O razumevanju..

… kao zrno gorušičino koje uzme čovek i poseje na njivi svojoj,koje je istina najmanje od sviju semena,ali kad uzraste veće je od sveg...
Evanđelje po Mateju 13:31 – 3213: 31-32( prevod vuka Karadžića)
 
-Objasni molim te šta ti nedostaje ?
- Pomak stvarnosti!
- Znači nezadovoljna si zbiljom ?
- Zadovoljna sam sa zbiljom, ne i sa pogledom na nju! Vidim manje lepote.
- Od lepote se ne živi.
- I od nje.Pa makar bila malena kao gorušičino zrno.



 
T ražite od mene šta god Vam treba. Podeliću sve što imam. Jedino što nikome neću dati je sloboda moje duše. Pravo na nju zadržavam, poštujući sve ostalo što se mora. Da li je  to moguće? Po uobičajenoj logici su sloboda i moranje dve nespojive stvari. Po mojoj logici nisu. Postoje “moranja” koja to u suštini i nisu. Mi smo ih učinili takvima. Sami smo prozvali moranjem nešto što je lepo. Učinili smo od  lepih porodičnih, prijateljskih, poslovnih obaveza, koje smo slobodno izabrali, MORANJA. Što se duže budemo vrteli u krugu opterećujuće misli da su neke radnje MORANJE, sve manje ćemo biti u stanju da uradimo nešto konstruktivno, što će nam vratiti  lepotu  u njihovo obavljanje.




No želim se dotaći nečeg drugog. Kada bi pitanje moranja i slobode postavili nekolicini ljudi verovatno bi dobili različite odgovore. Verujem da bi bilo i onih koji ne bi shvatili samo pitanje. Da li se razumemo? Znamo odgovor na ovo pitanje,ali se i dalje pitamo.

Mnoštvo mogućnosti koje nam nudi sporazumevanje jezikom nije smanjilo habitus ljudskog nerazumevanja. Razlozi nisu isključivo plod neznanja. Sa aspekta umetnika trebala bih se radovati raznovrsnosti. I radujem. Nerazumevanja ubrajam u umetnost življenja. Zašto ne !! Deo je naše prirode i onaj ko misli da je uvek bio jasan, da nikada nije postupio nejasno, da je nejasnoća rezervisana za ortodoksne neznalice, potvrđuje sopstveno neznanje. Prema takvima, zapravo njihovim isključivim stavovima, osećam estetsku averziju. Zašto spominjem estetiku ?!? Ako ne razumete znajte da je sve to zbog uživanja u lepoti i širokog shvatanja lepote.Traganja u životu smatram  lepim.I traganja koja ostvarujemo zajedno sa drugima u komunikaciji. Ako se pri tom malo svađate, ljuti ste, uvređeni.. pa šta. I to je deo života. Stvorili smo u glavi iluziju od života usled čega smo postali nesposobni sagledati realnost i njene lepe strane.



U ŽIVOTU NEMA APSOLUTNIH KATEGORIJA

Nedavno je jedan dobronameran prolaznik ovom stranicom primetio da se čovek ne može dati ceo. Ostala mi je u glavi ova simpatična primedba. Aluzija se odnosila na upotrebu pojmova u apsolutnom značenju. Da li sam trebala podsetiti nekoga ko već zna da ne koristimo samo apsolutne već i pojmove u relativnom značenju. Pošto ni relativistički pojmovi nemaju isto značenje dolazi do ovakvih nerazumevanja. Naravno da se čovek ne može “dati ceo”. Pa ni ta reč “dati” nije baš prikladna. A ja sam se eto usudila izraziti da se dajem cela!!! Interesuje me šta bi dotični rekao da sam mu uživo izjavila : želim ti se dati cela. Pretpostavimo da je normalan čovek. Nadam se da bi shvatio da bih mu se želela potpuno posvetiti u jednom trenutku. Hajde može i dva. A ko zna. Možda me neki čovek uistinu ne bi shvatio već bi razmišljao o pogrešno upotrebljenom pojmu ceo...o mom neznanju, smelosti izražavanja, mom moralu najverovatnije.A zašto ne samo o dvoje, lepoti trenutka.
Ovo je samo teoretisanje.Stvar sam namerno dovela do apsurda želeći da istaknem da razumevanje nije prosto, formalističko zbrajanje dva i dva. Ali ga je moguće približno dovesti na taj nivo. Sa preterivanjem nećemo stići daleko, sa predrasudama i kojekakvim ličnim opterećenjima nigde. Sa jednostavnim odnosom imamo više šansi. Ja ne zalazim mnogo “iza” reči, iza onog što je autor uvio u papir ili celofan, svejedno. Nikakve koristi od toga.  Potrudim se ukoliko zahteva situacija, ali rezultati su očekivano mršavi. Zašto? Zato što nema tih vražijih apsolutnih sudova i stoga što su izvori nerazumevanja mnogobrojni. Kako doći do uzroka neshvatanju kada su u pitanju mnogobrojne začkoljice uma i izražavanja. Čovek jeste izmislio pismo kao konvenciju kojom bi se sporazumeo. Sa znakovima nemamo problema, ali sa pojmovima da. Nisu u pitanju samo logičke, filozofske nesaglasnosti. Stvar komplikuje sve ono neopisivo što se komeša u nama između znanja, neznanja, pretpostavki, osećanja..trenutka.
Ako ni dogovori nisu garancija slaganju nisu li onda suvišne apsolutne kategorije? Njih treba iščupati iz korena da ne rastu i zbujunju pošten narod. One su zaslužne za gomilanje  iluzija. Ne mislim da razmišljanje treba biti ogoljeno, činjenično, suvo realno. Niti mislim da apsolutne pojmove trebamo prepustiti isključivo filozofima. Od DIJALOGA  možemo napraviti igru. Ne uvek, ali zašto ne ponekada. Tamo gde nikome ne šteti, a koristi razbijanju svakodnevnice, učmalosti, razmrdavanju uma. Sa igrama duha se podižemo u nadrealnost, svetove misterija, tajni. Komunikacija može biti pista sa koje uzlećemo u avanturu duha, egzotiku. Ako se ne vratimo onaj koji čeka zna da smo se zaigrali, ili zalutali. Nije ni njemu loše. Lepo je biti i posmatrač. Sve je u vezi pa i taj odnos. Ako se potrudite uspećete da uživate zajedno.



Moglo bi se zaključiti iz gore napisanog da je i lepota problem. I jeste. Nemoguće je baš svakome u svemu videti i doživeti lepotu. Lepota nije samo u samoj stvari koliko u odnosu nas i stvari. Svaki put kada razmišljam o lepoti komunikacije dođem do istog. Beskorisno je misliti da se razlike mogu poništiti. Nemoguća je to misija. Kad zatvorite oči potpuno je svejedno da li je dan ili noć. Svako vidi ono što zamisli, na svoj jedinstven način.
Na kraju se uvek upitam zašto bi se morali apsolutno razumeti ??? Dovoljno je i to što nekako ipak uspevamo. Sreća je tim veća što postoje sličnosti, dobra volja, tolerancija, spremnost da razumete...toliko toga što pospešuje razumevanje. I ljubav. Ona poništava sve pa i razlike. Bar privremeno. Pogotovo ako se “ date celi”.
Eto ne mogu da završim ozbiljno.I kako da me ozbiljno shvate ozbiljni ljudi, Teško. Ostaću im i dalje nerazumljiva.  

• Home