O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru

"O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru"

Džon Vilijem Polidori
(1795-1821)

Svet se brzo menjao, tih godina; Evropa se, iako sada bez Napoleona, kretala ka jednoj budućnosti u kojoj mnogi aspekti društvenog i duhovnog života više nisu mogli biti isti kao pre njega. Ideali slobode i jednakosti svih ljudi, razbuktani četrdeset godina ranije Američkom revolucijom (1776) i nastavljeni Francuskom građanskom revolucijom (1789) koja je označila i kraj Srednjeg veka, nisu nestali Napoleonovim porazom; kad su se stišali odjeci topova sa Austerlica, Borodina i Vaterloa, a Bonaparta odveden u svoj Hag, u svoj Ševeningen (zvani Elba), Evropa se time nije vratila na staro, naprotiv. Čak ni vožnja kola po drumu više nije bila ista: ranije je vozio kako je ko stigao i hteo, levom stranom, desnom, ili sredinom, ali u svim zemljama koje je Napoleon makar i privremeno osvojio, sve do Dubrovnika (gde je tada itekako bilo Srba) i do Moskve, zadržalo se i evo i sad je na snazi francusko pravilo da na svakom drumu svako mora voziti desnom stranom. (Ali u Engleskoj ne, jer Napoleon nikada nije osvojio Englesku.) Srbi su – narod raštrkan, politički i dijalekatski heterogen, ali vrlo uporan – nastavili svoju revoluciju, svojim Drugim ustankom (1815) i time ponovo stavili sebe na samu prvu liniju evropskog fronta odbrane od turske agresivne tiranije. Nedugo posla prvih parobroda na okeanima, evropskim kopnom su krenule prve lokomotive! – bili su to tehnološki događaji koji će bitno izmeniti teoriju i praksu ratovanja, ali i svetsku privredu. Za samo nekoliko decenija, drveni jedrenjaci, svejedno da li civilni ili vojni, postali su stvar romantične prošlosti. (Poslednja u istoriji iole značajnija bitka drvenih jedrenjaka odigrala se 1827. kod Navarina, na zapadnoj strani Peloponeza, gde su flote zapadnih zemalja udružene sa ruskom flotom uništile tursku flotu, što je u kratkom roku donelo slobodu grčkom narodu a mir i bezbednost istočnom Mediteranu.) Ali su zapravo jedrenjaci otplovili u jednu prošlost koja će verovatno zauvek ostati romantična, jer ima nečeg inherentno romantičnog, prirodnog i divnog u plovidbi drvenim brodom na pogon vetra, ovde na planeti Zemlji.

Samo tri godine pre pomorske bitke kod Navarina, veliki engleski pesnik Bajron dao je život za slobodu grčkog pravoslavnog naroda. Autentični britanski nasledni aristokrata, koji je tu titulu nasledio (baron) ali je nije uspeo svojoj deci preneti, čovek ne osobito značajan kao političar u britanskom parlamentu, naime u Gornjem domu tj. Domu lordova gde je održao samo jedan zapažen govor, ali zato daleko najprimetnija medijska zvezda čitavog engleskog književnog perioda romantizma (1800-1832), čovek oko koga je s vremena na vreme, reklo bi se sama od sebe, plamsala genijalnost (njegova ćerka Augusta Ada bila je prva žena-programer kompjutera u istoriji čovečanstva, doduše, ne elektronskih nego mehaničkih kompjutera Čarlsa Bebidža), osuđivan je sve do danas od nekih kao pozer i zavodnik, sažaljevan od drugih kao autentični melanholični grešnik i sumorni izgnanik iz londonskog visokog društva, ali, van svake sumnje, autor je predivnih pesama koje su, po književnoj vrednosti, negde u vrhu engleske poezije svih vremena.

Tog leta 1816. godine boravio je Bajron u svojoj vili (iznajmio ju je) u Švajcarskoj, na Ženevskom tj. Lemanskom jezeru (pokraj tog jezera su svojevremeno stanovali Džon Milton, Žan Žak Ruso, Volter… za antičke latinske pisce to jezero bilo je lacus Lemanus) a u goste mu je došao bračni par Šeli.

Lord Džordž Gordon Noel Bajron
(1788-1824)

Buntovni, demokratski nastrojeni mladi pesnik čije srednje ime već više od vek i po zbunjuje istoričare i studente književnosti (jer se piše na engleskom „Bysshe“, ali, čita se zapravo sasvim jednostavno, „Biš“), Persi Biš Šeli se sa 19 godina, 1811. godine, oženio (protivno „naređenjima“ i karijerističkim planovima svoje porodice) izvesnom Hariet, ali ju je brzo i ostavio, jer je već u novembru 1812. naleteo, kao na grom, na mladu (petnaestogodišnju) Meri Godvin Vulstonkraft, kćer-jedinicu jednog filozofa i jedne spisateljice; sastajali su se noću tajno na grobu njene majke (jer je gospođa Vulstonkraft deset dana posle tog porođaja umrla), gde je Meri ionako još od ranog detinjstva provodila mnoge sate i čitala pa i učila napamet mamine knjige, ne prihvatajući i ne voleći maćehu, koja, opet, nije volela nju; Meri je već kao devojčica razgovarala, u očevom salonu, sa širokim krugom vodećih literarnih ličnosti Engleske; bila je, po Šelijevim rečima, jedina na svetu koja je umela kao on „da oseti poeziju i razume filozofiju“, i nije ih zaustavilo to što je ona imala u tom trenutku samo 15 godina a on bio oženjen; odbegli su i uspostavili svoj nevenčani brak, pa se dogodila i Merina prva trudnoća ali završena prevremenim porođajem zbog čega je beba, devojčica, umrla. Kad se, posle tog njihovog leta kod Bajrona u Švajcarskoj i posle demonstrativnog zajedničkog povratka u London, Šelijeva supruga Hariet udavila u jednom jezercetu u parku u sred Londona (bilo je to neskriveno samoubistvo), ovo dvoje su se, u roku od dve nedelje, venčali, 30. decembra 1816; dve godine kasnije opet su bili kod Bajrona, ali u Veneciji, a još četiri godine posle toga Šelija, koji je i sam bio jedan od najvećih pesnika romantizma, sustigle su Harietine suze: 8. jula 1822. krenuo je čamcem na more, neobazrivo i pomalo samoubilački, uoči oluje; čamac se prevrnuo, a on se udavio. (Ali, nije mu presudio Jadran, nego je to bilo na onoj drugoj, južnoj strani Italije, kod malog mesta Lerići, pedesetak kilometara južno od Đenove.) Deset dana kasnije talasi su izbacili Šelijevo telo na obalu.

Persi Biš Šeli
(1792-1822)

Bajron se nije nikada vratio u Englesku živ; kad je telo, bez srca, vraćeno u Englesku, mrtvome ne dadoše, ni uz toliko slave koja je odzvanjala celom Evropom, da se sahrani u „uglu pesnika“ u Vestminsterskoj katedrali, verovatno zato što je živeo u grehu, sa mnogo žena; a njegovo srce i danas je sahranjeno u Grčkoj, kod malog mesta Mesolongion u Grčkoj (na severnoj obali Patraskog zaliva), gde je bila smeštena ustanička brigada kojoj je on bio komandant i koju je sam i finansirao; ali, on nije poginuo u borbi, nego je u Grčkoj umro od bolesti, ne stigavši da ispali ni jedan jedini hitac na neprijatelja. Možda je njegova bolest bila delimično posledica ranijeg neurednog života, ali, možda je došla i iz tog ambijenta u kome se našao; jer u porobljenoj Grčkoj, iako su postojale veličanstvene antičke ruševine, narod je živeo u crnoj bedi, uglavnom u onoj vrsti zgrada kakve su bile karakteristične za tursko ropstvo: udžericama, ćepencima, čatrljama, ćumezima. (Sve te četiri reči su turskog porekla. Iz dobrog razloga.) Njegovo najveće razočaranje bilo je to što su Grci bili nesložni i više se gložili između sebe nego borili protiv neprijatelja. Rekosmo li Grci? Ili Srbi? Tu kao da nam je neki lapsus promakao... Izgleda da je bilo, kao što tvrdi istoričar Mark Mazover u svojoj izvanrednoj, izuzetno informativnoj i otrežnjujućoj novoj knjizi Balkan[1] i slučajeva da odmah nakon isterivanja turske vojske i policije počne pljačka, u kojoj su pojedine naoružane grupe Grka harale po kućama – grčkim… Možda ni pred Bajronom kao svedokom balkanske stvarnosti sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Svejedno, danas je Bajron grčki nacionalni heroj, junak tog pravoslavnog naroda koji se (po Mazoveru) uglavnom zbog jezika i hrišćanstva i održao da ne bude asimilovan u Turke; a za nas Srbe, Bajron je prijatelj, koji se na dalekom jugu Balkana, čak tamo iza Makedonije, borio za slobodu. Prijatelj, jer, da se izrazimo ukratko na modernom engleskom – He stood up for liberty.

Ali, vratimo se na olujnu noć 16. juna 1816. u vili „Diodati“ na Ženevskom jezeru. Olujnu, kažemo, jer je munja munju sustizala, kao što je bilo (kažu) i one noći kad je Meri Šeli rođena. Vremenske prilike su u leto 1816. bile u mnogim delovima sveta poremećene, možda zbog eksplozije vulkana Tambora u Indoneziji 5. aprila prethodne, 1815. godine, kad se vulkan u stotinki sekunde „skratio“ sa 4.000 na 2.850 metara, izbacio 150 kubnih kilometara svog vulkanskog materijala u atmosferu, i poubijao oko 50.000 ljudi. Bila je to najgora vulkanska eksplozija u barem dva veka dotad; ali je Krakatau, 1883, bio još gori.

Meri Godvin Vulstonkraft Šeli
(1797-1851)

Posle svoje prve trudnoće, i smrti bebe-nedonoščeta u martu 1815. godine, Meri Šeli se žalila da ju je mučio san u kome je „moja beba ponovo oživela; samo se bila jako nahladila, onda smo je mi trljali ispred vatre, pa se vratila u život“.[2] To „mi“ se odnosi na nju i Šelija, čije je to dete bilo, a povratak mrtvog ljudskog tela u život podseća naravno na (elektricitetom probuđenog) Frankenštajnovog kompozitnog „sina“. U svemu ovome kao da se naziru još neke dijagonale i koincidencije za koje sad nemamo vremena.

Te noći o kojoj govorimo, 16. na 17. juni 1816, učinjen je presudni korak ka rođenju naučne fantastike: godinu i po dana kasnije, prvih dana januara 1818, taj novi književni žanr ušao je u istoriju sveta, tako da ćemo uskoro (kroz samo petnaestak godina, početkom 2018. godine), biti u prilici, nadamo se, da proslavimo dvestagodišnjicu SF. Persi Biš Šeli i Meri Godvin Vulstonkraft Šeli doveli su sa sobom na Ženevsko jezero Merinu sestru po usvojenju (kćer, iz ranijeg braka, Merine maćehe, gospođe Klermont), Džejn „Kler“ Klermont, sa kojom je Bajron bio u nevenčanom braku i kasnije imao kćer Alegru. (A samo nekoliko godina pre toga, Meri Šeli i ta Džejn „Kler“ Klermont su se, kao male devojčice, sakrivale ispod jednog kauča da tamo čitaju i recituju Kolridžovu „Rimu o drevnom mornaru“.) Okupilo se, dakle, te noći takvo društvo. Bio je prisutan i peti čovek, Bajronov lični lekar, Englez italijanskog porekla, Džon Vilijem Polidori, i čitali su nešto (nemačku knjigu Fantazmagoriana) iz tradicije evropskih „gotskih“ tekstova, u suštini tekstova mistike, strave i užasa, o duhovima u napuštenim dvorcima itd. Takođe su diskutovali o darvinizmu. Zatim je Bajron recitovao odlomak jednog teksta o duhovima; Šeliju je pozlilo pa je brzo izašao iz sobe; našli su ga kako se, prebledeo i obliven hladnim znojem, naslanja na jedan kamin; doneli su mu nekakvo osvežavajuće piće (bila je prisutna i sobarica koja ih je posluživala), a on im je objasnio da je morao da izađe jer je tekst bio neizdrživo sugestivan. Nakon toga sklopljena je opklada: da svi učesnici napišu, u toku noći, po jednu kratku priču strave sa elementima natprirodnog, pa da se onda vidi ko je napisao najbolju.

U ovom takmičenju učestvovale su četiri osobe: Persi Biš Šeli, Meri Šeli, Bajron, i Polidori. Kler nije učestvovala. Po nekim tvrdnjama (jer, postoje razne verzije, različite priče o ovoj noći), sve četvoro učesnika su znali da je to u suštini takmičenje između Bajrona i Šelija; preostalo dvoje bili su više statisti. Sudbina je htela da statisti napišu mnogo značajnija dela nego glavni učesnici.

To što je Meri, koja je imala samo 19 godina – bila je, dakle, još uvek tinejdžerka – napisala, ili barem započela, bila je kratka priča o doktoru Frankenštajnu, koju je ona sledećih dana razvijala a onda tokom sledećih petnaestak meseci, vrednim, sistematičnim i literarno kompetentnim radom, pretvorila u roman Frankenštajn, ili, moderni Prometej, prvo pravo i značajno SF delo u istoriji svetske književnosti. (Prvo, mada je bilo mnogo preteča, proto-SF dela, pre toga; često u književnostima koje se, kao ruska, nisu uspevale time probiti na svetsku scenu.) Po nekim tvrdnjama, u originalnom rukopisu Frankenštajna pojedine reči su precrtavane i ispravljane ili prepravljane, a navodno se može prepoznati da je jedan deo tih ispravki unet Šelijevom rukom tj. njegovim rukopisom, što bi značilo da je on, barem kao korektor, pomogao svojoj ženi u pisanju tog romana. Ono što čini da je Frankenštajn SF, a ne delo ma kog drugog žanra, jeste spisateljicino betonski čvrsto, čelično uporno, apsolutno insistiranje da nije u pitanju nikakav san, literarna dvosmislica, vizija, bajka, alegorija niti ma šta tome slično, nego priča u kojoj se bukvalno događa, na javi, to što se događa, i u kojoj se to postiže naučnim sredstvima (a ne mađijom, čarobnim štapićima, vračanjem…) i objašnjava jezikom nauke. Upravo ta bukvalnost, i prikazivanje novih stvari koje u našoj stvarnosti još nisu ali bi po nauci mogle biti, do danas su dva bitna stuba na kojima počiva celo, do zvezda visoko, zdanje SF.

Polidori je napisao ili započeo priču „Vampir“ u kojoj je glavni negativac, lord Rathven, u mnogo čemu nalik upravo na Bajrona, i nesumnjivo Bajronom i bajronizmom inspirisan; tom pričom se kompletan pod-žanr vampirističkog horora, i dotad dobro razvijen, prebacio na nove tračnice, na kojima je i danas, jer dotad su vampiri bili uglavnom teturava seoska i šumska stvorenja – da li baš iz Šumadije, ili malo istočnije – sasvim neprivlačna svojim žrtvama, a od tada su elegantni neodoljivi salonski zavodnici i zavodnice. (Ali su tom pričom, i načinom kako je objavljena, potpisana i uz /zlo/upotrebu Bajronovog imena promotirana, pokvareni odnosi između Polidorija i Bajrona; uskoro su se njih dvojica i razišli. Polidori je umro vrlo mlad, sa 26 godina, naime već 1821. godine, iz razloga još uvek neobjašnjenih; pričalo se da je u časovima depresije izvršio samoubistvo otrovom, ali nalaz britanske sudske medicine glasio je, da je taj mladi čovek umro „prirodnim putem, tako što ga je posetio Bog“ (!).

Šeli je u noći 16. juna 1816. napisao sasvim beznačajnu priču.

A ono što je Bajron te legendarne noći napisao, jeste kratka priča, navodno fragment iz nekog zamišljenog budućeg romana, o vampirima; imate je prevedenu na srpski, sada, ovde.

 

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković