Emil Cioran, O beskorisnosti revolucije

 
                                                              

Emil Cioran, De l'inconvénient d'etre né. Premiere édition: Paris, Éditions Gallimard, 1973.
 
Bez ideje o promašenom univerzumu, prizor nepravde u svim režimima doveo bi čak i bezvoljnika do luđačke košulje.
Uništavanje daje osećaj moći i laska nečemu mračnome, iskonskom u nama. Potajna zadovoljstva nekog boga možemo odgonetnuti ne u građenju, nego u uništavanju. Odatle privlačnost rušenja i iluzija koje ono izaziva kod luđaka svih doba.

Svaka generacija živi u apsolutu: ponaša se kao da je stigla na vrhunac, ako ne na kraj, istorije. Svaki se narod, u određenom trenutku svoje karijere, smatra izabranim. Upravo tada daje sve najbolje i najgore od sebe.
Nije slučajnost što su se Trapisti pojavili upravo u Francuskoj, a ne u Italiji ili u Španiji. Španci i Italijani govore bez zaustavljanja, ali se ne slušaju dok govore, dok Francuz uživa u svojoj elokvenciji, ne zaboravljajući nikada što govori, uvek je toga u najvećoj meri svestan. Samo je on mogao promatrati tišinu kao iskušenje i askezu.

Veliku Revoluciju kvari mi to što se sve zbiva na pozornici, što su pokretači rođeni glumci, što je giljotina samo scenski dekor. Istorija Francuske, u svojoj celokupnosti, deluje kao istorija po zapovesti, jedna odglumljena istorija: sve je tu savršeno s tačke gledišta pozorišta. To je uprizorenje, nizovi gestikulacije, događaji koji se više gledaju negoli podnose, prizor od deset vekova. Odatle utisak frivolnosti koji pruža čak i Teror, gledan iz daljine.
Razvijena društva neusporedivo su krhkija od drugih, jer im preostaje samo čekanje svoga vlastitog uništenja; blagostanje nije ideal koji se poseduje, a još manje kad je ono tu već generacijama. Ne računajući da ga priroda nije uključila u svoje račune i da ona to ne bi znala učiniti bez umiranja.
Kad bi narodi postali apatični istodobno, više ne bi bilo sukoba, ne bi bilo ratova, ne bi bilo imperija. No nesreća hoće da postoje mladi narodi – i mladi jednostavno – presudna prepreka snu filantropa: činiti tako da svi ljudi istodobno stignu do istog stepena zamorenosti ili mlitavosti…

U svim okolnostima treba se svrstati na stranu potlačenih, čak i kada nisu u pravu, s tim što ipak ne treba izgubiti iz vida da su zamešani od iste gline kao i njihovi tlačitelji.
Osobina režima u agoniji jeste da dopuštaju nejasno mešanje verovanja i učenja, i da istovremeno odaju iluziju da će moći u beskraj odgađati čas izbora…Odatle – i jedino odatle – proizilazi privlačnost predrevolucionarnih perioda.Samo su lažne vrednosti u opticaju, stoga što ih sav svet može asimilovati, krivotvoriti (laž na kvadrat). Ideja koja je uspjela nužno je pseudoideja.

                                                           

Revolucije su sublimat loše literature. Mučno u javnim nesrećama jeste to što se svako smatra kompetentnim o njima govoriti.
Pravo uklanjanja svih onih koji nas razdražuju trebalo bi stajati na prvom mestu u ustavu idealnog Grada.
Jedina stvar koju bi  mladi ljudi trebali da nauče je da ništa, ili gotovo ništa, ne trebaju očekivati od života. Čovek sanja o jednoj Tablici razočaranja na kojoj bi bila predočena sva nezadovoljstva rezervisana svakome, i koja bi se izvesila po školama.
Prema pričanju princeze Palatine, gospođa de Maintenon imala je naviku ponavljati u godinama kada, posle kraljeve smrti, nije imala nikakvu ulogu: ''Već neko vreme vlada duh bunila koji se posvuda raširio''. Taj ''duh bunila'' činjenica je koju su gubitnici uvek uočavali; uostalom s punim pravom, i čitava bi se istorija mogla ponovo razmatrati polazeći od te formule.

Progres je nepravda koju svaka generacija učini onoj koja joj je prethodila. Nažderani se međusobno mrze ne tajno, nego javno, i žele na bilo koji način biti zbrisani. U svakom slučaju, oni daju prednost želji da to bude uz njihov vlastiti doprinos. To je najzanimljiviji, najoriginalniji aspekt svake revolucije.
Jedan narod diže samo jednu revoluciju. Nemci nikad nisu ponovili podvig reformacije ili, bolje, nisu ga ponovili ni približno jednako. Francuska je ostala zavazda dužnik '89. Jednako vredi i za Rusiju i za svaku zemlju – ta tendencija da samoga sebe plagiraju u odnosu na revoluciju nešto je istovremeno umirujuće i rastužujuće.
Rimljani iz vremena dekadencije poštivali su samo grčki odmor (otium graecum), nešto što su najviše prezirali iz vremena moći. Analogija s civiliziranim nacijama je tako očita da bi bilo neuljudno na tome insistirati.Alarik je govorio da ga neki ''demon'' goni protiv Rima. Svaka izmučena civilizacija čeka svog barbarina, a svaki barbarin čeka svog demona.

Zapad: trulež što vonja ugodno, namirisani leš. Belci zaslužuju sve više i više ime bledoliki, što su im ga dali američki Indijanci.
U Evropi sreća završava u Beču. S onu stranu, prokletstvo nad prokletstvima, otkad je sveta i veka.
Rimljani, Turci i Englezi mogli su zasnovati trajne imperije stoga što, nepokorni svakoj doktrini, nijednu nisu nametali pokorenim narodima. Nikada oni ne bi uspeli provesti tako dugu hegemoniju da ih je snašao kakav mesijanski prorok. Neočekivani tlačitelji, administratori i paraziti, gospoda bez uverenja, posedovali su umeće kombiniranja autoriteta i ravnodušnosti, strogosti i popustljivosti. To umeće, tajna pravog gospodara, nedostajalo je Špancima , kao što bi verojatno nedostajala i osvajačima našega vremena.
Dok jedna nacija čuva svest o svojoj superiornosti, okrutna je i poštovana; čim je izgubi, humanizira se, i više se ne poštuje.
Kad besnim protiv epohe, dovoljno mi je, da bih se razvedrio, pomisliti što će se dogoditi zbog retrospektivne ljubomore onih koji će nas naslediti. Po izvesnim osobinama, mi pripadamo staroj humanosti, onoj koja je još mogla žaliti za rajem. No oni koji će doći nakon nas neće imati čak ni sposobnost toga žaljenja, neće poznavati ni samu ideju o njemu, pa ni samu tu reč.
Moja vizija budućnosti tako je jasna da, kada bih imao decu, odmah bih ih zadavio.
Kad čovek pomisli na berlinske salone u vreme romantike, na ulogu koju će tu odigrati jedna Henriette Hertz i jedna Rachel Levin, na prijateljstvo koje je povezalo tu drugu s naslednim princem Louis-Ferdinandom, i kad zatim kaže kako bi one da su živele u ovom veku morale da umru  u plinskoj komori, ne može se uzdržati da veru u progres ne smatra najpogrešnijim i najglupljim praznoverjem.
Hesiod je prvi koji je elaborirao jednu filozofiju istorije. On je također lansirao i ideju propadanja. Kakva je svetlost time bačena na istorijsko  postajanje! Ako je on u srcu porekla, u punoći posthomerovskog sveta, ocenio da je humanost postojala u gvozdeno doba, što se ima reći nekoliko vekova kasnije, što se ima reći danas?

Osim u epohama zamračenim lakoumnošću ili utopijom, čovek je svagda mislio da je dospeo do praga najgoreg. Znajući ono što zna, kojim je čudom mogao bez prestanka varirati svoje želje i svoje strave?
Kad se, nakon završetka rata iz 1914. godine, uvela elektrika u moje rodno selo, nastao je op[ti žamor, potom nema žalost. No kad su je postavili u crkvu (bile su tri), svako je bio uveren da je došao Antikrist i s njim kraj vremena. Ti su seljaci s Karpata videli tačno, videli nadaleko. Oni, jedva izašli iz prethistorije, već su tada znali ono što civilizirani znaju tek odnedavna.

     Iz moje predrasude protiv svega što se dobro završava proishodi i moj ukus za istorijsku lektiru. Ideje su neprikladne za agoniju; one umiru, razumeju  se, ali bez da znaju umreti, dok neki događaj postoji samo s obzirom na svoj kraj. Dovoljan razlog da se više voli društvo istoričara nego filozofa.

    U vreme svog znamenitog službovanja u Rimu, u II veku pre naše ere, Karnead je iskoristio prvi dan da bi govorio u korist ideje pravičnosti, a sutradan protiv nje. Od toga časa, filozofija, dotad nepostojeća u toj zemlji zdravih navika, počinje svoja pustošenja. Što je dakle filozofija? Crv u voću…
      Katon Cenzor, koji je asistirao dijalektičkim performansama Grka, time je bio prestrašen i zatražio je od Senata da udovolji atenskim delegatima što je pre moguće, toliko je držao škodljivim i čak opasnim njihovu prisutnost. Rimska omladina ne treba posećivati tako razvratne duhove.
Na moralnom planu, Karnead i njegovi kompanjoni bili su opasni jednako kao i Kartažani na vojnom planu. Uspinjući narodi plaše se ponajviše odsutnosti predrasuda i zabrana, intelektualne bestidnosti, koja je draž skončavajućih se civilizacija.
      Radi toga što je bio uspešan u svim svojim podvizima, Heraklo je bio kažnjen. Jednako tako, suviše sretna, Troja je morala propasti. Imajući pred očima tu zajedničku viziju u tragičnom, čovek je usprkos sebi prisiljen misliti da će svet zvan slobodnim, prepunjen svakovrsnim prilikama, neizbežno upoznati kob Ilija, jer ljubomora bogova nadživet će njihovo iščeznuće.

''Francuzi više ne žele raditi, svi žele pisati'', rekla mi je moja domarka, ne znajući da je ona toga dana vodila proces starim civilizacijama.
Neko društvo je osuđeno onda kada više nema snage da bude ograničeno. S nekim otvorenim, odveć otvorenim duhom, kako bi se štitilo od preteranosti, od smrtnih opasnosti slobode?
Ideološki sporovi dostižu svoj vrhunac samo u zemljama gde se ljudi tuku zbog reči, gdje se ubija zbog njih…u zemljama, ukratko, koje su upoznale religijske ratove. Narod koji je iscrpio svoju misiju jeste kao pisac koji se ponavlja, ne, kao onaj koji nema šta reći. Jer ponavljati se znači dokazivati da se još uvek veruje u sebe sama i u ono što se tvrdi. No jedan dokončan narod nema čak više ni snage prepričavati svoje nekadašnje parole što su mu osigurale nadmoćnost i sjaj.
Francuski je postao provincijski jezik. Starosedeoci se tome prilagođavaju. Jedino je došljak (métèque) zbog toga neutešan. Jedino on oblači crninu Nijanse…
       Temistokle je jednim dekretom, prihvaćenim od svih, osudio na smrt tumača poslanstva koje je Kserkso poslao da bi od Atenjana tražili zemlju i vodu, ''zato što se usudio upotrebiti grčki jezik za izražavanje naredbe jednog barbarina''. Jedan narod ne čini takvu gestu samo na vrhuncu karijere. On je u punoj dekadenciji; on je izvan toka čim više ne veruje u svoj jezik, čim prestaje misliti da je upravo jezik vrhunska forma izražaja, jezik kao takav.
      Filozof poslednjeg veka je smatrao, u svojoj bezazlenosti, da je La Rochefoucauld imao pravo što se tiče prošlosti, ali da bi bio nemoćan za budućnost. Ideja napretka obeščašćuje intelekt.
Što čovek više napreduje, sve je manje kadar rešavati svoje probleme, i kad, na vrhuncu zaslepljenosti, bude uveren da je došao do tačke kada će uspeti postići cilj, to znači da će se iznenada pojaviti nečuveno.

       Uznemiruje me, strogo gledano, Apokalipsa, ali ne i neka revolucija…Sarađivati na nekom kraju ili postanku, na nekoj poslednjoj ili početnoj nesreći, to da, ali ne i na menjanju bilo čega na bolje ili na gore.
      Uverenja ima samo onaj koji ništa nije produbio.
      Gledano dugotrajnije, trpeljivost rađa više zla nego netrpeljivost. – Ako je tačna ta činjenica, ona je najteža optužba koja se može podići protiv čoveka.
      Čim životinje nemaju više potrebu da se plaše jedna druge, padaju u tupost i pridobivaju mučan izgled kakav se može videti u zoološkim vrtovima. Pojedinci i narodi ponudit će isti prizor ako stignu do toga da jednog dana žive u harmoniji, da više ne drhte otvoreno ili prikriveno.
     S odstupanjem, više ništa nije ni dobro ni loše. Istoričar koji se upleće u sud o prošlosti stvara žurnalizam u drugom vremenu.
     Za dve stotine godina (budući da treba biti precizan), preživeli odveć sretnih naroda bit će smešteni u rezervate, i čovek će ih ići posećivati, promatrati s gađenjem, sa sažaljenjem ili zaprepašteno, i također sa zloćudnim divljenjem.
     Majmuni što žive u skupinama odbacuju, izgleda, one između sebe koji se na bilo koji način druže s ljudima. Koliko čovek mora žaliti što jedan takav detalj Swift nije poznavao!
Treba li se gnušati svog veka ili svih vekova? Predočavamo li sebi Budu koji napušta svet zbog svojih savremenika?
    Ako čovečanstvo toliko voli izbavitelje, besomučnike što bestidno veruju u sebe, to je zato što zamišlja da oni veruju u njega.
     Snaga nekog šefa Države jeste u tomu što će on biti himeričan i ciničan. Sanjar bez skrupula.

Najgori zločini počinjeni su iz zanesenosti, nezdrava stanja, odgovornoga za gotovo sve opšte i privatne nesreće.
      Idite videti budućnost, ako vam se to dopada. Ja više volim držati se sadašnje i prošle neverovatnosti. Prepuštan vam brigu da se suočite sa samom Neverovatnošću.
''Vi ste protiv svega što je učinjeno od posljednjeg rata'', rekla mi je ta dama upućena u stvar.
''Vi ste se prevarili u datumu. Ja sam protiv svega što je učinjeno od Adama''.

Hitler je, nesumnjivo, najzlokobnija osoba u istoriji. I najpatetičnija. Uspeo je ostvariti oprečnost svemu što je hteo; svoj ideal razorio je tačku po tačku. Stoga je posebno čudovište, hoću reći dvostruko čudovište, jer je i njegova patetika monstruozna.
     Sve velike događaje pokrenuli su luđaci, luđaci…mediokriteti. Tako će biti, budimo to sigurni, do samog ''kraja sveta''.
      Zohar naučava da svi oni koji su činili zlo na Zemlji nisu bili nimalo bolji na nebesima, odakle su nestrpljivo nastojali otići i, srljajući na ulaz ponora, ''stići ranije u odnosu na vreme kad su trebali sići u ovaj svet''.
      Lako se razabere što je duboko u toj viziji preegzistencije duša i od koje koristi ona može biti kada je posredi objašnjenje sigurnosti i trijumfa ''zlih'', njihove izdržljivosti i njihove nadležnosti. Budući da je odavno pripremljen njihov udar, nije nimalo začuđujuće što su podelili Zemlju: imali su je osvojenu pre nego što su tu bili…čitavu večnost doista.

Pravog proroka razlikuje od lažnih to što se nalazi na izvorištu pokreta i učenja koja se međusobno isključuju i ratuju.
      U jednoj metropoli, kao u nekom zaseoku, čovek najviše voli prisustvovati padu nekoga od svojih bližnjih.
      Apetit za uništenje toliko je usidren u nama da ga niko ne uspeva iskoreniti. Dio je konstitucije svakoga, temelj samoga bivstvovanja, koji je, svakako, demonski.
    Mudrac je smireni, umirovljeni rušitelj. Ostali su rušitelji na dužnosti.
      Nesreća je pasivno, trpno stanje, dok prokletstvo podrazumeva obrnut izbor, dakle ideju poslanstva, unutarnje snage, koja nije implicirana u nesreći. Prokleti pojedinac ili narod predstavlja nužno drugu klasu nego nesretan pojedinac ili narod.
      Istorija se, pravo govoreći, ne ponavlja, ali kako su iluzije za koje je čovek kadar brojno ograničene, one se stalno vraćaju pod drugim maskama, dajući tako oronuloj svinjariji privid novosti i tragičke politure.
     Čitam stranice o Jovijanu, svetom Baziliju i nekolicini drugih. Sukob između ortodoksije i hereze, u prvim vekovima, nije besmisleniji od ovoga na koji su nas svikle moderne ideologije. Načini sporenja, strasti u igri, ludosti i sprdačine gotovo su isti. U oba slučaja sve se kreće oko irealnog i neproverljivog, koje oblikuju slojevi dogmi, kako religioznih tako i političkih. Istorija će postati snošljivom samo ako se izbegnu i jedne i druge. Tačno je da će ona tada, u svakom slučaju, prestati kako za one koji trpe tako i za one koji je prave.
      Ono što destrukciju čini sumnjivom jeste njena lakoća. Prvi koji naiđe može briljirati u njoj. No ako je lako rušiti, znatno je teže sebe rušiti. U tome je superiornost gubitnika nad agitatorom ili anarhistom.
Da sam živeo na počecima kršćanstva, i ja bih, bojim se, podlegao zavođenju. Mrzim simpatizera, tog hipotetičnog fanatika, ne opraštam sebi to priključivanje već dve hiljade godina.
       Razapet između žestine i razuveravanja, delujem kao terorista koji će se, izašavši s idejom izvršenja nekog atentata, zaustaviti na putu da bi konsultovao Propovednika ili Epikteta.
    Čovek će, verujemo li Hegelu, biti sasma slobodan samo ''okružen svetom što ga je sam stvorio''.
Ali on je upravo to uradio, a nikada nije bio toliko okovan, toliko rob kao sada.
     Život će postati podnošljiv samo u krilu čovečanstva koje neće imati više nikakvu iluziju u zalihi, čovečanstva potpuno razuverenog i ushićenog bivstvovanjem.

    Sve što mogu osetiti i misliti meša se s vežbanjem anti-utopije.
      Čovek neće trajati. Uhvaćen u zasedu malaksalosti, moraće platiti za svoj odveć originalan put. Jer bilo bi nepojmljivo i protiv prirode da se dugo vucara i završi dobro. Ta je perspektiva deprimirajuća, dakle verovatna.
      ''Prosvećeni despotizam'': jedini oblik vladavine koji bi mogao očarati duh koji je ozdravio od svega, nesposoban biti saučesnikom revolucije, budući da to nije čak ni u istoriji.

      Nema ničega žalosnijeg od dva istovremena proroka. Jedan od njih treba biti izbrisan i nestati ne želi li se izložiti podsmehu. Osim ako ne propadnu obojica, što bi bilo najpravednije rešenje.
Taknut sam, čak uzbuđen, svaki put kad natrapam na nekog nevinog. Odakle dolazi? Šta traži? Ne naveštava li ova pojava neki nemio događaj? To je sasma posebna uzbuđenost koju čovek oseća pred nekim koji se ni na koji način ne bi mogao imenovati njegovim bližnjim.
     Svuda gde su se prvi put pojavljivali, civilizirane urođenici promatrahu kao zlokobna bića, kao sablasti, duhove. Nikad kao žive! To beše neusporediva intuicija, proročki blesak oka.
      Da ju je svako ''razumeo'', istorija bi već odavna bila prestala. Ali čovek je iz osnova, biološki, nesposoban ''razumeti''. Čak da su svi osim jednog razumeli, istorija bi se održavala zbog njega, zbog njegovog slepila. Zbog jedne jedine iluzije!

X smatra da smo mi na kraju ''kosmičkog ciklusa'' i da će se sve uskoro slomiti. U to ne sumnja ni jednog trena.
      Istovremeno, on je otac porodice, i to brojne porodice. S izvesnošću kao što je njegova, kakvu je to nastranost primenio da u jedan izgubljen svet izbacuje dete po dete? Ako predviđa Kraj, ako je siguran da kraj neće zakasniti, ako ga unaprijed računa, neka ga čeka sam. Čovek ne rađa na Patmosu.
Montaigne, mudrac, nije imao naslednika; Rousseau, histerik, još pokreće narode.
Ljubim smo one mislioce koji nisi nadahnuli nijednog tribuna.
      Na Koncilu u Firenci 1441. godine propisano je da pagani, Jevreji, heretici i shizmatici neće imati nikakav pristup ''večnom životu'' i da će svi, osim ako se ne okrenu pre smrti istinskoj religiji, ići ravno u pakao.
   To je vreme kad je Crkva ispovedala ovakve strahote po kojima je doista bila Crkva. Jedna institucija je živa i jaka samo ako odbacuje sve ono što nije ona. Na nesreću, slično je i s nacijom ili režimom.
     Ozbiljan i čestit duh, u istoriji ne shvaća ništa što može shvatiti. Ona je u zamenu čudesno kadra obdariti nasladom sardonskog erudita.
      Izvanredna slast na pomisao da smo, kao ljudi, rođeni pod nesretnom zvezdom i da će sve što ćemo poduzeli biti praćeno malerom.

     Plotin je bio obuzet prijateljstvom prema rimskom senatoru koji je otpustio svoje sužnje, razdelio svoja dobra, a koji je jeo i spavao kod svojih prijatelja, jer više nije imao ničega. Taj senator, gledano ''zvanično'', beše grješnik, njegov je slučaj mogao postati zabrinjavajući i, uostalom, to je i bio: svetac u Senatu…Njegova prisutnost, njegova sama mogućnost, koji znak! Horde nisu bile  daleko…

Čovek koji je potpuno pobedio egoizam, koji nije sačuvao ni najmanji njegov trag, može trajati samo dvadeset i jedan dan, podučava se u nekoj modernoj vedantinskoj školi.
Nijedan zapadnjački moralist, čak ni najcrnji, ne bi se usudio usmeriti na ljudsku ćud tako strašnu, tako otkrivalačku preciznost.
       Sve manje i manje čovek priziva ''progres'', a sve više i više ''mutaciju'', i sve što navodi kao dokaz za ilustraciju njene vrednosti samo je simptom nad simptomima jedne neusporedive katastrofe.
       To što se naziva stvaralačkim instinktom samo je jedna devijacija, perverzija naše prirode: nismo došli na svet da uvodimo novo, da ispreturamo, nego da uživamo svoj privid bivstvovanja; da ga uklonimo nežno i da naposletku iščeznemo bez buke.
       Asteci su imali razloga verovati kako treba umiriti bogove, ponuditi im svaki dan ljudsku krv da bi se izbeglo rušenje univerzuma, ponovni pad u kaos. Već dugo ne verujemo više u bogove i ne nudimo im žrtve. Svet je ipak stalno tu. Nema sumnje. Samo mi više nemamo prilike doznati zašto se ne raspe smesta.

Preveo s francuskog Mario Kopić