Assangeovo svedočenje u Parlamentarnoj skupštini Veća Evrope,

2. oktobra 2024.

Gospodine predsedniče, poštovani članovi Parlamentarne skupštine Veća Evrope, dame i gospodo.

Prelazak sa godina zatočeništva u zatvoru maksimalne sigurnosti do stajanja ovde pred predstavnicima 46 zemalja i 700 miliona ljudi je dramatična i nadrealna promena. Iskustvo godina izolacije u maloj ćeliji je teško preneti. To vam oduzima vaš osećaj sebe, ostavljajući samo sirovu suštinu postojanja. Još ne mogu u potpunosti govoriti o onome što sam izdržao – neprekidnoj borbi da ostanem živ, fizički i psihički niti još mogu da govorim o smrtima vešanjem, ubistvima i medicinskom zanemarivanju mojih kolega zatvorenika.

Unapred se izvinjavam ako moje reči pokleknu ili ako mojoj prezentaciji nedostaje uglađenost koju biste očekivali na tako uglednom forumu. Izolacija je učinila svoje, što pokušavam da poništim. A izraziti se u ovom okruženju je izazov. Međutim, ozbiljnost ove prilike i težina problema primoravaju me da odbacim svoje prigovore i obratim vam se direktno.
Doslovno i figurativno sam prešao dug put da bih danas bio ovde pred vama. Pre nego što uđemo u diskusiju ili pre nego što odgovorim na bilo koja vaša pitanja, želeo bih da se zahvalim PSSE na rezoluciji iz 2020. (2317) u kojoj se navodi da moje zatvaranje predstavlja opasan presedan za novinare i napominje da je Specijalni izvestitelj UN-a za pitanja mucenja zatražio moje oslobađanje.
Takođe sam zahvalan na izjavi PACE-a iz 2021. u kojoj je izražena zabrinutost zbog verodostojnih izveštaja da su američki zvaničnici razgovarali o mom ubistvu i njihovim ponovnim pozivima za moje hitno puštanje na slobodu. I pohvaljujem Komitet za pravna pitanja i ljudska prava što je imenovao poznatog izvestitelja, Sunnu Ævarsdóttir, da istraži okolnosti u vezi sa mojim pritvorom i osudom i implikacijama na ljudska prava.
Ali kao i toliki napori oko mog dosijea - bez obzira da li su dolazili od parlamentaraca, predsednika, premijera, pape, zvaničnika UN-a i diplomata, sindikata, advokata i doktora, akademika, aktivista ili građana - nijedan od njih nije trebao biti potreban. Nijedna od deklaracija, rezolucija, izveštaja, filmova, članaka, događaja, prikupljanja sredstava, protesta i pisama u proteklih 14 godina nije trebalo biti potrebno. Ali svi su bili neophodni jer bez njih nikada više ne bih ugledala svetlo dana.

Ovaj globalni napor bez presedana bio je neophodan jer su mnoge pravne zaštite koje su postojale bile samo na papiru ili nisu bile efikasne u razumnom vremenskom roku. Na kraju, izabrao sam slobodu umesto nerealne pravde, nakon što sam godinama bio u zatvoru i suočio se s kaznom od 175 godina bez efikasnog pravnog leka. Pravda za mene sada ne dolazi u obzir jer je američka vlada u svom sporazumu o priznanju krivice u pisanoj formi zahtevala da ne mogu podneti slučaj Evropskom sudu za ljudska prava, pa čak ni da podnesem zahtev na osnovu Zakona o slobodi informacija (FOIA) o tome šta je učinila meni kao rezultat zahteva za izručenje.

Želim da budem vrlo jasan. Danas nisam slobodan jer je sistem radio. Danas sam slobodan jer sam se nakon godina zatvora izjasnio krivim za novinarstvo. Izjasnio sam se krivim za traženje informacija od izvora. Izjasnio sam se krivim za dobijanje informacija iz izvora. I ja sam se izjasnio krivim za obaveštavanje javnosti o toj informaciji. Nisam se izjasnio krivim ni za šta drugo. Nadam se da moje današnje svedočenje može poslužiti da ukaže na slabosti postojećih mera zaštite i pomogne onima čiji su slučajevi manje vidljivi, ali su jednako ranjivi. Dok izlazim iz tamnice Belmarsh [britanski zatvor], istina se čini manje uočljivom i žalim koliko je tla izgubljeno tokom tog perioda u kojem je izraz istine potkopan, napadnut, oslabljen i kompromitovan. Vidim više nekažnjivosti, više tajnovitosti, više odmazde za govorenje istine i više autocenzure. Teško je ne povući granicu između mog progona od strane američke vlade – njenog prelaska Rubikona kriminalizirajući novinarstvo na međunarodnom nivou – i trenutne zahlađene klime u pogledu slobode izražavanja.

Kada sam osnovao WikiLeaks, vodio me jednostavan san: obrazovati ljude o tome kako svet funkcionise kako bi nam ovo razumevanje moglo pomoći da stvorimo nešto bolje. Posedovanje mape gde se nalazimo omogućava nam da shvatimo kuda bismo mogli ići. Znanje nam omogućava da držimo moć da odgovaramo i, tamo gde ona ne postoji, da zahtevamo pravdu.

Pribavili smo i objavili istine o desetinama hiljada tajnih žrtava rata i drugih nevidljivih zverstava, o ubistvima, izdavanju, mučenju i programima masovnog nadzora. Ne samo da smo otkrili kada i gde su se te stvari dogodile, već smo često razotkrivali politike, sporazume i strukture koje su stajale iza njih.

Kada smo objavili 'Kolateralno ubistvo' - zloglasni CCTV snimak posade američkog helikoptera Apache koji nestrpljivo raznosi iračke novinare i njihove spasioce u komade - vizuelna stvarnost modernog ratovanja šokirala je svet. Ali takođe smo iskoristili interes za ovaj video da upozorimo ljude na tajna pravila o tome kada bi američka vojska mogla upotrebiti smrtonosnu silu u Iraku i koliko bi civila moglo biti ubijeno pre nego što je potrebno odobrenje višeg vrha. U stvari, dobio sam 40 godina od mojih potencijalnih 175 godina zatvora za dobijanje i objavljivanje ove politike.

Praktična politička vizija koju sam stekao uranjanjem u prljave ratove i tajne operacije u svetu je jednostavna: za promenu, prestanimo ućutkivati, mučiti i ubijati jedni druge. Osigurajmo ove temelje i u drugim političkim, ekonomskim i naučnim procesima, to će osigurati prostor da se pobrinemo za ostalo. Rad WikiLeaksa bio je duboko ukorenjen u principima za koje se ova Parlamentarna skupština zalaže. Novinarstvo koje je uzdizalo slobodu informisanja i pravo javnosti da zna našlo je svoj prirodni operativni dom u Evropi. Živeo sam u Parizu i imali smo formalne registracije kompanija u Francuskoj i na Islandu. Naše novinarsko i tehničko osoblje bilo je rašireno širom Evrope. Objavljivali smo širom sveta sa servera u Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj.

Ali pre 14 godina, američka vojska je uhapsila jednog od naših navodnih zviždača, vojnika Manninga, američkog obaveštajnog analitičara stacioniranog u Iraku. Istovremeno, američka vlada je pokrenula istragu protiv mene i mojih kolega. Američka vlada je ilegalno poslala avione pune agenata na Island, podmitila doušnika da ukrade naš legalni i novinarski radni proizvod i bez formalnog procesa izvršila pritisak na banke i finansijske službe da nam blokiraju pretplatu i zamrznu naše račune. Britanska vlada je bila saučesnik u nekim od ovih represalija. Britanska vlada je pred Evropskim sudom za ljudska prava priznala da je u tom periodu nezakonito špijunirala moje britanske advokate. Ovo uznemiravanje je bilo pravno neosnovano.

Ministarstvo pravde predsednika Obame odlučilo je da me ne optuži jer nije počinjen nikakav zločin. Sjedinjene Države nikada pre nisu krivično gonile izdavača zbog objavljivanja ili pribavljanja državnih informacija. Za to bi bila potrebna radikalna i zlokobna reinterpretacija Ustava SAD-a. U januaru 2017. Obama je također ublažio kaznu Manningu, koji je osuđen jer je bio jedan od mojih izvora. Međutim, u februaru 2017. krajolik se dramatično promenio. Izabran je predsednik Tramp. On je imenovao dva vuka u MAGA šeširima ['Učinimo Ameriku ponovo velikom']: Mike Pompeo, kongresmen iz Kanzasa i bivši izvršni direktor industrije oružja, postao je direktor CIA-e, a William Barr, bivši oficir CIA-e, postao je državni tužilac SAD-a .

U martu 2017. WikiLeaks je otkrio aktivnosti CIA-e kao što su infiltracija u francuske političke stranke, špijuniranje francuskih i nemačkih čelnika, špijuniranje Evropske centralne banke i evropskih ministarstava ekonomije, kao i CIA-ine trajne naredbe da špijunira celu Francusku industriju. Razotkrili smo CIA-inu masovnu proizvodnju zlonamernog softvera i virusa, njenu subverziju lanaca opskrbe, njenu subverziju antivirusnog softvera, automobila, pametnih televizora i iPhonea. Direktor CIA-e Pompeopokrenuo je kampanju odmazde protiv Wikileaksa. Sada je opšte poznato da je CIA, po Pompeovom izričitom naređenju, planirala da me otme iz ambasade Ekvadora u Londonu i ubije, te da je on odobrio poteru za mojim evropskim kolegama i podvrgavanje nas krađi, hakerskim napadima i širenju lažnih informacija .

Moja supruga i moj mali sin takođe su postali mete. CIA operativac je dobio trajna naređenja da pronađe moju ženu i instrukcije da dobije DNK iz pelena mog šestomjesečno sina. To je vidljivo iz svedočenja više od 30 sadašnjih i bivših obaveštajnih službenika koji su razgovarali s američkom štampom, a dodatno je potvrđeno dokumentima zaplenjenim tokom suđenja nekim od uključenih oficira CIA-e.

Činjenica da je CIA ciljala mene, moju porodicu i moje saradnike agresivnim vansudskim i eksteritorijalnim sredstvima pruža redak uvid u to koliko su moćne obaveštajne organizacije uključene u transnacionalnu represiju. Takva represija nije jedinstvena. Ono što je jedinstveno je da znamo toliko o ovom slučaju zahvaljujući brojnim uzbunjivačima i sudskim istragama u Španiji.

Ovoj skupštini nisu nepoznate eksteritorijalne zloupotrebe od strane CIA-e. Revolucionarni izveštaj PACE-a o izručenjima CIA-e u Evropi otkrio je kako je CIA upravljala tajnim pritvorskim centrima i vršila nezakonita predaja na evropskom tlu, kršeći ljudska prava i međunarodno pravo.

U februaru ove godine, navodni izvor nekih od naših CIA otkrića, bivši agent CIA-e Joshua Schulte, osuđen je na 40 godina zatvora u ekstremnoj izolaciji. Prozori su mu zamračeni, a mašina za belu buku je uključena 24 sata na dan iznad njegovih vrata tako da ne može ni da vikne kroz nju. Ovi uslovi su stroži od onih u Guantanamo Bayu. Transnacionalna represija se takođe vrši zloupotrebom pravnih procesa. Nedostatak efikasne zaštite od ovoga znači da je Evropa ranjiva na njenu međusobnu pravnu pomoć i ugovore o ekstradiciji koje otimaju strane sile kako bi ciljale disidentske glasove u Evropi.

U memoarima Mikea Pompea, koje sam pročitao u svojoj zatvorskoj ćeliji, bivši direktor CIA-e se hvalio kako je vršio pritisak na glavnog državnog tužioca SAD-a da podnese tužbu za ekstradiciju protiv mene zbog naših publikacija o CIA-i. Postupajući po Pompeovom zahtevu, državni tužilac je ponovo otvorio istragu protiv mene koju je Obama zatvorio i ponovo uhapsio Manninga, ovoga puta kao svedoka. Manning je držana u zatočeništvu više od godinu dana i kažnjena je novčanom kaznom od 1.000 dolara dnevno u formalnom pokušaju da je nateraju da da tajno svedočenje protiv mene. Na kraju je pokušala da izvrši samoubistvo.

Obično mislimo da se novinari pokušavaju naterati da svedoče protiv svojih izvora. Ali Manning je sada bio izvor koji je bio prisiljen svedočiti protiv novinara.

U decembru 2017. direktor CIA-e Pompeo je uspio i američka vlada izdala je nalog za hapšenje Ujedinjenom Kraljevstvu za moje izručenje. Britanska vlada je naredbu držala u tajnosti od javnosti još dve godine, dok su američka vlada i novi predsednik Ekvadora dali političku, pravnu i diplomatsku osnovu za moje hapšenje.

Ako moćne nacije smatraju opravdanim da ciljaju pojedince izvan svojih granica, ti pojedinci nemaju šanse osim ako ne postoje jaki pravni mehanizmi zaštite i ako su države spremne da ih provedu. U suprotnom, pojedincima nema nade da se brane od ogromnih resursa koje državni agresor može rasporediti.

Kao da situacija u mom slučaju nije bila dovoljno loša, američka vlada je nametnula opasnu novu globalnu pravnu poziciju. Samo građani SAD imaju slobodu govora.Evropljani i druge nacionalnosti nemaju pravo na slobodu izražavanja. Washington tvrdi da se američki zakon o špijunaži i dalje primenjuje na njih [druge nacionalnosti] bez obzira gde se nalaze. Dakle, Evropljani u Evropi, što se američke vlade tiče, moraju se pridržavati američkog zakona o tajnosti bez ikakve odbrane. Amerikanac u Parizu može – možda – govoriti o tome šta američka vlada radi. Ali za Francuza u Parizu to je zločin bez ikakve odbrane i mogao bi biti izručen kao ja.

Sada kada je strana vlada formalno nametnula da Evropljani nemaju pravo na slobodu izražavanja, stvoren je opasan presedan. Ostale moćne države će neizbežno uslediti. Rat u Ukrajini je potvrdio kriminalizaciju novinara u Rusiji, ali na osnovu presedana koji je stvoren mojim izručenjem, ništa ne može sprečiti Rusiju, ili bilo koju drugu državu, da cilja evropske novinare, izdavače ili čak korisnike društvenih medija da ciljaju medije putem tvrdeći da su prekršeni njeni zakoni o tajnosti. Prava novinara i izdavača u evropskom prostoru ozbiljno su ugrožena.

Transnacionalna represija ovde ne sme postati norma. Kao jedno od dva glavna tela za postavljanje standarda u svetu, PACE mora delovati.

Kriminalizacija aktivnosti prikupljanja vesti pretnja je istraživačkom novinarstvu posvuda. Formalno sam osuđen od strane strane sile za traženje, primanje i objavljivanje istinitih informacija o toj sili dok sam bio u Evropi.

Osnovno pitanje je jednostavno: novinare ne treba krivično goniti zato što rade svoj posao. Novinarstvo nije zločin. To je stub slobodnog i informisanog društva. Gospodine predsedniče, dame i gospodo, ako Evropa želi budućnost u kojoj sloboda govora i sloboda objavljivanja istine nisu privilegije rezervisane samo za neke, već zagarantovana prava za sve, onda mora osigurati da ono što se dogodilo u mom slučaj, nikada se ne desi nikome drugom.

Želeo bih da izrazim najdublju zahvalnost ovom Domu, konzervativcima, socijaldemokratima, liberalima, levičarima, zelenima i nezavisnim koji su me podržavali tokom ovih muka, i nebrojenim ljudima koji su se neumorno zalagali za moje oslobađanje.

Ohrabrujuće je znati da u svetu,često podeljenom ideologijom i interesima, ostaje zajednička posvećenost zaštiti osnovnih ljudskih sloboda. Sloboda izražavanja i sve što iz nje proizlazi su na mračnoj raskrsnici. Ako se institucije koje postavljaju standarde poput PACE ne probude i ne shvate ozbiljnost situacije, bojim se da će biti prekasno.

Učinimo svi svoj deo kako bismo osigurali da se svetlo slobode nikada neće ugasiti, da će težnja za istinom nastaviti živeti i da glasovi mnogih neće biti utišani interesima nekolicine.

VREDE.BE ( Sloboda - Belgijski portal)