Reci Goodbye ! Temelj demokratije / Džordža Washingtona 1796

Francuzi su u pravu: plus ça change, plus c'est la même chose (što se više stvari menjaju, više ostaju iste). Kada se mirni prenos vlasti neispoštuje demokratija je u opasnosti od kolapsa. Političari imaju tendenciju da se drže na vlasti što je duže moguće, oštra politička retorika, hiper-stranačje dovode do toga da političari vide jedni drugu ne samo kao protivnike, već i kao smrtne neprijatelje. Prelazak jedne vlasti, političke opcije, na drugu trebao bi biti trenutak za jedinstvo. Mirni prenos moći nikada nije lak, ali je temelj demokratije i veoma je vredan očuvanja. Primer Georga Washingtona treba biti istorijski uzor.

Dobrovoljno je nakon Revolucije napustio funkciju.
"Ako to učini”, navodno je rekao kralj George III u neverici u ostavku Washingtona, “on će biti najveći čovek na svetu.” Upravo po tome je Washington želeo da bude zapamćen. Pokušao je da se povuče nakon jednog mandata i insistirao je na tome nakon drugog mandata. Washington je učinio nezamislivo, učvrstio je Ameriku i ona je u praksi, a ne u teoriji, zaista bila demokratska zemlja.Inauguracija, ceremonijalno uvođenje na dužnost, simbolično okuplja sve tri grane američke vlade kada glavni sudija (pravosudna grana) Sjedinjenih Država daje zakletvu izabranom predsedniku (izvršna vlast) na Kapitolu, gde se sastaje Kongres (zakonodavna vlast). A onda je dao ostavku.

George Washington

George Washington je najutjecajnija osoba u stvaranju američke nacije. Thomas Jefferson je naglasio važnost vladavine prava kada je napisao da je Washington zaslužio "večno sećanje" tako što je "poštivao zakone kroz čitavu svoju karijeru, civilnu i vojnu, za šta istorija sveta ne pruža nijedan drugi primer". Kao glavnokomandujući kontinentalne armije, Washington nikada nije izgubio iz vida činjenicu da je njegov autoritet došao iz Kongresa i da je svrha vojske bila da izvrši volju civilne vlade. Čak i kada je Kongres krajem 1776. izglasao široka vanredna ovlaštenja Washingtonu, pazio je da ne prekorači granice svojih zakonskih ovlaštenja.

Svojim dostignućima kao glavnokomandujući tokom Revolucije, u podršci izradi i ratifikaciji ustava, i kao prvi predsednik, Washington je bio ključan u transformaciji ideala Revolucije u stvarnost.

U vreme kada je dao ostavku njegova popularnost i moć nad vojskom možda su mu omogućili da preuzme kontrolu nad vladom, kao što su pobednički generali činili ranije : Julije Cezar u starom Rimu, Oliver Kromvel u Engleskoj i Napoleon Bonaparta u Francuskoj bili su uspešni vojni vođe koji su smatrali da je iskušenje političke moći neodoljivo. Washington je tako snažno uspostavio pravilo mirne predaje vlasti

Nakon dva predsednička mandata, odlučio je da ne traži treći. U tom trenutku, 155 godina pre ratifikacije 22. amandmana, koji kaže da “nijedno lice ne može biti birano na funkciju predsednika više od dva puta”, bio je moguć treći mandat. Mnogi Amerikanci su želeli da Washington nastavi alk on nije hteo. ( Tekst javmog pisma - engleski)

Radeći sa kolegama osnivačima Alexanderom Hamiltonom i Jamesom Madisonom, Washington se javnim pismom oprostio od američkog naroda. Bio je umoran od politike i spreman da se povuče na svoje imanje u Mount Vernonu. Njegov oproštaj predstavljao je prvu dobrovoljnu ostavku na funkciju u američkoj istoriji koja je učvrstila status zemlje kao stabilne, demokratske države.

17. septembra, 1796. godine, George Washington se sastao sa članovima svog kabineta da bi održao oproštajni govor.

Pored simboličke važnosti dobrovoljnog napuštanja funkciju, sadržaj Washingtonovog oproštajnog obraćanja — koji je objavljen u novinama širom zemlje — bio je važan u uspostavljanju vrednosti demokratije.

Obraćanje je imalo nekoliko glavnih tačaka: nacionalno jedinstvo, kraj svađe između stranaka, između federalista i republikanaca i vanjsku politiku. " To je poziv da se pokuša formirati nešto veće od lokalnih interesa." Washington je upozorio na važnost Unije koja je povezala sve Amerikance i osigurala njihovu slobodu i prosperitet. Upozorio je i na tri međusobno povezane opasnosti koje su pretile uništiti Uniju: regionalizam, strančarstvo i inostrane sukobe. Kako bi izbegao vanjsko uplitanje, Washington je zagovarao vanjsku politiku utemeljenu na neutralnosti i prijateljskim trgovačkim odnosima sa svima.
U to su se vreme mnogi Amerikanci prvenstveno poistovećivali sa svojom državom ili regijom, ali Washington je podsetio građanstvo da ne dopuste da ih takve privrženosti podele, kako ih "ljudi koji dizajniraju" ne bi uverili da različiti lokalni interesi Uniju čine nefunkcionalnom i nepotrebnom.Iako je trenutačno strančarenje smatramo neodvojivim od američkog političkog procesa, u ranoj republici većina je osuđivala stranke kao razdorne, razorne i alate demagoga koji traže moć.( novoengleski federalisti i južni demokratski republikanci). On se bojao da će strančarstvo dovesti do "duha osvete" u kojem stranački ljudi neće upravljati za dobrobit naroda, već samo kako bi zadobili i zadržali vlastKao rezultat toga, upozorio je Amerikance da se čuvaju potencijalnih despota koji bi koristili stranke kao "moćne motore... da potkopaju moć naroda i za sebe uzurpiraju uzde vlade.

| "Svi su samo želeli da se svi drugi slažu s njihovim stavom.”| 

Ova napomena pokazuju da je stranačka mržnja činjenica političkog života od samog početka. Generacija osnivača upozoravala je na podele. Izbori se brzo pretvaraju u žestoko nadmetanje. U trci dolazi do izražaja veliki ego, predstava izbora se inscenira za otvoren rat. Od Washingtona do Johna Adamsa, a zatim od Adamsa do Thomasa Jeffersona nakon samo jednog burnog mandata i ogorčeno vođenog izbornog revanša – bile su ispunjene mnogim istim tenzijama koje vidimo danas, ali su svi uključeni stavili zemlju iznad politike i pristali na miran prenos vlasti.

1980.te glavnr frakcije bile su organizovane oko ličnosti—John Adams, Alexander Hamilton, Thomas Jefferson i Aaron Burr. Njihov sukov umnogome podseća na sukob Bajden - Tramp. Adams je stupio na mesto predsednika 1797. zagovarajući svoju “pozitivnu strast za javno dobro” (moto Trampa), prezirao je nove oblike političke demokratije ( Biden- neoliberali) Sa zabrinutošću je gledao na Jeffersonovu naklonost prema ranim idealima Francuske revolucije.

Thomas Jefferson (levo) i John Adams.

"Malo strpljenja i videćemo kako se raspadajj čini vlade veštica a ljudi, vraćajući vid, okreću svoju vladu pravim principima.”

Predsednička utrka između Adamsa i Jeffersona završila je njihovim pomirenjem. Jefferson će kasnije napisati da je „revolucija iz 1800... bila isto toliko stvarna revolucija u principima naše vlade kao što je ona iz 1876. bila u svom obliku.”

Washington je apelovao na Amerikance da promovišu obrazovanje i očuvaju moral i veru kao ”velike stubove ljudske sreće“. Njegov savet povodom odnosa sa drugim zemljama je podveden, kako ga je on lično nazvao, ”velikim pravilom“. Veliko pravilo ponašanja u vezi sa stranim zemljama, prema njemu, obuhvatalo je proširenje trgovinskih odnosa SAD, ali što je manje moguće političkim vezama. A u slučajevima kad već postoje određeni angažmani, smatrao je da oni moraju biti sprovedeni u dobroj veri. Ovo takozvano ”veliko pravilo“ je decenijama kasnije bilo jedan od ključnih principa američke inostrane politike.

  George Washington je navodno radio na svom oproštajnom obraćanju iz 1796. uz svetlost ovog mesinganog svećnjaka. Nacionalni muzej američke istorije.

Pitnja na koja se Washington fokusirao – političko rivalstvo vanjska politika i danas su relevantna, pomažu da se usmerevlast, zakonodavci i obični građani. Njegovo obraćanje je uopšte cenjeno kao temeljno važan tekst za naciju. Od 1896. godine senatori čitaju obraćanje Washingtona tokom zakonodavne sednice povodom obeležavanja rođendana prvog predsednika.

Pre 235 godina, kada je Washington postajao prvi predsednik SAD-a, inauguracija je obavljena u New Yorku i to pred samo nekoliko ljudi. Jedino se ta tradicija nije menjala, i jedina koja je deo Ustava SAD-a. Od Washingtona do Trampa ove godine, svi predsednici su imali identičan tekst kojeg su morali pročitati. Washingtonov prvi govor imao je 1.431 reči, Trumpov prvi govor imao je 1433 a Bidenov, 2.514. Najkraći govor dao je George Washington na svojoj drugoj inauguraciji, kada je rekao samo 135 reči, dok je najduži govor imao William Henry Harrison 1841. godine, kada je rekao čak 8460 reči.

"Svečano se zaklinjem (ili potvrđujem) da ću verno izvršavati dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država i da ću, najbolje što mogu, očuvati, zaštititi i braniti Ustav Sjedinjenih Američkih Država"

Sa Washingtonom se počela koristiti Biblija prilikom zakletve. Samo nekoliko predsednika u istoriji SAD-a nisu koristili ovu svetu knjigu katolika: Thomas Jefferson, Calvin Coolidge, Theodore Roosevelt i John Quincy Adams, su odlučili položiti zakletvu na knjigu zakona SAD-a, čime je signalizirao da zakletvu polažu Ustavu.

George Washington prikazan u dobi od 64 godine na kraju svog drugog mandata na dužnosti, gravura G. Petita nakon portreta Lansdownea Gilberta Stuarta, c. 1900. (MVLA)

Od izolacionizma do ekspancionizma

Mirnim prenosom vlasti iza Washingtona sledila su 44 predsednika ali jedno je sigurno ovo danas nije ni Amerika ni demokratija George Washingtona.

U svom oproštajnom obraćanju, predsednik George Washington je zagovarao neuključivanje u evropske ratove i politiku. Veći deo devetnaestog stoleća prostranstvo Atlantskog i Tihog okeana omogućilo je Sjedinjenim Državama da uživaju u nekoj vrsti „slobodne sigurnosti“ i da ostanu uglavnom odvojene od sukoba u Starom svetu.

Međutim, tokom Prvog svetskog rata predsednik Woodrow Wilson je izneo argumente za američke intervencije u ssvetskim sukobima zbog održavanja mirnog svetskog poretka. Postoji uverenje da su američki bankari i proizvođači oružja nastojali da umešaju SAD radi vlastitog profita. Knjiga " Trgovci smrću" / Merchants of Death / 1934. autora HC Engelbrechta i FC Hanighena i nakon toga traktat "Rat je reket" iz 1935. od odlikovanog generala marinaca Smedley D. Butlera, povećali su sumnje javnog mnenja o uticaju ratnog profiterstva i usmerili mase ka neutralnosti.

Pobornici izolacionizma su tvrdili da marginalni interesi SAD ne opravdavaju broj američkih žrtava. Zalagali su se za neuključivanje u evropske i azijske sukobe i uopšte neuplitanje u međunarodnu politiku. Sjedinjene Države su preduzimale mere da bi izbegle političke i vojne sukobe preko okeana ali su se nastavile ekonomski širiti i štititi svoje interese u Latinskoj Americi.

Neposredno nakon Prvog svetskog rata, Kongres je odbio članstvo SAD u Ligi naroda. Neki članovi Kongresa protivili su se članstvu u Ligi iz zabrinutosti da će to uvući Sjedinjene Države u evropske sukobe, jer je na kraju klauzula o kolektivnoj sigurnosti predviđala mogućnost američkog učešća. Tokom 1930-ih, Liga se pokazala neefikasnom u odnosu na rastući militarizam, delom zbog odluke SAD-a da ne učestvuje.

Japanska invazija na Mandžuriju i kasniji pokušaj da se stekne kontrola nad većim prostranstvima severoistočne Kine 1931. naveli su predsednika Herberta Hooverai njegovog državnog sekretara Henryja Stimsonada uspostave Stimsonovu doktrinu , u kojoj se navodi da Sjedinjene Države neće priznati teritoriju stečenu agresijom i kršenjem međunarodnih sporazuma. Sa Stimsonovom doktrinom, Sjedinjene Države su izrazile zabrinutost zbog agresivne akcije, a da se nisu obavezale na bilo kakvo direktno učešće ili intervenciju.

Ni drugi sukobi, uključujući italijansku invaziju na Etiopiju i Španski građanski rat, nisu naveli Ameriku na bilo koju vrstu akcije. Po stupanju na dužnost, predsednik Franklin Delano Rooseveltje zastupao stav da bi Sjedinjene Države trebale aktivnije učestvovati u međunarodnim poslovima, ali je bio onemogučen od strane Kongresa da svoje lične stavove primeni u vanjskoj politici. Iako su napetosti u Evropi rasle zbog agresivnih manevara nacističke Nemačke, Kongres je progurao niz zakona o neutralnosti, koji su služili da se spreči da američki brodovi i građani budu upleteni u vanjske sukobe. Ruzvelt se žalio na restriktivnu prirodu tih akata, ali pošto mu je i dalje bila potrebna podrška Kongresa za svoju domaću politiku New Deala, nevoljko je pristao.

Izolacionisti su bili raznolika grupa, uključujući progresivce i konzervativce, vlasnike biznisa i mirovne aktiviste, ali pošto se nisu suočili sa doslednim, organizovanim suprotstavljanjem internacionalista, njihova ideologija je uvek iznova trijumfovala. Činilo se da je Ruzvelt prihvatio snagu izolacionističkih elemenata u Kongresu do 1937. Te godine, dok je situacija u Evropi nastavila da se pogoršava i Drugi kinesko-japanski rat počeo u Aziji, predsednik je održao govor u kome je uporedio međunarodnu agresiju sa bolešću na kojoj druge nacije moraju raditi na „karantinu“. U to vreme, međutim, Amerikanci još uvek nisu bili spremni rizikovatu svoje živote i sredstva za život za mir u inostranstvu. Čak ni izbijanje rata u Evropi 1939. nije raspršilo želju naroda da izbegne ulazak u međunarodne zaplete. Umesto toga, javno mnenje se prebacilo sa favoriziranja potpune neutralnosti na podršku ograničenoj pomoći SAD-a saveznicima. Iznenadni japanski napad na američku mornaricu u Pearl Harboru u decembru 1941. uverio je većinu Amerikanaca da Sjedinjene Države trebaju ući u rat na strani saveznika.