Joe Coleman - pakao je u detaljima

Egzorcizam, alkemija, misticizam, sve je to prisutno u mojim delima, ali u praktičnom, instinktivnom smislu bitno lične potrebe. Mnoga od spomenutih obeležja uočljiva su pri prvom susretu s mojim slikama. Moji portreti mogu se shvatiti kao svojevrsno seciranje duše. Slike su grobnice u kojima leže sve stvari koje određuju život. U središtu su krhke kosti, meso i odeća. Uokrug središta razasuti su predmeti bitni za pojedinu životnu priču. Domovi u kojima se taj život dešavao i kroz koje se izražavao. Važni prijatelji i porodica. Presudni događaji. Snovi. Sve misli i reči kroz koje se taj život pokazivao i one koje su upotrebljene da bi se on opisao. Sve je to, s jednakom važnošću, predstavljeno na površini slike.



Gledana iz daljine, slika je direktno suprotstavljena gledaocu; prepuna je informacija. Kako se on  približava slici, broj informacija raste. Upotrebi li povećalo ili posebne leće koje sam koristio pri izreadi slika, gledalac će otkriti mikroskopske slike koje nisu tek deo teksture, nego sićušni, jednostavni prizori koji proširuju priču.


Neke pojedinosti skrivene su pod vanjskim slojem slike. Tako sam, na primer, sate i sate proveo istražujući i slikajući džepni sat jedne istorijske ličnosti, da bih potom preko sata naslikao džep.

Proces se dešava bez prethodnog skiciranja. Svaki put oslikam pedalj platna, bez određenog redosleda, i puštam slici da mi se polako otkriva. Pomno istražujem određenu temu, a filtriranjem informacija u meni i njihovim prenošenjem na platno stvara se gusto prepleten pripovedni detalj. To je jedini poredak u koji verujem. Važne su mi samo pojedinosti, dok kompoziciju ne smatram posebno bitnom. Ona će se ionako otkriti sama.

U mikroskopski svet uranjam povećalom kakvo koriste draguljari i kistom s jednom dlačicom. Gradim scenografiju, šijem kostime i glumim sve uloge. Postajem osoba koju slikam; možda bi se u smislu glumačke metode moglo reći da 'preuzimam ulogu Boga', o čemu pišu brojne knjige koje se bave okultnim. Naime, jedino tako uspevam da prizovem nečiju dušu.

Oslikana površina je fino peskareno drvo, zalepljeno na još jedan komad drveta u kom se nalazi tkanina vezana uz osobu na slici ili neki predmet koji lično vezujem za tu osobu. Između oslikanog okvira i oslikanog drveta uvek ostavljam nekoliko centimetara prostora, pa se čini da slika pluta u okviru.


Na slici Mama/Tata prikaz pluta na stvarnoj odeći mojih roditelja. Majčinoj haljini od crnog satena i očevoj košulji, koju je kao američki marinac nosio u bitci kod Iwo Jime. Dve tkanine spajaju se tačno na mestu na kom sam ujedinio njihova raspolovljena tela. Na slici Njujorški gusar prikaz pluta na košulji koju je Elmo Patrick Sonnier nosio u trenutku smaknuća. Ljubavna pesma, pesma u slici koju sam posvetio svojoj supruzi Whitney Ward, pluta na plahti na kojoj smo se ševili, dok četiri ugla okvira sadrže pomešane delove tela: cistu s mojeg vrata ispunjenu Whitneynom krvlju, Withneyne nokte pomešane s mojom kosom, itd....

 

 

To fetišističko tretiranje objekata delomično je posledica moga katoličkog odgoja, ali je reč o aspektu katolicizma koji je duboko ukorenjen u poganskim ritualima. Predmeti imaju magične moći. To uverenje toliko me duboko prožima da sam vlastiti dom pretvorio u svetište straha, žudnje i misterija. Posedovati magičan predmet znači posedovati predmet moći. Upotreba magičnih predmeta presudna je za moje slike. Kod slike Njujorški gusar, Sonnierova košulja izvlači na površinu moć čudovišta i na određen je način utelovljuje. U Ljubavnoj pesmi predmeti štite i obesmrćuju strast što je delimo. Na slici Mama/Tata oni su telesni podsetnici na moje stvaranje i prošlost.


Magične sastavnice mojih performansa imaju korelate, ali ih valja tražiti u kraljevstvu svešteenika ili šamana. Kao tinejdžer na telo bih si pričvrstio eksplozivnu napravu kućne izrade, koju sam sklopio u jednoj od majčinih posuda za kolače. Napravu sam nosio na prsima, a skrivao sam ju pod očevim košuljama koje su mi u to vreme bile prevelike. Oboružan napravom, upadao bih u domove nepoznatih ljudi i pretvarao se u buktinju; dim i zbunjenost koristio sam za beg. Posle sam taj izvorni čin terora u predgrađu pretvorio u performans. Kao profesor Momboozoo (ime je nastalo stapanjem roditeljskih sila) u alternativnom njujorškom performansu 'Kuhinja', održavao sam apokaliptički obred, samo-zapaljivao se, odgrizao glave živim štakorima, da bih na kraju sve posetioce isterao iz pozorišta lovačkom puškom. Vatra i eksplozije su elementarne sile; odgrizanje glave živoj životinji obred je prelaska. Tim sam postupcima dosezao više razine bivanja. Reč je o putu od transgresije u transcendenciju i, konačno, pred-civilizovanu egzistenciju, putu koji je u meni izazvao snažnu duševnu dramu, otpustio duboko ukorenjene sukobe iz detinjstva i stvorio postupnu katarzu nakon koje je performans profesora Momboozooa završen.

Na mojim slikama postoje brojni nivoi na kojima se povezuju drevno i moderno, pogansko i hrišćansko. One uz to stvaraju kulturalni odjek koji mi se vraća u čudesnim šifriranim simbolima kao kada je voditelj kviza i borac za prava životinja Bob Barker zatražio da me se privede jer sam tokom performansa odgrizao glavu mišu. Optuživši me u medijima, taj lajavac učinio mi je golemu uslugu. Ili kada me bostonska policija uhapsila nakon performansa u bostonskom udruženju filmskih i videoumetnika, tokom kojeg sam eksplodirao obešen nad publikom. Na  nalogu pisalo je 'Joe Coleman poznat i kao dr. Momboozoo', a sudac me optužio zbog 'posedovanja paklene naprave'. Ta optužba, prema rečima mog advokata, nije izrečena od početka devetnaestog veka.


Bez obzira na to šta radim, zanimaju me samo pojedinosti; cela slika otkriće mi se kad to poželi, ili neće.


S engleskog preveo Višeslav Kirinić

Patricia Rosoff: Joe Coleman

Mudrost Joea Colemana, kako bi on želeo da verujete, mudrost je umobolnih i svetaca, luđaka, serijskih ubica, porno-kraljica i cirkuskih freakova.

On je umetnik u službi ogoljavanja naše fascinacije takvim prljavim i odvratnim arhetipovima. Njegovo je načelo stajati izvan pristojnog društva, nadmoćno načelo koje još više uznemiruje zbog toga što on nije niti lud niti opsednut, niti izolovan, niti nedodirljiv, nego samo – i to s predumišljajem  – heretičan poput pakla.

Coleman je bio dete nasilja i frustracije, s maštom sklonom ceremonijalnosti... Njegova majka – opsesivna katolikinja – bila je izopćena zbog razvoda od svog prvog muža kako bi se udala za njegova oca, nasilnu alkohoričarsku »niškorist». Igralište njegova ranog detinjstva bilo je groblje s druge strane ulice; njegova mašta bila je oblikovana Biblijom i čudnim svetom Hieronymusa Boscha.

 

Malen i stidljiv, zahvaljujući svojoj majci uveren kako je poseban, zlostavljan u školi, Coleman je prvo, i to doslovno, digao oružje na svoj bes kada mu je bilo petnaest postavivši seriju petardi po svojim prsima, upavši na zabavu u komšiluku i dignuvši se u zrak. Od tada pa nadalje, skandal je postao njegova karta za uspeh.

 

Coleman je mitologizovao svoj život u neku vrstu epskog putovanja – u anti-hodočasničku pripovest. Prîča je uravnoteženo, s mnogo humora, s užitkom ističući znakove i kobne predznake, optužbe i obrane.

Osnovnu školu započeo je u razredu za emocionalno poremećenu, retardinu i decu s posebnim potrebama. Kada mu je bilo deset godina, od Lady Bird Johnson dobio je likovnu nagradu (koja je bila dio njene kampanje Make America Beautiful), za svoj crtež smeća. U dvanaestoj, podmentuo je požar u školskom igralištu. U petnaestoj, počinio je prvu od svojih «eksplozija po zabavama». Do svoje dvadesete, osnovao je bend pod imenom The Steel Tips, koji je prvi put nastupio 1975., a 1976. se upisao  u Školu za vizualne umetnosti. U svojim nastojanjima naišao je na sveopštu osudu: «Ti to ne možeš», rečeno mu je. Ipak je to učinio, i bio izbačen nakon dve i po godine.

 

 

 

Colemanov život kaounderground-osobe ozbiljno započinje u to vreme. Počeo je objavljivati svoje stilizovane stripove-crteže sredinom 70-tih (prvi je bio Bizarni seks), a sa svojim prvim svetskim umetničkim performansima započeo je ranih 80-tih. Nakon njegovog prvog službenog odraslog performansa (poznatog kao Doug Sprag – podvala) u kojemu je Coleman utelovio pokojnog kolegu na godišnjici mature na kraju se digavši u zrak dinamitom, ubrzo je sledio njegov prvi umetnički svetski performans u The Kitchenu u New Yorku 1981. U to vreme, počinje razvijati svoj zreli slikarski stil, mada retko izlaže. Do kasnih 80-tih, njegovi problemi s policijom u Los Angelesu i Bostonu rezultovali su s nekoliko hapšenja i sudskom tužbom zbog odsecanja glava miševima u dokumentarnom filmu Mondo New York.

               Coleman nikada nije bio predstavljen u galerijima, niti je tome težio. Umesto toga, Coleman je izlagao po raznoraznim okupljalištima koja su često uključivala takozvane «umetnike-autsajdere», premda niti njegov pristup radu niti njegovo obrazovanje nije prikladno proglasiti naivnim.

 

               «Umetnost autsajdera je vredna zbog toga što govori 'Ja istinski verujem'», kaže Coleman. «Ako me želite okarakterisati kao autsajdera, to je O.K. Izbacili su me iz umetničke škole. Ali ja nisam nepismen; to je zbog toga što ne mislim 'ispravno'. Veliki deo moderne umetnosti zasnovan je na ironiji, koja prezire logiku. Autsajder poseduje logiku koju razumem i cenim.

         «Likovni kritičari misle da sam lud, no kako možete znati da sam lud?», nastavlja. «Promatrači možda ne shvataju šta radim, ali su upleteni. Jedino je bitno što to znači tebi. Svako je likovni kritičar. Ja ne kažem da je moja umetnost za svakoga, ali znam šta mene pokreće.»

         «Ako pogledate moje slike,» objašnjava, «sve one govore isto: stvari koje odbacujem su stvari koje su deo takozvane civilizacije – ono što su izmislili ljudi pokušavajući stvoriti plemena – koje zapravo kažu da ako želiš živeti pod ovom zastavom – moraš postupati po tim i tim pravilima. Charles Manson mi se sviđa zbog toga što je imao kodeks: odnos prema porodici. Kriminalce volim zato što žive po kodeksu časti. Među kriminalcima postoji kodeks časti – koji nema nikakve veze s onim što vam društvo prikazuje kao dobro ili loše.»

 

      Coleman uživo zaista nije tako zastrašujući tip. Omalen, lucidan, blag, ciničan, čini se da ga njegova publika zabavlja isto kao što ga zabavlja i prikazivati sebe kao mitologijskog  vodiča.

Ovih dana živi i radi u malenom studiju u Brooklyn Heightsu. Njegov skromni stan i skučeni radni prostor raspršeni su prema (vanjskim) rubovima. Središnji deo tog prostora predstavlja njegov privatni muzej koji on, cereći se, naziva "Odditorium". Ova zbirka neobičnih stvari, verskih relikvija, medicinskih sprava, neobičnih medicinskih uzoraka i voštanih muzejskih figura tvori arhivu koju je skupljao od detinjstva.

 

 

 

     "Odditorium" je mračan prostor, poput svetišta, sumoran, s baršunastim zavesama i perzijskim sagovima i natrpan svim vrstama jezivih predmeta. To je njegov privatni muzej bizarnosti, sastavljen od dokaza o najtamnijem, najizopačenijem dnu ljudske mašte. U njemu, nalazimo se u nekoj vrsti arhaičnog bestijarija sačinjenog od nakaza prirode (dvoglavih telića, medicinskih crteža čoveka-slona, deformiranog fetusa sačuvanog u formaldehidu); društvenih psihopata (tu su dokumenti o serijskim ubicama Edu Geinu i Carlu Pantramu, kao i o ljudožderu i pedofiličnom ubojici Albertu Fishu); časopisa o medicinskim eksperimentima; katoličkih relikvijara i života svetaca; inkvizicijskih  sprava za mučenje; plakata živih boja. Sve je to s punim poštovanjem izloženo u viktorijanskom salonu koji je srce toga prostora.

 

«Smatram ovu zbirku svojom porodicom», kaže Coleman prilično jednostavno objašnjavajući. «Porodica su također i ljudi koje puštam u tu porodicu.»

 

«Recimo, gledate ovu figuru Isusa Hrista u relikvijaru,» nastavlja Coleman, «i bebu u medicinskom muzeju i ruku ubice u muzeju zločina. Oni su (međusobno) zamenjivi. Svaki od njih uliva neku vrstu strahopoštovanja – baš kao i striptiz-barovi i cirkuske predstave. U hrišćanskoj kulturi prezirali su mračne bogove, mračnu stranu ljudske duše. Smatram jednako vrednim istočne religije i hrišćanstvo – kao i vudu i sotonizam.

Ako hoćete, to je hereza, ali isto tako i suvisla lucidnost. Radi se o tome da je Joe Coleman showman, a ne šaman, premda mračne veštine nisu nešto što on ne ceni. Za njega, u pitanju je duhovnost kao takva, a veliki ponor u srcu moderniteta, sa svojim zagrljajem racionalnog i takozvanog estetskog, čega nema u radu poput njegova, zapravo je kriza duhovnosti. Njegov svet možda nije lep, niti je siguran, ali je zato, prema Colemanu, jednostavno- istinit.

 

«Držim se crnog humora,» kaže Coleman. »Neko ko je zaista na nekom usranom mestu, boluje od raka, recimo, zbija šale (na svoj račun) – cela soba se zgraža. Ironija pokazuje da ste iznad toga. Crni humor nije(?) iznad zmijske jame.*»

 

U tom pogledu, Coleman je srednjovekovna duša, upletena u epsku borbu za doticaj s neodredivim, i koja postojano stoji na razmeđi raja i pakla.

 

«Život – to je misterija,» kaže Coleman. «Priroda je samo probiranje stada za klanje, probiranje dece koja ne rađaju. Mi pokušavamo postaviti stvari tako da se sve vrti oko nas. Priroda može smisliti nešto bolje. Mislite da je imate pod kontrolom, ali to je prilično pogrešno.»

 

 

 

I tako imate «problem» s umetnikom Joeoem Colemanom, koga je na Venice Beachu uhapsila kalifornijska policija kao «ribojebačkog sotonistu», nakon što je, kako kaže, uživo izveo performans s mrtvom ribom koja je visila iz šlica na njegovim hlačama.

 

Poznati kolekcionar umetnina Mickey Cartin, Colemanov rad smatra umetnošću samilosti.

«Coleman slavi čudaka kao užasan simbol obespravljenih,» kaže Cartin, «koji će za 5 dolara učiniti sve. On je prilično nadaren showman; miran, povučen tip, no voli tu vrstu pažnje. On nipošto nije neautentičan, ne boji se reći upravo ono što misli. Smatra nas odgovornim za svu tu nakaznost. U njemu leži neumitni katolicizam.»

 

«Tu je takođe i taj element lošeg dečaka,» nastavlja Cartin. «Prvobitno, njegov motiv je bio šokirati, razbesniti, uvrediti, izrugati se. No zatvorio je puni krug...»

 

«Joe je beskompromisan u svom radu, ni na koji način se ne pokorava,» dodaje Cartin. «Napravi 5-6 slika godišnje i ima listu čekanja od 20-30 ljudi koji ih žele. Radi svaki dan, od 9 ujutro do 1 popodne, ruča, zatim radi od 2 do 6. Ide na odmor. Pristojan je, odan, častan. Ne želi se obogatiti od svojih slika, želi samo slobodu kako bi ih mogao stvarati. Osećam se sretnim što znam nekoga kao što je on – ne postoji niko poput njega. Osećam se povlaštenim što ga poznajem.»

 

Colemanova metoda, uprkos činjenici što koristi akrilne boje, ima mnogo više sličnosti sa slikanjem ikona ili iluminacija na svetim rukopisima nego sa savremenom umetničkom praksom.

Poput slikara ikona, poseže za nekom vrstom duhovne komunikacije s likovima koje slika, pregovaranjem postižući «sličnost» u smislu da su njemu te slike neka vrsta mističnog pandana likovima koje predstavljaju. Poput samostanskog iluminatora koji iskazuje Božiju reč, on slikanje ne vidi kao stvar kompozicije i estetike (zbog čega je izbačen iz Škole vizualnih umetnosti u New Yorku), nego kao ekstatično mistično opštenje sa smislom.

 

Ovaj system uvjerenja obeležava svaki aspekt njegova  procesa, od intimnosti s kojom radi – upotrebljavajući «optičku masku» (povećalo) kako bi im(?) se približio dovoljno da izrazi minijaturni detalj koji je karakterističan za njegov stil – do potpuno intuitivnih značenja njegove kompozicije. Započinje, doslovno, onda kada ga pokrene duh, gradeći sliku komadić po komadić onako kako mu se ostali smisleni likovi, fraze i su-odnosi sami nameću. To je takođe u određenom  kontrastu prema uobičajenim metodama umetničkih škola i podcrtava tu esencijalnu «herezu» koja ga dovodi u neprilike s elitnim likovnim kritičarima.

 

 

 

 

 

Kustos Nicholas Baume kaže da to Colemana čini jednim od istinskih originalnih umetnika našeg vremena.

 

«U poslednjih 20 godina slikari su razmišljali samo o tome, gde to ide slikarstvo. Coleman je zanimljiv zbog toga što je odbacio glavna postignuća slikarstva.od Renesanse naovamo, i vratio se Hieronymusu Boschu. U izvesnom smislu okrenuo se srednjovekovnom interesu za estetiku – srednovekovnom simbolizmu, alegoriji, biblijskoj naraciji i metaforičkom prikazu. U svom marljivom istraživanju, Coleman je potpuna suprotnost, na primer, Andyju Warholu čija je umetnost bila zasnovana na polaroidnim fotografijama. Nasuprot tomu, Coleman slika autentične istorijske likove. To nisu nužno ljudi koje je mogao sresti, ali to su ljudi koji pobuđuju njegovu maštu potaknutu njegovim zanimanjem da shvati što je to u njima».

 

Dakle, ono što je u celini značajno, jednom kada vidite što se krije iza gotovo adolescentske opsednutosti tabuom - što je dominantan dojam o Colemanovu stilu – iza mešavine  P.T. Barnuma i srednjovekovne Knjige Kellsa – to je način na koji njegov stil dotiče inače netaknuto drhtavo tlo kolektivne psihe. Vraćajući se, doslovno, u mračna vremena, on uspeva pokupiti nit za koju želimo misliti da smo je ispustili, no Coleman tvrdi da se ona nalazi u našoj DNA.

Coleman je počeo privlačiti našu pozornost doslovno dižući sebe u zrak. Njegov prvi rezultat bio je kaos – vatra i sumpor, panika i zbrka – i to ga je zadovoljavalo. Nakon toga se okrenuo prikazivanju upravo onoga što smatramo odvratnim.

Ukratko, on je najznačajnije čudovište dvadesetovekovne noćne more, stvoren iz naše najmračnije, srednjovjekovne mašte, rođen dok smo pokušavali spavati, neumoljivo odlučan da prodre u naš svet. On je naša najgora noćna mora jer je, poput svih luđaka, naše najstrašnije i najiskrenije ogledalo.

 

 

 

Jim Jarmusch: (deo knjige Istočni greh: vizionarska umetnost Joea Colemana)

Sviđa mi se Joe Coleman, posebno mi se sviđa Joe Coleman kada obuče svoju južnjačku uniformu, puši cigaru i ceremonijalno te poziva u svoj čuveni "Odditorium" - jednu od najvećih svetskih zbirki ekstremno čudnog sranja. Prilikom nedavne posete tom muzeju bio sam očaran jednim od najnovijih dodataka – gvozdenim lesom iz 19. veka oblikovanom poput nečega što je proizvela mašta Julesa Vernea.

Sviđa mi se Joe Coleman i kada pije pivo, puši cigaru i priča o filmovima koje voli. O filmovima kao što su Planet vampira (Planet of the Vampires) Maria Bave, Na opasnom terenu (On Dangerous Ground) Nicholasa Raya, The Devil Thumbs a Ride, Deadlier Than the Male ili Odds Against Tomorrow Roberta Wisea. Joe posebno voli scenu dijaloga u kojoj Gloria Grahame pita Roberta Ryana kako je to ubiti čoveka. Mislim da bi Joe Coleman trebao imati vlastiti TV-show u komu bi predstavljao i komentirao svoje omiljene filmove. On bi trebao biti odgovor 21. veka na Zackerleya (ili, ako ste iz Clevelanda, na Ghouldarija).

 

Jednom mi je Joe ispričao krasnu priču o tome zašto ga film Plan 9 iz svemira  Eda Wooda, uvek prestraši. Možda vam je to već poznato iz njegovih slika, no kao dete Joe je živeo preko puta groblja, a ograničeni budžet filmova Eda Wooda (da ne spominjemo Lugosijevu preuranjenu smrt) nije dopuštao Woodu snimanje noćnih scena na groblju. Kadrovi s Lugosijem snimljeni su u vrlo osvetljenim uslovima na pravom groblju, dok su drugi kadrovi iz scene ekstremno mračni i snimljeni na više nego očito lažnom groblju (kartonski nadgrobni spomenici itd.). Joeova dečija interpretacija ovog nesklada pokazuje da je bio posve  obuzet bizarnom pričom prikazanom na ekranu. Zaključio je kako su perifernija područja groblja (iz kojih je vrebao Bela Lugosi ogrnut plaštom) bila okupana dnevnim svetlom, dok do najmračnijeg, najjezovitijeg interijera groblja svetlo nekako nije dopiralo! Joe kaže da je upravo ovaj slučajni element filma ono što ga je plašilo dok je bio dete – siguran sam da je to dalo još sablasniji izgled groblju koje se nalazilo preko puta kuće mladog Joea Colemana.

Također mi se sviđa I muzički ukus Joea Coelemana: klasični «Psycho» Eddieja Noacka, «California Hippie Murders» Red River Davea, i gotovo sve od Hasila Adkinsa ili najmračnija strana Charlieja Feathersa.

 

 

 

 

Zatim, tu su slike Joe Colemana – prava tema ove knjige. Mislim da su te slike ono što najviše volim kod Joea Colemana, zato što se u njihovim detaljiziranim, nelinearnim pričama pravi Joe Coleman najdramatičnije otkriva. Sasvim je moguće da je taj čovjek poslednji veliki slikar verskih ikona: dok su teme poput Hrista, Ivana Krstitelja ili Svetog Sebastijana postale, Joeovim rečima, «starinske i narodske», Joeov šaroliki panteon svetaca uključuje i one poput raznih čudaka, luđaka i serijskih ubica Toda Browninga i Harryja Houdinija, Alberta Fisha, Adolfa Wolflija i Carla Panzrama, Charlesa Mansona, Edgara Allana Poea i Hasila Adkinsa. Možda je snaga nekih od tih tema kao ikona sporna, ali svet će na kraju shvatiti viziju Joea Colemana. Pa ipak, čini se da samog umetnika  uopšte ne brine kada će se, i hoće li se to dogoditi.

 

Poput Williama Blakea dvesto godina pre njega, Colemana doista ne zanimaju politika, estetika, moral, pomodna mišljenja, procenjivanje svega novcem, i ne zanima ga tehnologija. Joe mi kaže da je prema njegovu mišljenju, poslednji koristan doprinos tehnologije bio dinamit! Njegova veza sa «svetom umetnosti» također ostaje distancirana i puna sumnje – on odbija predstavljanje u bilo kojoj galeriji, umesto toga radeći za kolekcionare, upisane na listu čekanja ( što je mnogo bliže srednjovekovnome sistemu pokroviteljstva od bilo kog savremenog poimanja trgovine). Ipak, mnogo su  važniji njegova umetnička vizija i postupak, koje bezkompromisno štiti, ostajući istinski autsajder, odmetnik. Činjenica je da su sve slike Joea Colemana autoportreti.

 

               Svesno odvojeno od velikog dela istorije umetnosti, nadahnuće Joea Colemana završava pre nego što je Michelangelo povukao ijedan potez kistom. Prema Colemanu, slikanje se promenilo nakon rane Renesanse, počevši se baviti estetikom i sofistikacijom više nego detaljem i ikonografijom. Dok Bosch, po Colemanu, još uvek ima snagu, estetike Rembrandta ili da Vincija ga ne zanimaju. Ovo je, naravno, očigledno svakome ko poznaje Joeov rad – njegova opsednutost detaljima i ikonama iznimno je snažna, a on sam će vam reći da njegove slike doslovno moraju biti «uokvirene» «talismanima i rubovima», kako bi bio zaštićen od njihove moći. Coleman će ih opisati kao «zazivanja... koja se na neki način uzdižu iz smrti – i na neki način ti vešci opisuju krug kada prizivaju ili potiču vraga, taj krug je potreban da te zaštiti. A ja mogu probuditi samo one s kojima se poistovećujem... Zanima me onaj njihov deo koji odražava mene samog.» Ti su portreti dakle, i verske ikone i autoportreti. Colemanovi «moderni sveci», poput njega samog, žive (ili su živeli) izvan prihvaćene kulture. Birajući ih za ikone, Coleman odražava vlastitu samo-istragu baš kao i direktno isticanje protuslovlja i krajnosti sveta u kojemu svi mi živimo.

               U pismu Joeu Colemanu, Charles Manson je jednom Colemana opisao kao «špiljskog čoveka u svemirskome brodu». Premda je dosada ovo često citirano, još uvek mislim da je to jedan od najsavršenijih i najjezgrovitijih opisa ovog umetnika. No kritičari su u velikim mukama, kada ga žele etiketirati. Viđao sam kako ga pokušavaju dovesti u vezu s, na primer, Robertom Williamsom, no ja ne shvatam tu vezu. Čuo sam kako Joea Colemana opisuju kao narodnog umetnika, što mi je takođe neshvatljivo. U najmanju ruku, slike Joea Colemana bliže su onim psihotičnim, opsesivnim, srednjovekovnim slikarima iluminiranih rukopisa nego bilo kom slikaru u zadnjih šest vekova.

               Možda određenu vrstu uvida u njegov rad možemo postići pokazivanjem njegovih slika deci. Unutar svake slike nalazi se bezbroj sićušnih svetova u koje možemo ući. Priče koje pričaju ovi detalji nisu za nas organizovane niti po jednom linearnom, logičnom, «odraslom» obrascu. Delići teksta vijugaju (svojim putem) oko gotovo mikroskopskog prikaza. Naši vlastiti interesi i opsesije su naši jedini vodiči, i slobodno možemo usmeravati naš pogled unutar i izvan tih svetova u vlastitu neograničenom vremenskom okviru. Colemanove slike pričaju mnoge priče, a njihova veza s našom kulturalnom i ikonografskom istorijom nije krhka – čak i kada naoko slučajan aranžman slike možda to sugeriše.

               Da kažemo to na najjednostavniji (i verojatno najklišeiziraniji) način, slike Joea Colemana pokazuju njegove divne i često zastrašujuće pokušaje organizacije haosa koji ga okružuje i koji je u njemu. Na neki način ove slike su poput knjiga i filmova, na neki način one su poput stripova, ili poput noćnih mora, ali nisu poput slika i reči. One su asocijacije i opsesije koje dolaze iz nekakva dubokog mesta u psihi i duši Joea Colemana, a zatim se pažljivo transformišu u njegove zapanjujuće slike, često preko kista s jednom jedinom dlakom koji je napravio sâm, svojim čvrstim rukama. Sviđaju mi se slike Joea Colemana. Sviđa mi se način na koji one razotkrivaju naše svetove. Za mene je Joe Coleman veliki umetnik.

 

 

 

 

 

Razgovor publike s Joeom Colemanom na festivalu "Chamber of Pop"

• Jeste li ikada kombinovali svoje slike i performanse?

Zapravo nisam. Vidim ih kao dva odvojena dela moje ličnosti. Vrlo su različiti. Ovako vidim njihovu različitost: jedno je implozija a drugo eksplozija. Očito, eksplozija su moji performansi a implozija su slike. Pod time mislim da eksplozija ima veze s rasprskavanjem u ono što je život tamo vani –  u ono što ste vi, ljudi. Želim reći, mislim da čak niti ne znam obraćam li se ičemu – meni ste svi vi poput jedne osobe. Dakle, eksplozija je pokušaj komunikacije s tim velikim organičkim telom koje vidim upravo ovde, upravo sada, i ono ima stotinu glava, kao u Ivanovoj Apokalipsi, samo što je to sve jedno telo. Dok je implozija to, kada se sâm nosim s onim što je ovde. Implozija ide jednim putem, eksplozija drugim, i nikada se to dvoje neće sresti. Na isti način moje slike imaju dve strane. Premda su čak gotovo združene, one nisu zajedno; svaka je na svojoj strani.

 

• Kada se neko divi vašim slikama, kažete da vam nije jako važno što će pohvale uskoro nestati. Možete li mi reći što vam  pruža potpuno zadovoljstvo.

Ne znam zašto je to teško shvatiti. Znaš da kada ti neko uputi kompliment – kako si lep – to uistinu ne potraje. Lepo je neko vreme, ali prestaje. Jedino mesto na kom možeš pronaći istinsko zadovoljstvo si ti sam. Otkrio sam nešto što nisam otkrio pre. To je lična radost. Niko ti ne može reći takve stvari tako da imaju isti dugotrajan učinak. To nema veze s lepim. To je poput ovog piva koje upravo pijem. Trenutačno me malko podiže, ali posle ću ga ispišati.

 

• Poistovećujete li se sa Salvadorom Dalijem? Posebno s njegovim religioznim slikama?

Da, neke njegove slike mi se stvarno sviđaju. On je jedan od retkih, možemo (li) ih tako nazvati, savremenih umetnika koji mi se sviđaju. Neke njegove religiozne slike mi se zaista sviđaju. Ja sam katolik, premda u osnovi ne verujem u Boga. Ja sam katolik, dakle, zapravo nemam izbora. To je usađeno u mene u najranjijem detinjstvu. Postoji nešto u vezi obreda, drame, posvećenosti, što mi tako mnogo znači premda ne nasedam na tu retoriku. Nasedao sam nekada – kada sam bio klinac. Ja nikada ne mogu biti ne-katolik. Katolici me prokleto mrze, ali ja sam još uvek katolik.

 

 

 

 

• Što mislite o Freudu?

 Meni je Freud značajan. Kao i Jung. Ali svako je na kraju ili frojdovac ili jungovac.  Kao što sam to rekao u filmu Počivao u komadima [R.I.P.: Rest in Pieces], poštujem Freuda i tvrdim da je on poput modernog Isusa, i da je bio sposoban  reinterpretirati religiju za one sofisticiranije, i još uvek se tješiti time da postoje oni koji pokušavaju objasniti ono što zapravo nikada ne može biti objašnjeno. Postoje određene misterije u životu, religija ima veze s tim, filozofija ima veze s tim, psihologija ima veze s tim, i to me zanima. Sve ih smatram ravnopravnim i ne postavljam se na jednu ili drugu stranu ograde. Učiniti to, značilo bi stagnirati. Uvek sam spreman čuti ideju koju pre nisam čuo. Ako to za mene ima bilo kakvo lično značenje tada ću to progutati, probaviti i odbaciti delove te teorije koji mi ne trebaju. Kod Freuda ima delova koji su mi potrebni i ja ću ih inkorporirati.

 

• Zabrinjava li vas vlastita smrt ili je vidite kao dobrodošlo olakšanje?

 

Postoje ljudi, frojdovci su jedni od njih, koji kažu da se u mome delu radi o strahu od smrti, ali ja ne mislim tako. Nasuprot tomu, ja mislim da se kod mene radi o strahu od života. Mislim da je smrt nešto što uistinu ne možemo shvatiti, i ne bismo ni trebali – svi ćemo to na kraju otkriti. Dovoljno je teško pokušavati ići kroz život. Odgovore možeš pronaći kada dođeš do te spoznaje. Kada pričaju o raju, paklu i svim tim sranjima, tu se ne radi o smrti. Sve je to  prisutno upravo ovde, uživo, zato što jedino živo telo može osetiti zadovoljstvo, osetiti zemaljske užitke, i samo će živo telo osetiti muke pakla.

• S obzirom na slikanje, postoji li išta što ne biste  cenzurisali?

To je akrobatska žica; čin održavanja ravnoteže.

Imam tu moralnu strukturu, tako da je to teško. To me verojatno drži da ne odem u nekom smjeru. Verovatno je na delu nekakav oblik unutarnje cenzure, cenim to što postoji taj temeljni moralni poredak. Kada radim transgresivne stvari nikada ne bih učinio nešto za što smatram da je protiv mog morala. Iako je on ličan i možda nije istovetan društvenom moralu. Radio sam stvari zbog kojih su me zatvarali, no ja imam unutarnji osećaj za dobro i loše, i učiniću samo ono što mislim da je ispravno – čak i kada to nije istovetno onomu što ti smatraš ispravnim.

 

 

 

• Što je s vašim dizanjem samoga sebe u zrak?

To je način kroćenja i transformisanja onih osećaja koji mogu uništiti nekoga drugog. Moja prva predstava se dogodila kada mi je bilo petnaest godina i imao sam nekih emocionalnih problema... Kada mi je bilo petnaest uzeo sam mamin protfan i skupio pirotehničke naprave koje sam aktivirao i iznio iz dvorišta i potpalio fitilje. Cela stvar je eksplodirala. Bio sam sav u dimu i primetio sam da je lim ostao neprobušen. Bio je savinut, ali iz njega ništa nije izlazilo. Vratio sam se u kuću i uzeo ručnik iz kupaonice i stavio ga na svoja prsa. Zatim sam uzeo protfan i ostatak pirotehnike postavio po njemu. Ušao sam u očevu spavaću sobu i uzeo jednu od njegovih košulja koja mi je bila prevelika. Uzeo sam protfan i učvrstio ga ručnikom oko svojih prsa. Tada sam preko toga obukao košulju, zakopčao je do grla i dobro namestio tako da je prekrivala sve te eksplozivne stvari. Tada sam izišao van, udaljivši se od svoje kuće. Vidio sam mnoštvo automobila parkiranih pokraj neke kuće i znao sam da se tu odvija zabava. Uzeo sam svoj džepni nožić i porezao si šlic. Krvlju sam nacrtao simbole po licu i ušetao na zabavu. Pokazalo se da je to republikanska koktel-zabava. Bili su prilično fini, misleći kako je taj jadni tinejdžer na lošem tripu. Na koncu sam rekao: «Svi ste vi hrpa jadnih govnara!» Zakoračio sam unatrag i potpalio svoju košulju. Košulja je zapalila eksplozive. Bili su u totalnoj panici i tada sam to prvi put doživeo. Pobegao sam u dimu no otkrio sam da sam nešto izrazio; određene osećaje za koje ne postoje reči. To je izgledalo poput zaista konkretnih simbola. Dakle, to je preživljavanje. To nije samoubistvo. To je oslobađajući ventil.

 

 

• Mora da vam je bilo super što bi svaki put kada biste eksplodirali,  iznenadili svačija očekivanja?

 

 

Kao što to često kažem, to me palilo.

• U šta biste pretvorili svoje telo?

To već znam. Želeo bih biti u istoj onoj odeći i cipelama koje nosim, smešten u svoj Odditorium kao poslednji izložak. I Odditorium bih pretvorio u svetište, poput spomen-kuća Edgara Allana Poea ili Roosevelta koje su okružene crvenim užetom.