Put Evrope ka autoritarizmu

Kad god krenem da upotrebim reči kapitalizam i socijalizam suočim se sa dilemom da li i koju primedbu da stavim uz ova dva pojma. Diskurzivnom scenom se još koriste pojmovi u značenju dva monolitna i zaokružena sistema  mada su realna stanja društvenih sistema do te mere transformisana da je primena klasičnih termina( kapitalizam-socijalizam) vrlo diskutabilna. Novi pojmovi se ne uvode  jer još uvek nije moguće utvrditi krajnje konsekvence momentalnih promena.  Istina u krizu kapitalizma više niko ne sumnja. Razlika je u tome što ovu krizu neki smatraju prolaznom fazom, dok drugi u njoj vide potpuni krah kapitalističkog sistema. Sa socijalizmom se, sa druge strane, prerano  raskrstilo nakon pada SSSR-a. Aktuelne analize socijalizma bave se sve složenijim pitanjima ne samo bivših socijalističkih država, već i današnjeg sve intezivnijeg prodora socijalističkih principa. Problem su dodatno usložila globalna kretanja koja su na makroekonomskom planu izrodila niz značajnih promena . Tu pre svega spada 1930. događaj od najvećeg uticaja na razvoj ekonomije( politike)21 veka, a zatim  poslednja  ekonomska kriza, koju mnogi pokušavaju da svrstaju uz bok tridesetim godinama.

Kako god nalazimo se u periodu velikih previranja koja bitno menjaju društvene sisteme, a te promene prate neke od starih i prepoznatljivih promena, što ne bi smelo da izmakne pažnji.

 

Secesionizam

 U vreme kada  Evropska Unija nastavlja da se širi u superdržavu, uprkos  katastrofalnim rezultatima i uz sve glasnije konstatacije o pogubnosti održavanja ove veštačke tvorevine, gubitak nacionalnog identiteta koji se naslućuje krajnjim rušenjem nacionalnih granica, dovodi, paradoksalno, do rasplamsavanja nacionalnih osećanja i daljeg usitnjavanja teritorija. Nakon Istoka, još vrelog Kosova, seceonistički zahtev stiže iz Škotske, Katalonije, Bavarske,Belgije,Italije. Da se našalimo i kažemo da je konačno došlo vreme rastakanja dva velika kolonijalna carstva, Engleske i Španije. Stručnjaci procenjuju da bi u 21. veku u Evropi moglo nastati najmanje 10 novih država.
 Bogate regije (pokrajine, države) ne žele da izdržavaju siromašne, siromašne smatraju da ih razvijenije privredno eksploatišu i koriste kao tržište za svoju robu. Primera radi, pokrajina Veneto, koja je u sastav Italije ušla 1866. godine, bogatija je od većine drugih oblasti u Italiji; Škotska, koja se ujedinila sa Engleskom  1707.  odvajanjem bi postala vlasnica 90 posto zaliha nafte i plina u Severnom moru, a preuzela bi svega 8 posto duga, koji ima Velika Britanija.

2014. godina bitna je za  Belgiju i Škotsku. Belgiju čekaju savezni izbori,Škotsku referendum.  
Postoji teza koja dodatno objašnjava evropsku scenu. Po njoj ova cepkanja idu u prilog EU i ona ih na određene načine i podržava. ( izvor ) Nemam vremena za pedantniji pregled ozbiljnih izvora koji bi mogli da potkrepe ili pobiju ovu tezu. Odgovor na ovo pitanje mogao bi da pojasni budući  status novonastalih država; da li bi one automatski ušle u Uniju, ili bi morale proći proceduru ponovnog primanja.To je ključni orijentir  za EU. Svaka centralna vlast želi da ima bogate regije, a ako ih već ima želi i da ih zadrži. Po tom principu reaguju matične države, ne prihvatajući zahteve za secesijom;  istim principom bi trebala da se rukovodi EU. I njoj bi išlo u prilog da zadrži teritorije koje su već pod njenim okriljem, pogotovo što je upravo sada u planu zadnja etapa u uspostavljanju  Brisela kao prestonice Evrope.
Da li su regije koje se otcepljuju svesne da se odcepljenjem od jednog centra podvode pod drugi?Naravno da jesu. Nakon što je toliko istoćnih zemalja to već učinilo, svesno se stavilo pod jaram Unije, nema sumnje da će to morati i ove regije u slučaju da se izbore za samostalnost.

 Fašizam

Ono što već izvesno vreme pokušavam da “proturim” nekim postovima je pojava fašizma. Kada je u pitanju fašizam ne verujem da će se svi složili sa mnom. Istu situaciju smo imali u bivšoj Jugoslaviji. Ja sam i tada iskakala sa neprijatnim  dijagnozama i praktičnim preporukama, ali.. Pogrešno bi bilo reći da se o nacionalizmu nije govorilo. Primerenije je reći  da dugo vremena nije bilo poželjno, niti moguće, u vreme kada je nacionalizam bio prikriven. Da je postojao, nikoga više ne treba ubeđivati, premda  masa ljudi to još uvek poriče..  

Slično se danas dešava i u Evropi. Jedna od crnih tačaka sa kojih se sklisne u jaka osećanja su imigranti. Kada autohtoni građanin svoje zemlje počne da strepi od prijave imigracije koja i najbezazleniji  gest koristi za prijavu kršenja ljudskih prava,  jasno je da situacija postaje krajnje frustrirajuća. Kada imigrant strahuje za svoj život pred autohtonim građaninom, to je još opasnije. Demokratija je donela koliko koristi, toliko i štete. Logično je da u takvoj atmosferi negde mora da pukne. 
 Da se razumemo uvek je neko kriv, Jevreji, druge vere, imigranti, kapitalisti, komšije, komšijina ograda..u nedogled bi išli kada bi hteli. Nije samo imigracija kriva za porast nacionalizma. Čak da ne uzmemo u obzir ekonomsku krizu i njene dalekosežne posledice, stopu nezaposlenosti, osiromašnje, ostao bi još uvek nacionalni osećaj velikog broja ljudi koji je, iz ko zna kog razloga, na granici sa šovinizmom, rasizmom pa i fašizmom. Takvim ljudima je potrebno sasvim malo da pređu tu granicu. Evropa još uvek ima užasnu moru od drugog rata  i  česte su reminiscencije na taj period. U tom fokusiranju na Nemačku i Hitlera toj istoj Evropi promakli su ostali segmenti društvenog života u kojima baš i nije sve štimalo kako je trebalo. Iskakanja neadaptivne imigracije, neprihvatanje imigracijeod strane  autohtonog stanovništa, da spomenemo sam taj aspekt,  sve do nedavno blago se zanemarivao, potiskivao na margine, podvodio pod raznorazna opravdanja. Jednom rečju nacionalističke istupe jednih i drugih niko nije ozbiljnije tretirao jer im se nije pridavao ozbiljniji značaj. Sve do pojave teororizma, islamskog fundamentalizma, koji je praktično sam na sebe skrenuo pažnju. Strankama, koje su i pre toga istupale ekstremno bilo je vrlo teško prilepiti etiketu-  fašističkih,  čak i kada su se jasno opredelile ka ekstremno desničarskom bloku.  Jedino su se u slučaju kršenja zakona preduzimale mere i tada uglavnom zbog uobičajenih  prekršaja javnog reda i sl. Da navedemo samo par primera koji ukazuju na način na koji se fašizam upražnjava i širi.

 

U čast Musolinija, fašističkog vođe, koji je vladao Italijom od 1922. do 1943. godine, svake godine se održavaju svojevrsne komemoracije i tom prilikom njegov grob u Predappio posećuju mase neofašitičkih pristaša.Pre dve godine na sam Dan sećanja na žrtve holokausta, 25-godišnji Luigi Marino, izbacio je na youtube aplikaciju za iPhone po ceni od 79 euro-centi sa  integralnim Duceovim govorima u tekst formatu, kao i dvadesetak audio i video snimaka. Za tren je ova aplikacija postala najpopularnija aplikacija za iPhone u Italiji. Krenete li turistički u ovo područje možete kupiti u slobodnoj prodaji suvenir sa njegovim likom. Slično je sa trgovinama sa nacističkom odećom i mnoštvom ostalih stvarčica. O jednoj u Zagrebu sam jednom pisala i nisam pratila šta se posle desilo sa njom. Nije Zagreb jedini centar zainteresovan za nacističke oznake i one su, ma koliko bitno obeležje, najmanji problem ukoliko su modni detalj ( apsurdno jeste ali je tako). Ono što zabrinjava, a dešava se po celoj Evropi, je sve veći okret masa ka ideologiji fašizma. 

"Zamislite scenu iz distopijskog filma koji prikazuje naše društvo u bliskoj budućnosti. Uniformisani stražari patroliraju noću polupraznim ulicama, tražeći imigrante, kriminalce i skitnice. Kad nekog pronađu, svirepo ga pretuku. Ono što deluje kao izmišljena holivudska priča, danas je u Grčkoj stvarnost. Noću crnokošuljaši iz neofašističkog pokreta Zlatna zora – koji je osvojio 7% glasova u prethodnom izbornom krugu, i koji ima podršku, kako tvrde njegovi predstavnici, polovine policajaca u Atini – patroliraju ulicama i prebijaju svakog imigranta koga nađu: Avganistance, Pakistance, Alžirce. Dakle, tako se Evropa brani u proleće 2012." ( Slavoj Žižek )

 “ Zlatna zora” iz Grčke, je ekstremno desno orijentisana politička stranka formirana 1993.godine ( koreni sežu do 1980-ih godina). Na njenom primeru je moguće videti kako se lako sklizne u fašizam.  

  “Jedna od žrtava kriminala, inače visoko obrazovani američki službenik koji živi u Grčkoj, nedavno se poverio novinaru britanskog Guardiana da je njegova porodica bila doslovno šokirana kada je nakon jednog incidenta, koji je izazvao imigrant albanskog porekla, zbog čega se navedeni službenik i obratio policiji - od službenika u lokalnoj policijskoj stanici dobio preporuku da se radije obrati pripadnicima Zlatne zore. "Odmah su mi rekli da, ako se radi o nečemu što je u vezi sa imigrantima - neka se obratim Zlatnoj zori", potvrdio je britanskom novinaru 38-godišnji službenik, koji je zbog straha za vlastitu sigurnost i posao pristao da razgovara za medije samo pod uslovom da mu se garantuje  anonimnost. "Ne zagovaram 'Zlatnu Zoru', ali ovde postoji akutni socijalni problem, koji se pojavio sa nestankom osećaja sigurnosti ljudi, koji pripadaju nižem ili srednjem sloju u urbanim centrima. Ako policija i službeni mehanizmi ne mogu osigurati sigurnost građanima, onda si prisiljen okrenuti se drugim neuobičajenim rešenjima", objasnio je američki diplomata za Guardian.

I drugi građani Grčke, koji su imali slično iskustvo tvrde kako desničari, koji su se uspeli probiti u parlament sa parolama da će se obračunati sa "imigrantskom bagrom" - sada zaista obavljaju "poslove" nedelotvorne  države, koja je veliki broj ljudi ostavila sa osećajem potpune bespomoćnosti. "Priroda mrzi prazan prostor i 'Zlatna Zora' samo popunjava vakuum, kojim se ne bavi nijedna stranka. Malim ljudima daje osećaj da mogu preživeti, da su sigurni u svojim domovima", ocenila je jedna od anketiranih u izjavi za Guardian. Od početka devedesetih u Grčkoj se imigracija (Azija, Afrika) utrostručila do 7.3 posto ukupne populacije. Grčke vlasti su ove godine objavile podatak o milion neregistrovanih imigranata. Neuspeh vlade da uspostavi jedinstvenu migrantsku politiku i sistem azila, te duboka ekonomska kriza koja je zahvatila zemlju rezultiralesu humanitarnom krizom, prenosi Human Rights Watch.

Ali kako ništa na svetu nije besplatno, i "zaštita" Zlatne Zore ima svoju cenu. "Prijateljica, koju je njen suprug ozbiljno ugrožavao i kojoj je policija preporučila da se treba obratiti 'Zlatnoj Zori', veoma brzo se našla u situaciji u kojoj im je morala zauzvrat davati odeću i hranu", otkrio je za Guardian jedan grčki učitelj. “

 

Popularnost "Zlatne Zore" je naglo porasla. Zahvaljujući  poslednjim izborima dobili su 20 poslaničkih mesta, a popularnost njihovog  lidera, Nikos Michaloliakos-a,  vinula se 8 % u poslednja četiri meseca, što je skok, koji nije zabeležio nijedan drugi lider u Grčkoj. Stranku je nemoguće ukinuti jer je omogućava Ustav. Nikos Michaloliakos i članovi stranke otvoreno se dive Adolfu Hitleru, izborom simbola koji je sličan nacističkoj svastici, pozdravljaju se međusobno pozdravom kog su također "pozajmili" od Hitlerovih nacista, i delovi njihovih govora sadrže jasne odlike fašističke ideologije. Ništa nije drugačije širom Evrope, u  Švedskoj, Finskoj, Holandiji, Austriji, Norveškoj, Madžarskoj i mnogim drugim zemljama fašizam se javno proklamuje i ima sve više pristalica. 

Na početku pisanja ovog posta htela sam upisati naslov od socijalizma ka fašizmu. A onda sam se upitala šta je prvi put,tridesetih godina dovelo do njegove eksplozije. Da li samo figura Hitlera, ili takođe sveopšte stanje gotovo identično ovom.  I što je još poraznije, shvatila sam da je u ovom momentu  potpuno irelevantno gde leži uzrok, koliko je bitno da pojedinačno shvatimo da srljamo u autoritarizam, nebitno da li je levi ili desni, ishod im je isti. Krajnji pobednik je vladajuća elita  i ona samo dotle dok je sledeća elita ne skine. Za to vreme valja preživeti. Ne sumnjajmo da će oni koji imaju poluge vlasti u svojim rukama doći do svog cilja.  Njima su sva sredstva pri ruci i ne prežu pred upotrebom bilo kog od njih.  Dakle ići će i idu preko fašizma, prećutkujući ga, prihvatajući ga ili čak sarađujući sa njim dok im treba ( kao sa islamskim fundamentalizmom) . EU se ne bavi tim pitanjem u meri u kojoj bi trebala, ona ne insistira u slučaju Grčke, Mađarske, bilo koje zemlje koja je već u EU, na ni jednom drugom uslovu  osim ekonomskom  i to je najtužnija slika do koje je čovečanstvo došlo. Sve u ime slobode ( tržišta) pod firmom da ona poštuje slobodu svakog čoveka.

Ne znam u kojoj su fazi društveni sistemi i nije me briga, za naziv, za ime, za teorije. Toliko imam/o mozga da vidimo da je loše i da smo već pod diktaturom. Demokratija se, kako neko lepo reče, svela na akceptiranje diktata., čovek " 888" ( 8 sati rada,8 sati odmora 8 sati spavanja) sveo se na čoveka 24 sata u strahu i neizvesnosti. Najgori od svih efekata ove diktature nije taj što postajemo roblje fizičko i psihičko, koliko što smo sve manje ljudi,  sve više izopačena čudovišta.

 

 

 I za zaključak, da citiramo ponovo Žižeka
" Problem sa odbranom evropske civilizacije od imigrantske pretnje jeste što takva divljačka odbrana predstavlja veću pretnju za „civilizaciju“ od bilo kakvih muslimana. Sa ovakvim braniteljima, Evropi nisu potrebni neprijatelji. Pre sto godina, Gilbert Česterton je opisao osnovni paradoks sa kojim se suočavaju kritičari religije: „Ljudi koji se bore protiv Crkve zarad slobode i humanosti na kraju se odriču i slobode i humanosti samo da bi se borili protiv Crkve…. Sekularisti nisu razorili božanske vrednosti, ali jesu uspeli da poruše sekularne vrednosti, ako im je to neka uteha“. Mnogi liberalni ratnici toliko su naoštreni za borbu sa antidemokratskim fundamentalizmom, da na kraju odustaju i od slobode i od demokratije samo da bi se borili protiv terorizma. Ako su „teroristi“ spremni da zatru ovaj svet iz ljubavi prema nekom drugačijem, naši borci protiv terorizma spremni su da zatru demokratiju iz mržnje prema „muslimanskom drugom“. Neki od njih toliko vole ljudsko dostojanstvo da su spremni da u njegovu odbranu legalizuju torturu. To je isti proces, samo u obratnom smeru, kao kad fanatični branitelji religije krenu da napadaju savremenu sekularnu kulturu, a na kraju završe žrtvovanjem sopstvenih verskih vrednosti u želji da zbrišu odlike sekularizma koje ne podnose.

Ali grčki antiimigrantski branitelji nisu glavna opasnost: oni su samo nusprodukti prave pretnje, politike stezanja kaiša koja je Grčku dovela u ovu situaciju."London Review of Books,

 

                                                                       A R H I V A

 

                                                             Politika

                                                             Politikologija, Sociologija