Pascal Engel, Budućnost kretenizma

Preuzmite ovde ideju Kevina Mulligana da je glupost – zapravo stultitia, glupost – neosetljivost na vrednosti znanja i argumentaciju da to označava razliku između klasične koncepcije i one romantične. Zaključujem s nekim slobodnim razmatranjima o gluposti u savremenim filozofskim produkcijama.

ponekada mislimo da suprotno od kretena ne
bi bilo inteligentno već trezno.
Fruttero et Lucentini, Il ritorno del cretino,
Mondadori, 1992, tr. fr. Arléa 1993

Pošto je postala industrijska sila inteligencija je dovedena
u kontakt i konkurenciju sa silama istog reda, ali koje je daleko
nadmašuju kao sila i kao imdustrijai
Charles Maurras, L'avenir de l'intelligence, 1903

 

1. Nedelja duhova

Često se kaže  da se budućnost nauke poklapa sa budućnošću gluposti. Upravo u trenutku kada je Renan pisao svoju molitvu na Akropolju i slavljenje razuma, Flober je video da je druga strana priče porast kretenizma. Uvek je delikatno baviti se retrospektivnom istorijom razuma i nerazuma, ali čini mi se da ova tema – razum i nauka više jačaju glupost nego nerazum i odsustvo razuma – datira iz drugog romantizma i mnogo više pripada Baudelaireu, Mallarméu, Valéryju i savremenim autorima nego prvim romantičarima. Jean-Paul je napisao U pohvali gluposti 1781. godine, ali je njegova inspiracija mnogo bliža onoj Erazmusa i Swifta nego Floberu ili Villiersu skoro vek kasnije1. Kevin Mulligan, na muzilijanskom jeziku, već duže vreme piše o gluposti, a ja ovde ne namjeravam ništa učiniti osim da dodam notu njegovom pionirskom radu.2

2. glupost, inteligencija i racionalnost

Najraširenija koncepcija gluposti je da je to intelektualni i kognitivni nedostatak, nedostatak inteligencije. Običan jezik se odnosi na onoga ko je glup kao idiot, moron ili imbecil, a takvi izrazi obično karakteriziraju nedostatak razumeevanja ili rasuđivanja. I dalje je potrebno razlikovati nedostatak u kompetentnosti (specifičan za one kojima, kako kažu, nedostaje kutija) i nedostatak u performansama. Jedna je stvar biti moron ili zujalica jer vam nedostaju određene intelektualne sposobnosti neophodne za inteligenciju. Druga je stvar biti idiot jer čoveku nedostaje rasuđivanje i sposobnost primene pravila razumevanja. Možemo imati sposobnosti bez prosuđivanja. Kant sankcioniše ovu upotrebu kada piše u poznatom pasusu:

| Nedostatak rasuđivanja (Mangel an Urteilskraft) je zapravo ono što nazivamo glupošću (Dummheit), a za ovaj porok nema leka. Tup ili uzak um kome nedostaje odgovarajući stepen razumevanja i pojmovi specificni za njega može steći erudiciju putem podučavanja. Ali kako ovaj nedostatak obično prati i drugi, nije retkost naći visoko obrazovane ljude koji neprestano razotkrivaju ovaj nepopravljivi porok u koristenju svoje nauke.3 |

No, bez obzira da li glupost leži u supstanciji (razumevanju i njegovim konceptima) ili u formi (sposobnosti da se kategorije primene na iskustva, da se intuicije uvrste među pojmove), ona ostaje, prema ovom gledištu, intelektualni deficit. Bouvard et Pécuchet to savršeno ilustruje. Oni su dva imbecila, ne zato što ništa ne znaju – naprotiv, količina znanja koju mogu da asimiliraju je ogromna i enciklopedijska – već zato što nisu u stanju da je primene. Oni ne znaju kako da svoje intuicije smeste među svoje koncepte, niti kako da svoje koncepte prilagode svojim intuicijama: u kantovskim terminima, njihovi koncepti su prazni, a njihove intuicije slepe4.

Ovaj intelektualistički pogled na glupost posebno je dobro zastupljen u savremenoj psihologiji, koja teži da asimiluje glupost sa nedostatkom racionalnosti koji se manifestuje u vršenju prosuđivanja. Veliki broj radova u kognitivnoj i socijalnoj psihologiji pokušavao je više od pola stoleća pokazati da ljudi prave sistematske greške u svom razmišljanju ne primenjujući osnovne sheme logičkog zaključivanja. Na primer, pokazujemo da ljudi ne uspevaju napraviti deduktivne zaključke u modus tollens-u (Wasonov zadatak), da prave elementarne greške u bavljenju verovatnoćama, na primer smatrajući kombinaciju verovatnoće dva događaja većom od one za jedan( od dva događaja paralogizam veznika) ili sistematskim ignorisanjem osnovnog iznosa u osnovnom statističkom zaključivanju5. Ove greške u zaključivanju nisu samo indirektne; one su dubok3 i postojane i uporne čak i u predmetima koji su upućeni u logiku i statistiku. Činjenica da subjekti sistematski odstupaju od kanona deduktivne racionalnosti (elementarne logike) i kanona induktivne racionalnosti i verovatnoće (Bayesovo rezonovanje) može alternativno pokazati tri stvari:

a) ljudi su glupi. Oni jednostavno nisu u stanju da prate odgovarajuće logičke standarde;
(b) psiholozi su idioti. Oni su propustili da uzmu u obzir sve varijable koje utiču na ljudske zaključke, a koje bi, ako se uzmu u obzir, pokazale da ljudi zapravo slede odgovarajuća pravila;
(c) Logičari su idioti. Oni procenjuju logično ponašanje prema neodgovarajućim normativnim kriterijima.6

Savremena psihologija rasuđivanja očito ne potvrđuje najpesimističniju tezu (a) koja bi govorila da su ljudi masovno iracionalni i u tom smislu glupi. Ali to barem pokazuje, da upotrebim naslov knjige Paola Legrenzija, da nije potrebno biti glup da bi se činile gluposti, to jest greške i elementarne greške u rasuđivanju 7. Ali ove greške ili greške u rasuđivanju nisu jednostavno povremene ili slučajne, prema viziji koja leži u osnovi ovih istraživačkih programa: one su konstitutivne za ljudski um. Zbog toga je malo naivno zauzeti poziciju razuma ili prosvetljenja i predlagati „reformisanje prosuđivanja” ispravljajući greške u rasuđivanju kroz bolju obuku 8. Legrenzi navodi primer Bila Klintona u aferi Lewinski. Iako je predsednik Clinton bio vrlo inteligentan (nije mogao da se podvrgne sumnji koja je pogodila Georgea Busha), napravio je nekoliko notornih grešaka u aferi Lewinski: nedostatak anticipacije, nesposobnost da proceni promene situacije (posebno u medijima i korištenje interneta), potcenjivanje rizika, preveliko samopouzdanje, sklonost da se svoje želje shvaćaju kao stvarnost, a pre svega sukob između neposrednog iskušenja i dugoročnih interesa. Clinton nije izuzetan: svi imamo iste „mentalne tunele“ u različitim okolnostima zbog kojih vremenom loše upravljamo svojim izborima 9. Prema koncepciji racionalnosti koja proizlazi iz rada psihologije rasuđivanja, ljudi trpe sistematske i neizbežne predrasude kako u svojim prosudbama tako i u donošenju odluka. 10
. Zatim se prigovara da testiranje racionalnosti, i u tom smislu inteligencije, u velikoj meri zavisi o situacijama i okolnostima. Anegdota koju je objavio Daniel Dennett ilustruje ovo. Seoski idiot je podsmeh stanovništva jer svaki put kada mu se ponudi izbor između nikla (pet centi) i novčića (deset centi) on bira nikl. Pitamo ga zašto je izabrao, a on nam odgovara: „Verujete li da bi mi opet bio ponuđen ovaj izbor da svaki put biram novčić? » 11 Konačno, prigovara se da su uobičajeni modeli racionalnosti, bilo u ekonomiji, psihologiji ili sociologiji, neadekvatni za predstavljanje ljudske racionalnosti. Oni su apstraktni, dekontekstualizirani i daju agentima maksimalnu racionalnost, dok je ljudska racionalnost uvek situirana i kontekstualna, ograničena i suboptimalna. Prema koncepciji „ekološke“ racionalnosti koju je posebno branio Gerd Gigerenzer 12, brojne greške koje psiholozi pripisuju tradiciji „pristrasnosti i heuristike“ nastaju zbog „uokvirivanja“ i efekata sadržaja na koje formalni modeli nisu osetljivi. Kada koristimo različite modele za iste zadatke (na primer onaj koji dovodi do paralogizma veznika), kao što su frekventistički modeli za verovatnoće (a ne Bayesovi modeli), takozvane greške se drastično smanjuju. Ljudska inteligencija to ne čini ne postupa prema opštim principima kao što su logički zakoni, već prema „brzim i štedljivim heuristikama“ koje štede ograničene i locirane resurse. Ako na ovaj način prilagodimo naše modele racionalnosti, ljudi izgledaju mnogo manje glupi nego što se čine. Paradoks ekološke koncepcije racionalnosti je u tome što je ona koncepcija inteligencije koliko i gluposti: naše gluposti su prilagodljive i ako grešimo to je zato što moramo optimizovati svoje ponašanje prema okruženju. Dakle, mi smo nužno glupi, i to je, u celini, dobra stvar. Bilo bi suprotno što bi bilo zabrinjavajuće.

Ali, bilo da usvojimo normativnu ili ekološku koncepciju racionalnosti, inteligencija ili glupost ostaju zamišljeni kao veštine ili odsustvo intelektualnih i opštih veština koje se primenjuju u određenim okolnostima prosuđivanja i odluka. Dakle, svako ih ima, ili im nedostaje, da podeli, i svako ima svoj deo inteligencije ili gluposti, zavisno o okolnostima. Ovo je vrlo demokratska koncepcija gluposti, savršeno ilustrovana motom onog drugog uzora intelektualne demokratije, Forresta Gumpa: „Glup je glup koliko i glupi“ – svako ima svoj deo gluposti. Ne morate biti glupi da biste radili glupe stvari, i ne morate biti inteligentni da biste se inteligentno ponašali. Prema ovoj demokratskoj koncepciji, glupost nije svojstvo određenih pojedinaca i određenih karaktera, ona je svojstvo određenih postupaka i određenih sudova, i nema glupih ljudi koji dele glupost: ona se savršeno deli, kao što je to i sa zdravim razumom Descartesa. To nije bila ni klasična ni romantična koncepcija gluposti.

Klasična glupost i romantična glupost

Ono što ja nazivam "klasičnom glupošću" i "romantičnom glupošću" su idealniji tipovi od dobro definisanih istorijskih kategorija. Ne radi se toliko o traženju priče koliko o načinu razumevanja ovih pojmova. Klasici i romantičari glupost ne smatraju nedostatkom racionalnosti ili rasuđivanja kao savremenici, već manom razuma, pri čemu razum nije samo sposobnost rasuđivanja, već i ono što se pokorava principima i pre svega vrednostima, koje nisu samo moralne vrednosti (pravda, dobro), nego i estetske vrednosti (lepota) i pre svega kognitivne vrednosti (istina). Ali tamo gde klasik u gluposti – ili tačnije u glupostima – vidi katastrofalnu obrnutu stranu razuma, romantičar sebi dopušta da bude fasciniran ovom obrnutom stranom.

Glupost prema klasicima nije prvenstveno osobina određenih postupaka ili određenih sudova, već određenih pojedinaca i određenih karaktera. To je određena vrsta inherentnosti, suštinsko svojstvo onoga ko je ima, a ne slučajnost. Kao što La Bruyère kaže: „Glupost je u budali, umišljenost u budale, a drskost u drskosti "(Caractères, “Des judgments”, 47, ur. Benda, Gallimard Paris, Pléiade 1951, str. 359). Ono što je glupo je cela osoba. Klasici, drugo, glupost ne karakterišu samo kao intelektualni nedostatak ili nedostatak rasuđivanja, već pre svega kao nedostatak osetljivosti. To je posebno razlog zašto vrlo retko koriste izraz glupost, već pre izraz budalasto. Budala nije glupa samo u smislu da mu nedostaje rasuđivanje, logika ili inteligencija, već zato što mu nedostaje osetljivosti. Osetljivost na druge pre svega: budala je tašta, onaj ko je pun sebe. Od gluposti do uobraženosti samo je jedan korak. La Bruyère opet: “Budala je ona za koju budale veruju da je čovek od zasluga” (ibid, str. 358). Ili opet, kod La Fontainea ova sujetna mazga koja se hvalila svojim rodoslovom, i kojoj se dogodi da "ostarivši ga bacimo u mlin"

„Kada bi nesreća bila dobra samo da budalu dovede do pameti,
to bi uvek bilo samo zato što je rečeno da je dobar za nešto. »

Budala dovedena pameti nije neko ko je učinjen inteligentnijim ili kome dajemo pamet. Jer nije dovoljno imati pameti da pobegneš od gluposti. Moramo imati i određeno poštovanje prema vrednostima duha, a pre svega prema istini 13. Ili preciznije, istinski imati duhovitost znači i imati osećaj za vrednosti duhovitosti. Zbog toga klasici izdvajaju nekoga ko ima duhovitost – dakle ko nije budala – od onoga ko je lepog uma. Lepa duhovitost je ona koja tvrdi da ima duhovitost, i nesumnjivo ima deo toga, ali ko ne poštuje istinu jer misli samo da blista. Ništa više ne govori u tom pogledu od Malebrancheovih reči, koje se moraju staviti u prvi plan svake teorije gluposti:

„Glupi i lepi um podjednako su zatvoreni za istinu; postoji, međutim, ta razlika da ga glupi um poštuje, dok ga lepi um prezire” 14

Glupom nedostaje rasuđivanje i ne može pristupiti istini. Ali lepi um prezire istinu kao vrednost i ne mari za nju. Time se pridružuje onome koga je Erazmo nazvao budalom, a Latini stultusom: Stultitia i moria su latinski nazivi gluposti, što uopšte nije odsustvo inteligencije, već odsustvo mudrosti, moralne a ne intelektualne svojine ( Chamfort: „Većina ludila dolazi samo od gluposti“). Kod Seneke je stultus, budala, onaj koji se bezrazložno uznemirava i stalno je zaokupljen ispraznim i nezanimljivim stvarima, koji nije gospodar svog vremena 15. Među velikim moralistima, budala je ona kojoj nedostaju moralne vrednosti (La Rochefoucauld: “Budala nema dovoljno stvari da bi bila dobra”, Maximes, 387, Galimard, Pléiade, ur. Martin-Chauffier, 1964, str. .454), ali pre svega intelektualnih vrednosti. On je jednostavno slep za to. To je jednostavno priznato za klasične mislioce, razum i istina su objektivna svojstva, a odgovarajuće vrednosti su jednako objektivne. Neko ko nije sposoban da ima odgovarajuće stavove, duhovitost i istinitost, koji su kognitivne ili intelektualne vrline 16, je neko kome nedostaje ne samo određena kognitivna kompetencija, već i određena emocionalna kompetencija, a time i etika.

To je potpuno drugačija perspektiva koju će romantičari usvojiti. S romantizmom glupost postaje sama po sebi književna i filozofska tema. Jean Paul piše U pohvalu gluposti koja parodira Erazma, ali se fokusira na nešto potpuno drugačije od stultitia i gluposti klasika. Postoje dve glavne osobine romantične gluposti 17. Prvi je da je glupost druga strana klasičnog razuma, a samim tim i vrednosti istine, ali za razliku od klasika, koji je prezire, romantičar je njome fasciniran, onom vrstom fascinacije koja je u kombinaciji s prezirom. Ovo je druga strana kantovskog dobrog suđenja: dobro suditi, dakle, duhovitost, prema Kantu, primenjuje kategorije na raznovrsnost osetljive intuicije, onaj koji je glup i loše sudi, prema romantičnom je onaj koji proizvodi presude izvan kategorija. Ovo zapravo odgovara kantovskoj definiciji uzvišenog. Postoji tajna srodnost između uzvišenog kao estetske kategorije i gluposti, što je Šopenhauer veoma dobro uočio, što ga čini velikim misliocem gluposti romantičnog 19. veka. Za Šopenhauera, glupost je nesposobnost iskoristiti princip dovoljnog razuma, koji nas izvlači iz reprezentacije i predaje volji koja izjednačava najveće genije i stavlja ih u istu ravan sa životinjama (životinjama) i biljkama (povrćem): glupost postavlja sve na svetu, kako kaže Deleuze, koji preuzima suštinu Šopenhauerovih pogleda, na istoj „probavnoj i mahunarskoj“ osnovi 18. Delez asimilira glupost sa ovom ponornom dubinom bez dna čiju inkarnaciju vidi u Šelingu. Možda je Renan mislio na nešto takve vrste kada je rekao da postoji samo jedna stvar koja daje ideju o beskonačnosti, a to je ljudska glupost.19. Ono što romantičar – ili postromantičar poput Flobera, mrzi u gluposti, upravo je suprotno od onoga što mu je klasik zamerio: činjenica da se svojim slavljenjem principa identiteta A = A pridružuje suštini razuma. Sam razum je „glup“ 20. Kako kaže Deleuze, savršeno sažimajući zaokret od prosvetiteljstva ka romantizmu i izričući credo koji će biti i postmodernistički: „Nije san razuma ono što stvara čudovišta, već budna i nesanica racionalnost“ 21. Otuda još jedna tema, koju nalazimo sve do Bergsona i egzistencijalizma: glupost je statičan i nepomičan razum, sa svojim principima, svojim praznim konceptima i svojim trajnim istinama, dok je ono što mu je 'suprotstavljeno dinamika i vremensko što su izvor kreativne evolucije i koji se može dokučiti samo intuicijom 22.

Opširno sam izneo tri koncepta gluposti: klasičnu koncepciju prema kojoj je ona intelektualni nedostatak koliko i moralni porok – neosetljivost na kognitivne vrednosti –, romantičnu koncepciju prema kojoj je ona inkarnacija logike i razlog identiteta koji razbija razlike i kreativnost i savremena demokratska koncepcija prema kojoj je to manifestacija iracionalnosti koju deli ljudska vrsta. Koji je tačan? Odgovor je težak, jer, kao što su primetili svi koji su se uhvatili u koštac sa glupošću, ovaj fenomen je pluralan i neuhvatljiv. U Papinoj Dunciadi, tupost se predstavlja na svom prestolju kao kraljica ili boginja obdarena svim svojim atributima - koja gazi pod nogama nauku, duhovitost, logiku i moral - ali moderna glupost i savremenost je višestruka. Prema savremenom verovanju, možda nema suštine gluposti, a možda je to pitanje konteksta, prilika: svako je stalno pomalo glup. Možda svaka od koncepcija koje sam izdvojio nudi aspekt ovog višestrukog svojstva. Romantična koncepcija je ta koja dominira. Međutim, ako postoji jedna koncepcija koja će najverovatnije biti tačna, onda je to klasična koncepcija. Greška zajednička za romantičnu koncepciju i savremenu koncepciju se sastoji u tome da se u gluposti vidi uglavnom kao intelektualni nedostatak - nedostatak logike ili višak logike - dok je glupost takođe nedostatak osetljivosti i afekta, tačnije nesposobnost afekta da bude u skladu sa zahtevima razumevanja i razuma. Niko, osim velikih klasičnih moralista, nije to bolje video od Roberta Musila. U svom čuvenom eseju Uber die Dummheit, on razlikuje poštenu glupost, onu prostakluka od pretenciozne, superiorne gluposti, koja je:

...| manje nedostatak inteligencije nego odricanje od nje pred zadacima za koje tvrdi da ih obavlja kada mu ne odgovaraju; ona može uključiti sve negativne karakteristike slabog razumevanja, ali uz dodatak svih onih koje implicira neuravnotežena, lažna, nepravilna afektivnost, jednom rečju: bolesna. Kako on nema „normalizovane“ afektivnosti, ovo nezdravo odstupanje preciznije odražava nesklad između pristrasnosti osećanja i razumevanja koje nije u stanju da ih moderira. Ova superiorna glupost je prava bolest treninga... Može uticati na najvišu intelektualnost. » |

Smeće je, objašnjava nam, izuzetno raširena pojava u našoj kulturi. Proizvodeći, kroz članke, knjige, novinske intervjue, a danas još masovnije nego ikada u istoriji čovečanstva, sa internetom, na blogovima, raznim sajtovima, smeću, ovo nije laž, niti odstupanje od istine, u osećaj da bi neko pravio greške, lažne sudove ili čak tamo gde bi lagao. Kako kaže Frankfurt, onaj ko priča gluposti :

| ... ne izražava tvrdnju koja je istinita ili lažna, kao laž: Suština svinjarije je jednostavno nedostatak veze sa brigom za istinu – ravnodušnost prema pitanju šta ona zaista jeste.|

Sranje je bukvalno neko kome nije stalo da kaže bilo šta istinito ili lažno i ismeva nas. Ne poštuje istinu, niti kognitivne vrednosti. Nije mu stalo da govori stvari koje su istinite, opravdane, potvrđene ili informirane. Nije ga briga da li je ono što govori o nauci, filozofiji ili delima uma ispravno ili ne. Ono što ga zanima je samo da kaže nešto o tome, i ako je moguće nešto novo, zanimljivo, radoznalo. On je, u univerzumu kojem su mediji dali neprevaziđenu eho komoru, reinkarnacija prekrasnog duha „zatvorenog istini“ o kojoj je Malebranche govorio. Potonji je također savršeno dijagnosticirao jednu od strasti lepog uma i proizvođača smeća: pogrešnu upotrebu radoznalosti, koja bi trebala biti intelektualna vrlina, ali koja u njihovim rukama postaje porok:

| Čak i naučnici i oni koji se ponose svojom pameti provode više od pola života u čisto životinjskim akcijama. .Čine svoju glavu nekom vrstom skladišnog prostora, ostave u koju se gomilaju neselektivno i bez reda... Diče se što liče na ove ormane kurioziteta i antikviteta, koji nemaju ništa bogato i čvrsto, a čija cena zavisi samo od fantazije, strasti i slučajnosti, a oni gotovo nikada ne rade na tome da se isprave” (Traganje za istinom, Predgovor, u Œuvres, I, Pléeiade 1992.) |

U nauci, postmoderni autor kojem se Sokal ruga voli ono što je novo, ono što iznenađuje. Svi koji čitaju naučne popularizacijske knjige i časopise to znaju: kvantna mehanika, čak i ako ništa o njoj ne razumemo, mnogo je zanimljivija od klasične mehanike (koja ipak zadržava mnoga iznenađenja); disipativne strukture su mnogo smešnije od asimilativnih struktura, Gedelova teorema je mnogo zanimljivija od Löwenheim-Skolemove (koja nije tako trivijalna), Turingove mašine sa svojim trakama mnogo smešnije od ravne Churchove teze (koja je moćnija), katastrofa teorija mnogo zabavnija od dinamike fluida (koja je veoma složena), dinamička logika mnogo je značajnija od dosadne modalne logike (koja može biti jednako dinamična), veštački život mnogo seksipilniji od prirodnog života (dok je prvi, naprotiv, dosadan ), itd. U filozofiji je hermeneutika mnogo uzbudljivija od glupe istorije ideja, čitanje Deride o Serleu je mnogo smešnije od suprotnog, itd. U književnosti je Christine Angot zanimljivija od Paula Bourgeta i Amélie Nothomb od George Sand (iako ja zapravo ne vidim razliku). Današnji Bouvard bi imao mnogo za surfati.

Autori koje su Sokal i Bricmont napali stoga nisu toliko idioti koliko su budale, luđaci, u najklasičnijem smislu te reči. Oni su izuzetno inteligentni, kompetentni, obrazovani, pa čak i, na mnogo načina, naučeni. Svi su oni vrhunski akademici, naučnici, izuzetno suptilni i sofisticirani intelektualci, autori složenih i, na mnogo načina, izuzetno inventivnih dela. Ali to su tipični slučajevi onoga što Musil naziva "inteligentnom glupošću".

Ono što je Sokal želeo da sruši jeste upravo ta drskost, to herojstvo koje toliko slavimo u savremenoj misli. Više od jednog veka, od Bergsona zapravo, slavimo novinu, inventivnost savremene francuske misli, njen odvažan karakter. Pričali su nam o avanturi bergsonizma, egzistencijalizma, strukturalizma, nove filozofije, opisujući podvige ovih mislilaca kao „avanture“ 24 Misao o smeću je misao koja se usuđuje, koja ima dosta živaca. Ali usuditi se ne znači jednostavno predložiti, kako se često kaže, napredak, „proboj“ u mišljenju. To je i nedostatak poštovanja vrednosti, zabrana, standarda. Michel Audiard je rekao da se idioti usuđuju učiniti bilo šta, pa ih čak i prepoznajemo. Ovo nije potpuno tačno. Neki se usuđuju samo u oblasti intelekta.

___________________

1 Jean-Paul, In Praise of Stupidity, tr. fr N. Briand, predgovor Hermanna Hessea, Pariz, Corti 1993.
2 Naročito „kognitivne vrednosti“, Književni časopis, 361, januar 1998, str. 78-79, “Etičke norme i kognitivne norme” (sa P. Engelom), Cités, 14, 2003; “Ironija, kognitivne vrednosti i glupost”. Philosophiques, tom 35, broj 1, Vrednosti ironije, ur. P. Engel, proleće 2008, str. 89-107, „Torheit, Vernunftichkeit und der Wert des Wissens, u Wissen und Werte, G. Schönrich ed. Padeborn, Mentis Verlag, 27-44, 2009; Filozofija gluposti – odnosno esejizam o gluposti – danas je veoma popularan žanr. Iz njega nastaju besmislice, enciklopedije i niz književnih ili manje-više filozofskih eseja. Većina njih je zabavna, ali površna poput onih Belinde Canone, La bêtise s'improvement, Paris Stock 2007, ili siromašnih poput Luciena Jerphagnona, La sottisea, Paris, Albina Michela 2010, što je samo rapsodija citata koji ne čak i ne pokušava da klasifikuje oblike gluposti, pa čak ni one uznemirujuće poput one Avite Ronell, Stupidity, Stock, Paris, 2006. Jedini radovi koji imaju teorijski interes su: Gilles Deleuze, Razlika i ponavljanje, Pariz, PUF 1968. , Michel Adam, Esej o gluposti, Pariz, PUF 1975, Clément Rosset, The Real, Traktat o idiotizmu, Pariz, Minuit, 1977, i Alain Roger, Brevaire of gluposti, Pariz, Gallimard 2008. Sartre, u Idiotu porodice , ima nekoliko lepih stranica o gluposti kod Fauberta, ali se zaglavio u svojim dijalektičko-frojdovskim kategorijama. O književnoj gluposti vidi posebno Valérie Deshoulières, Metamorfoze idiota, Klincksieck, 2005. i Flaubert, carstvo gluposti. Pod redateljskom palicom Anne Herschberg-PierrotNantes: Editions Cécile Default, 2012. Knjige i članci o gluposti ima u izobilju, bez sumnje zato što se strah od prevare gluposti povećava koliko i sam nivo gluposti, koji neki čak i mere. Iz ove tačke gledišta knjiga Carla Cippole, Osnovni zakoni gluposti, Bologna, Il mulino 1988, tr. Fr Paris, PUF 2012, klasik je kvantitativnog i statističkog pristupa, koji ne pokušava definisati glupost, već postavlja dva temeljna zakona („Svi neizbežno podcenjuju broj glupih pojedinaca koji postoje u svetu“). i "verovatnoća da je pojedinac glup je nezavisna od svih ostalih karakteristika ove individue") Delim s Mulliganom uverenje da možemo definisati glupost i njenu vrstu, te da također nije neuhvatljivo da romantičari i postmoderni podržite to. Rečnik gluposti je nužno „debeo“ u smislu Bernarda Williamsa, ali to ne znači da ne možemo razlikovati specifične razlike unutar vrste: idiot, budala, glupak, imbecil, moron, idiot itd. ne označavaju iste karakteristike, a one se razlikuju od jezika do jezika (dum, moron, nut, tor, sciocco, tonto, ne zvuči, od jednog jezika do drugog, na isti način).
3 KrV tr. Anal. 2. B.Einl. Anm. (I 179—Rc 234) up. K. Eisler, Kant leksikon “Mangel an Urteilskraft”. Einem solchen Gebrechen ist nicht abzuhelfen, KrV tr. Anal. 2. B.Einl. Anm. (I 179—Rc 234). Dummheit ist “Mangel an Urteilskraft ohne Witz”, Anthr. § 46 (IV 117). Vgl. br. 506—523

4 Ovo vrlo dobro vidi Deleuze, Difference and repetition, Paris, PUF, 1968. Da bismo sagledali znanje koje su akumulirala ova dva čoveka, vidi posebno Jean Gayon, “Poljoprivreda i agronomija u Bouvardu i Pécuchetu od Gustava Flauberta”, Literatura, br. 109, mart 1998, str. 59-73
5Kahneman, Slovic et Tverski, Judgment under uncertainty, heuristics and biases, P. Wason “Reasoning about a rule”, 1966, et l’immense littérature à laquelle cet essai a donné lieu.
6 P. Thagard Computational philosophy of science, MIT Press, 1988, et mon étude de ces options in P. Engel , « Logique, raisonnement et rationalité ", in O. Houdé, ed. Pensée logico mathématique , Paris, PUF 1993.
7.Paolo Legrenzi, Non occore essere stupidi per fare schiochezze, Il Mulino, Bologna, 2009.
8. Ovo je perspektiva, pre Aufkärera, Massima Piatelli-Palmarinija, u njegovom uvodu u ovu literaturu, Reforma prosuđivanja ili kako više ne biti u krivu, Paris, O. Jacob, 1998.
9 posebno rad GeoAinsliea, Picoeconomics, Cambridge University Press, 1992, Elster, Alchemies of the mind, Cambridge University Press, 199, Reach, Zašto brinemo o sebi? Voda, Bordo 2005
10 Cf Nisbett i Ross, Human Reasoning, Prentice Hall, 1980, Levit/Lubner, Freakonomics, tr. o. Pariz, Folio Gallimard, 2010, C. Morel, Apsurdne odluke, Pariz, Gallimard 2002.
11Dennett, Strategija tumača, Pariz, Gallimard, 1991
12 Uporedi G. Gigerenzer, Razmišljanje o riziku, Ženeva, Markus Haller 2009.
13 O ovom pitanju vidi prekrasan esej I. Johanssona, “Poštovanje logike”, Univerzitet u Geteborgu, web serija, 36, 2006.
14 Malebranche, Intervjui o metafizici i religiji, Œuvres, II, Pléiade, Pariz, 1992. str. 671
15 Humilis res est stultitia, abiecta, sordida, seruilis, multisfectibus et sacrissimis suisecta. Hos tam graues dominos, interdum alternis imperantes, interdum pariter, dimittit a te sapientia, quae sola libertas est. Una ad hanc fert uia, et quidem recta; non aberrabis; uade certo gradu. Si uis omnia tibi submitre, te submite rationi; multos reges, si ratio te rexerit. Ab illa disces quid et quemadmodum aggredi debeas; neincidentni rebus (Luciliju, IV, 37)

Izvor