Bogatstvo je, uopšte, sredstvo za realizaciju: čovek koji „živi“ a ne „sredstvuje“, nikada neće kao prirodan „cilj“ svoga života odabrati „pribavljanje sredstava za njega“.
Zato je „buržuj“ i „buržoazija“ potpuno neprirodan oblik čovekove egzistencije i neprirodna faza istorije.
Toga nije bilo. Na primer – u Srednjem veku. Nije ga bilo u Rimu, kod Grka. U Haldeji toga nije bilo.
Toga nigde nije bilo, osim u našem veku. Uistinu odvratnom veku. Devetnaesti vek je klasičan vek buržoazije i možda će ona s njim i nestati.
Kako je ona nastala? Odakle je došla?
Doneli su je Jevreji: nisu njih tek tako držali u „getu“, odvojene od ostalih. Iščupavši se iz geta – oni su proširili taj čudan i strašan način egzistencije koji se sastoji u „pribavljanju sredstava za život“.
Oni su neobična, specifično buržoaska nacija. Nacija u kojoj se svi buržuji, u kojoj se ljudi već rađaju kao buržuji. Tek stvoreni Adam je već našao zlato u raju; Tovit šalje sina Toviju u Ekbatanu midijsku da naplati dug sa kamatom, Josifa njegova braća prodaju trgovcima-Izmailćanima, Hristos je prodat za 30 srebrnjaka.
Među zlatom, novcem i Jevrejima postoji nešto urođeno-srodno. Oni su svi „zlatni“, „u zlatu“, „pozlaćeni“, „Goldenberzi“.
Dobro, šta se to tiče nas, Evropljana? Mi ćemo da „popijemo“, da razbucamo „jevrejski dućančić“ i da organizujemo „turnir“. Ili – hodočašće.
Jevreji su nas zarazili buržoazijom. Jevreji su Evropu zarazili i socijalizmom. To je prirodno i razumljivo, zato što je socijalizam samo kruna i završetak buržoazije. Taj izuzetan i, u suštini, redak fenomen da „neki ljudi ne brinu o samom životu već o načinu sticanja sredstava za njega“, ulazi „u samu dušu civilizacije“ i ona postaje potpuno sulud sport obezbeđivanja sredstava za život – radi čega, đavo će ga znati. „Brže, brže, hleba, mašina, jaja, pamuka, dajte, prevozite, obrađujte, cic, šećer, jaja, lan, secite šume, pravite od njih drva, prerađujte ih u parket, brže, brže, brže!“
– Bezglavo čudovište: pa šta će ti sve to?
Ali čudovište je već odavno „bezglavo“, i viče:
„Brže, brže!.. Telefon, mašine... Kultura, napred, idemo, letimo!“ Sasvim je prirodno što je ta nacija, koja je zlato osetila „već u raju“, na kraju vremena – drugom i „poslednjem raju“ – takođe videla „Goldenberge“ u zlatu.
Za nas je to potpuno bezumlje, za njih je to sasvim prirodno. „Poslednji strašni sud“... „Gresi“... „Naplata“...
The... ničega od toga neće biti. Mi ćemo jesti bika – judejska molitvena mitologija – velikog kao planina, velikog do neba. Besmisleno jedenje bika na onom svetu, ždranje – to je sve što očekuju Jevreji. „Primenjeno na sadašnje vreme“, mislim da oni „bika“ zamenjuju „bankom“. „Mi ćemo i tamo primati zlato i davati zlato... Zlato, zlato...“
Neverovatno je što se plemenita, velikodušna i osetljiva Evropa zarazila tako bednim idealom. Zarazila se gubljenjem svih ideala i stavljanjem vreće s novcem, koji je njoj u suštini nepotreban, na njihovo mesto.
Šta znači uobrazilja.
„Teorija ekonomskog materijalizma“... „Svi istorijski fenomeni objašnjavaju se ekonomskim stanjem, ekonomskim pojavama, ekonomskim procesima.“ To ne treba pobijati, to treba lečiti. „Čovek nema glavu. Ja je kod njega ne vidim. Ja uvek gledam u noge i vidim samo noge.“ To je razmišljanje jednog obućara koje se Pisarevu učinilo verodostojnim i koje se sada na univerzitetu predaje „kao nauka“.
– Moja ćerka se udala za noge, zato što je njen muž dole imao čizme.
– Moja mati je otegla noge: jer su je, kada je umrla, stavili na sto i ja sam video njene noge u cipelama.
– Moja žena je rodila dečje nožice: zato što me još od svog porođaja neprekidno podseća da treba da kupimo „dečje cipelice“.
– Moju taštu leče lekarske noge: kada očekuje doktora i kada se začuje zvono – u sobu „lupkajući ulaze noge“.
Život i smrt su – noge. Noge, čizme, cipele, koža, trgovina kožom, izrada obuće pod nazivom „brzohod“.
To je „ekonomski materijalizam“, „teorija istorijskog materijalizma“, gde sve opipljivo „miriše na kožu i na rad“, gde nema cveća, anđela, Boga, gde je umro car, gde su pobijeni svi carevi i nastala je Valpurgijska noć.
– Odlazi, nečastivi. Socijalizam, međutim, i dalje stoji, zato što ne čuje i ne vidi, zato što je drven, u suštini, mrtav. Mrtvaci ne umiru, njih iznose. I socijalizam neće nikada biti „slomljen“, ali će nestati, sav i odmah, čim se evropsko čovečanstvo vrati normalnom evropskom životu.
Sa pesmom i bajkom.
Sa siromaštvom i radom.
S molitvom i podvigom.
I ne pomišljajući da bude bogato.
O NAUCI
S naukom se dogodilo nešto što se zaista nikako nije moglo očekivati; nešto što se, u stvari, ne bi moglo dogoditi da nije bilo posebnih okolnosti…
Radi se o sledećem: u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, u Švedskoj i Norveškoj, najzad, čak i u Bugarskoj i Rusiji postoje univerziteti i specijalne visokoobrazovne ustanove. Na svakom univerzitetu postoji oko sto profesora, često i više, i čak mnogo više (Moskva). Svaki profesor „rodi“ po jednog ili dvojicu učenika, tj. predloži univerzitetu da te učenike „zadrži kako bi ih pripremio za katedru“. To su budući profesori. I, evo, svaki od njih je dužan da napiše disertaciju. Reklo bi se, u redu: međutim, sve je to po narudžbini i u određenom roku od dve-tri godine. Na taj način se pravi jedan ogroman iskorak – nauka po narudžbini, što nikako ne proizilazi iz njene suštine.
Nauka po narudžbini? Ne razumem. Nauka, zato što je naručeno i naređeno, zato što to traži profesor. To niko na svetu ne može da razume. A to – jeste, postoji.
Šta ona pruža i po čemu se razlikuje od oda velmožama iz 18. veka? Tamo je bilo veštačke visine – visine bez pravog uzleta, a ovde? Po svoj prilici, ovde će biti knjiga koja neće interesovati čak ni same autore. To su, otprilike, knjige „ni o čemu“, u kojima uma ima onoliko koliko je bilo rima u odama 18. veka. I kao što tamo nije bilo ni kapi poezije, tako će ovde um biti prividan, samo u pogledu forme, a u stvari, u njima neće biti ničeg umnog, zanimljivog, živog, interesantnog; nikakve „čarolije“ koje ima u poeziji i koja čini njenu dušu, a koja je postojala u nauci i takođe činila njenu dušu od Pitagore do Njutna i Paskala, do Lomonosova, Timirjazeva i Danilevskog.
Ipak, knjige će potpuno nekontrolisano negovati: dužnost, čin, službeni položaj i platu. Ma-a-a-lu. Pa ipak.
One će rasti kao stanovi u gradu, čije se stanovništvo povećava, „kao broj stanovnika u Čikagu“. Pre 70 godina – pet hiljada, kroz 70 godina – milion i po stanovnika. I ni u jednoj od njih ni duha, ni misli, ničega. U stvari, korice i papir. I „nešto odštampano“.
Šta je odštampano?
Ne pitaj. Pitaj: Zašto je štampano? Zato što neko namerava da dođe na dužnost privat-docenta, zatim vanrednog profesora i najzad redovnog profesora. Kroz 30 godina će umreti u činu državnog savetnika. Žena će ga oplakati, a deca naslediti.
Suviše malograđanski. Ja volim malograđanštinu, ali tamo gde joj je mesto. Ali, sme li nje biti tamo gde su Paskal i Njutn, ili Pitagora?
Pa čak i nije u tome stvar, već u nečemu mnogo većem – u onome štampanom, gde „u suštini nema ničega“. Ne, privid knjige postoji. Postoje, ipak, stranice i na tim stranicama slova. Najzad, redovi i stranice definitivno imaju izgled nečeg pametnog, makar formalno: nešto se razmatra, ređaju se dokazi. Naprosto užasno: zato što nema misli, u čitavoj knjizi je nema i ona nije potrebna čak ni autoru, da i ne govorimo o nekakvom čitaocu.
Kako je ona sastavljena?
Bez vere, bez nadahnuća. Kao i stihovi iz 18. veka.
Na primer:
Hristos nikada nije postojao.
Hristos je nešto između mitologije i obične gluposti.
Ali:
Ja objavljujem disertaciju o Ocu Crkve iz 11. veka.
Reklo bi se besmislica: trebalo bi da objavi disertaciju o parnim kotlovima, o jednačinama četvrtog stepena, o ruletu, o kralju Luju XI, ali, on je već odabrao taj put, „otac mu je bio sveštenik i tako je dospeo u Duhovnu akademiju“ – i sada, prirodno, objavljuje disertaciju iz svog predmeta i predmeta svog „voljenog profesora“.
„Voljeni profesor“ čita njegovu disertaciju, uverava se da poznaje svu literaturu iz datog predmeta, tj. da zna nesumnjivo sve knjige, kao i disertacije napisane o tom istom Ocu Crkve; da nikakve očigledne gluposti u njegovoj disertaciji nema: i tada podnosi zahtev savetu univerziteta da mu odobri odbranu disertacije.
Međutim, ni „voljenog profesora“ ni talentovanog učenika nimalo nije briga za Oca Crkve, oni mu se nikada nisu molili, i u duši nimalo o njemu ne razmišljaju.
Ali, bogoslovlju je dat doprinos zato što je napisana nova disertacija o Svetom Irineju.
Na taj način, ako u 18. veku još nije bila rođena poezija, u 20. veku je zbog autonomnog organizovanja i delovanja naučne mašinerije došlo do svojevrsnog sahranjivanja, iščezavanja nauka i to apsolutno svih osim egzaktnih, eksperimentalnih, fizičkih, prirodnih.
Celokupno veliko more humanističkih nauka, nauka o čoveku, o društvu, o moralu, o religiji, o crkvi, o Bogu, o umetnosti, o estetici, i tako dalje, i tome slično, potpuno je iščezlo ostavivši korice i unutar njih, ko zna zašto ispisanu, tj. upropašćenu hartiju. U samo biće te nauke i biće predmeta tih nauka niko ne veruje. Uopšte, same suštine stvari ovde nema.
Čudno. Užasno. I sasvim istinito.
Iz knjige POSLEDNJE LIŠĆE, Beograd: Logos, 2018.
Zato je „buržuj“ i „buržoazija“ potpuno neprirodan oblik čovekove egzistencije i neprirodna faza istorije.
Toga nije bilo. Na primer – u Srednjem veku. Nije ga bilo u Rimu, kod Grka. U Haldeji toga nije bilo.
Toga nigde nije bilo, osim u našem veku. Uistinu odvratnom veku. Devetnaesti vek je klasičan vek buržoazije i možda će ona s njim i nestati.
Kako je ona nastala? Odakle je došla?
Doneli su je Jevreji: nisu njih tek tako držali u „getu“, odvojene od ostalih. Iščupavši se iz geta – oni su proširili taj čudan i strašan način egzistencije koji se sastoji u „pribavljanju sredstava za život“.
Oni su neobična, specifično buržoaska nacija. Nacija u kojoj se svi buržuji, u kojoj se ljudi već rađaju kao buržuji. Tek stvoreni Adam je već našao zlato u raju; Tovit šalje sina Toviju u Ekbatanu midijsku da naplati dug sa kamatom, Josifa njegova braća prodaju trgovcima-Izmailćanima, Hristos je prodat za 30 srebrnjaka.
Među zlatom, novcem i Jevrejima postoji nešto urođeno-srodno. Oni su svi „zlatni“, „u zlatu“, „pozlaćeni“, „Goldenberzi“.
Dobro, šta se to tiče nas, Evropljana? Mi ćemo da „popijemo“, da razbucamo „jevrejski dućančić“ i da organizujemo „turnir“. Ili – hodočašće.
Jevreji su nas zarazili buržoazijom. Jevreji su Evropu zarazili i socijalizmom. To je prirodno i razumljivo, zato što je socijalizam samo kruna i završetak buržoazije. Taj izuzetan i, u suštini, redak fenomen da „neki ljudi ne brinu o samom životu već o načinu sticanja sredstava za njega“, ulazi „u samu dušu civilizacije“ i ona postaje potpuno sulud sport obezbeđivanja sredstava za život – radi čega, đavo će ga znati. „Brže, brže, hleba, mašina, jaja, pamuka, dajte, prevozite, obrađujte, cic, šećer, jaja, lan, secite šume, pravite od njih drva, prerađujte ih u parket, brže, brže, brže!“
– Bezglavo čudovište: pa šta će ti sve to?
Ali čudovište je već odavno „bezglavo“, i viče:
„Brže, brže!.. Telefon, mašine... Kultura, napred, idemo, letimo!“ Sasvim je prirodno što je ta nacija, koja je zlato osetila „već u raju“, na kraju vremena – drugom i „poslednjem raju“ – takođe videla „Goldenberge“ u zlatu.
Za nas je to potpuno bezumlje, za njih je to sasvim prirodno. „Poslednji strašni sud“... „Gresi“... „Naplata“...
The... ničega od toga neće biti. Mi ćemo jesti bika – judejska molitvena mitologija – velikog kao planina, velikog do neba. Besmisleno jedenje bika na onom svetu, ždranje – to je sve što očekuju Jevreji. „Primenjeno na sadašnje vreme“, mislim da oni „bika“ zamenjuju „bankom“. „Mi ćemo i tamo primati zlato i davati zlato... Zlato, zlato...“
Neverovatno je što se plemenita, velikodušna i osetljiva Evropa zarazila tako bednim idealom. Zarazila se gubljenjem svih ideala i stavljanjem vreće s novcem, koji je njoj u suštini nepotreban, na njihovo mesto.
Šta znači uobrazilja.
„Teorija ekonomskog materijalizma“... „Svi istorijski fenomeni objašnjavaju se ekonomskim stanjem, ekonomskim pojavama, ekonomskim procesima.“ To ne treba pobijati, to treba lečiti. „Čovek nema glavu. Ja je kod njega ne vidim. Ja uvek gledam u noge i vidim samo noge.“ To je razmišljanje jednog obućara koje se Pisarevu učinilo verodostojnim i koje se sada na univerzitetu predaje „kao nauka“.
– Moja ćerka se udala za noge, zato što je njen muž dole imao čizme.
– Moja mati je otegla noge: jer su je, kada je umrla, stavili na sto i ja sam video njene noge u cipelama.
– Moja žena je rodila dečje nožice: zato što me još od svog porođaja neprekidno podseća da treba da kupimo „dečje cipelice“.
– Moju taštu leče lekarske noge: kada očekuje doktora i kada se začuje zvono – u sobu „lupkajući ulaze noge“.
Život i smrt su – noge. Noge, čizme, cipele, koža, trgovina kožom, izrada obuće pod nazivom „brzohod“.
To je „ekonomski materijalizam“, „teorija istorijskog materijalizma“, gde sve opipljivo „miriše na kožu i na rad“, gde nema cveća, anđela, Boga, gde je umro car, gde su pobijeni svi carevi i nastala je Valpurgijska noć.
– Odlazi, nečastivi. Socijalizam, međutim, i dalje stoji, zato što ne čuje i ne vidi, zato što je drven, u suštini, mrtav. Mrtvaci ne umiru, njih iznose. I socijalizam neće nikada biti „slomljen“, ali će nestati, sav i odmah, čim se evropsko čovečanstvo vrati normalnom evropskom životu.
Sa pesmom i bajkom.
Sa siromaštvom i radom.
S molitvom i podvigom.
I ne pomišljajući da bude bogato.
O NAUCI
S naukom se dogodilo nešto što se zaista nikako nije moglo očekivati; nešto što se, u stvari, ne bi moglo dogoditi da nije bilo posebnih okolnosti…
Radi se o sledećem: u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, u Švedskoj i Norveškoj, najzad, čak i u Bugarskoj i Rusiji postoje univerziteti i specijalne visokoobrazovne ustanove. Na svakom univerzitetu postoji oko sto profesora, često i više, i čak mnogo više (Moskva). Svaki profesor „rodi“ po jednog ili dvojicu učenika, tj. predloži univerzitetu da te učenike „zadrži kako bi ih pripremio za katedru“. To su budući profesori. I, evo, svaki od njih je dužan da napiše disertaciju. Reklo bi se, u redu: međutim, sve je to po narudžbini i u određenom roku od dve-tri godine. Na taj način se pravi jedan ogroman iskorak – nauka po narudžbini, što nikako ne proizilazi iz njene suštine.
Nauka po narudžbini? Ne razumem. Nauka, zato što je naručeno i naređeno, zato što to traži profesor. To niko na svetu ne može da razume. A to – jeste, postoji.
Šta ona pruža i po čemu se razlikuje od oda velmožama iz 18. veka? Tamo je bilo veštačke visine – visine bez pravog uzleta, a ovde? Po svoj prilici, ovde će biti knjiga koja neće interesovati čak ni same autore. To su, otprilike, knjige „ni o čemu“, u kojima uma ima onoliko koliko je bilo rima u odama 18. veka. I kao što tamo nije bilo ni kapi poezije, tako će ovde um biti prividan, samo u pogledu forme, a u stvari, u njima neće biti ničeg umnog, zanimljivog, živog, interesantnog; nikakve „čarolije“ koje ima u poeziji i koja čini njenu dušu, a koja je postojala u nauci i takođe činila njenu dušu od Pitagore do Njutna i Paskala, do Lomonosova, Timirjazeva i Danilevskog.
Ipak, knjige će potpuno nekontrolisano negovati: dužnost, čin, službeni položaj i platu. Ma-a-a-lu. Pa ipak.
One će rasti kao stanovi u gradu, čije se stanovništvo povećava, „kao broj stanovnika u Čikagu“. Pre 70 godina – pet hiljada, kroz 70 godina – milion i po stanovnika. I ni u jednoj od njih ni duha, ni misli, ničega. U stvari, korice i papir. I „nešto odštampano“.
Šta je odštampano?
Ne pitaj. Pitaj: Zašto je štampano? Zato što neko namerava da dođe na dužnost privat-docenta, zatim vanrednog profesora i najzad redovnog profesora. Kroz 30 godina će umreti u činu državnog savetnika. Žena će ga oplakati, a deca naslediti.
Suviše malograđanski. Ja volim malograđanštinu, ali tamo gde joj je mesto. Ali, sme li nje biti tamo gde su Paskal i Njutn, ili Pitagora?
Pa čak i nije u tome stvar, već u nečemu mnogo većem – u onome štampanom, gde „u suštini nema ničega“. Ne, privid knjige postoji. Postoje, ipak, stranice i na tim stranicama slova. Najzad, redovi i stranice definitivno imaju izgled nečeg pametnog, makar formalno: nešto se razmatra, ređaju se dokazi. Naprosto užasno: zato što nema misli, u čitavoj knjizi je nema i ona nije potrebna čak ni autoru, da i ne govorimo o nekakvom čitaocu.
Kako je ona sastavljena?
Bez vere, bez nadahnuća. Kao i stihovi iz 18. veka.
Na primer:
Hristos nikada nije postojao.
Hristos je nešto između mitologije i obične gluposti.
Ali:
Ja objavljujem disertaciju o Ocu Crkve iz 11. veka.
Reklo bi se besmislica: trebalo bi da objavi disertaciju o parnim kotlovima, o jednačinama četvrtog stepena, o ruletu, o kralju Luju XI, ali, on je već odabrao taj put, „otac mu je bio sveštenik i tako je dospeo u Duhovnu akademiju“ – i sada, prirodno, objavljuje disertaciju iz svog predmeta i predmeta svog „voljenog profesora“.
„Voljeni profesor“ čita njegovu disertaciju, uverava se da poznaje svu literaturu iz datog predmeta, tj. da zna nesumnjivo sve knjige, kao i disertacije napisane o tom istom Ocu Crkve; da nikakve očigledne gluposti u njegovoj disertaciji nema: i tada podnosi zahtev savetu univerziteta da mu odobri odbranu disertacije.
Međutim, ni „voljenog profesora“ ni talentovanog učenika nimalo nije briga za Oca Crkve, oni mu se nikada nisu molili, i u duši nimalo o njemu ne razmišljaju.
Ali, bogoslovlju je dat doprinos zato što je napisana nova disertacija o Svetom Irineju.
Na taj način, ako u 18. veku još nije bila rođena poezija, u 20. veku je zbog autonomnog organizovanja i delovanja naučne mašinerije došlo do svojevrsnog sahranjivanja, iščezavanja nauka i to apsolutno svih osim egzaktnih, eksperimentalnih, fizičkih, prirodnih.
Celokupno veliko more humanističkih nauka, nauka o čoveku, o društvu, o moralu, o religiji, o crkvi, o Bogu, o umetnosti, o estetici, i tako dalje, i tome slično, potpuno je iščezlo ostavivši korice i unutar njih, ko zna zašto ispisanu, tj. upropašćenu hartiju. U samo biće te nauke i biće predmeta tih nauka niko ne veruje. Uopšte, same suštine stvari ovde nema.
Čudno. Užasno. I sasvim istinito.
Prevela: Mirjana Grbić
Iz knjige POSLEDNJE LIŠĆE, Beograd: Logos, 2018.
1 коментар:
Stigao red i na njega. Pohvale. Rusija nikada nije proizvela nijednog mislioca poput Platona, Kanta ili Williama Jamesa. Ali Rusija je proizvela Rozanova, rekli bi neki Rusi.
izvanredan a relativno malo poznat.Jevreje je i kudio i hvalio, a kraju je tražio da se posle njegove smrti spali bilo koji njegov spis koji bi mogao da se smatra štetnim za njih. Na stranu lucidnosto o njima, bar ne sada kada ih svi kudimo s opravdanom ljutnjom, Oni su samo jedna od četiri teme:hrišćanstvo, seks i ruska revolucija. ( ili lica- dobra knjiga )
"Tražim metodu duše, ali ne i argument uma. A ta metoda je nežnost.', Moja je duša satkana od prljavštine, nežnosti i tuge", ha..prljavština, prljavo, prljavo, i to je osećao na svoj način. .Neprocenjiv!
Pesnik u prolazu.
Постави коментар