Voleti ~kroz stihove

 

..mama vašeg sina nešto divno boli                 
majakovski......




Lirski razgovor

-Reci kako me voliš.
-Hoću.
-Reci.
-Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u šeširu.I volim te u žaketu.Kad vetar duva napolju.I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavaš .I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i kad kašiku ispustiš.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice .I od početka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama.U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra.I danju i noću.I u proleće kad dolaze nam laste.
-A leti kako me voliš?
-Kao srž leta , zna se.
-A da li me voliš u jesenje dane.
-Čak i onda kad gubiš kišobrane.
-A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

Konstantin Galcinjski
____________________________________



Psalam Y

Iznenadno,moja će ruka,brza i silovita,na tebe
da se spusti.
Uzećete za tvoj puni i obli potiljak,
za osnovu saznanja i htenja,između duše i duha.
Držaću te za oslonac tvoje buntovne glave,
za stub tvojih svetlosti;
pritisnuću te uza što  želim,a ti ne želiš,
i što ja želim da ti želiš;
staviću te skršenu i lepu pod svoje noge,i
reći ću ti da te volim.
I savijaću ti vrat sve dok me ne budeš shvatila,
dobro,potpuno shvatila,
jer ja sam tvoj Gospod i tvoj Učitelj.
Ti ćeš plakati,ti ćeš grcati;
tražićeš bljesak slabosti u mojim pogledima;
podignućeš,savićeš svoje molećive ruke,svoje
lepe,tako molećive ruke,svoje bele ruke kao okovane
tvojim jasnim očima.
Pobledećeš,pocrvenećes,
smejaćeš se,zgrabićeš svojim rukama moje grube
noge;
i volećeš me,i volećeš me
jer ja sam tvoj Gospod i Učitelj.

Paul Valery
_____________________________________

Neverna žena

Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
al’ udata ona beše.

To bi noću Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrčci počeli da svetle.

Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne. Šuštanje sam ja slušao
uštirkane suknje njene,
kao kad komad svile
deset oštrih kama seće.
Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.

I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
tad napravih udubljenje.

Ja odvezah svoju mašnu.
Ona skide veo sa sebe.
Ja opasaš s revolverom.
Ona jeleke svilene.

Nit’ smilje nit’ puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.

Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola još uvek hladne
a od pola sasvim vrele.
Najlepšom sam od putanja
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.

Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem
pamet nalaze mi i poštenje.

Prljava od poljubaca
i od peska, pođe s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče.
Najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.

Al’ u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke

Federiko Garsija Lorka
__________________________________

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strela karanfila koji pronose oganj;
volim te ko što se vole neke mračne stvari,
potajno, između sene i duše.
Volim te kao biljku koja ne cveta i nosi
u sebi, skriveno, svetlo onih cvetova,
i hvala tvojoj ljubavi, u telu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.
Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voleti drugačije,
nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.
Pablo Neruda
________________________________________  



Igrao bi se strašću, mačkasti mladunac,
Hadrijanovom i svojom, koje bivale su
dve i jedna, čas razdvojene, čas spojene u plesu
okretao strasti bi leđa, odlagao vrhunac
ili bi tek iskosa, polunezainteresovano vrebao
da odjednom zaskoči; nežno bi grebao,
a grubo gladio bi, grčevito stezao,
razigran bivao, pa u igri ozbiljan, pa polegnut
motrio bi i smišljao na koji dalek da povede put
strast koju je, uskraćujući je, za sebe vezao.
I tako istekoše sati kroz prste šaka koje stišću;
međ’ prepletenim se udovima večnost od trenutka krije.
Mišice mu čas nalik čeliku, čas mrtvom lišću,
usnice mu bejahu sad pehar, sad taj što pije,
oči sklopljene mu bivahu, pa budne;
podavalo se iznenađenjima pomame bludne
Veštini kojom k’o pero miluje, k’o bič bije.“

Pessoa Fernando
prepevao Miodrag Kojadinović



___________________________________

Voleo sam vas

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.


A.S.Puškin
_________________________________________

   NE, JA TE TAKO VATRENO NE LJUBIM
1
Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Lepota tvoja ne blista za mene:
u tebi svoje prošle dane ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.
2
U času, kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.
3
Ja s dragom zborim, koje više nema,
U tvom liku tražim crte njene,
U živim ustima - usta davno nema.
U očima ti - sjaj ugasle žene.
M.Ljermontov
_______________________________________

Svaka pora moje kože,

čini mi se...
za tebe diše.
Svaki najmanji pokret koji napravim
svaka najkraća reč koju izgovorim
čini mi se...
zbog tebe postoji.
Tebe vidim i kad su oči zatvorene
tobom je ispunjen svaki moj osećaj
i čini mi se...
život si ti.
Tvoj glas čujem i kad je mrkla tišina
osetim te i kad ništa ne osećam
i čini mi se...
vazduh si.
S` tobom sam i kad te nema
pričam ti i kad su usne neme
i čini mi se...
zvezda si.
Nalazim te i kad sam izgubljen
čujem te i kad ćutiš
i čini mi se...
noć si.
Trebaš mi i kad imam sve
želim te i kad sve želje su uzalud
i čini mi se...
nemir si.
Volim te i kad sve ostalo mrzim
tražim te i kad sve ostalo je izgubljeno
i čini mi se...
večan si.

 

Nicolaus Swarfiled

_________________________________


Voleti

Čitava knjiga u jednoj reči,
celi okean u jednoj suzi,
sedam nebesa u jednom pogledu,
vihor u jednom uzdahu,
grom u jednom dodiru,
hiljadu godina u jednom trenu.

Tuper
______________________________________


Pismo drugu Kostorovu iz Pariza o suštini ljubavi

Druže Kostorove,
Oprostite mi s mirom
– ko čovek srca široka i štedra –
što deo strofa inspirisanih Parizom
na liriku proćerdah.
Zamislite salu:
i ulazi krepko lepojče Zaustavih je i rekoh - da li pravilno ili ne?-
Ja sam, drugarice, iz Rusije.
čuven sam od Oba do Buga
Video sam device krasnije,
i cure vitkijega struka.
Pesnici su devojkama dragi.
A ja sam još grlat i mudruša.
Reči su moje uvek zavodile-
slušajte samo zadovoljno.
Ne shvatajte me kao gada,
il' vetropira s lažnim osećanjem,
Ja sam zanavek ljubavlju ranjen ja se jedva vučem sada.
Ljubav se, za mene, venčanjem ne meri: 
Raskineš- u redu. – perjaj, ne smetam!
Ja, drugarice, u najvišoj meri Fućkam na sva kubeta sveta.
Al` čemu da se do sitnica raspreda.
Ne vredi o tome više.
Meni, lepotice, nije dvadeseta –
već trideset...sa sitnišem.
Ljubav nije u tom da se preraspaljeno žudi,
Da se žrtva žarkim kuglama kugli,
Već u onom što se iza grudi bregova diže 
nad džunglama kovrdžave kose.
Voleti- znači: u šumu pobeći,
i do u noć tamnu, bez predaha
uzmašući sekirom drva seći,
sa snagom svojom u igranju
Voleti- to znači : čaršafe gužvati
ne-snom dok ne svane , 
Na Koprenika ljubomoran,
skakati s krikom, –
njega, a ne muža Marije Ivane
smatrajući svojim suparnikom.
Ljubav za nas nije raj i rajske gušte,
Nama ljubav trubi o tom,
Da je u pogon opet pušten
hladnog srca motor.
Vi ste s Moskvom pokidali veze.
Godine – rastojanje.
Kako da vam objasnim i iznesem
kakvo je pravo stanje? 
Na zemlji, bljesci donebesni ,
Na nebu zvezda prekrkljanac.
Da već nisam postao pesnik
postao bih, zvezdoznanac. 
S trga šumovi huje,
Kočije prolaze u tutnju
Ja idem, beležim strofe,
u beležnicu putnu.
Auto juri po ulici,
Al` neće da me zgazi.
Paze i opaze umnici:
Čovek je u ekstazi.
Ideje, viđenja – mame!
Krcat sam do konca.
Tu bi i medvedu nekom
Mogla da niknu krioca. 
I gle, iz neke menze jeftinije,
Kad je doključalo sve to,
Od zeva do zvezda
ustremljuje se reč zlatnom kometom.
Kuštrav se rep u nebo zabi,
blešti i gori paperje belo,
dvoje zaljubljenih da bi
kroz šapat zvezda videlo. 
Da bi pokrenuo, trgao, probudio..
one što su im oči slabe,
da bi glave neprijatelja srubio,
oštricom repatice sablje.
Sebe, dok god krv u srcu struji,
postrojavajući za sastanak, 
Ja osluškujem:
ljubav će da zabruji ljudska i prosta.
Uragan, vatra, voda-
to urlikom se jate...
Ko će da ih ukroti?
Možete li?
Pokušajte....

Vladimir Vladimirovič Majakovski
___________________________________


Stepski vuk


Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokazem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i žeceve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

Hermann Hesse
____________________________________

Annabel Lee.

Pre mnogo i mnogo godina,
U carstvu kraj mora to bi,
Deva je živela koju su zvali
Imenom Annabel Lee;
S tek jednom je živela mišlju:
Da voli i da se volimo mi.
Bio sam dete i bila je dete
- U carstvu kraj mora to bi -
Al više neg ljubavlju mi smo se ljubili,
Ja i Annabel Lee -
I zbog toga nebeski krilati serafi
Bili su zavidni.
I to je razlog što jednom davno
- U carstvu kraj mora to bi -
Vetar se spusti iz oblaka, noću,
Sledivši moju Annabel Lee.
I došli su plameniti rođaci njeni,
Meni je oteli,
Da je zatvore u grobnicu tamnu
U tom carstvu što kraj mora bi.
Zavideli su nam anđeli s neba,
- Ni upola sretni ko mi -
Da! To je razlog (kao što znaju
U tom carstvu kraj mora svi),
Što noću je vetar iz oblaka došo
I sledio, ubio Annabel Lee.
Al ljubav nam bila je jača od ljubavi mnogih
Što stariji bili neg mi -
I mudriji mnogo neg mi -
I niti anđeli, gore na nebu,
Ni podmorski demoni zli
Ne mogu mi razdvojiti dušu od duše
Lepe Annabel Lee.
Jer mi ne bljesne mesec, da sne ne donese
O lepoj Annabel Lee.
Kada zvezde se stvore, vidim kako gore
Tek oči Annabel Lee.
Tako ležim pored svoje drage do zore
Svoje drage. - drage, - života i mlade,
U njezinoj grobnici uz more
U njenom grobu uz sumorno more.

Edgar Allan Poe
____________________________________


"Kad pripadam tebi,
tad konačno,
pripadam samom sebi"

Michelangelo Buonarroti
_____________________________________


Čak i njeno odsustvo sa mnom u korak ide.
A ja je toliko volim da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i snažan sam kao visoko drveće.
Al ako je vidim, uzdrhtim, i ne znam šta se zbilo
s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.

Pessoa Fernando

  ______________________________________

Nemoj likovati
Nemoj likovati, nemoj da se smeješ,
ja sad volim drugu, do tebe mi nije.
Ta i ti znaš sama, priznaj makar sebi,
niti tebe vidim, niti dođoh k tebi.
Samo prođoh mimo, pa sam usput htio
zirnuti kroz prozor, otvoren je bio.


Sergej Jesenjin
__________________________________

Volim te

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla hleba                                   
Zbog snega što se topi i prvih cvetova
Zbog čednih životinja kojih se čovek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim.
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas.
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom.
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja.
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te uprkos svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda.

Paul Eluard
___________________________________


Uvek sam se plašio da ti tepam

Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše.

Zoran Radmilovic
________________________________



Da si još uz mene
Držao bih te
Ljuljao na kolenima
Duvao topao vazduh u oba uva
Tebi, koja si pisala kao panter
Šta god da ti je teklo venama
Kakva god da te je zelena krv
Odredila za takvu zlu kob
Da si još uz mene
Provalio bih u tvoj strah
I on bi sa tebe visio
U dugim ritama
Kao raskomadani užas
Okrenuo bih te
Licem ka vetru
Kičmu savio preko kolena
Zvakao ti potiljak
Sve dok ne otvoris usta za ovaj život

- Sam Shepard, Houmsted Veli, Kalifornija
(iz Motelskih hronika)
_____________________________________


Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sva svoja sećanja kao jednu kovrdžu moje kose

Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plače u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu

Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo.

Louis Aragon
____________________________________

Volim te
Ne samo zbog toga što ti jesi
Nego i zbog toga što sam ja
Kad sam s tobom.

Volim te
Ne samo zbog onog
Što si učinila od sebe,
Nego i zbog toga
Što činiš od mene.

Volim te
Zbog onog dela mene
Koji ti iznosiš na videlo;

Volim te
Jer stavljaš ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
I prelaziš preko
Svih ludosti i slabosti
Kojima ne možeš pomoći,
A ćame onde u magli, Pa ih izvodiš
Na svetlo.
Sva ta moja predivna imovina
U koju se niko pre nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronađe.

Volim te
Jer mi pomažeš
Da iz nabacane hrpe svog života
Izgradim
Ne krčmu,
Već hram;
Da u delima svakodnevnim
Ne slušam prekor
Već pesmu.

Volim te
Jer si učinila više
No što bi me ikoji credo
Ikada mogao
Učiniti dobrim,
Više, nego što bi me ma koji usud Mogao usrećiti.

Bez reči,
Bez dodira,
Bez znaka.

Učinila si sve
Naprosto,
Bivajući onim što jesi.

Možda to, na koncu,
I jest ono
Što znači – biti prijatelj.

Roy Croft
___________________________________

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: Dosta s tim!
Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!

Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da...

Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

Artur Rembo
___________________________________

Ptica što peva u mojoj glavi
I ponavlja mi da te ljubim
I ponavlja mi da me ljubiš
Ptica što jedno isto ruje
Sutra ujutro ubiću je.

Jacques Prevert
___________________________________


Prva ljubav
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.
Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima
i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.
Ona je malo onako.
Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

M. Antić
____________________________________

Onaj sam kog volim
Mislim na tebe
Da bih znao ko sam,
Da te zaboravim
Ne bih znao gde sam.
Znam da sam tamo
Gde za tobom čeznem
Držim te na umu
Da se ne izgubim.
Onaj sam kog volim
Taj sam koga ljubim

Matija Bećković
___________________________________

Otišla


Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.
Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla


Postoji mesto gde ljubav počinje

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.
Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa

Carl Sandburg
(1878-1967)
____________________________________

Samo ti

Od svih koje su me ljubile,
od svih koje su me grlile,
nijedne se ne sećam.
Mnoge su me volele,
i mnoge sam ja voleo,
ali ti, surovog li kontrasta,
koju nikad nisam poljubio,
koju nikad nisam zagrlio,
samo si ti ostala ....
od svih koje sam voleo.


Paulo Setubro

__________________________________

 

Ne poznajem slobodu osim slobode
da budem zarobljen u nekome
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i telo plove u njegovu duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje.
Da te ne poznajem, ne bih živio,
da umirem ne znajući za te,
ne bih umro jer nisam ni živio."

Luis Cernuda
_________________________________________


Ne umem ja to za jednu noć,
Mila moja,
Meni je hladno dok te gledam golu,
Ti si vulkan a ja krhki poeta,
Dodiri tvoji pesma su,
Od dva -tri stiha
I pola refrena.
I osmeh tvoj,
Bezrepi zmaj od šarenog najlona,
Odmorište hoće na mom licu,
Ko ne zna nebo da dohvati,
Sanja da ulovi pticu,
Zastoj je kod mene
U voznom redu
Mila moja,
Još čekam vozove
Koji su prošli,
I verujem
Da je čovek dublji od bunara.
Po reci slikam daljine.,
I ćutim o jednoj ženi
Koja nosi vetar
Ispod balske haljine.
Hajde, sad se polako obuci,
Promaja je preteča atomske bombe,
Doći će i po tebe tvoj Vronski,
Eto, nisu svi muškarci dovoljno muški
Uzimaj mene za primer i utehu,
Srce mi odnelo pamet i moć,
Mila moja,
Ne umem ja to za jednu noć.