Muzikalni mozak

                                                                  

Ono što su filozofi tvrdili od davnina, da dejstvo muzike ima realne osnove, današnja nauka dokazuje  istraživanjima o strukturi muzike, njenim akustičkim i matematičkim odnosima. Nije neobično da  je  uočeni efekat  rezultirao  mišlju o njenoj božanskoj prirodi. Vibracije koje ostvaruju muziku su samo jedan od vidova suštine postojanja ' a to je pokret. Najpoznatiji primer takvog mišljenja je Hindu kozmologija koja označava  upravo zvuk Ohm Brahme, kao vibraciju koja kreira fizikalni svet.Muzika je vibracija. 
 Potencirajući pokret  kao  izvor života  savremena misao se ponovo približila zvuku . U POČETKU BEŠE REČ...Moglo bi se reći   U POČETKU BEŠE ZVUK...vibracija. Kada se zvuk zgusne, onda nastaju zrak, vatra, tečnost, osnove materije. 

1787. je pravnik, muzičar  i fizičar Ernst Chladni,  objavio  interesantne rezultate eksperimenta sa   violinskim gudalom koje je okomito vukao po rubovima raznih ploča, prekrivenih peskom.  Stvorene uzorke i oblike  danas zovemo «Chladnijevim likovima«. Eksperimentom se došlo do oblika materije
koje nastaju pod uticajem zvukaa oblast koja se počela baviti ovim fenomenom nazvana je kimatikom.

Chladni figure

1967. je švajcarski lečnik Hans Jenny objavio knjigu o kimatici. Jenny je uzimao pesak, spore ili gvozdenu strugotinu, te je stavljao na ploče koje su vibrirale raznim vibracijama. Nastajali su razni oblici i uzorci, zavisno od frekvencije ili amplitude vibracija.  Tonoskop, kog je izumio,  učinio je ljudski glas vidljivim pa je bilo moguće direktno videti fizičku sliku samoglasnika, tona ili pesme. Ovom metodom  uspela se matematički / geometrijski "oživeti" materija i ponovo utvrditi  da u osnovi prirode stoje esencijalne geometrijske forme  koje se menjaju, ili zavise od VIBRACIJA.          

Egipćani su nazivali materiju zamrznutom muzikom.  Kako eksperimenti kimatike demonstriraju   materija je stvarno rezultat "muzičkih" vibracija.

Paralelno sa ovim istraživanjima tekla su i još uvek teku, fiziološka istraživanja mozga.Ispostavilo se da je i mozak vibracijski instrument, organ u kom se transformišu frekvencije, odnosno inkodiraju i dekodiraju  vibracije. Sa unošenjem mogućnosti holografskog funkcionisanja istraživanja su otišla još  dalje. Veruje se da mozak  koristi holografske principe u postupku  dekodiranja čulima primljenih vibracija  u jasne predodžbe percepcije.

Neurološki fenomeni :
"Muž i žena slavili su godišnjicu venčanja u jednom luksuznom restoranu u Montrealu. Dok su večerali, Žorž je od orkestra zatražio da sviraju njihovu omiljenu pesmu La vie en rose. Večera je bila izvrsna, ambijent romantičan sa primesom nostalgije. Na putu do kuće komentarisali su provedeno veče. Ona je bila oduševljenja, a on je samo žalio što muzičari nisu odsvirali njihovu pesmu. "Ali svirali su je tri puta!", začudila se ona. Mežutim, Žorž je nije prepoznao, kao ni jednu pesmu odsviranu te večeri. Ni te večeri niti bilo kada više. Naime, ovaj šezdesetjednogodišnji kanadski biznismen postao je nesposoban da prepozna melodiju. Tada je prvi put to primetio, ali je pretpostavljao da je posledica izliva krvi u mozak koji je doživeo nekoliko godina ranije. Međutim, njegovo držanje, njegova inteligencija, razumevanje jezika i izražavanje, njegova sećanja, ukratko sve ono što je neophodno za dobro vođenje poslova i porodične odnose funkcionisalo je savršeno.
Nešto slično dogodilo se i jednoj mladoj bolničarki koja je preživela izliv krvi u mozak. Vrativši se kući nakon dugog boravka u bolnici, ona je povratila svoje navike, naročito onu da peva uspavanku svom mlađem sinu. I pored toga što je bio srećan što to ponovo čuje, dečak nije mogao da se uzdrži da ne prekine majku dok je pevala prvu strofu. "Zašto ne pevaš pravu pesmu", upitao ju je. Majka je uzalud ponovo počinjala, dajući sve od sebe. Sećala se reči, ali melodija nije bila ni nalik. Ona više nije znala da peva, niti je mogla prepoznati neku melodiju. Međutim, u bolnici je bila podvrgnuta mnogobrojnim ispitivanjima koja su, na veliko zadovoljstvo lekara, garantovala savršeno normalno funkcionisanje njenog mozga. Nikome nije palo na pamet da ispita njene mogućnosti raspoznavanja muzike. Šta se dogodilo u mozgu biznismena i bolničarke?
Cerebralno oštećenje locirano u auditivnom delu mozga dovelo je do toga da nisu u stanju ni da reprodukuju niti da prepoznaju melodiju, čak ni najjednostavniju. Redak poremećaj koji stručnjaci nazivaju amuzikalnost. Efekat ovog oštećenja dokazuje postojanje nervnih mreža kojima je jedina uloga da primaju i raspoznaju muziku. Postoji li, onda, centar za muziku i da li muzika ima bilo kakve veze sa inteligencijom? Jednostavnije rečeno, intersuje nas kako mozak prima melodije.
Po svemu sudeći, muzička nadarenost je u bliskoj vezi sa veoma kompleksnim neurološkim fenomenima. Muzikalnost povlači za sobom gomilu pitanja koja su još daleko da toga da budu rešena. Neurolozi imaju dva glavna pravca istraživanja - sa jedne strane je studija moždanih aktivnosti koja se zasniva na tehnici slika, a sa druge strane se vrše ispitivanja moždanih oštećenja, kako bi se spoznao njihov negativan uticaj na zone mozga za koje se smatra da su bitne u poimanju muzike.
Ovakav pristup je specijalnost Izabele Perez, koja je neuropsiholog na Univerzitetu u Montrealu i koja svira akustičnu gitaru. Ona je pre desetak godina sa posebnom pažnjom pratila pomenute slučajeve biznismena i bolničarke. "Ono što me je najviše iznenadilo", kaže ona, je specifičan efekat oštećenja." Navodi primer Čebalina, ruskog kompozitora koji je 50tih godina napisao veoma zapažene simfonije. Nakon teškog oštećenja leve hemisfere mozga, Čebalin je izgubio moć poimanja i moć govora (onemeo je). To ga, međutim, nije sprečilo da komponuje poslednju od svojih pet simfonija koja je bila ocenjena kao njegovo najbolje delo. Slučaj potpuno suprotan od dva kanadska. Čebalin je "izgubio jezik", ali ne i muziku. Ova tri slučaja jasno navode na zaključak da su jezičke i muzičke sposobnosti razdvojene.
Drugi primeri moždanih oštećenja sugerišu da mozak različito reaguje na zvuke koji nas okružuju. Izabela Perez smatra da postoji više moždanih funkcija koje su zadužene za prijem muzike. Tako joj melodija i ritam izgledaju potpuno razdvojeni. Kod nekih od njenih pacijenata koji su izgubili moć raspoznavanja melodija ostao je ritam, a kod onih koji su izgubili ritam ostala je melodija. Muzikalnost, dakle, nije monolitan kapacitet koji može postojati kod određenih osoba, već se sastoji od brojnih činilaca koji se jasno mogu razdvojiti, kao što je slučaj sa govorom i muzikalnošću pacijenata o kojima je prethodno bilo govora. Veliki broj testova izvršenih kako nad osobama koje nemaju oštećenja, tako i nad osobama sa cerebralnim oštećenjima, pokazao je da melodiju poima više centara u mozgu. Oni naročito raspoznaju melodijski oblik, to jest varijacije ka visokim i niskim tonovima. Više studija navodi na zaključak da taj osnovni vid melodije, koji omogućuje da raspoznamo šta peva neko dete, čak i ako ono ne poštuje intervale između nota, tretira desna hemisfera, dok se leva hemisfera bavi procesom intervala, tj. vremenskim razmakom između dve note.
Poslednji vid pojedinačnog tretiranja melodije je tonalitet. Ovde se pitamo da li smo u stanju da procenimo da li jedna nota pripada tonalitetu neke melodije, ili je to pak neka "pogrešna" nota. Utvrđeno je da moždana oštećenja mogu dovesti do gubitka ove sposobnosti za procenu. Ipak studije o moždanim oštećenjima pate od jednog nedostatka, jer ne zavise od pacijenata i njihovih problema. Pored toga, one su često suviše važne i velike da bi se bavile pojedinačnim indikacijama. Izabela Perez je svoje znanje udružila sa znanjem i iskustvom Katarine Liežoa-Šovel, neuropsihologom iz Rena čiji su epileptični pacijenti bili podvrgnuti velikim hirurškim intervencijamna na mozgu. Njena istraživanja obuhvataju bolesne osobe, što joj ne smeta da se povremeno bavi i zdravima.
Da bi ispitali kapacitete muzikalnosti normalnog mozga, neurolozi koriste tehniku čuvene pozitrone emisione tomografije (PET) ili, takođe, magnetnu rezonanciju. Ove dve tehnike su u stanju da otkriju aktivnost malih zona mozga dok osoba izvršava određeni zadatak. Na taj način je Rober Zator, istračivač na neurološkom institutu u Montrealu, dokazao da prolazne zone (auditivni deo) sadejstvuju sa čeonim delom koji je najviše zadužen za rad memorije. Zvučni talasi koje primi bubna opna, primaju se kroz uho i udaraju u timpan, koji ih potom šalje dalje do sitnih kostiju srednjeg uha. Vibracije sitnih kostiju, koje imaju zadatak da ublaže suviše jake zvuke, amortizuju se u endolimfi, tečnosti koja preliva srednje uho. Zvuk, pretvoren u talas pritiska, prodire tada u "puža" uha, gde pokreću vibriranje bazilarne membrane. Veličina i čvrstina vlakna ove membrane varira. Bliže ulasku u "puža", ona su kratka, čvrsta i osetljiva na visoke frenkvencije, dok su na kraju gipka i dugačka i primaju niske frekvencije. Vibrirajuči signal se zatim sprovodi prema auditivnoj zoni, koja je i sama u kontaktu sa mnogobrojnim delovima mozga. Deformacija i oštećenje niti previše agresivnim zvucima, dovodi do oštećenja sluha i do gluvoće (slabije ili naglašenije).
Tako nam jedna simfonija ne izgleda kao jednostavan niz nepovezanih nota, već kao muzičko delo. Takođe je dokazano, da tonaliteti primenjeni u muzici deluju na limbični sistem, tj. sedište emocija. Kako? To je tajna. Rober Zator je želeo da sazna šta se dešava kada evociramo melodiju u glavi bez pevanja ili sviranja. Da bi naveo ljude koji su učestvovali u ogledu da misle na neku melodiju, tražio je od njih da kažu da li je neka reč otpevana visoko ili nisko u određenoj poznatoj pesmi. Pokazalo se da je moždana aktivnost ista i kada se sluša neka melodija i kada se zamišlja. Jedina razlika je što, kada se melodija zamišlja, vizuelna zona se takođe aktivira, što dopušta da zaključimo da tonska šema može biti udružena sa vizuelnom šemom.
Koji su tokovi u mozgu zaduženi za razne aspekte muzike? Znamo da učestvuju obe hemisfere mozga, ali i da pojedine elemente muzike tretira samo po jedna. Međutim, proučavanja moždanih oštećenja pri njegovom radu nisu dovoljna za određivanje posebnih nervnih tokova. Tačnije rečeno, već je dokazano da određeni neuroni odgovaraju datoj frekvenciji. Jedan ogled, koji će u postati standard, sastoji se u umetanju veoma fine elektrode u auditivni deo moždane kore probuđene osoba. Dolazi do izazivanja osećanja da se čuju različite melodije ili različiti poznati glasovi, prema grupama neurona koji su nadraženi elektrodom. Smatra se da će se na taj način otkriti neuroni koji reaguju na poznate akorde, i drugi koji reaguju na oktave, kvinte i druge poznate intervale. Ova ideja ne daje mesta verovanju da bi mogli postojati neuronski spojevi genetski predodređeni, naštelovani da reaguju na naročite akorde i intervale. Moguće je da neuroni auditivnog dela moždane kore budu osetljivi na karakteristike zapadnjačke ili istočnjačke muzičke ritmove (spektar od dvanaest polutonova, u zavisnosti od toga da li se živi na Istoku ili Zapadu).
Mozak se, u stvari, razvija prema okruženju i to su jedine krupne crte njegove genetski determinisane strukture. Jedan zapadnjak će veoma teško uočiti razliku između dve kompozicije nekog Eskima, dok će Eskimu biti veoma teško da razlikuje Mocarta od Vivaldija. Ali, ma koje bili nacije ili kulture, ljudi su nadareni specifičnim muzičkim sposobnostima koje su vezane za naročite moždane strukture. Da bi ova karakteristika mogla biti prirodno favorizovana, bilo bi potrebno da priroda pruži čoveku mogućnost adaptacije u skladu sa prirodnom selekcijom. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, melodijska osetljivost povezana je sa jezikom. To bi bila neka vrsta gramatike za visinu tonova.
Da bi smo komunicirali, neophodno je dekodirati ove varijacije. "Ako smo tako osetljivi na visinu tonova, to je zato što oni igraju ulogu u raspoznavanju intonacija govornog jezika", kaže Rišar Rago, neuropsiholog istraživačkog tima iz Pariza. Intonacija, u stvari, služi za prenošenje emocija: monoton glas kakav imaju ljudi u depresiji momentalno uzrokuje dosađivanje i nepažnju onoga ko sluša. Razlikovanje varijacija po visini je veoma istančano. Ponovo se naglašava važnost melodije u učenju jednog stranog jezika gde je glavna poteškoća navići se na nove intonacije i različitu ritmiku.
Jedna druga hipoteza koju navode stručnjaci za učenje jezika kod dece, tvrdi da melodija posreduje u majčinom prenošenju jezika. Način na koji majke pevaju, često kroz tepanje, odojčetu će biti ključ za razumevanje jezika i muzike u isti mah. Deca, uostalom, imaju prirodnu sklonost ka pevanju, što je primetno u svim vrtićima. Međutim, nisu retke osobe koje uopšte ne vole muziku. Smatra se da deset odsto čovečanstva ima poteškoća da zapamti ili da ponovi neku melodiju, što ih, opet, ne sprečava da se normalno izražavaju verbalnim putem. Nažalost ove osobe nisu detaljnije ispitivane i proučavane.
Očigledno je da nismo svi jednaki pred muzikom. Poznati muzičari bi trebalo da imaju drugačiji mozak nego obični smrtnici. Gotfrid Šlaug, lekar iz Bostona, proučavao je kalističnu masu, nervnu strukturu koja obezbeđuje komunikaciju između dve hemisfere. Ona je od deset do 15 odsto razvijenija kod pojedinih muzičara. Istraživanja Tomasa Elberta na univerzitetu u Konstanci (Nemačka), pokazuju da su delovi mozga koji su bitni za osetljivost prstiju leve ruke (kod sviranja žičanih instrumenata) veći nego kod onih koji se ne bave muzikom. Da li je to urođena ili stečena sposobnost?
Ljudi koji imaju apsolutni sluh imaju svaku notu "u glavi". Kako funkcioniše njihov mozak? Rober Zator je pokušao da to sazna poredeći moždanu aktivnost prosečnog muzičara i muzičara sa apsolutno nadarenim sluhom. Dvojici dobrovoljaca koji odgovaraju ovim kriterijumima dopušteno je da čuju običan šum a njihova moždana aktivnost je snimljena specijalnom kamerom. Zatim je izvršen još jedan eksperiment sa još jednom notom, zatim su puštani nota i šum istovremeno. Rezultat je bio isti kao kada bi čuli muzičku notu. Izgleda da se kod svih ljudi aktiviraju iste zone, ali kod onih koji imaju apsolutan sluh uključuje se istovremeno još jedna dodatna zona. Da li je to mesto apsolutnog sluha? Ne, to je zona namenjena procesima asocijacija, u ovom slučaju verovatno asociranju neke imenice sa nekom notomi.
Drugi eksperimenti izvedeni na sličan način na dizeldorfskom univerzitetu pokazuju da muzičari sa apsolutnim sluhom imaju asimetriju hemisfera (auditivni deo moždane kore). Da li je apsolutni sluh manifestacija specijalizovanih auditivnih mehanizama? Zator insistira na problemu interpretiranja slika koje stvara mozak dok radi. Pored toga, on precizira da ne treba tražiti nervni centar apsolutnog sluha. Po njemu se tu pre radi o naročitim funkcijama koje se u pojedincu pokreću ili ne.

Argentinsko – italijanski naučnik, Hugo Zucarelli, nedavno je proširio ovaj holografski model i na svet akustičnih fenomena. Začuđen činjenicom da su ljudi u stanju da lociraju izvor zvuka bez potrebe da okrenu svoju glavu, čak i u slučaju da čuju na samo jedno uho, Zucarelli je otkrio da se ova sposobnost može objasniti holografskom teorijom.

Zucarelli je takođe razvio tehnologiju holografskog zvuka, odnosno tehniku snimanja zvuka koja je u stanju da reproducira akustične tonove sa jednim izvanrednim realizmom. 

Naučnici su otkrili da su naša čula osetljivija na mnogo širi spektar frekvencija, nego što se to pre smatralo. Tako su npr. otkrili da je naš vizuelni sistem takođe osetljiv i na zvučne vibracije, da naše čulo mirisa delomično ovisi o tzv. “osmičkoj frekvenciji” i da su čak čelije našeg tela osetljive na široki spektar frekvencija. Ova otkrića sugerišu da se u holografskom domenu mozga ove vibracije razvrstavaju, sortiraju i pretvaraju u konvencionalnu percepciju. 
PODSETITE SE -
 Od nas zavisi da li smo spremni na promene. Trebamo se okrenuti  mislima i osećajima koji vibriraju na pozitivnoj frekvenciji. Ako to ne možete sami slušajte muziku, čitajte viceve, šale, uradite bilo šta što će vas izbaciti iz negativnog raspoloženja.Energija vibrira na različitim frekvencijama.Frekvencija je brzina vibracije. Energija koja sporo vibrira ima nižu frekvenciju i karakteristična je za čvrstu i neživu materiju.Energija koja brzo vibrira ima višu frekvenciju.Živa bića imaju višu frekvenciju. Terapiju muzikom možete sami izvesti. Odaberite muziku koja Vas umiruje , stavite slušalice na uši, odaberite miran  kutak u prostoru i slušajte. Ako Vas je nešto oneraspoložilo i ako se osećate loše znači da se nalazite  na frekvenciji privlačenja loših stvari. Svi smo mi iskusili lančanu reakciju započetu jednom lošom mišlju. Jedna loša misao privukla je drugu, frekvencija se ustalila i sve je krenulo nizbrdo. Dobra je vest ta da  frekvenciju možemo promeniti svesnom promenom svojih misli.