субота, 30. март 2013.

Vlast i zločin 1





Ko o čemu, ja o fašizmu. A kako drugačije. Pogledate li jutrom novine nestane i ono malo nade u pravdu. Preostaje isključivo verovanje u bezmernu i večnu ljudsku glupost, naročito alavih političara i svih vrsta moćnika. Neko  će se sigurno upitati ima li smisla sve to povezati, nazvati fašizmom ?
Ima li smisla koristiti pojam fašizam, primera radi, u slučajevima kada država provodi humanitarne akcije, akcije uvođenja demokratije, borbe protiv opasnosti po svetski mir?  Naravno da ima. Sve što ide uz današnje mirnodopske moćnike mirne duše može da se podvede pod fašizam, ali, ta reč je, po  običaju igre sa rečima, rezervisana isključivo za realnost evropskog fašizma u eri koja je počela 1918. i završila se 1945, ili se koristi  kao etiketa za poznate ličnosti  i  grupe deklarisanih nacionalista,  koji su, u odnosu na masovni vladajući fašizam moćnika, prosto  smešni. Ne postoji jedinstveno značenje i objašnjenje fašizma, mada je u realnosti prisutan i moguće ga je prepoznati. Zločine ništa ne abolira, bez obzira pod kojom se su ideološkom zastavom odigrali.

Pod zastavom demokratije
Odnos teorije i prakse u ideologijama je uvek bio pun protivurečnosti. Teorijski ideologije su slovo na papiru, u praksi su one nešto posve drugo. Tako je i demokratija idealno zamišljen sistem. U praksi ona je neprevaziđena iluzija volje naroda koja se realizuje preko demokratski izabrane vlasti koja, uprkos svim pozitivnim pravnim aktima  koji bi trebali da osiguraju demokratske principe, uspeva da izuzme pojedine slučajeve i time depolitizuju političku stvarnost. Problem je u tome što je izuzetih slučajeva danas sve više i više. Oni postaju nepisana pravila po kojima su izvršeni agresivni političko-ekonomski prodori širom sveta, započete i izvršene masovne vojne intervencije. Sve to liči na dobar ( i krajnje žalostan) psiho-zaplet nekog filma koji krije stvarne uzroke globalnih poteza svih vrsta.

Po principu šta je dozvoljeno Bogovima ( nadljudima )  nije volovima ( nižima), dakle čistom fašističkom principu, vlade najmoćnijih zemalja, to jest njeni izabranici, od Amerike pa dalje, razgranali su svoje uticaje po celom svetu. Njihov pohod je jednom rečju zločin protiv MIRA, ili agresijaono isto delo koje je precizno svrstano među četiri krivična dela na kojima se bazira današnje međunarodno krivično pravo. Te iste zemlje su osnivači Ujedinjenih nacija, svetske institucije koja je pitanje agresija regulisala Rezolucijom Generalne skupštine broj 3314 iz 1974. U toj Rezoluciji i svim važećim svetskim, međunarodnim aktima stoji precizirano da je agresija sve ono što oni čine:
-          invazija ili napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države ili svaka vojna okupacija, makar i privremene, koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile
-          bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države; blokada luka ili obala jedne države od strane oružanih snaga druge države
-          napad oružanih snaga jedne države na kopnene, pomorske ili vazduhoplovne snage, pomorsku ili vazdušnu flotu druge države
-          upotreba oružanih snaga jedne države koje se s pristankom zemlje prijema nalaze na teritoriji ove poslednje, protivno uslovima predviđenim u sporazumu, odnosno ostajanje tih snaga na teritoriji zemlje prijema i posle isteka sporazuma
-          radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akta agresije protiv treće države
-          upućivanje od strane, odnosno u ime jedne države oružanih bandi, grupa, neregularnih vojnika ili najamnika, koji protiv druge države vrše akte oružane sile toliko ozbiljno da se izjednačuju sa gore pomenutim aktima, donosno značajno učešće jedne države u tome.
Međutim, neko će reći da agresija nije fašizam! To što su velike sile nakon drugog svetskog rata, uprkos međunarodnim dogovorima, vojno intervenisale, moglo bi se nazvati brutalnim intervecionizmom, nikako fašizmom. I to što su oni koji su mimo svih zakona i pravila naoružavale gerilske i separatističke pokrete širom sveta i tako stvarale odrede smrti  sa njihovom dozvolom da  ubijaju, muče, kidnapuju, siluju, što su i činili i čine, i to se ne bi moglo nazvati fašizmom.Zatvaranje i osude samo jednih, onih koji nisu bili na njihovoj strani,koji su im stali na put, to bi se moglo nazvati nepravdom.
 Termini  poput nepravde, kršenja Rezolucije te i te, Povelje te i te, sve su to načini kojima se izbegava precizno imenovanje stvari koje su dijametralno suprotne svemu onome oprotiv čega se i u ime čega demokratske zemlje deklarativno bore, što su same stavile u međunarodna akta.
Svi slučajevi u kojima se ubija bez dignute ruke i ostalih fašističkih simbola, bez pritiskanja na dugme gasne komore,već sofisticiranim pomakom kompjuterske tehnike iz centara u Teksasu, ili uz upotrebu ostalog naoružanja, predstavlja negaciju elementarnih ličnih i građanskih prava pojedinaca, grupa, naroda. Po kom osnovu neko vrši ta izuzeća  jednih na račun drugih, jedne etničke grupe na račun druge, jednog naroda na račun drugog naroda, jedne vere na račun druge,jednog interesa na račun drugog?
Ti nemaš ni srca, ni živaca u ratu
oni nisu potrebni.Uništi osećaj sažaljenja i
samilosti- ubijaj svakog Slavena,svakog Rusa.
Nemoj da se kolebaš ako je pred tobom starac ili
žena,devojčica ili dečak-ubijaj!

iz podsetnika nemačkog vojnika
Država je danas prvooptuženi birokratski monstrum  koji, osim što krade, vara, čuva i održava politički sistem u kom je pojedinac nebitan a država svemoćna, u kome politika kreira život pojedinca, bolje reći njim upravlja a ne obratno. Ona je ta koja bez osnove u pravnim aktima ubija i civilno stanovništvo, žene, decu; ona je ta koja ubija bez presuda na osnovu nikom ne obrazloženih crnih spiskova. Ona deli ultimatume, provodi sankcije, agresije, ona čini šta hoće. Protiv države se teško boriti. Protiv više moćnih država još teže. A ko je DRŽAVA ?  Sistem! Ne, ona je nešto jednostavnije, ona je ČOVEK. 


Mali čovek

Ima jedan neprevaziđeno dobar pasus, od koga ako ne od Vilhelma Rajha:

"Još 1946. godine se zalagao da ljudi postanu odgovorni za svoj život, jer je po njemu njihova razorna strast za autoritetom vodila u neku od koljačkih ideologija. Što manje razume, to je više spreman da ukaže strahopoštovanje. Ako se nešto javno objavi, on veruje, bez obzira na to da li razume. Po Rajhu je takav čovek slobodan, ali od čega ? Ne mora da misli svojom glavom, ne mora da oseća, ne mora ni da ustane iz fotelje. Slobodan je da postane bilo čiji rob. Zadovoljan iluzijama. Najviše je oslobođen od kritike, jer se izuzetno plaši kritike. On je sam svoj sopstveni gonič robova, piše on.Njegova nesavesnost, uskogrudost i kukavičluk su nemerljivi. "Strah te je da se vineš, plaše te i visina i dubina," piše Rajh u očaju,"pre češ mučiti Galileja, Đordana Bruna i ubiti Linkolna, nego se okrenuti sam sebi."
 

Mali čovek zavaljen u svoju fotelju u polutami svoje sobe, ne mora da pokaže i prikaže svoju poslušnost, može da se uglibljuje u blato svoje bede, sakriven je proces sakačenja, izveden je egzibicionističkije i brutalnije, ali bol ostaje ista. Implicitno ili eksplicitno mu kažu da je glup i pokoran, te da s njim svako može činiti šta god hoće. Vređaju mu inteligenciju otvoreno, preziru ga i uživaju da ga ranjavaju, sakate i manipulišu. Ta podlost nije čak mnogo ni prikrivena. Njegov život, njegova deca i njegova porodica ne znače ništa, ponekad ga sažaljevaju ali i to sažaljevanje mu naplaćuju. Njegovu zdravo rođenu decu, punu života i radosti, na njegove oči pretvaraju u bogalje, marionete i moralne idiote, neke od njih šalju u rat, a kad se vrate stide ih se i zaborave na njih. Prazna medijska blebetanja, intelektualna beda u kojoj živi, emocionalni kič mu nanose veliku uvredu. Ismevaju ga otvoreno, zlurado, vekovima. Beda njegove egzistencije postaje sve očitija svakom njihovom produkcijom

" najpre naivno, a potom sa čuđenjem i, konačno s užasavanjem, doživeo sam ono što mali čovek iz naroda čini sam sebi; kako pati, kako se buni, kako uvažava svoje neprijatelje i ubija svoje prijatelje, i kako, kad kao predstavnik  naroda uzme vlast u svoje ruke, uvek zloupotrebljava tu vlast i koristi se njome okrutnije od pojedinih sadista viših klasa pod kojima je on sam morao da trpi.
.... zato te se plašim mali čoveče, neverovatno mnogo te se plašim, jer od tebe zavisi dalja sudbina čovečanstva. plašim te se, jer ni od čega ne bežiš toliko koliko od sebe samog. bolestan si, veoma si bolestan, mali čoveče.W.R.
Ko pročita malog čoveka mora da shvati da smo svi mi MALI LJUDI, samo smo se rasporedili na različita mesta, po različitim zanimanjima, u različitim smo grupama, ali u suštini svi se ponašamo kao mali. Zato se ova priča o vlasti i zločinu ne može ispričati bez učešća malog čoveka. On je poluga kojom "vlast" izvršava svoje ciljeve. On sam je vlast.

                                Ovoliko od mene, dalje čitajte jedan kratak deo teksta  na ovu temu.





Iz knjige: Anton Nojmajer, Hitler. Ludačke ideje, bolesti, perverzije,



Vlast i zločin

A najviši poglavar treba da zadovolji sebe, a ipak da bude čovek. To je stoga najteži od svih zadataka; rešiti ga savršeno nije ni moguće; od krivog drveta, od kakvog je načinjen čovek, ne može se izdeljati sasvim pravo. Od prirode nam je dato da se toj ideji samo približimo.

Emanuel Kant, "Ideje o opštoj istoriji u kosmopolitskom cilju", 1784.


U ovim vidovitim, a u osnovi skeptičnim rečima velikog filozofa, napisanim šest godina pre izbijanja Francuske revolucije, ipak provejava i nada, uzdanje da, uprkos svim čovekovim slabostima, u budućnosti mora postojati mogućnost da se za upravljanje državama nađu ličnosti koje svoju slobodu neće zloupotrebiti. Tok svetske istorije u poslednjih 200 godina izgleda da je opovrgao Kanta, "približavanje" idealu koji je on postulirao izvitoperilo se u suprotnost; aveti nacionalsocijalizma i nove totalitarne ideologije dovele su do, do sada nepoznate, političke radikalizacije širokih krugova stanovništva, propagandna mašinerija koja radi svim sredstvima i trikovima gradila je mitove o samozvanim izbaviteljskim figurama koje su svojim zemljama donele ipak samo patnju i smrt. Kao predstavnike tog razvoja ja sam u svojoj knjizi "Diktatori u ogledalu medicine" u prvi plan stavio imena Napoleon, Hitler i Staljin, pošto ti vladari nasilja markiraju njegove vrhunce, one perverzne trenutke novije istorije u kojima šuplja fraza vredi sve, ljudski život, naprotiv, više ništa.
Ova biografska studija, načinjena prema patografskim stanovištima, omogućava da se sasvim jasno shvati da vladavina užasa jednog diktatora nikada nije neobjašnjiva "nesreća pri radu" istorije, jer se za nju uvek mogu stvoriti specifične individualne i društvene pretpostavke. One su u stanju da pokrenu dinamiku čudovišnih razmera koja se sama oplođuje, a koja je u Hitlerovom slučaju imala vrhunac u novom, jezivom kvalitetu diktatorskog postupanja - ubijanju, kao trezvenom birokratskom činu koji milione nedužnih ljudi samo na osnovu spoljašnjih obeležja - bilo da je to njihova rasa, ili njihova nacionalnost - šalje u smrt. Pod dominacijom cinično-tehnokratskog proračuna, u Trećem rajhu se, najkasnije od vojnih poraza u ratnom pohodu na Rusiju, po Firerovom nalogu otpočelo sa utvrđivanjem "produkcionih brojeva" žrtava koje treba likvidirati - u istoriji do tada nepoznata "podela rada", u kojoj je ubijanje, čak i za prirode koje su važile za "bezazlene", očigledno postalo svakodnevna rutina.
P red takvim nezamislivim zločinom stalno se iznova postavlja pitanje, kako je za izvođenje jednog toliko neljudskog nauma bilo moguće pridobiti voljne, ropski predane i beskrupulozno surove poslušnike. Užas koji ime Adolf Hitler sve do danas izaziva ne odnosi se samo na njegovu ličnost, već još više na činjenicu da je svojim primerom celom svetu demonstrirao kako čovek može lako da manipuliše masama i zloupotrebi ih za sopstvene interese moći. Ovo uznemiravajuće saznanje bez sumnje je razlog što Hitlerov preteći lik, od njegovog kraja 1945, stalno raste i "senka koju on baca postaje dublja i duža, a užas zbog njegovih nedela sve veći". Interesantan doprinos davanju odgovora na, za svako bavljenje politikom goruće pitanje, kako je Hitler za svoju "svetsku borbu uništenja" mogao da nađe toliko pomagača bez prepoznatljive psihičke deformisanosti, pružio je Lipo Scondi u značajnoj monografiji "Kain: likovi zla".

U ovoj "psihologiji sudbine" Scondi, naime, zastupa tezu da čovekova nastrojenost usmerena na ubijanje, u smislu "Kainove prirode", počiva na urođenoj karakternoj dispoziciji koju je on označio radikalom "e". On ceni da u prosečnoj populaciji oko šest odsto ljudi pokazuje ovakvo Kainovo obeležje, a daljih 14 odsto su prikriveni, maskirani nosioci obeležja, koje on naziva "aveljisanim svakodnevnim Kainima". Na osnovu obimne psihološke studije o ovom pitanju, Scondi zastupa mišljenje da su masovna ubistva svih vremena, i ona pod nacionalsocijalizmom - isto kao i pod Staljinom - bila moguća naročito samo zbog relativne učestalosti javljanja radikala "e". Scondi je razvio sopstveni test-postupak za identifikovanje tog karakterističnog obeležja. Ako nosioci Kainovog obeležja, kaže Scondi, nisu u stanju da nagomilan ubilački nagon oslobode odgovarajućim perverznim radnjama, ili burnim ispoljavanjem, onda pod posebnim okolnostima revolucionarnih ili ratnih događanja, podstaknuti političko-ideološkim motivima, apsolutno mogu biti u mogućnosti da ubiju hiljade ljudi. Na taj način, od beznačajnih, bezopasnih "svakodnevnih Kaina" postaju krvoločne masovne ubice i ratni zločinci.
Rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, koja su mogla da se iskoriste prilikom psiholoških analiza za vreme procesa ratnom zločincu Ajhmanu u Izraelu, Scondi je ovako sažeo:

"Da car, ili kralj, političar, ili vođa sa ludačkim idejama, za sramne poduhvate koje propagira kao 'sveti rat ili borbu' bilo gde u svetu, u svim epohama svetske istorije, može i da bi mogao da mobiliše milione ljudi i natera ih na zločinačka dela, jeste i bilo je moguće samo zbog toga što se takozvani narod sastoji od prikrivenih Kaina. Ti ultra-šovinisti i ultra-rasisti samo čekaju da maskirani kao 'patriote' mogu da ižive svoje kainovske prohteve zaštićeno i slobodno. Već je masa po sebi izvanredno maskirno odelo u koje Kain može da se uvuče, jer masa uklanja ličnu odgovornost".

P rema Scondijevoj terminologiji i tezama čovek se može odnositi kako hoće - njegov model bi mogao da ponudi objašnjenje za to kako je jednom narcistički naduvanom, sadomazohistički predisponiranom psihopati sa paranoidnim idejama ludosti, kao što je Hitler, moglo da pođe za rukom da nađe pristalice. U trenutku u kome je kao neograničeni gospodar života i smrti svojim podanicima ili sunarodnicima obećavao apsolutno oslobođenje od kazne, i to i za najneljudskije zločine, iz društva su iznenada iznikle sluge mučitelja i dželati, kakvi su na hiljade mogli da se nađu u nacionalsocijalističkim koncentracionim logorima i zatvorima Gestapoa - Nemci, Austrijanci, Ukrajinci, Litvanci, Francuzi i druge nacionalnosti iz najboljih krajeva. Zahvaljujući neobičnom strateškom konceptu, Hitleru je, čak i nakon ispoljavanja svog zločinačkog, rušilačkog besa, pošlo za rukom da svoje delo razaranja neometano nastavi sve do samog kraja; u mrežu je najpre uhvatio vojno rukovodstvo, ali kasnije ceo nemački narod, uspevši da ih kao saučesnike u svojim čudovišnim zločinima, ili o tome bar obaveštene, neraskidivo veže za sebe, bez mogućnosti da se povuku. Bečki psihijatar Ervin Stranski, iz škole Vagner-Jauregs, čija sam zanosna predavanja kao mladi lekar imao čast da doživim, postavio je opravdano nerealne zahteve da svaki vodeći državnik sa osećanjem odgovornosti jednom godišnje treba da se podvrgne kontrolnom psihijatrijskom pregledu. Ne bih baš želeo da govorim u prilog takvim konsekvencama, ali jesam za jedno zdravo nepoverenje i kritički razuman stav prema svim primamljivim parolama koje obećavaju slobodu i veličinu, a misle samo na potčinjavanje, disciplinovanje, silu i smrt.

* Iz: Anton Nojmajer, Hitler. Ludačke ideje, bolesti, perverzije,
 ITP "Pharos", Beograd 2004,
prevela Mirjana Avramović,
str. 483-487.


berlinski spomen-kompleks posvećen holokaustu




 
                                                                         ARHIVA
                                         
                                         S.Žižek~povratak živih mrtvaca,vlast i zločin 2
                                                  Ratne okolnosti nisu dozvola za ubistvo
                                                    Wilhelm Reich - Čuj, Mali čoveče!
                                                 Hitlerova etika - Od Darvina do Hitlera
                                                      Stephen Shenfield, Definisanje “Fašizma”
_________________________________________________




Nemačka TV ARD snimila je ovaj dokumentarac i samo ga jednom prikazala javnosti pod velikim političkim pritiskom taj film je nestao u arhivu nepoželjnih filmova u Nemačkoj



13 коментара:

  1. Анониман31. март 2013. 21:31

    Odlično!Današnja situacija se mora predstaviti kao poredak u kome „društvo ne postoji“ a u realnosti caruje borba za uspeh u kojoj su glavne karte povezanost i moć.Političari „jedno rade, a drugo govore“. U širem smislu, glavni neprijatelj tog poretka su svi podsistemi društva od medija,nauke,obrazovnog sistema do najšire,vaninstitucionalnih faktora ljudska priroda, mali čovek.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман31. март 2013. 21:47

    " Ne znam da li treba da radiš ovo ili ono. Tvoj generalni štrajk je loše stredstvo jer se onda izlažeš opravdanom prigovoru da puštaš svoju sopstvenu decu i ženu da umru od gladi.Štrajkom, Mali čoveče, ne dokazuješ svoju veliku odgovornost za vaskoliku sudbinu svoga društva.Kad štrajkuješ,ti ne radiš.Ali rekao sam ti da ćeš jednom RADITI za svoj život,a ne štrajkovati.Nazovi to RADNIM ŠTRAJKOM,ako ti je baš stalo do reći „štrajk“. Ali štrajkuj tako što ćeš raditi za sebe,svoju decu,svoju ženu ili svoju devojku,svoje društvo,za svoj proizvod ili njivu.Reci im da nemaš vremena za njihov rat i da imas važnije stvari da obaviš.Pored svakog velikog grada na zemlji ogradi jednu poljanu visokim zidom od cigle i pusti da se diplomate i maršali lično međusobno poubijaju.To bi, Mali čoveče, bilo u suštini ono što bi trebalo učiniti kad više ne budeš uzvikivao hajl,i kad više ne budeš verovao da si niko i ništa,i da nemaš sopstveno mišljenje i pitao se ko si ti uopšte da bi…!
    Sve je u tvojim rukama:tvoj život i život tvoje dece,isto kao i tvoj čekić i tvoj stetoskop!Znam,vrtiš glavom,veruješ da sam utopista… ili cčk „crveni“?
    Pitaš se kada će tvoj život postati dobar i siguran, Mali čoveče!Odgovor zvuči strano tvom biću:život će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti,ljubav više od novca,tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mjenja: kad sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi,Mali čoveće,negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bića!)…"

    iiiiiii,je li ovo utopija ili nije.Promena mozga mase je utopija.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  3. Protivim se blanko dijagnozama, ali protiv ove nemam ništa sproću! Kritika je konstruktivnija kada se usmeri na pojedinačne osobe i države.Pošto su akteri poznati nema potrebe( ne priznam teoriju zavere po kojoj postoji jedna vlast u seni).
    Potpisujem 100%,dušom i srcem.Situacija sa Srbijom, Sirijom, svim dosadašnjim poligonima,premašuje moje snage.Kada mogu velika imena da se prostru sa kojekakvi nazivima,pa mogao bih i ja.Ostajem učtiv zbog poštovanja prema blogu.
    Mali čovek..hmmm.Sa jedne strane razumem poruku,sa druge se u meni nešto buni.Dva loša ubiše Miloša.Vredi li svest o malim ljudima koji ubiše Miloša? Nikada svet neće biti bez loših i dobrih u odnosu 2:1, čak i gorem.
    Peđa

    ОдговориИзбриши
  4. Фашизам, него шта!
    Јово Б.

    ОдговориИзбриши
  5. Upravo to! Problem nije u fašizmu kog znamo kao takvog, nego u onome koga nismo u stanju prepoznati kao fašizam, koji nam izgleda kao demokracija. Taj je najopasniji jer nema lik fašizma iz prošlosti. U oluji se uvek negde stvori nekakva zavetrina u kojoj izgleda da oluja i nije tako strašna kako se tvrdi.
    saša

    ОдговориИзбриши
  6. Imperijalistička dominacija može krenuti i u potpunom odsustvu direktne vojne agresije. Tamo gdje vojno razaranje nije bilo potrebno, imperijalistička dominacija nametnula se "mirnim" putem.
    Sve ovo što se zbog posljedica globalne gospodarske i financijske krize događalo proteklih godina u Europskoj Uniji, bez ikakvog pretjerivanja se može nazvati - humanitarnom katastrofom.

    Eurostat navodi kako 27% djece mlađe od 18 godina u Europi živi pod prijetnjom siromaštva i socijalne isključenosti. U Irskoj ta brojka doseže 38%, u Mađarskoj 40, Latviji 44, Bugarskoj 56%. UNESCO izlazi s listom još tužnijih podataka, pa prema njegovim podacima u Rumunjskoj čak 72,6% djece živi u teškom siromaštvu. Prema podacima Eurostata za 2011., 120 milijuna ljudi (24,2% od ukupnog stanovništva Europske Unije) se bori sa siromaštvom, te trpi posljedice zbog rezanja socijalnih prava. Taj trend i dalje nezaustavljivo raste, bez obzira na upozorenja ekonomista iz cijelog svijeta, pa i stručnjaka MMF-a, kako politika koju provode EU, Europska središnja banka i MMF ne daje 'željene rezultate'.
    prilog iz susjedstva

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Još o bombardiranju SRJ 1999.

      Mada je to nekima još uvijek "tabu tema", bombardiranje SRJ mora se sagledati striktno objektivno, prije svega s ciljem shvaćanja šireg konteksta, cijele jedne ere koja je nastupila padom Berlinskog zida i krenula sa svojom provedbom upravo 1999. Govorimo o vojnom napadu koji je pokrenut bez odobrenja UN Vijeća Sigurnosti - dakle, o važnom presedanu koji će obilježiti svih narednih 14 godina.
      iz susjedstva

      Избриши
    2. Čija tabu tema, Hrvata?
      “Odluka Nemačke da učestvuje u bombardovanju 1999. godine je bila donesena od strane Vlade i ministra spoljnih poslova Joške Fišera, koji je pacifista”.
      Šta mu to znači pacifista.I pacifista je morao da poklekne pred Srbijom i njenim zločinima!!!! Ovo je javna izjava nemačkog ambasadora.Fišerov prethodnik,Klaus Kinkel je imao drugačije mišljenje: “Srbe treba baciti na kolena”.
      Čisti fašizam!
      Peđa

      Избриши


    3. Pedja smiri hormone!
      Pacifizam,demokratija,medjunarodni ugovori, povelje,rezolucije,trt mrt..ti pomovi aboliraju politicare i ostali ljudski sljam od bilo kakve odgovornosti za nenormalna i zlocinacka dela. Kinkel je sebi dao oduska.Takvih izjava je sve vise.Moral se na skali nalazi na 0 sa tendencijom pada u minus.
      Z.

      Избриши
  7. Pozdrav svima i hvala na komentarima.
    Kod nas su (inf.nisam u susjedstvu)trajali Uskršnji praznici.Hteo ili ne slaviš!
    Nemam komenta.Šta sam mislila to sam napisala.Dovoljno.

    ОдговориИзбриши
  8. Ponose se svetske BUDALE! IMA LI NEKOG PAMETNOG DA SE OVOGA STIDI?

    ОдговориИзбриши
  9. fasizam je kad država pojede sve oko sebe i na kraju sebe samu. zapad masovno ide u tom pravcu. multinacionalni korporativni vladari i manipulatori svoju moć grade, zasnivaju i šire kroz masovni ultimatum : za razliku od podanika koje i ne pitaju, nego im se samo servira i broji.
    suština prevare je dovedena do neprepoznavanja.
    J.B.

    ОдговориИзбриши