Bela Hamvaš o Rene Genonu

Ime Renea Genona zapravo je već odavno trebalo da bude poznato. Još početkom dvadesetih godina počeo je da radi za Voile d’Isis. Prve njegove knjige opštije vrednosti pojavile su se u isto vreme. Ova dela spadaju među najzanimljivija u novije doba. Predmet im je uvek iznenađujući, ton zanimljiv, razmišljanje oštro i brzo, zaključivanje otvara do sada neslućene uzajamne veze, osećanje za istinu je nepodmitljivo, znanje je tako snažno, bogato i mnogostrano, da onaj ko mu je jednom razumeo nameru, očaran je i prisiljen da ga sledi. Sve su to povoljni preduslovi za širenje knjiga. Ipak, iako autor postavlja goruća pitanja današnjici i, očito, dublji je od svih današnjih živih mislilaca – izuzev ruskih emigranata (Mereškovski, Ivanov, Berđajev, Uspenski) – od pojave njegovih knjiga Crise i Autirite spirituelle već je minulo više od deset godina, a on nije poznat. Samo se na Leopoldu Cigleru i Đuliju Evoli vidi da su pod uticajem Genona krenuli putem kojim, ranije ili kasnije, neizbežno svi moraju da pođu, ili bar moraju da ga upoznaju. Ova dela su nezaobilazna. Ima on više učenika, među njima je Andre Preo, čiji komentari za kineski Zlatni cvet na nekoliko stranica dosežu ono što nisu umele tri generacije naučnika za osamdeset godina, od Maksa Milera do Riharda Vilhelma: razumeo je i proanalizirao je starokinesko društvo.

Ovo delo inače se suprotstavlja i K. G. Jungu, čije komentare Zlatnog cveta gotovo u celini stavlja van snage, odnosno ovim tragom se ispostavlja da Jungov put nije ispravan. Okupljeni oko Voile d’Isis, pod vođstvom Genona, privatili su se posla koji je veći i značajniji od svih dosadašnjih poduhvata: na osnovu do danas izdatih i još neobjavljenih predistorijskih spisa rekonstruišu duhovnost pračovečanstva. Bilo kako posmatrali ovaj rad, on ima svetsku perspektivu. Karakteristično je da oni istraživači koji se bave sličnim predmetom ipak ne znaju za Genona. Ne zna ga ni Kajzerling, inače budni posmatrač, čak ni u svom poslednjem delu (Vom personlichen Leben). U Gajgerovoj knjizi (Die indoarische Gesellschaftsordnung), napisanoj nakon toga što je Genon već stigao do Evole i Ciglera, nije ni pomenut. Isto tako za njega nije čuo ni Xilko Viardo Šomerus, iako bi mu bio od velike koristi u više njegovih knjiga. Izgleda da u nemačkoj nauci uvek postoji neko slepilo koje ništa ne želi da primeti od onoga što se događa izvan nemačkih granica. Iako bi u ovom slučaju bilo reči o nečem višem nego što je jednostavni naučni rezultat.

Genon ne samo da odbacuje novovekovni racionalistički materijalizam i pozitivistički pragmatizam. To su učinili i drugi, i Nemci. Genon se suprotstavlja celokupnoj evropskoj naučnosti odomaćenoj od srednjeg veka, koju je ljudski duh suzio, smatra je profanim, inferiornim odlomkom, drži da je potpuno nepouzdana, a konačno je bez bilo kakve rezerve prezire i poriče. Dela Renea Genona, izgleda, kao za Evolu i Ciglera, danas znače suštinski i određeni korak samo za onoga čoveka koji je do kraja istražio celokupnu filozofiju i nauku novog doba, ali u pet stotina godina celoga sveta nije našao ni jednu jedinu neospornu istinu, ni jedno jedino čvrsto polazište, ni jednu jedinu apsolutnu misao. Štaviše: ono što u Evropi novoga doba može biti apsolutno polazište i istina, to se može naći potisnuto, u nakaznom obliku, u parčićima i izbledelo kod onih koje je nauka žigosala kao fantaste, zanesenjake, mističare, a nije ih ni uzimala ozbiljno.

U ovom pogledu je rad Genona sličan Ničeovom, s određenim ustezanjem i Šelerovom. Upravo je zato Genon najodređeniji i jedini duhovni korak novoga doba samo za one koji su se posle deset-dvadeset-trideset godina rada razočarali u celokupna naučna i filozofska nastojanja čoveka novog veka i sve to odbacili. Takvih je ljudi danas, razume se, malo. Genonov duhovni korak, odlučujuća misao po posledicama, beskrajno je jednostavan:

Tradicija (zlato)

Na datom će primeru smesta sve postati razumljivo. A primer je: zlato. Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal. Prema zabeleškama, Inkama je bilo zabranjeno da dodirnu neki predmet, sem ako nije bio od zlata. Zlatni pribor za jelo, tanjir, šolja, štap, balčak mača, buzdovan, tron, kopča, igla, dugme, sandale, sve od zlata. O luksuzu nema ni govora. O razmaženosti još manje. Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina.
Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi.

Analogije.

Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol Boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog.
Međutim, velika stvar tek sada sledi. Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Xaldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar. (riXa^, kao što kaže Platon u Državi. Tako uče i Tao te đing, Veda, Zaratustra. Sve prastare tradicije, u svim delovima zemlje od Perua do Kine, nepokolebljivo znaju da je zlato sunčeva svetlost, zemaljska manifestacija vladajućeg Boga — nalazi se iznad čoveka nedohvatljivo i nedodirljivo. Kraljev simbol, kruna, zlatni ukras za glavu, zlatni disk sunca, samonjegovu glavu može da okružuje. Da bi slika bila Još dublja, oštrija i istinskija, treba otkriti još i četvrti motiv. A taj je motiv:

Vreme.

Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo. Ima trenutaka i časova koji se „ne mogu platiti“ – ima kad čovek nešto neće učiniti „ni za kakve pare“ -ima što neće ostaviti „za sve blago sveta“. Tako su skupa četiri elementa: Sunce, vladavina, vreme, Bog. To je zlato.

Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: niz brdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj sakrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba.

Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bezsmetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo. Taj korak zna svaka sveta knjiga Istoka, Veda isto kao i Tao te đing, u Egiptu znaju za to isto kao u Iranu i Peruu. Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepala zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima.

Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal. Ne primećuje se da zlato nije ništa izgubilo od svoje izvorne prirode i danas je isto tako znak moći, sunca i božanske snage, kao što je i u pradavna vremena bilo: materijalizovana sunčeva svetlost i simbol Zlatnog doba. Ali time što je potisnuto u materiju,  pretvorilo se u zlo. Svako zna šta je zlatna groznica – groznica vlasti – ekonomska groznica — o njoj govore polja Aljaske, rudnici Urala, španska osvajanja, sefovi američkih banaka – velike paklene opruge modernog života, očajno divljaštvo kojim čovek jurca zbog bogatstva – krv i zlato – sve to prilično jasno označava da je ovde reč o žutom metalu koji se pretvorio u demonsko, što nije ništa drugo do moć. Ali ko ume da vidi u ovom smeonom, na izgled fantastičnom simbolu – katastrofu? Eto, to je parabola o zlatu.

O ovom primeru Genon ne pripoveda. On je samo ilustracija u kojoj čovek prikazuje razmišljanje prema tradiciji. Genon je odbacio moderni um kao sredstvo znanja i saznanja i umesto njega stavio intelektualnu intuiciju (intuition intellectuelle). Odbacio je modernu nauku i na njeno mesto postavio tradiciju. Ljudsko znanje nije zasnovao na napretku, nego: na praljudskom. Prvi spomen tradicije je nepoznat. Najstarija zabeležena dela, koja znamo, jesu egipatski papirusi, Vede, dela iz drevne Kine. Ali i pre njih je postojala tradicija koja se prenosila živom rečju. Genonova je tradicija „metafizičko područje, potpuno nezavisno od svega što nije sasvim iznad interesa i što ne spada u carstvo čiste istine“. Ovaj esprit traditionel je jedina legitimna osnova na kojoj se čovek može zadržati. Ko napusti ovu osnovu, navlači na sebe katastrofu. Postoji samo jedno znanje: tradicija: samo jedan poredak: tradicija; samo jedan zakon: tradicija.

Moderno (novo) doba je verovalo da je, vođeno idejom napretka, premašilo sve visine koje je do sada čovek dosegao. Ali moderno doba je karakterističan zastupnik esprit antitraditionel. Nauka je znanje niskog reda (connaissance inferieure), a uz to je neligitimno, profano. Današnje znanje i nije ništa drugo do otpadak drevnih znanja. Napredak: regression de i’ntelligence. Različite nauke su ilustracije čistog tradicionalnog znanja sa profanog gledišta. Celokupno moderno znanje nema osnovnog principa – odnosno osnovni princip je nihilizam. Um, koji bi mogao biti osnova ove nauke, čista je negativnost: poricanje intelektualne intuicije. Iako se: „nesumnjive istine mogu naći samo intuicijom, intuicijom, dakle: nepogrešivo“. Naravno, ova intuicija se ne sme brkati s onom koju ovako naziva moderna filozofija. Intelektualna intuicija tradicije nije racionalna, nego nadracionalna. U društvu se može videti ista nelegitimna i neuredna zbrka, kao i u nauci i mišljenju. I ovde je napuštena osnova. Poriče se tradicija. A tradicija pak nije samovolja, nije teorija, nego jednom za svagda zasnovano ljudsko postojanje – drevno znanje koje važi za sva vremena, ljude, razdoblja, vrste, društva. Moderno doba je poverovalo da su izmišljene nove istine; „istina nikada ne može biti nova, jer ona nikada nije plod ljudskog duha – nezavisna je od nas i mi je samo možemo upoznati“. Ali kad je već spoznata, od nje se više nikada ne može nekažnjeno udaljiti. A
činjenica da se istina, kao danas, procenjuje s praktičnog stanovišta, prosto je smešna. Priroda istine je metafizička i nalazi se iznad svake prakse. Naturalizam novog doba, koji je postavio ovu misao, zapravo je metafizika, a otuda i poricanje tradicije.

Kao što se vidi iz odeljka o zlatu i uz njega dodata nekolika zapažanja, tradicija Renea Genona je tako univerzalna i temeljna misao koja stvarno ima samo jednu karakterističnu pojmovnu oznaku, a ona je: metafizička. Što otprilike znači da se u jednoj jedinoj tački sustiču filozofija istorije, istorija, društvene nauke, pogled na svet, karakterologija, antropologija. Dakle Genon postavlja tako univerzalnu osnovu koja, pored toga što je metafizička, ima i istorijsku perspektivu. Ali je važno još nešto: ova metafizika nije njegova, nego drevnog čovečanstva, i svagdašnjeg čovečanstva, jer je to jedina, istinska, legitimna, to je apsolutna doktrina, Genonovo znanje se proteže na sve ono što je bitno obeležje čovečanstva: na egipatske, iranske, indijske, kineske, praameričke, starogrčke, ranohrišćanske zapise i dela, i izgleda da se ovo mišljenje i znanje, prividno rasuto i u najvećoj
meri heterogeno, pod njegovim rukovodstvom pretvara zaista u jedinstvo, takvo jedinstvo po kome zaista izgleda: prastaro znanje i večita tradicija.

Tradicija: synthese complete. Ne religija.

Religija je mnogo, tradicija je samo jedna. Istorijske religije su jedna jedina projekcija nadreligiozne tradicije u pojedinim rodovima, narodima i razdobljima. Tradicija je izvor, začetak i početak svakog duha – drevno učenje o postojanju, o poretku, o čoveku, o društvu, o istoriji, o religiji i o životu.

„Sve što postoji i svako ko postoji na način na koji jeste, nužno sudeluje u  univerzalnim principima, a nema ničega što bi bilo moguće izvan ovog sudelovanja…ovi principi pak večni su, nepromenljivi, stalni, živa stvarnost u božanskom smislu“.

Ko iz ove tradicionalne metafizike hoće da izdvoji znanje koje se odnosi na društvo, čuće sledeće: poredak tradicije je da čovečanstvo živi u istoj takvoj hijerarhiji kao čovek. Duh ga vodi, a snaga da sledi reč duha, ekonomija da se pokorava snazi, materija pak ekonomiji. Ove četiri životne funkcije su u društvu četiri kaste. Duh je brahman, snaga kšatrija, ekonomija vaišija, materija šudra. Sveštenik, ratnik, trgovac i radnik. Najviša je delatnost sveštenstva, jer duh svemu prethodi i stoji iznad svega. Funkcija svešteničkog reda je „očuvanje i dalje predavanje učenja tradicije, a ova
tradicija čuva zakone i osnovne principe socijalne organizacije“. Brahmansko nasleđe je čista metafizika. Nije samo tako bilo u Indiji. Svako je drevno društvo živelo u ovom poretku.

Genon je neiscrpan u nabrajanju paralela koje potvrđuju ovu činjenicu. Nadmoć sveštenstva poremetio je ratnik vitez. To je ono razdoblje u kojem zlato više ne pripada crkvi, Bogu, već nije svetlost, moć, večnost, simbol zlatnog doba, nego počinje da se humanizuje – demonizuje: meša se u sudbinu i pretvara se u đavolji žuti metal zbog kojega počinju ubijanja, i započinje borba, prolivanje krvi, rat. Zlatno doba nestaje. Na prednji plan stupaju vitez, plemić, aristokrata, ratnik,što znači da je snaga iznad duha. Poremećena je ravnoteža duha i moći: ne govori duh šta treba činiti, nego moć deluje bez prethodne odluke duha. Početak rasula. Time je ušlo u život poricanje raznovrsnih transcendentalnih principa. Sveštenik je čuvar duhovnosti. Ova činjenica prevedena na društveni jezik: autorite spirituelle mora biti na najvišem mestu. Ratnik ne može da vodi. Ratnik samo reguliše snagu. To je: pouvoir temporel. Les hommes, qui sont faits pour l’action, ne sont pas faits pour la connaissence*.

U društvu zasnovanom na tradiciji svako treba da radi onaj posao za koji je sposoban i rođen: sveštenik da bude sveštenik, ratnik ratnik. Sveštenik je čovek duha koji zna zakon i koji poseduje transcedentno znanje. Ratnik je čovek snage koji sprovodi zakon. Autorite spirituelle je duhovni autoritet: tip posmatrača i funkcije; pouvoir temporel je izvršna i dejstvena vlast, aktivan tip i funkcija. Drugi je podređen prvom, kao snaga ruke podređen je mozgu i duhovnom razmišljanju i njegovim odlukama. Ako u delovanju nedostaje duh, onda je ono zlo i nerazumljivo. Ratnik je stupio u prvi plan i sa sobom doneo borbu: metafiziku rata: to je prvenstvo delovanja nad duhom. Tim činom je on uskomešao niže kaste i poremetio tradicionalni poredak. Ova prekretnica u svetskoj istoriji je VI vek pre naše ere:pojava Lao-cea, Konfučija, Bude, poslednjeg Zaratustre, Xeraklita, Pitagore, početak istorijskih vremena, rađanje modernog čoveka, konačan nestanak zlatnog doba, pobuna, oslobođenje mržnje, poremećenje kasti i prvi korak krize.

Znanje Renea Genona mnogo je bogatije, sadržina njegovih knjiga bitnija i misao o tradiciji univerzalnija nego što je ovaj pokušaj ovde da se prikaže njegovo celokupno delo. Sada bi to i inače bilo nemoguće. Istina, on je već izložio bitne delove tradicije, naročito u knjizi o hinduizmu. Zasnivanje univerzalne tradicije, međutim, upravo je u toku a ukupno otkrivanje možda i ne treba uskoro očekivati. Genon sa svojim učenicima, kao što kažu, sada živi u Egiptu, gde istražuje drevnu egipatsku i muslimansku tradiciju, dok su mnogi pribrali ili pribiraju materijal Dalekog Istoka, Tibeta, Irana, severne Afrike, keltskog sveta i Amerike. Takav pokušaj jedinstva tradicije na osnovu Genona je delo Leopolda Ciglera Uberlieferung. Pronalaženje uzajamnih veza svakako će dovesti do formiranja shvatanja razdoblja, a što se toga tiče svaka reč o tome za sada je prerana.

Još samo nekoliko reči o sadašnjici: danas smo, po Genonu, na samom kraju Kali juge (tamno razdoblje), kada je zlato potonulo u materiju, pretvoreno u sitne pare, kalja se krvlju i prljavštinom, što znači: moć i duh, hijerarhija i poredak su se raspali smrvljeni i osramoćeni. Posle ovog razdoblja više ništa ne sledi. Srozati se niže nije moguće. To je apokalipsa – za koju znaju Vede isto kao Ede, Egipćani, Kinezi i Novi zavet. Moderni čovek sve to ne uzima ozbiljno – sve su to fantazmi, religija, vizije, kaže se danas. I time ljudi popunjavaju svoju sudbinu što ne veruju ničemu za što se znalo i pre deset hiljada godina. I pošto nauka neprekidno govori još, s automatizmom dostojnim sažaljenja, o napretku i snazi čovekovog uma, moć utonula u politiku izbezumljeno jurca za rešenjima, smetena masa sanjari o bratstvu i svetskom miru – za to vreme tradicionalno znanje vidi da je
situacija beznadežna i da je okončan jedan veliki svetski period. Usledila je kriza – discernement des esprits – kao što piše u Otkrovenju: dobro zrno se odvaja od lošeg. Vreme odvajanja je sama kriza. Put stiže do kraja i sada se treba vratiti na izvore. Povratka neće biti za sve. Discernement
des esprits znači: razdvajanje plodnih i jalovih duhova. To je smisao krize. Plodni idu u smeru obnove. Po Genonu, to je prvi znak da smo našli predvodnika: večnu tradiciju. Ona će nas ponovo odvesti početku, novom polasku i pre-porodu. U svojoj knjizi o stvarnosti on ne taji da će kraj razdoblja, sud, razdvajanje – biti užasno. Veoma je malo izabranih. Ali ko je izabran, u njemu već živi strasna radoznalost da se oslobodi od današnjeg lažnog humanizma, ideja bratstva i da se smesti u hijerarhiju. Tome će prethoditi restauracija duha tradicije – c’est l’unique remede
du desordre actuel. Kao i u svakom razdoblju punog života, čak i u evropskom srednjem veku, društvo poslednji put prestaje da bude akcionarsko društvo ili radni logor ili eksploatisana rulja, vraća se izvornoj hijerarhiji, slojevima koji odgovaraju čovekovoj prirodi, bez obzira da li se nazivaju klasama ili kastama. Vraća se poretku kojim upravlja duh, čija je osnova i suština uvek bila metafizika i uvek će metafizika biti.

(* Vremenska moć. Ljudi koji su stvoreni za akciju, nisu stvoreni za znanja.)

Bela XAMVAŠ
1942

ARHIVA 

                                          * Dragoš Kalajić, Uvod u delo Rene Genona

                                           * Tajna Renea Genona – kritički osvrt na Genonov tradicionalizam