Vasilij Rozanov, Pobuna i pokajanje

VASILIJ Rozanov (1856-1919)je tipična ruska pojava. Florovski će tačno uocčiti tajanstvenost njegove ličnosti, njegovu unutrašnju borbu i preispitivanja. „Rozanov je psihološka zagonetka, vrlo sablažnjiva i strašna“...1
       U svojoj biografiji, Berđajev će izneti dosta interesantna promišljanja o Rozanovu:

 
„Rozanov je jedan od najneobičnijih, najoriginalnijih ljudi koje sam ikada imao prilike da sretnem u životu. On je bio zaista jedinstven. U njemu su postojale tipične ruske crte, a istovremeno on nije ličio ni na koga. Uvek mi se činilo da je nastao u uobrazilji Dostojevskog i da je u njemu bilo nečeg nalik na Fjodora Pavloviča Karamazova, koji je postao pisac“.2

 
     Rozanov je zaista sav u antinomijama, preispitivanjima i borbama. Rozanov će potencirati stav da je hrišćanstvo postalo samo religija Golgote, stradanja i patnje. Drugim rečima: veličanje i proslavljanje smrti, „kultura sahrana“, rekao bi on. U svojoj poslednjoj knjizi „Apokalipsa našeg vremena“, oseća se gorčina. On optužuje hrišćanstvo za nihilizam zamerajući Hristu što nije uzeo mač ćesarov i zagospodario zemljom. On takvom shvatanju hrišćanstva suprotstavlja hrišćanstvo Vitlejema, hrišćanstvo rađanja, porodice i radosti. Za kontekst ovog problema, važno je napomenuti da su 1903. u Petrogradu održavani redovni religiozno – filosofski kružoci koji su okupljali sveštenstvo i inteligenciju i koji su imali za cilj da probude duh delatnog hrišćanstva nasuprot obrednom hrišćanstvu. Naime, predstavnici inteligencije su zahtevali odgovor na pitanje: Da li je hrišćanstvo isključivo religija asketizma, nezainteresovanost za zemlju i stvaralaštvo? ili pak hrišćanstvo podrazumeva delatnost, stvaralaštvo i preobražaj sveta.

     Rozanov je u tom smislu nedvosmislen: suštinu hrišćanstva treba doživljavati kao afirmaciju i slavljenje života. Zenjkovski citira jednu od suštinskih Rozanovljevih mislid: „Ništa iz života Hristovog nije uzeto za tako veliki i stalni simbol kao smrt. Izjednačiti se sa moštima, prestati živeti, kretati se disati – opšti je i veliki ideal Crkve.“3 Rozanov je sklon da optuži traicionalno hrišćanstvo za nezainteresovanost za zemlju, za stvaranje potencirajući sklonost ka predaji i suštinu videći u iščekivanju zagrobne sudbine. Spasenje, po Berđajevu ne znači biti mrtav za ovaj svet, što često apostrofira asketsko hrišćanstvo, već ljubavlju i stvaralaštvom pomoći da u ovom svetu ne caruje smrt, težeći vaskrsenju celog sveta. Kada čujemo monašku zapovest: „odreći se od sveta i ne tuguj“, nju apsolutno treba doživeti kao odricanje od taštine, ispraznosti, sujete i laži kojima smo često izloženi u ovom svetu, a nikako kao odricanje od ljudi u svetu ili pak kao odricanje od kreativnosti i stvaralaštva u ovom svetu. Ovaj svet je moguće jedino tumačiti kao pripremu za večnost, predukus večnosti.

Ukloni se od zla i čini dobro, čitamo u 33. Davidovom Psalmu. Zapovest Božija je da čovek bude stvaralac, da tvori dobro u svetu nauke, duhovnosti, umetnosti, da se stalno usavršava i napreduje u dobru. Kiprijan Kern duboko osećajući ovaj problem primećuje:

„U asketskom poimanju spasenja vrlo često se čuje negativan prizvuk, sa smislom da priziva ljude nedelanju ovoga ili onoga, a pozitivni, stvaralački deo zapovesti („i čini dobro“) je ponekad zanemaren do potpune pasivnosti, do nehtenja da se bilo šta radi. Opasnost takvog „duhovnog nihilizma“ veoma je srodna rasprostranjenom u Pravoslavlju oboljenju od „psihološkog monofizitstva“.4 Naime, čovek je pozvan da se bori protiv zla, da aktivno stvaralački priprema kraj sveta i ideal Carstva Božijeg. I Hristovo Jevanđelje je u tom smislu kategorično: da celokupno ljudsko postojanje ima samo jedan cilj, a to je Carstvo Božije. Ali, da bi se došlo do Carstva Božijeg, kraj sveta treba tumačiti kao bogočovečansko delo.

U istom duhu je promišljanje Pavla Evdokimova koji kaže da eshatološki nastrojen čovek ne stoji skrštenih ruku u pasivnom stavu čekanja, nego potpuno usredsređeno i aktivno radi na pripremanju Hristovog Drugog dolaska. On kaže: „Eshatološko shvatanje istorije govori rečnikom tragičnog optimizma ili katastrofičkog progresa budući da ona zavisi od ljudske slobode i da nije podvrgnuta Božijoj svemoći.“5

 
Izgleda da je i sam Dostojevski svojom mišlju da će lepota spasiti svet, izrazio svoju nadu i iščekivanje preobražaja sveta, dolazak Carstva Božijeg. Taj preobražaj nije samo preobražaj pojedinačnog čoveka već i planetarni, socijalni, tačnije sveobuhvatni preobražaj. Definitivno: od ljudske slobode zavisi apsolutno sve. Rozanov, iako izgovara jedan od najvećih hvalospeva Hristu „Isus je, zaista, najlepši od svega na svetu i, čak, od samog sveta. Kada se On pojavio, On je kao sunce Sobom zasenio zvezde. Zvezde su potrebne u noći. Zvezde – to je umetnost, nauka, porodica. Ne može se osporiti da je lik Hristov, kakav je naznačen u Jevanđelju – onako kako smo ga mi prihvatili, onako kako smo mi o Njemu pročitali - ʻslađiʻ i privlačniji i od porodice, i od svih carstava, i od vlasti, i od bogatstva.“6, nije se libio da u svom stvaralaštvu negativno govori o hrišćanstvu, Crkvi, Caru. Šestov će izreći stav da je Rozanov napadao hrišćanstvo, zato što je hrišćanstvo izdavalo i ubijalo Boga, koga je Rozanov istinski voleo i žalio.7 Rozanov zaista nije imao problem za izvitoperenim pojmom reči doslednost. Kada je osetio da su neke njegove misli prenaglašene ili prosto lažne, nije se libio da to javno ispovedi i svima predoči. Navešćemo najeklatantnije primere njegovih unutrašnjih borbi i preispitivanja.

Rozanov će 1911. izgovoriti ove pokajne reči:

 
„Kako je prazna moja „pobuna protiv hrišćanstva“... Crkva je jedina poetska, jedina duboka stvar na zemlji. Bože, kakvo je to bezumlje bilo što sam jedanaest godina činio sve da je uništim. I kako je to dobro, što mi nije uspelo. Šta bi zemlja bila bez crkve? Iznenada bi izgubila smisao i ohladila bi se.“8 Pošto je car Nikolaj II abdicirao, Rozanov se suočava sa Rusijom koja mu postaje jezivo hladna i strana. Tako on u Poslednjem lišću piše:

 
„Sedim i plačem, zbog apsolutne nepotrebnosti svega što sam napisao... Nikada nisam mislio da mi je Car toliko potreban: ali evo, njega nema – i za mene kao da nema Rusije. Apsolutno je nema i ni u snu mi više nije potreban sav moj književni rad. Naprosto, ne želim ni da ga bude. Ne želim ga za republiku, želim ga za cara, caricu, carevića, carevne. Nikada (nisam) mislio da je bez cara potreban narod. Bez cara ne mogu da živim. Zato mislim da će se car svakako vratiti, da bez cara Rusija neće preživeti, ugušiće se.

Štaviše – ona i ne treba da postoji bez cara. Ova moja misao... neka bude istinita i sveta.“9
Pojedini mislioci su pobedu boljševika doživeli kao predukus katastrofičnog kraja. Tako će knez Jevgenij Trubeckoj, duboko pogođen sveopštim propadanjem rezignirano konstatovati: „Na naše oči zlo slavi jednu od svojih najvećih pobeda nad čovečanstvom; na sve strane besni pakleni vihor sveopšteg uništenja – čitav svet zahvaćen je zloslutnim bleskom požara“. Trubeckoj se iskreno pita: „Može li naša vera u smisao izdržati to vatreno iskušenje?“10 I Rozanov se pita, ako se ništa na svetu ne može desiti bez volje Božije, da li je to znak da Bog više ne želi postojanje Rusije? Indikativan je naslov njegove knjige, napisane 1919, Apokalipsa našeg vremena, koja je sva u tonovima jesenjeg raspoloženja duše i rezignacije, gde Rozanov izgovara ove strašne reči: „Ako čovekove smrti nema „bez Božje volje“, kako bismo mogli i da pomislimo da može nastati smrt narodna, carstvena, „bez Božje volje“? I u tome je celo pitanje. Znači, Bog više nije hteo da Rusija postoji. On je proteruje ispod Sunca. Idite nepotrebni ljudi.“11

 
Georgije Florovski će celo poglavlje u Putevima ruskog bogoslovlja nasloviti „Uoči Katastrofe“.12 I Mereškovski kao da će u tom revolucionarnom vihoru predosetiti predukus kraja i nestajanja: „Danas mi ne možemo ni da zamislimo kakvu će snagu steći taj pokret kada zađe u široke slojeve naroda. Hoće li sa propašću crkve i carizma propasti i Rusija, ako ne besmrtna duša naroda, a ono barem smrtno telo države? I zar neće onda nastupiti ona vremena, za koja je pisano: „I da se oni dani ne skra- te, niko ne bi ostao: ali izabranih radi skratiće se dani oni.“13 Bulgakov u tom opštem metežu i propadanju ima snage da prepozna i viši smisao: „To što zeleno drvo hrišćanstva danas deluje uvelo, zar to ne znači da je Vrtlar posekao sve osušene grane u Svojem vinogradu – kako bi većom snagom rasle nove?“14 Rozanov se pred kraj života povukao u Sergejevski posed u blizini Sergijevog manastira kod oca Pavla Florenskog. Tužan, duboko nesrećan, videći u boljševizmu trijumf i ovaploćenje zla, umire u najvećoj bedi. Ipak, pred sam kraj prima sveto pričešće, ispovedivši Hrista, posvedočivši svoju odanost Pravoslavnoj Crkvi.

_______________________

1 Georgije Florovski, Putevi Ruskog bogoslovlja, 494.
2 Nikolaj Berđajev, Samospoznja, Zepter world book, Beograd, 1998, 126.

 3 Vasilij Zenjkovski, Istorija ruske filozofije, 364
4 Kiprijan Kern, Pastirsko bogoslovlje, Bratstvo Svetog Simeona mirotočivog Vrnjačka Banja – Bogoslovski fakultet SPC, 1997, 149- 150.
5 Pavle Evdokimov, Hristos u ruskoj misli, 155.
6 Vidi; Vasilij Rozanov, Tavni lik u knjizi Poslednje lišće, Brimo, Beograd, 2002, 151.
7 Lav Šestov, V. V. Rozanov u knjizi Umozrenje i otkrovenje, 92. U prilog ovom stavu navešćemo interesantno zapažanje Nikolaja Loskoga. Pošto je Rozanov objavio svoju posljednju knjigu Apokalipsa našeg vremena, u kojoj on na pojedinim mjestima negativno govori o hrišćanstvu, u posjetu će mu doći otac Pavle Florenski, rektor Moskovske duhovne akademije, sa još jednom neimenovanom osobom i koji će mu predočiti, da ukoliko bude nastavio sa takvim natpisima, da će njihovo prijateljstvo ohladnjeti. Na te riječi Rozanov je reagovao riječima: „Ne dirajte Rozanova: za vas će biti gore“. Loski primjećuje da ih je sljedeće godine zadesila nesreća. Vidi, Nikolaj Loski, Istorija Ruske filosofije, 453.
8 Vidi, Vasilij Rozanov, Osamljenosti, Grafos, Beograd, 1990, 90.
9 Vasilij Rozanov, Poslednje lišće, 122.
10 Knez Jevgeniji Trubeckoj, Smisao života, Logos, Beograd, 1997, 188–189.
11 Vidi; Vasilij Rozanov, Apokalipsa našeg vremena, 8-9, Gradac, Beograd, 1993. I Bilington će tačno primijetiti da je Rozanov rusku revoluciju doživio kao „katastrofu apokaliptičnih razmera za celo čovečanstvo“. Revolucija je samo posvjedočila da hrišćanstvo nije uspjelo u istoriji. Po njemu, Crkva se u tom opštem metežu uopste nije snasla i na taj nacin cinila bijeg u boljševičku revoluciju gotovo neminovnim.Vidi opširnije; Džejms Bilington, Ikona i sekira, Rad, Beograd, 1988, 587.

12 Georgije Florovski, Putevi Ruskog bogoslovlja, 484.
13 Dimitrije Mereškovski, Religija i revolucija, str. 65. 14 Sergej Bulgakov, Pravoslavlje, str. 196. 

izvor