tela prvi je očima, jer se nalazi na najvid­ljivijemu mestu i nepokriven, a što je za udove živa boja divne haljine, to je za glavu njezina naravna lepota. I upamtite: mnoge žene odbacuju svaku odeću da bi istakle svoju osobnu dražest i žele pokazati svoju golu lepotu, jer misle da će se više dopasti sa svežine svoje kože nego zbog zlata na njihovim haljinama. A ako — grehota je to i izgovoriti i neka se nigda ne čuje za nešto tako strašno — ako, velim, ženi najveće lepote skinemo njezinu kosu, i lice lišimo njegova prirodnog ukrasa, onda da je pala sa samoga neba ili da se rodila iz mora, da su je odgojili morski vali, ili da to bude i sama Venera koja nam urešena svojini pojasom, mirišući na cimet i okupana mirisnim esencijama prilazi praćena svim Gracijama i celim skupom Amora: ako je ćelava, neće se dopasti ni svomu Vulkanu. A što bih kazao za kosu čija divna sjajna boja bljeska na suncu ili se samo blago presijeva, ih’ se preleva u suprotnim tonovima? Ponekad se sjaji kao zlato, i polako prelazi u tamniju boju meda, ponekad je opet gavran crne boje, a ponekad plavičasta i nalik perju oko golubinjeg vrata. A kad se namirisana arapskim esen­cijama, nježno razdeljena zupcem oštra češlja i skup­ljena straga, pruža očima ljubavnika, onda mu, kao ogledalo, vraća još lepšu sliku.

I što bih, naposletku, kazao za onu kosu koja skup­ljena u teškim pletenicama stoji na temenu kao kruna, ili se rastire niz leđa?

Ukratko, toliko je dostojanstvo kose, da se žena može pojaviti sva urešena zlatom i lepim haljinama, i dragim kamenjem i celom spremom koja tvori njezinu privlač­nost, a ipak je niko neće držati ženom koja se ume ulepšati ako se nije pobrigala urediti svoje vlasi.

A u moje je Fotide njezina oprava koja nije bila doterana s mnogo truda, nego malo površno, samo pri­donela njezinoj ljupkosti. Bujna joj kosa, lagano bačena unatrag, padala na zatiljak, širila se po vratu, a zatim se lagano uvijena zadržavala na rubu njezine haljine, pri­kupljena na krajevima i povezana u čvor na glavi.

Nisam mogao izdržati da me strast toliko muči, nego sam se naslonio na nju i poljubio je na onomu mestu gde kosa počinje, onde odakle vodi k temenu, a moj je poljubac bio sladak kao med. Ona je savila vrat, pogle­dala me iskosa i lukavo namigujući rekla: »Hej, ti, đače, voće koje kradeš slatko je, ali mu je okus gorak. Čuvaj se da taj slatki med u tvojim ustima zasvagda ne dobije okus žuči.«

»Zašto mi to govoriš, draga, kad znaš da sam nakan za jedan jedini celov koji će mi dati život, dopustiti da me peku ispružena na ovoj žeravi?« Govoreći tako, stegao sam je rukama i stao je ljubiti. Tad me zagrlila gonjena istim čuvstvima kao što je bilo moje i kao ja čeznući i žudeći, i tad sam udisao njezin kao cimet mirisan dah i pio nektar s njezina jezika koji se našao s mojim, a ona se sva predala i prepustila strastima. »Umreću«, rekoh, »ili, bolje rečeno, već sam umro ako se ne smiluješ.« A ona mi uz još jedan poljubac, reče: »Budi hrabar! Tvoji su osećaji i moji. Ja sam tvoja robinja i naša strast uskoro će biti zadovoljena. Čim se upale zublje, eto me u tvojoj sobi. Idi i pripremi se jer se hoću valjati cele noći i s užitkom se s tobom boriti.«

Ovako slatke reči izrekli smo jedno drugomu i rastali se.

I    deo - uz Božić 

II   deo - basne

IV   deo - Magareće uši 

V    deo - Vilijem Šekspir 

VI   deo - Kabala konja Pegazovskog, Don Kihot 

VII  deo - Metamorfoze