Stephen Shenfield, Definisanje “Fašizma”

Brojnost značenja i konotacija za koje se reč fašizam vezuje, ostaje plodan izvor konfuzije i pogrešnih shvatanja. Najjasnija i najmanje kontroverzna upotreba te reči je onda kada se ona koristi da uputi na ono što bismo mogli nazvati "klasičnim fašizmom" - to jest pokret u međuratnoj Italiji, predvođen od strane Benita Mussolinija, koji je i prvi skovao izraz "fašizam", i po inerciji, na slične pokrete u drugim zemljama koji su se modelovali po italijanskom prototipu. Prema standardima uobičajenog političkog diskursa, međutim, ovakvo shvatanje se uzima za izuzetno usko, koje ne uključuje čak ni nemački nacional-socijalizam, koji sebe nikada nije smatrao fašističkim. On je, u svakom slučaju, neodgovarajući za istraživanje jednog društva koje je toliko vremenski i prostorno udaljeno od međuratne Italije, kao što je to post-sovjetska Rusija. Zbog toga nam je potrebna šire primenjljiva definicija generičkog fašizma.

Moj glavni cilj u ovom poglavlju je da objasnim kako ću koristiti reč "fašizam" i da razjasnim zašto sam odabrao da je koristim u jednom značenju umesto u nekom drugom. Da bih postavio svoju interpretaciju u kontekst kontinuirane naučne debate o suštini fašizma, prilazim ovom zadatku putem kritičkog osvrta na poglede drugih pisaca o fašizmu. Tokom ovog razmatranja, istaći ću ne samo ključne distinkcije koje razdvajaju fašizam od drugih manje ili više srodnih ideologija i pokreta, već i bitne podele koje postoje unutar samog fašizma. Pošto je osnovno žarište većine analiza iskustvo nesovjetske Evrope između 1918. i 1945, obratiću posebnu pažnju karakterističnim problemima koji nastaju kada se ovaj koncept primeni na Rusiju uopšte, a pogotovu na post-sovjetsku Rusiju.

U opštem političkom diskursu, značenje koje se povezuje sa "fašizmom" umnogome zavisi od ideološkog usmerenja govornika. Postoji tendencija da se fašistička etiketa prikači ne samo pokretima autentično velike sličnosti sa klasičnim međuratnim fašizmom, već svim autoritarnim režimima desnice (ukoliko govornik pripada levici) ili svim autoritarnim režimima levice (ako je govornik desničar). "Fašizam" tako postaje simbol vladavine neobuzdanog nasilja i ugnjetavanja, ko god da ga vrši i radi kojih god ciljeva. Iako stručnjaci teško mogu biti zadovoljni ovako neodređenom upotrebom, to je ono šta ljudi obično smatraju "fašizmom". Uspomena na Drugi svetski rat i nacističke zločine, koja živi kroz štampu i filmove, u ljudskoj mašti labavo povezuje uz ovu reč žeđ za vlašću i stranim osvajanjem, rasnu mržnju i genocid, okrutnost, sadizam i ljudsko zlo uopšte.

U akademskoj literaturi postoje dva glavna pristupa definisanju "fašizma". Jedna velika grupa autora gradi deskriptivne definicije, prvenstveno na bazi istraživanja evropskih (posebno italijanskih i nemačkih) međuratnih iskustava, koja, po njihom gledištu, sažimaju u sebi najbitnije i najznačajnije aspekte fenomena koji se proučava. Definicije koje iz njih proizilaze iako prosvetljujuće, obično su dugačke i nezgodne za upotrebu, često nedosledne jedna drugoj, pa čak i interno. Kao odgovor na ove nedostatke, pojedini uticajni stručnjaci, od kojih se ističu Ernst Nolte i Roger Griffin su predložili "fašističke minimume" - to jest, jezgrovite i koherentne definicije koje bi se shvatale poput Weberovih "idealnih tipova", koji osvetljuju jedno ili nekoliko suštinskih crta koje se smatraju esencijalnim za fašizam. Sve druge karakteristike koje su upotrebljavane za definisanje "fašizma" se posmatraju kao izvedene iz fašističkog minimuma ili kao nesuštinske.

Kriterijumi za definiciju

Pre daljeg razmatranja, potrebno je zaustaviti se i uzeti u razmatranje ključno metodološko pitanje koja se retko kad eksplicitno obrađuje. U formulisanju definicije političkog koncepta poput fašizma, naš izbor će neizbežno biti vođen jednim kriterijumom ili većem broju njih. Različiti kriterijumi vode ka različitim definicijama. Koje kriterijume bi onda mi trebalo da koristimo?

Ono što je bitno autorima deskriptivnih definicija je očigledno pravilna saglasnost između načina na koji je "fašizam" definisan i realnosti evropskog fašizma u eri koja je počela 1918. i završila se 1945. Ovom kriterijumu se teško može naći izuzetak, ali isključivo oslanjanje samo na njega često proizvodi nefleksibilne definicije koje nemaju širu primenu izvan konteksta Evrope tih godina. Definicija bi trebalo da dâ maha poimanju fašizma da se vremenom razvija i prilagođava uslovima različitih zemalja, dokle god se te promene odvijaju bez radikalnog diskontinuiteta. Prema tome, čini se prihvatljivim da se ti mislioci zapadnoevropske "Nove desnice" (kao što je francuski pisac Main de Benoist ), koji su svesno nastojali da preinače ideologiju fašizma pre 1945. da bi objasnili nove realnosti zadržavajući pritom suštinske vrednosti, označe za fašističke revizioniste (Griffin 2000), na isti način kao što se "evrokomunisti", koji su radili na analognom projektu u okviru različite tradicije smatraju komunističkim revizionistima. Pozadinski kontinuitet između međuratnog fašizma i posleratne Nove desnice je još značajniji u svetlu uloge koju su igrale ključne ličnosti koje premošćuju te dve epohe - na primer, italijanski filozof Julius Evola.

 

Istovremeno, moramo se opirati uobičajenoj tendenciji da se upotreba "fašizma" proširi na oblasti koje su već pokrivene ustaljenim semantičkim poljima, kao što su komunizam ili konzervativni autoritarizam, ukoliko želimo da zadržimo specifičan karakter fašizma u jasnom fokusu. Ovo ne isključuje unapred granične slučajeve - kao što je Frankova Španija u svitanje građanskog rata, poslednje godine Staljinove vlasti u SSSR, ili Čaušeskuova Rumunija - u kojima, u osnovi, nefašistički komunistički ili konzervativni režim ispoljava jasne tendencije koje pokazuju u pravcu fašizma.

Pošto smo postavili spoljne i unutrašnje granice našoj definiciji, okrenimo se problemu izbora između deskriptivnog i "minimalnog" pristupa. "Minimalne" definicije, od kojih su najuticajnije definicije Ernsta Noltea i Rogera Griffina, opravdavaju se na osnovu toga što su "heuristički korisne" kao idealni tipovi (Griffin 1998, str. 13) - odnosno, iz njih poizilaze produktivni i plodonosni istraživački programi. Može se dodati i to da su minimalne definicije precizne i elegantne, slobodne od dvosmislenih i suvišnih elemenata. Iz svih ovih razloga one su prirodno privlačnije za naučnika.

Shvatanja ovakve vrste se ne smeju a priori odbaciti, niti im se, međutim sme dati monopol, na račun svih ostalih kriterijuma. Trebalo bi da odredimo naše termine s obzirom na efektivnu komunikaciju, ne samo komunikaciju u uskom krugu stručnjaka, već u krugu šire javnosti koja se interesuje za politiku, ali kojoj su nepoznate specijalizovane politikološke debate. Komunikabilnost zahteva da uzmemo u obzir i makar nešto od popularnih asocijacijacija na reč "fašizam". Štaviše, pretpostavka da se sve što je zaista važno o fašizmu kao o stvarnom fenomenu može obuhvatiti, ili zaključiti iz, jednog jezgrovitog koncepta, može se osporavati. “Neizvesno je”, govorio je Stanley Payne, “da li postoji jedno jedinstveno skriveno značenje, kriptičko objašnjenje fašizma, ili poseban "ključ" za "fašizam" (Griffin 1998, str. 227). Složenost u samoj definiciji ne treba da se shvati kao dokaz analitičkog neuspeha, već se može shvatiti kao odraz složene i višestrane realnosti fašizma. Niti treba da budemo neopravdano zbunjeni ili iznenađeni našom nemogućnošću da u potpunosti eliminišemo unutrašnje nedoslednosti iz jedne ideologije koja principijelno beži od racionalnosti. Isključivo oslanjanje na jedan suštinski koncept može, u stvari, da vodi krajnje arbitrarnim zaključcima. Stoga je Griffin primoran da isključi iz svoje definicije fašizma, koja se usredsređuje na suštinski fašistički mit nacionalnog uskrsnuća (palingeneze), režime hrvatskih ustaša i Oca Tisa u Slovačkoj, i pored svega zajedničkog što su imali sa fašističkim režimima drugde u okupiranoj Evropi, iz razloga što su oni bili angažovani na stvaranju novih nacija, a ne na obnavljanju postojećih te su im stoga nedostajali palingenički mitovi (Griffin 1995, str. 10).

Zaključujem da bi idealno bilo da izbor definicije "fašizma" bude vođen većim brojem kritrijuma: oštar fokus, neophodan stepen fleksibilnosti, deskriptivna tačnost, heuristička korisnost i široka komunikabilnost. U praksi, zahtevi različitih kriterijuma neminovno će dolaziti u kontradikciju, i sve čemu se neko može nadati je da izdradi nešto što liči na razumni kompromis. Takođe, od pomoći može biti zamena opšte teorije fašizma posebnim definicijama koje su u većoj meri konzistentne jednom ili drugom kriterijumu - na primer, definicije "fašizma u klasičnom smislu", "fašizma u palingeničkom smislu", ili "fašizam u popularnom smislu". Vratimo se na ovo mesto nakon razmatranja bitnih pitanja i formulisanja generalne teorije fašizma.

Izrada definicije

Z apočeo sam rad na opštoj definiciji fašizma ispitivanjem načina na koji je dvadeset osam autora o politici eksplicitno ili implicitno definisala "fašizam". Identifikovao sam pet problema o kojima se naviše diskutovalo i njih sam uzeo za glavne probleme u shvatanju fašizma. Zatim sam uporedio i kritički procenio različite pristupe koji su koriščeni za svaki od ovih problema. Ovo mi je pomoglo da raširim svoje vidike i formulišem komponente sopstvene definicije.

Što se tiče mog izbora pisaca koje sam proučavao, je ne tvrdim da sam izabrao potpuno reprezentativni uzorak, niti sam pridavao poseban značaj tačnom broju istraživača koji su bili na jednom ili drugom stanovištu. Doduše, autori koje sam ja proučavao reprezentuju prilično širok opseg teorijskih pristupa i političkih orijentacija. Većina njih se usredsređuje isključivo na fašizam, nekoliko njih proučava fašizam u kontekstu šire analize nacionalizma. Iako su većina pisaca zapadni naučnici, uključeno je i nekoliko zanimljivijih ruskih naučnika, kao i nekoliko neakademskih autora, kao što je engleski politički romanopisac George Orwell.

Pošto bi bilo ponavljajuće i zbunjujuće iznova izlagati definicije svih autora, koje se često i preklapaju, ograničiću sebe na proučavanje pet glavnih problema. Dodatak 1 predstavlja definicije fašizma date od strane svih deset autora. Dodatak 2 predstavlja spisak svih autora obuhvaćenih istraživanjem, zajedno sa korišćenim izvorima. Osnovni problemi koji se iznova javljaju u diskusijama fašizmu su sledeći:

1. Šta je istorijsko - filozofsko gledište fašizma po pitanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti čovečanstva? Posebno kako se fašizam odnosi prema pocesu modernizacije?

2. Kakva je opšta filozofija života, uključivši i epistemologiju, estetiku i moralnost?

3.Koje mesto zauzima fašizam u odnosu na kapitalizam i socijalizam? Koje društvene zajednice služe kao fokus fašističke lojalnosti i identiteta? Je li fašizam poseban oblik nacionalizma?

4.Koje su ključne strukturalne karakteristike fašizma kao pokreta koji želi da osvoji i zadrži moć?

5.Razmotrićemo ova pitanja jedno po jedno.

Fašistički pogled na istoriju i modernizaciju

Kakvu ulogu fašizam igra u istorijskom razvoju ljudskog društva? Da li su ciljevi koje sledi progresivni, konzervativni ili reakcionarni? Da li gleda napred u budućnost ili nazad u prošlost - ili i u jedno i u drugo istovremeno? Da li je delimično ili potpuno neprijateljski raspoložen prema modernizaciji, ili pak zastupa svoj sopstveni model modernizacije? Fašistička orijentacija kao struja u ljudskoj i nacionalnoj istoriji je krucijalna za njegov identitet kao ideologije i kao pokreta. Mnogi od pisaca istražuju problem razmatrajući problem trajanja; to je u fokusu Noltea i Griffina kada definišu "fašistički minimum"; a to leži i u osnovi interesovanja samih fašističkih ideologa.

Nema nažalost opšteprihvaćene definicije "modernosti" ili "modernizacije". Neslaganja oko toga šta ove reči znače predstavljaju plodan izvor nejasnoće i nerazumevanja. Za mnoge ljude, modernost društva prosto zavisi od toga koliko su napredovale tehnologije koje ono koristi. Za naučnike iz oblasti društvenih nauka koji crpe svoje ideje na ovu temu od Maksa Webera, moderno društvo je ono čije glavne institucije funkcionišu u saglasnosti sa bezličnom, pravilima vođenom logikom. Po mom mišljenju, i jedno i drugo su sekundarni kriterijumi a u nekim kontekstima i kriterijumi koji dovode u zabludu. Za mene, suština modernosti leži u posebnom duhovnom okviru (cast of mind), koji svoje poreklo ima u evropskoj renesansi i prosvetiteljstvu ali nije imao prevagu u društvu sve do završetka Prvog svetskog rata. Ključna stvar za moderni duhovni okvir je spremnost da se oslanja na empirijsku ili naučnu metodu ispitivanja. Modernost je, takođe, blisko povezana sa moralnim stajalištem poznatim pod imenom humanitarizam (humanitarianism), stavom da je ljudska patnja zlo, da su napori da se ona umanji vredni poštovanja, i da namerno nanošenje patnje zaslužuje prekor, osim ukoliko se ne pokaže da je ono neophodno sredstvo za postizanje nekog većeg humanitarnog cilja. Na primer, moderna osećajnost gleda na rat kao na zlo, mada se (ako izuzmemo pacifiste) može opravdati pod određenim okolnostima. U oba ova pogleda, fašizam je antimoderni pokret, a komunizam je, bar principijelno i do nekog stepena, deo modernosti, uprkos svim njegovim greškama i varvarizmima.

Autori se u mom uzorku mogu podeliti, prema njihovim pogledima na problem, u tri velike grupe.

Neki autori gledaju na fašizam nedvosmisleno kao društveno konzervativni i/ili reakcionarni pokret, kao "antimodernu utopiju" (Turner), čiji je cilj da sačuva i obnovi, u revolucionarnom smislu, tradicionalne vrednosti koje je moderno društvo narušilo ili uništilo (De Felice, Moore, Verkhovsky i Pribylovsky). Tako, pažnja je usmerena na školu fašističkih filozofa koji su govorili o "konzervativnoj revoluciji" - pojam koji se obično povezuje sa nemačkim istoričarem kulture Arthur Moeller van den Bruckom, mada izgleda da je zaista prvi put upotrebljen od strane Jurija Samarina, ruskog populiste iz devetnaestog veka (kako će biti dalje diskutovano u drugom poglavlju). Slično, prema Nolteu, fašizam treba da se razume kao "otpor prema transcedenciji" ("resistance to transcendence") - što je, prema univerzalnom teoretskom metodu rasuđivanja, suština modernog naučnog mišljenja (Turner 1975, str. 2 25, 39).

Neki autori, sasvim suprotno, vide fašizam kao modernizacijski pokret koji, posebno u Italiji, ima razvojne funkcije - ubrzanje industrijskog razvoja, uspostavljanje discipline ("učiniti da vozovi idu na vreme"), i ojačavanje društvene kohezije uprkos dubokim klasnim i regionalnim podelama (Gregor).

Konačno, velika grupa autora drži da je fašizam, na različite načine, i progresivan i reakcionaran, i moderan i arhaičan - čak "sinteza svih vrednosti" (Eatwell). On je, na primer, "industrijski modernizirajući ali društveno reakcionaran" (Wilkinson). Karakteristična je rasprava kako fašizam odbacuje samo neke aspekte moderniteta - posebno demokratizaciju, sekularizaciju i međunarodnu integraciju - ili određen model moderniteta, koji je "racionalistički, progresivan, prosvetiteljski model" (Gentile), ali ne i modernost kao takvu. Pojavili su se alternativni neprosvetiteljski modeli moderniteta, uključujući modele bazirane na različitim vrstama religioznog fundamentalizma kao i fašizma.

Unutar ove grupe autora, možemo prepoznati podgrupu (Griffin, Payne, Galkin) koji pripadaju školi koja fašizam razume kao pokret inspirisan jezgrom mita o nacionalnoj obnovi, podmlađivanju ili ponovnom rađanju (palingeneza). Buneći se protiv dekadentne sadašnjosti, fašisti se osvrću istovremeno ka vremenu zlatne prošlosti nacionalne veličine i ka novom dobu oživljavanja.

Treća grupa autora je uopšteno ta koja je došla najbliže poimanju kompleksnog karaktera fašizma. Neophodno je jasno razlikovati fašizam i one čisto reakcionarne pokrete koji se bukvalno žele vratiti u prošlost, kao i fašizam i one pokrete koji pokušavaju da prevaziđu i zaborave prošlost. Palingenetička paradigma je posebno rasvetljujuća i produktivna. Njena primenjivost na post-sovjetsku Rusiju je očigledna kao i važnost za međuratnu Evropu. "Ispred nas je era Rusije", najavio je Aleksandarr Barkašov, lider Ruskog nacionalnog saveza, "a ona je već počela!" (Barkashov 1994, p. 25).

U isto vreme, moramo voditi računa da napravimo balans između "napred-gledajućih" i "nazad-gledajućih" komponenti fašističkog pogleda. Po mom mišljenju, greška je prikazivati fašizam, onako kako je to ciljao Griffin, kao inspirisan prošlošću ali najpre orijentisan ka budućnosti. Duboka veza sa suštinskim vrednostima predmodernih epoha (ili bar onih koje su tako opažene) možda je najvažnija od karakteristika koja izdvaja fašizam od ideoloških rivala i sa leva i sa desna, i koja čini fašizam tako teškim za shvatanje za moderni mentalitet.

Različite težnje unutar fašizma imaju ključan doprinos u potkopavanju istinskih vrednosti različitih istorijskih razvoja. Za mnoge, prosvetiteljstvo je to koje mora pre svega biti ukinuto. Tako, nemački SA vođa Ernst Roehm objavio je da je "nacional-socijalistička revolucija načinila potpuni raskid sa filozofijom koja je inspirisana Velikom francuskom revolucijom iz 1789. godine". Za druge, neophodno je da se vratimo nekoliko vekova unazad. "Želimo da zaustavimo 400 godina dugu individualističku revoluciju zapada", objasnio je nenacistički nemački fašistički publicista Edgar Jung (Griffin 1995, str. 108). Osnovni naglasak na (protestantsku) reformaciju je, prirodno, karakterističan za one fašiste koji su orijentisani ka katolicizmu, kao što je Curzio Malaparte, koji kaže da je "naša istorijska katolička misija neumoljiva i dokazano otporna modernom duhu rođenom u periodu reformacije" (Griffin 1995, str. 49).

N aravno, za osnovnim poreklom modernog ideala racionalnog istraživanja može se tragati i dalje u prošlost, sve do filozofa prirode i političkih mislilaca drevne Grčke. Julius Evola, na taj način, računa kao početak "propadanja muževnih i sakralnih ideala" sedmi vek pre Hrista, i traga za pravom "tradicijom" čak u starijem junačkom dobu legende i mita, u "svetu Odiseja" (Evola 1995, str. 261).

Evolino prizivanje "muževnosti" skreće nam pažnju na važnu stvar - fašisti su se vezali ne za bilo koju ili sve predmoderne vrednosti, nego samo za predmoderne vrednosti posebne vrste. Drevna legenda je, zaista, magična tvar u kojoj leži zakopana više od jedne vrste bogatstva - ne samo "muževni i sakralni ideali" kraljevske vlasti i ratničkog junaštva nego i, na primer, ne manje sakralni ali više miroljubivi i egalitarni "ženski" ideali zemlje i mesečevih boginja, obožavanih od strane nekih radikalnih feministkinja i "dubinskih" ekologa. Nije odmah jasno gde se tačno može povući crta između onih predmodernih vrednosti koje fašisti tipično žele da ožive, i onih koje ne žele. Srednjovekovne i feudalne vrednosti su naročito visoko vrednovane od većine fašista: feudalni aspekti nacističke ideologije uticali su na institucionalnu strukturu Trećeg rajha (Koehl 1972). Primer Evole, međutim, pokazuje da fašiste može privući više prastara nego feudalna tradicija. Kao grubo približenje, možemo reći da fašisti nastoje da restauriraju vrednosti predmodernih klasnih društava, bilo feudalno-aristokratskog, robovlasničkog ili orijentalno-despotskog, dok levičarski utopisti crpe inspiraciju iz idealizovane slike primitivnog plemenskog komunizma. U svakom slučaju, treba imati na umu da fašizam nije jedina antimoderna utopija modernog doba.

Ma kada je dug proces desakralizacije života - ono što Max Weber naziva "razočaranjem sveta" - otpočeo, nije dostigao svoju kulminaciju do rađanja industrijskog kapitalizma. Kako su Marx i Engels zapazili u Komunističkom manifestu:

[Buržoazija] je udavila najnebeskija ushićenja religiozne vreline.... u ledenoj vodi egoističke kalkulacije.... Ona je skinula sa svog oreola svako zanimanje za ono što je do tada poštovano i gledano sa smernim strahopoštovanjem.... Sve što je sveto postalo je profano.... (Karl Marx 1968, str. 38)

Marksisti su, ipak, kratko žalili i nastavili - ali, fašisti su pozivali na "povratak anđela, dizanje heroja iz mrtvih, i pobunu srca protiv diktature razuma" (Dugin 1997b, str. 26).

Industrijska revolucija je označila kulminaciju ovog procesa, ali ne i njegov završetak. Život u doba mira je postao svetovan, ali "muževna i sakralna" mistika nastavila je da okružuje rat. I dalje je držano do dulce et decorum pro patria mori (slatko je i časno umreti za svoju zemlju). To je razlog zašto je konzervativni pisac poput Dostojevskog čeznuo za ratom, i zašto je Manifest futurista iz 1909. godine odobravao rat kao "jedinstvenu higijenu sveta" (Griffin 1995, str. 45). Krvoproliće u rovovima tokom Prvog svetskog rata konačno je demistifikovalo rat i načinilo negativan stav prema ratu kao deo moderne svesti. Ubuduće, prema ratu se odnosilo kao prema zlu, iako je i dalje mogao da bude opravdan određenim okolnostima kao nužno zlo. Opet, nije svako prihvatao demistifikaciju rata, i povratak njegovoj glorifikaciji bio je bitan deo fašističkog programa.

Predmoderna tačka nadmoći fašizma se pokazuje, inter alia, njegovom sklonošću da interpretira procese modernizacije, kojih se toliko gnuša, kao namerni destruktivni rad zavereničkih rasnih i religijskih sekti. Ideja o svetskoj judeo-masonskoj zaveri sa ciljem da razori nacije (Cohn 1967.) ostala je najraširenija u svetu, ali i druge varijante postoje, kao, na primer, pravoslavna hrišćanska ideja o velikoj zaveri rukovođenoj od Đavola (gde se verovatno može podvesti judeo-masonska zavera), ili istorijski pogled, u koji su verovali savremeni ruski evroazijci, o milenijumskoj borbi tajnih redova "evroazijaca" i "atlantista". Ne samo da fašisti ne vole modernost: njima je teško da nađu smisao modernosti u svojim sopstvenim pojmovima, i pokušavaju da definišu modernost ponovo razvrstavajući predmoderne vidove mišljenja. Otuda i njihova stalna fascinacija magijom i okultnim (Goodrick-Clarke 1992), kao i srednjovekovnim "naukama", poput astrologije, alhemije i sakralne geografije (geografije svetih mesta i sila) (Dugin 1996a).

Predmoderna orijentacija fašizma nije, međutim, ograničena na područje idealnih vrednosti i vidova mišljenja. Ona se lako pokazuje i na programskom nivou. Korporativna država koju su zastupali klasični italijanski fašisti, na primer, u kojoj su građani organizovani i predstavljeni kroz profesionalne, stručne i institucionalne "korporacije", jeste čist pokušaj prilagođavanja starog sistema feudalnih staleža modernim okolnostima. Neki savremeni ruski fašisti jednostavno teže ka oživljavanju novog oblika Zemaljskog sabora (Zemskii Sobor) bazirane na starim staležima .

Šta dakle onda sa "paradoksom reakcionarnog modernizma", tvrdnjom da fašizam ne predstavlja odbacivanje modernosti kao takve, nego da predstavlja njen alternativni neprosvetiteljski model? Istinski argument ovde manje ima veze sa prirodom fašizma nego sa prirodom modernosti. Ako se modernost razume jedino u terminima industrijskog i tehnološkog razvoja, onda neprosvetiteljski modeli modernosti mogu biti shvatljivi. Međutim, ako se modernost definiše sa pozivanjem na intelektualne i moralne ideale koji većinom vode poreklo iz prosvetiteljstva, tada je "neprosvetiteljska modernost" kontradikcija u pojmovima. Čak i ako prihvatimo prethodno gledište, sposobnost za dugovečni život postuliranih "neprosvetiteljskih modela modernosti" ostaje da bude dokazana. Izuzetno se naglašava, na primer, pozitivni fašistički stav prema modernoj tehnologiji. Ne samo da su fašisti i u Italiji i u Nemačkoj prihvatili tehnologiju i upregnuli je u sopstvene ekonomske, političke i vojne svrhe, nego sledeći futuriste načinili su je objektom istinskog kulta, slaveći njenu lepotu, dinamizam i snagu (Herf 1984.). Dovoljno istinito, ali šta sa tim? Veoma je upečatljivo da se fašističko obožavanje tehnologije nije proširilo na samu nauku. Da, praktični produkti nauke su bili dobrodošli, ali naučni način razmišljanja - racionalan, kritičan i empirijski - koji je proizvodio ove produkte bio je nepokolebljivo odbačen. Štaviše, mistika kojom su fašisti okružili tehnološke plodove nauke je prilično strana duhu naučnog razmišljanja. Vladavina fašističke ideologije tokom dugog perioda bi stoga neizbežno vodila tehnološkom kao i društvenom i kulturnom nazadovanju. Značaj tehnologije ne treba preuveličavati: to je površinska manifestacija modernosti, ne njena suština.

Stoga, fašizam kombinuje orijentacije prema modernosti i budućnosti i prema predmodernoj prošlosti na neobičan način. Za razliku od reakcionara, fašisti razumeju da prošlost ne može da bude vraćena u svojoj originalnoj formi, i da nešto novo mora biti napravljeno. I pored toga, njihovi umovi, srca i duh vraćaju se prošlosti: budućnost za njih nije ništa drugo nego prošlost uspostavljena u novom obliku. Prošlost je, konačno, daleko bitnija u fašizmu u odnosu na budućnost. Na kontinuumu, gde je arhaizam na jednom polu, a izvorni futurizam na drugom, fašizam zauzima mesto na sredini, ali bliže polu arhaizma nego futurizma.

Još dve tačke razjašnjenja su nam potrebne.

Prvo, ako fašizam razumemo kao pokret koji nastaje u modernoj eri ali je orijentisan ka predmodernim vrednostima i načinima razmišljanja, onda preciznost zahteva da naznačimo granicu između modernog i predmodernog. Gde bi trebali da povučemo crtu? Modernizacija je nelinearan i razvučen proces, i neizbežno je da bi bilo koja crta u nekom prostoru bila proizvoljna. Štaviše, kako su različite zemlje prošle kroz slične faze modernizacije u različito vreme, crta koja razdvaja moderno od predmodernog bi se nalazila na različitom mestu u istoriji svake od zemalja. Pokret može da teži da konzervira i restauriše tradicionalne vrednosti pa da ne bude kvalifikovan kao fašistički (čak i ako se slaže sa fašizmom po drugim kriterijumima) ako tradicije nisu predmoderne nego pripadaju ranijoj fazi modernititeta ili je pokret nastao pre početka moderniteta. Na primer, ako se za datum prelaženja u modernizaciju u Rusiji pojavljuje februar 1917. godine (ruska buržoasko-demokratska revolucija, prim. prev.), arbitraran osvrt na modernizaciju koja se javila u carskoj Rusiji, od vremena Petra Velikog, kao i predmoderni elementi koji su preživeli u Sovjetskom Savezu i čak u post-sovjetskoj Rusiji, potom savremeni tradicionalistički pokret koji crpi svoje vrednosti iz sovjetske ere, a ne iz carske Rusije, ne može se posmatrati kao fašistički (nego se može, umesto toga, klasifikovati kao komunistički). Slično, pokret koji se pojavio pre 1917. godine, kao što je slučaj sa crnostotinašima (naoružane grupe iz redova monarhističkih organizacija; borili se protiv revolucionarnih pokreta, radnika i Jevreja, prim. prev.), o čemu će se raspravljati u drugom poglavlju, ne može se smatrati fašističkim nego samo prafašističkim.

Drugo, ako se fašizam definiše kao reakcija na modernost, onda se modernost mora razumeti kao obuhvatanje njegove liberalne i komunističke forme. Fašizam nije uvek reakcija na liberalizam. U onim zemljama koje su iskusile komunizam, kao što je slučaj sa Rusijom, fašizam može jednako biti i reakcija na komunizam. Program međuratne emigrantske Sveruske fašističke partije kaže da je "osnovna razlika između ruskog fašizma i drugih fašističkih pokreta u tome što ruski fašizam mora zauzeti mesto komunizma, dok je fašizam u Italiji i Nemačkoj zauzeo mesto liberalno-demokratske države i kapitalističkog sistema" (Prussakov and Shiropaev 1993, str. 7). Pod okolnostima koje vladaju u današnjoj Rusiji, fašizam je najverovatnije reakcija istovremeno i na komunizam i na liberalizam (u svojoj izvitoperenoj postkomunističkoj manifestaciji).

Fašistička filozofija života

Nekolicina pisaca ističe očigledna svojstva koje fašizam pokazuje u sferama kognitivne, moralne i estetske filozofije. Tako, fašizam je protiv principa materijalizma, empirizma i razuma; suprotno, visoko vrednuje veru, mit, mistiku, i ritual. Odbacuje moralnu osudu nasilja i čini ga predmetom estetskog kulta. Neki autori idu dalje, videći kult smrti kao važan deo fašističke perspektive (Mosse, Neocleous).

Prema ovim i drugim "varvarskim" svojstvima, najbolje je odnositi se ne kao prema nezavisnim promenljivama, nego pre kao izvodom iz veze fašizma sa predmodernim vrednostima i načinima mišljenja. Kult mladosti, koji mnogi primećuju u fašizmu, može izgledati neprirodan iz ove tačke gledišta, obzirom na poštovanje koje je u prošlim vremenima ukazivano starijima, ali se može razumeti kao prelazni fenomen. Starije generacije, koje su sazrele u uslovima "dekadencije", odbačene su, i nada se polaže u "zdrave nagone" mladih, koji bi tek trebali da postanu iskvareni, ali jednom kada se pobeda učvrsti, može se očekivati i nestajanje potrebe za kultom mladosti.

Videli smo da fašizam privlači predmoderne vrednosti posebne patrijarhalne vrste. Nekoliko autora naglašava da kult muževnosti ili muškosti igra ključnu ulogu u fašizmu (Payne, Theweleit). Na osnovu svoje analize autobiografskih spisa članova Freikorps (paramilitarnih organizacija koje su bile aktivne u Nemačkoj u godinama nakon 1918. godine i koje mnogi smatraju pretečama nacizma), Klaus Theweleit pripisuje opsesiju muškošću borcima Freikorpsa strahu da ih sile haosa i bezobličnosti, koje su povezivane sa ženskim, ne "progutaju" (Theweleit 1987, 1989). Ove iste sile su bile povezivane i sa Jevrejima (Ostow 1996, str. 155-70). Sličan obrazac povezivanja se lako zapaža u spisima ruskih fašista - s jedne strane, muškost, ruskost, red, duh, čistota; s druge strane, ženstvenost, jevrejstvo, bela rasa, haos, materijalizam, animalnost.

Fašizam, kapitalizam i socijalizam

Nekoliko je različitih viđenja među autorima koji su istraživali gde se fašizam može smestiti na konvencionalnom kontinuumu levica-desnica. Forman i Neocleous brane standardnu levičarsku interpretaciju da je fašizam "prerušeni" desničarski pokret, sprovodeći preventivnu "revoluciju protiv revolucije" da sačuva kapitalizam od socijalističke pretnje. Drugi autori uzimaju antikapitalističke pretenzije fašizma ozbiljno: Sternhell, na primer, posmatra fašizam kao antimarksističku formu socijalizma. Orwell, uprkos svojim levičarskim pogledima, takođe prepoznaje fašizam kao oblik kolektivizma. Za druge, korporativni stav fašizma predstavlja "treći put" između kapitalizma i socijalizma (Mosse, O'Sullivan), dok Lipset vidi fašizam kao "ekstremizam centra".

U jednu ruku, nema sumnje da su, u principu, međuratni fašisti videli sebe kao silu koja ne pripada ni "levici" ni "desnici", nego pre kao silu koja predstavlja treću, nacionalnu alternativu postojećim oblicima međunarodnog kapitalizma i međunarodnog socijalizma. S druge strane, uobičajeni levičarski pogled na fašizam kao desničarski i prokapitalistički pokret je dovoljno razumljiv. U praksi, fašistički režimi su bili u stanju da preuzmu moć samo uz prećutnu podršku tradicionalnih konzervativnih snaga: nefašističkih nacionalističkih partija bliskih velikom biznisu, vojne vlasti, i (u Italiji) monarhije i Katoličke crkve. U suprotnosti sa momentalnom nemilosrdnom zabranom celokupne socijaldemokratske, komunističke i sindikalne opozicije, povlastice kapitalista su bile, međutim, postepeno redukovane - na primer, pravljenjem paradržavnog industrijskog sektora pod partijskom kontrolom (De Grand 1995, str. 82-86). Ipak, u nacističkom pokretu postojala je tendencija ka levici, povezane, pre svega sa braćom Strasser, a koja je (svoj) socijalizamdoživljavala ništa manje ozbiljno nego (svoj) nacionalizam. Mada je štraserizam bio slomljen odmah po dolasku nacista na vlast, preživljavanje napora antikapitalističkog sentimenta bilo je demonstrirano tokom ratnog govora Leona Degrellea, vođe belgijskog fašističkog pokreta Rex i komandanta SS Valonija legije. "Radikali mlađe generacije nadali su se da bi obnovljena fašistička revolucija počela pobedom u Drugom svetskom ratu" (De Grand 1995, str. 84). Pošto su fašističke snage izgubile rat, kakvu bi vrstu postratnog ekonomskog sistema pobednička osovina uspostavila ostalo je otvoreno pitanje.

Tenzije između levičarskih i desničarskih tendencija mogu se pronaći i u savremenim fašističkim pokretima i pokretima bliskih fašizmu. Pruss (1997) je istraživao divergentne ekonomske poglede koje preovladavaju među radikalnim nacionalistima u Rusiji, koje se kreću u svim pravcima, od doslednog nacionalnog kapitalizma nekih grupa do aspiracija Nacional-boljševičke partije da uspostavi sistem sovjetskog planiranja.

Problemu se najbolje može prići ispitujući generalni fašistički pogled na istoriju. U meri u kojoj su fašisti podstaknuti predmodernim vrednostima, teško im je da se odluče gde se oni nalaze u borbi između kapitalizma i socijalizma, pošto obe strane pripadaju modernom "materijalističkom" svetu kojeg oni odbacuju. Kada bi bilo izvodljivo, oni bi najradije bili i protiv kapitalizma i protiv socijalizma. Jedna stvar je van dileme: kapitalizam se ne odbacuje u potpunosti, nego samo oni aspekti koji su najgori sa njihove tačke gledišta - suprotstavljanje novčanom i međunarodnom kapitalu u ime produktivnog nacionalnog kapitala. Drugo rešenje je da se predvidi nova vrsta "spiritualnog" socijalizma. Odatle proizilazi tendencija u fašizmu da se deli na "nacional-kapitalističku" i "nacional-socijalističku" varijantu.

Iz svih ovih razloga, koncepcije koje se odnose na socijalizam i kapitalizam treba da budu isključene iz definicije fašizma.

Fašizam i nacionalizam

Izgleda da postoji gotovo saglasnost oko efekta fašizma kada se razmatra posebno ekstremna ili žestoka vrsta nacionalizma ("ultranacionalizam" ili "hipernacionalizam"). Tako, Hans Kohn naziva fašizam "totalitarnim nacionalizmom gde humanizam i individua nestaju i ništa ne ostaje izuzev nacije". Fašizam se, takođe, posmatra, od strane mnogih istraživača, kao vrsta "integralnog" ili "organskog" nacionalizma, u kome se nacija ne razmatra samo kao skup ili grupa posebnih individua, nego kao živo biće sa svojim telom i duhom. Ostale osobine koje često obeležavaju nacionalizam fašističkog tipa jesu isključivost (ekskluzivnost), ksenofobija i "plemenski" karakter, baziran na rasno definisanoj naciji pre nego na kulturnom ili građanskom identitetu, kao i supremacija, mesijanstvo, militarizam, ekspanzionizam i imperijalizam - čak, prema jednom autoru (O'Sullivan), sklonost osvajanju sveta.

Nacionalističko svojstvo fašizma nije, međutim, tako neproblematično kako većina autora pretpostavlja. Istina, fašizam odbacuje i pojedinca i humanost, i ovo je jedna od glavnih osobina koja ga odvaja od doktrina koje tvrde da su bazirane na univerzalnim ljudskim vrednostima, poput liberalizma, socijalizma i anarhizma. Etnička nacija nije, međutim, jedini grupni entitet, između pojedinca i humanosti, prema kome fašisti gaje osećanje lojalnosti. Tako, za klasične italijanske fašiste država je, dokazano, bila predmet obožavanja sama po sebi. Za naciste, nordijska ili arijska rasa značila je najmanje koliko nemačka nacija. Za druge fašističke pokrete čak religija - u mnogim slučajevima, katolička ili pravoslavna.

Hrišćanstvo je bitan izvor identiteta, uporedo i blisko povezano sa nacijom, ali ne i identično sa njom. Dobar primer je Liga Arhanđela Mihajla Corneliua Codreanua, osnovana u Rumuniji 1927. godine. Prafašistička organizacija gotovo istog imena pojavila se u Rusiji, drugoj zemlji koja pripada pravoslavnoj kulturi, 1908. godine. Simpatizeri nacizma u Indiji razvili su Brahmin-Hindu varijantu fašističke ideologije (Goodrick-Clarke 1998). Fašisti su mogli, konačno, da pripišu značenje kulturnim ili civilizacijskim konstruktima prostora širom kontinenta, poput "Evrope" ili "Evroazije". Relativna važnost povezana sa nacijom, državom, rasom, verom i civilizacijom je koristan kriterijum za razlikovanje jedne vrste fašizma od druge.

Usamljen među drugim istraživačima, Gregor je dokazivao da fašizam uopšte ne bi trebalo definisati terminima nacionalizma, koji je Hitler odbacio kao "zamku i obmanu". Da li je tako jasno odvajanje između nacizma i nemačkog nacionalizma ikada uspostavljena ostavljeno je za diskutovanje, ali barem možemo zaključiti da je varljivo i jednostrano definisati fašizam najpre u terminima nacionalizma.

Pitanje odnosa fašizma prema nacionalizmu zavisi, naravno, od toga kako je sam "nacionalizam" definisan. Ako nacionalizam bude dovoljno jasno shvaćen, prema fašizmu se može odnositi kao vrsti nacionalizma. Problem je to što je postala uobičajena naučna praksa da se nacionalizam definiše u pojmovima koje je prve predložio Ernest Gellner - "princip koji drži da politička i nacionalna zajednica treba da budu podudarne" (Gellner 1983, str. 1). Činjenica je da fašizam nikada nije bio angažovan po principu nacija-država. Njegov ideal je pre bio multietničko carstvo, unutar koga bi sigurno jedna određena nacija morala zauzeti dominantnu poziciju. Italijanski fašisti, sanjajući "slava to je Rim", težili su mediteranskom carstvu, nemački nacisti kontinentalnom carstvu u Evropi (mada su se i jedni i drugi nosili kolonijalnim ambicijama prema Africi). Zapadnoevropska nova desnica govori o novom evropskom federalnom carstvu, u kom bi svaka nacija uživala kulturnu ali ne i političku autonomiju (Griffin 2000), dok Aleksandar Dugin, glavni ideolog ruske nove desnice, nudi sličan model za buduće kontinentalno evroazijsko carstvo, podignuto oko Rusije (Dugin 1997a). Ovaj problem se može zaobići, nazivajući one koji misle kao Dugin "nacionalistima nepostojeće evroazijske nacije" (Verkhovskii and Pribylovskii 1996, str. 93), ali čineći to rasteže se značenje pojma "nacija" daleko van uobičajenih kontura.

U ruskom kontekstu naročito je neumesno vezivati koncept fašizma previše blisko sa konceptom nacije. Čak i danas tradicionalna slika Rusije kao multietničkog evroazijskog carstva pre nego nacionalne države etničkih Rusa ima privlačnost za Ruse. U svojoj klasifikaciji radikalnih ruskih nacionalističkih ideologija, Pruss (1997) razlikuje dva jasna tabora: etno-nacionalistički i imperijalistički. Nema razloga da se očekuje da fašistički pokreti (definisani u saglasnosti sa drugim kriterijumima) mogu nastati samo iz prvog a ne i iz drugog.

Sve razmotrivši, možda bi bilo najbolje, zarad izbegavanja zabune, definisati fašizam ne kao podkategoriju nacionalizma. Ono što možemo sigurno reći je da fašisti pridaju centralnu važnost ne individui ili čovečanstvu u celini, već raznim vrstama ograničenih zajednica koje zamišljaju (sa ma koliko tačnosti) kao socijalno integrisane, zasnovane na tradiciji, i "prirodne" ili "organske".

 

Fašizam kao pokret

 

Fašistički pokreti i režimi, slaže se većina istraživača, imaju visoko autoritarnu i elitističku unutrašnju strukturu, u kojoj diktatorski vođa stoji na vrhu stroge hijerarhije vlasti. U isto vreme, fašistički pokreti su, za razliku od tradicionalnih konzervativnih autokratija i diktatura, populistički po karakteru: oni se obraćaju i mobilišu mase, uz čiju pomoć osvajaju i čuvaju za sebe moć.

Ovaj prividni paradoksalni fenomen autoritarnog (to jest, antidemokratskog) populizma može se uzeti kako karakteristika fašizma. Ovaj fenomen nije, međutim, specifičan samo za fašizam, nego je zajednički za moderni totalitarizam generalno, pa je lenjinistički (boljševički) komunizam drugo glavno istorijsko oličenje toga. Autoritarni populizam može stoga služiti kao komponenta definicije fašizma, ali treba da ostane potčinjen drugim konceptima koji su specifičniji za fašizam.

 

Moja definicija

Prethodna diskusija navodi na složenu definiciju "fašizma" prema sledećim smernicama:

Fašizam je autoritarni populistički pokret koji nastoji da sačuva i obnovi predmoderne patrijarhalne vrednosti unutar novog poretka baziranog na zajednicama nacije, rase ili vere.

Kako je Griffinova definicija fašizma uticajna i rasvetljujuća, bilo bi korisno uporediti moju definiciju sa njegovom. Griffin je definisao "fašizam" na sledeći način:

Fašizam je vrsta modernog, revolucionarnog, "masovnog" političkog ubeđenja koje crpi svoje unutrašnje jedinstvo i pokretačku snagu iz jezgra mita da period opaženog nacionalnog propadanja i dekadencije ustupa mesto ponovnom rađanju i obnovi u postliberalnom novom poretku.

Ili, znatno sažetije:

Fašizam je vrsta političke ideologije gde je srž mita palingenetička forma populističkog ultranacionalizma.

Griffinova definicija i definicija koju sam ja predložio razlikuje se u četiri bitne stvari.

Prvo, ja sam naznačio da je fašizam autoritaran jednako koliko i populističan po svom karakteru. Griffin ostavlja otvorenom mogućnost "demokratskog" (mada ne i "liberalnog") fašizma, ali ja ne. Dozvoljavajući da je fašizam demokratski u nekom izvornom smislu protivreči i centralnoj karakteristici klasičnog međuratnog fašizma (kriterijum deskriptivne tačnosti) i gotovo svačijem razumevanju šta fašizam znači (kriterijum jasne komunikativnosti). Definišući fašizam kao nedemokratski i antidemokratski, mi prepoznajemo da bivši fašisti koji pokazuju otvorenu privrženost demokratiji ne trebaju više da budu smatrani fašistima, čak i ako njihova razmišljanja nastavljaju da nose sličnost fašizmu u drugim pogledima.

Drugo, kako sam već objasnio, u mojoj definiciji novi poredak koji fašizam uvodi nije označen kao "postliberalni", jer jednako može da bude i "postkomunistički".

Treće, moja definicija ne povezuje tesno, kako to radi Griffinova, fašizam sa etničkim nacionalizmom, na taj način dozvoljavajući mogućnost da fašizam postoji u kulturnim kontekstima gde etnički nacionalizam nije duboko ukorenjen, kao među Rusima.

I najzad, moja definicija zamenjuje Griffinovu palingenetičku paradigmu isticanjem veze fašizma sa predmodernim patrijarhalnim vrednostima. U praksi, veoma široko preklapanje postoji između dva koncepta. Ipak, moja definicija, za razliku od Griffinove, dozvoljava da se novi nacionalizmi, kao što su hrvatski i slovački u od nacista okupiranoj Evropi, kvalifikuju kao fašizam, naravno, ako se i drugi kriterijumi fašizma mogu naći. Suprotno, ne prepoznajem kao fašistički, pokret podstaknut palingenetičkim mitom, ako taj pokret vuče svoje vrednosti i inspiraciju u potpunosti iz ranije faze moderniteta - u slučaju postsovjetske Rusije, na primer, u potpunosti iz sovjetskog perioda.

Koju god akademsku definiciju fašizma preferiramo, ne treba da omalovažimo ili napustimo ocenu popularnog razumevanja fašizma kao koncentrisanog otelovljenja rasne ili etničke mržnje, nasilja, i agresivnog rata. Učenost koja odbacuje p opularna značenja biće sama odbačena od običnih ljudi. Za one koji "fašizam" koriste u popularnom smislu i koji "znaju" iz iskustva šta je on, akademske rasprave o definiciji fašizma mogu izgledati zamorne i irelevantne. Tako je bivši zvaničnik sovjetske partije Aleksandar Jakovljev, saznavši da je predsednički proglas o borbi protiv fašizma bio zaustavljen nesposobnošću Ruske akademija nauka da se složi oko definicije fašizma, izrazio svoju ljutnju sledećim rečima: "Kakva vrsta definicije vam je potrebna? Tu je, posle svega, istorijsko iskustvo. Fašizam znači podsticati etničku mržnju. To je propaganda o superiornosti jednih ljudi nad drugima. Propaganda rata i nasilja je takođe fašizam" (Iakovlev 1998).

U širokom jazu koji deli različite akademske definicije fašizma od njegovog popularnog shvatanja leži veliki potencijal za nerazumevanje. Na primer, da li je Vladimir Žirinovski fašista? Kao što ćemo videti u petom poglavlju, ima prostora za argument u pogledu toga da li on može biti smatran fašistom u smislu povezanosti sa predmodernim vrednostima ili u smislu verovanja u mit nacionalnog ili imperijalnog ponovnog rođenja. Međutim, njegovo zastupanje u knjizi "Konačno izbijanje na jug" o vojnoj kampanji da se pokore zemlje koje su se odvojile od Rusije do Indijskog okeana, dovoljne su da bude proglašen fašistom, kako većina ljudi razume tu reč. Samo iz tog razloga, bilo bi čudno za knjigu koja se bavi pretnjom fašizma u Rusiji, da ignoriše ukupno pitanje njegovih političkih perspektiva. (Logička konzistentnost zahteva da se ideologije koje opravdavaju evropsko osvajanje i naseljavanje Amerike, Australije i Afrike takođe smatraju fašističkima u popularnom smislu, mada one nisu fašističke u akademskom smislu.) Suprotno, u principu je moguće da se ideologije "tehnički" označe fašističkim u skladu sa jednom ili drugom akademskom definicijom, čak i ako ne poseduje karakteristike koje su popularno povezane sa fašizmom.

Različiti čitaoci ove knjige će davati prednost korišćenju reči "fašizam" na različite načine. Svaki čitalac će prirodno biti zainteresovan iznad svega da proceni opasnost od "fašizma" u Rusiji u smislu u kome on ili ona koriste tu reč. Stoga, u nadi da ću uspostaviti efikasnu komunikaciju sa širokim krugom čitalaca, nameravam da koristim četiri definicije paralelno, ukazujući dužnu pažnju da naznačim koju definiciju imam u glavi u svakoj tački. Tako, "fašizam u klasičnom smislu" će se odnositi na izvorni fašizam međuratne Italije, ili bilo koji pokret koji je blisko podešen njemu. "Fašizam u palingenetičkom smislu" će se odnositi na ideologiju sagrađenu oko srži mita o ponovnom rađanju dekadentne nacionalne, rasne, carske ili religijske zajednice (podudarajući se približno, ali ne nužno precizno, definiciji fašizma Rogera Griffina). "Fašizam u popularnom smislu" odnosiće se na pokrete, ideologije i režime koji poseduju karakteristike najbliže reči "fašizam" u popularnoj zamisli. I konačno, "fašizam" tout court će se odnositi na fašizam kako sam ga ja gore definisao.

Iz: /prevod/ St. Shenfield, Russian Fascism, Traditions, Tendencies, Movements, New York/London 2001.