PRAŠKA EZOTERIJA
Verovatno je prosta istina da je vreme u kome živimo, vreme temeljnih promena u svim oblastima. Posledice, na primer, razvoja tehnologije, na promene u uslovima ljudskog života, suviše su očigledne da bi na to još bilo potrebno trošiti reči. Ali, postoje i preobražaji koji nisu toliko očigledni, zato što se tiču samo male grupe ljudi. O jednom takvom preobražaju ćemo govoriti u onome što sledi: naime, o promeni u vrednovanju ezoterijskih tradicija mišljenja i njihovom značaju za istoriju duha.
Još u devetnaestom veku celokupna ezoterija je - u koju ubrajamo, kako kosmološko, astralno-mitsko mišljenje,tako i gnozu, kabalu, mistiku i učenje slobodnih zidara - smatrana ogromnim sujeverjem. Za vreme vladavine mehaničkog materijalizma,u kome je deterministička kauzalnost bez presedana uzdignuta do apsolutnog kriterijuma nauke, naučnik koji bi se, makar u nagoveštaju, bavio tim oblastima, postao bi u krugu svojih kolega - neomiljen. Do prve promene u tom stavu došlo je u istoriji umetnosti:pošto je nemoguće posmatrati antičku umetnost, umetnost srednjeg veka, renesanse i baroka, bez uzimanja u obzir i predstava koje su osnova dotične umetnosti. Započeto je sa proučavanjem značaja, pre svega, astralno-mitskog i alhemijskog simboličnog jezika;prvenstveno bih želeo da ukažem na epohalne radove Deliča, Drevsa, Ajslera i Jeremiasa, čiji su pravac uzorno nastavili Stejskal i Krasa. Drugačiji pristup imala je uporedna antropologija religije i dubinska psihologija, od Rudolfa Otoa i C. G. Junga, sve do Hajlera,Menšinga i Ernsta Benca. Uporedna etnologija i antropologija je mogla da ukaže na to da se tzv. narodna religija uvek i svuda može svesti na iste prakomponente, iako velike religije i visoke kulture u simboličkom jeziku i interpretaciji odstupaju jedna od druge.Evropska nadmenost 19. stoleća nas je, nakon spoznaje suštine starih kultura i mitova,uglavnom napustila: sve više se u plimi samostalnog izbora kulture nekadašnjih kolonijalnih naroda ističe mišljenje da specifično zapadno-evropski duhovni stav, iz koga je kao kasniji cvet nastala navedena kauzalno-mehanička slika sveta, pokazuje samo jednu određenu fasu te stvarnosti, koja doduše jeste ispravna, ali su potrebne i druge kao dopuna.
Ipak, upravo naučno-kritički duhovni stav, sporedna pojava tehničke i industrijske revolucije, bio je taj koji je doveo do onog temeljnog preobražaja u pristupu koji nam danas omogućava da ranija duhovna shvatanja ne opisujemo samo istorijski, već i da ih razumemo: mislim na Ajnštajnovu i Plankovu revoluciju u fizici, zahvaljujući kojoj je kauzalnost izgubila svoju vladajuću ulogu u razmišljanju u prirodnim naukama.
Šta je, zatim, zamenilo kauzalnost? Još je Imanuel Kant verovao da je kauzalnost jedna kategorija logike; dakle,da zakon dovoljnog razloga, povezanost uzroka i posledice, potpada pod istu zakonitost kao i kriterijumi aristotelovske logike: zakon identiteta, protivrečnosti i isključenja trećeg. Matematički filozof Gotlob Frege i, kao njegovo nasleđe, engleska logičko-pozitivistička škola, krajem 19. i početkom 20. veka dokazali su da kauzalnost, kao što je već pretpostavljao i Dejvid Hjum, ni u kom slučaju ne pripada istom redu kao i logički kriterijumi; dokaz je to što se kauzalna povezanost ne može izraziti matematičkom notacijom, što inače mora biti slučaj sa svim čisto logičkim stavovima. Da, čak se može i dokazati da je dokazivanje zakona kauzalnosti nemoguće, pošto počiva na tzv. nabrajajućoj indukciji. Svi kauzalni zakoni se temelje na posmatranjima iz kojih se prave uopštavanja kao što je, na primer, to da voda vri na sto stepeni: filozofski, to znači opis jedne povezanosti više okolnosti. Ali, iz tog opisa nikada ne može proisteći da voda pod tim okolnostima uvek mora da vri; dakle, kauzalna izjava, za razliku od logične, nema apsolutni karakter, već karakter verovatnoće.
Kauzalnost se ne može izraziti matematički - ali verovatnoća može. Teorija verovatnoće znači da ako se neki postupak ponovi beskonačan broj puta, on dobija raspored koji može da proistekne iz njegove matematičke strukture. Ako jednom bacim kockicu, ne znam da li će se pojaviti šestica ili trojka. Ako je bacim stotinu puta, onda je data verovatnoća da će se šestica pojaviti otprilike isto toliko često, kao i ostali brojevi. Međutim, ako se kockica baci beskonačan broj puta - to je presudna misao - onda broj bacanja mora tačno da odgovara šestostrukom rasporedu njenih mogućnosti, dakle, njenoj permutacionoj potencijalnosti.
Poljskoj logičkoj školi je na osnovu toga bilo moguće da se sa drugostepene logike, koja počiva na-da i ne, uzdigne na trećestepenu, praveći od računice verovatnoće bazu indukcije; taj poslednji razvoj je usavršen u toku protekle decenije 1 u Americi, kao nasleđe bečke filozofske škole, pre svega preko Karnapa i Fajgla. Tako je na mesto zakona kauzalnosti, kao poslednjeg kriterijuma naučnog mišljenja, postavljena kvalitativna struktura broja koja, kao konstanta, takoreći magično upravlja postupkom; a traganje naučnika u prirodnim naukama, kao i filozofa nauke, usmereno je na otkrivanje tih kompleksa ili konstanti brojeva, koji kao diskontinuitetne poslednje nesvodive veličine određuju gradivni materijal kosmosa; pomenuću samo Plankovu konstantu, punjenje elektrona, brzinu svetlosti i tačku apsolutne nule. Tako današnja prirodnjačka filozofija više ne traga za čvrstim zakonima, poput Njutna, ili, ako želimo da budemo istorijski precizni, presokratovca Ksenofana,već za konstantama, tzv. parametrima. Oni su, pre svega zahvaljujući razvoju elektronskih mozgova, postali presudni: ako su poznate odlučujuće komponente nekog postupka koji treba da bude odgonetnut, kao i u slučaju da je broj pojedinačnih slučajeva koje treba oceniti dovoljno veliki tako da, praktično, njihov odnos prema pojedinačnoj činjenici bude kao jedan prema beskonačno, onda se za postupke i planove mogu napraviti predskazivanja koja uveliko prevazilaze željeni san najhrabrijih mehaničkih determinista.
Ove činjenice su nam dobro poznate iz kibernetike i programiranja. Ono što nam, doduše, nije poznato, je implikacija toga za istoriju duha: ona ne znači ništa manje od revidiranja apsolutne međe između egzoteričnog i ezoteričnog znanja, koja je od krajapitagorejske škole rascepila Zapadne zemlje.
Razlikovanje egzoteričnog i ezoteričnog potiče od Pitagore; prema navodima savremenih pisaca, ono je odredilo razliku između unutrašnjeg kruga učenika, onih koji su zaista posedovali znanje, i spoljnog, egzoteričnog kruga, koji se doduše interesovao za Pitagorino učenje, ali nije učestvovao u životu škole. Međutim, ta odrednica ne pogađa suštinu stvari, već samo spoljne okolnosti; mnogo onoga što je napisano o stvarnom Pitagorinom učenju, u međuvremenu se ispostavilo kao krivotvoreno, da, čak kao svesno izobličavanje istine.
Zahvaljujući delu barona Timusa u prošlom veku (19. veku, prim. prev.) i njegovog nedavno preminulog učenika Hansa Kajsera, danas je moguće razjasniti prvobitan smisao tog razlikovanja. Opisaću ga u nekoliko ključnih reči: egzoterično je za pitagorejce predstavljalo kvantitativno objašnjenje raznolikosti prirodnih fenomena, dakle objašnjenje kvaliteta kvantitetom; drugim rečima - svođenje stvarnosti na matematički odredive elemente i zakone. Što se toga tiče, ništa se nije promenilo od Pitagore do današnjih naučnih metoda, tako da se taj filozof s pravom može slaviti kao osnivač matematičke prirodne nauke. Ezoterično je, sa druge strane, značilo oblikovanje kvaliteta iz poznavanja kvantiteta. Ovde ulazimo u oblast koja je strana današnjoj nauci. Gnoza, astrologija, kabala i numerologija - imaju prosto status čistog sujeverja; a savremeni istoričari filozofije govore uglavnom samilosnim žalosnim glasom, kada pričaju o tome kako su Pitagora, a kasnije i Njutn i Kepler, ove oblasti shvatali izuzetno ozbiljno.
Zbog svog jednostranog, ka znanju usmerenog stava, naučnici maše suštinu stvari:u svim ezoteričnim i okultnim oblastima uopšte nije reč o načinima saznanja u prirodno-naučnom smislu, već o metodama oblikovanja; u pokušaju da se raznovrsni svet stvarnosti očoveči kroz umetnost. Samo ono što može samo sebe da shvati kao jedinstvo, ili što može da se pretvori u jedinstvo, kao kakvo sebe doživljava čovek koji stvara, može samo sebe oblikovati. Tako kod Pitagorinog ezoteričnog učenja nije reč o nauci bez vrednovanja, već o metodi mišljenja po kojoj čovek poznavanjem sjedinjavajućih zakona stvarnosti može da dođe do samooblikovanja koje istovremeno i njega pretvara iz mnoštva u jedinstvo, što je ono čemu su stremile rane mistične religije na putu meditacije.
Broj jedan nije samo simbol, već i suština jedinstva. Kako, dakle, stoji stvar sa drugim brojevima, sa trojkom, četvorkom, peticom ili čak razlomcima, kao što je 1/2? A, kako stoji stvar sa ne-brojem, nulom, kao poreklom svih brojeva? I nulu je potrebno razumeti ako se želi govoriti o postupku creatio ex nihilo, stvaranju umetničkog dela ni iz čega ili još uvek ni iz čega. Pitagora je tome pristupio na arhaičan način koji je, tek 1890.godine, konačno razjasnio već pomenuti Gotlob Frege: posmatrao je proste brojeve, od 1 -10, kojima je posvetio glavnu pažnju kao principima ili dasama. Tako se „tri” ne posmatra kao pridev koji opisuje neku osobinu jabuka, npr.: „tri jabuke stoje na stolu”, već kao princip.
Danas, nakon upoznavanja sa trovalentnom logikom, mi bismo rekli da je to „princip stvaranja”. Frege bi to formulisao na sledeći način: tri je klasa svih stvari koje se sastoje od tri dela. U to ne spadaju samo tri jabuke, već i hrišćansko Trojstvo, i jednačine čiji je rezultat tri, kao npr. 27 podeljeno sa 9. Danas se osnova matematike na euklidski način traži u aksiomu, dakle u rečenici. Međutim, rečenica je mnoštvo, pošto se sastoji od reči; stoga je Pitagora pokušao obrnuto:da izvede aksiome i formule, aritmetiku i geometriju, iz sheme decimalnog sistema, koji je Platon u šifrovanom obliku, u dijalogu Timaj, nazvao „či”, posredstvom koga je demijurg delovao na stvoreno.
Samo se u broju može razumeti jedinstvo svesti. Ako su, dakle, brojevi nosioci procesa oblikovanja ili stvorenog, onda se svi odnosi brojeva mogu aritmetički i geometrijski uskladiti jedni sa drugim. Ovde, pak, dolazi do incommensurabilitat: 2 geometrija i aritmetika se ne mogu uvek uskladiti.Već Pitagorina teorema dovodi do imaginarnih brojeva: kod pravougaonog jednakostranačnog trougla zbir kvadrata kateta je dva, dakle dužina hipotenuze koren iz dva; vrednost koja se geometrijski vrlo dobro može odrediti, ali ne i racionalno aritmetički.
Ovu dilemu je Pitagora rešio uz pomoć sveta tonova. U staro vreme ton i broj nisu uvek bili razdvojeni; ton je važio kao aspekt broja koji se mogao čulno opaziti i koji se jedini među čulnim podacima može jasno odrediti; kod visokih tonova npr. polovina jedne lestvice zvuči kao oktava, dve trećine kao kvinta, tri četvrtine kao kvarta, četiri petine kao velika terca i pet šestina kao mala terca; vrednosti vibracije se ponašaju recipročno dužini: pola lestvice odgovara duploj vibraciji itd.
Svi ti odnosi se mogu pročitati iz takozvanog lambdoma, donjeg polja pitagorejskog čija.
Ali, i svet tonova vodi ka dilemama koje je i sam Pitagora primetio. Njihovo rešenje je pronašao u temperiranom 3 usklađivanju kvintnog kruga koji počiva na geometrijskoj podeli oktave na dvanaest polutonova, kao što je to danas uobičajeno kod naših klavira; pitagorejac Aristoksen je prvi put pismeno to pomenuo. A, kao drugo, u pojmu tolerancije; vrednosti tonova stupaju u uzajamnu rezonancu u okviru određene širine vibracije. Sama oktava, dakle sklad, ne pokazuje nikakvu toleranciju; u sledećim intervalima progresivno raste i u polutonskom dostiže najveću širinu.
U temperiranom tonskom krugu mogu se četiri brojčana odnosa - 1 : 2 : 3 : 4, međusobno uskladiti, staviti u odnos. Ta četiri broja su za Pitagoru istovremeno bila sveti „Tetraktis”, zato što njihova zbirka iznosi deset. Tako je došlo do sjedinjenja decimalnog i duodecimalnog sistema u osnovnom principu spoznaje i oblikovanja, što i danas još uvek čini temelj našeg računanja prostora i vremena. Ovome je dodata lestvica sa sedam tonova, kao put postizanja istog stanja uz pomoć sedam koraka, na višem ili nižem nivou: nastala je nizanjem sedam kvintnih koraka.
Verovatno je prosta istina da je vreme u kome živimo, vreme temeljnih promena u svim oblastima. Posledice, na primer, razvoja tehnologije, na promene u uslovima ljudskog života, suviše su očigledne da bi na to još bilo potrebno trošiti reči. Ali, postoje i preobražaji koji nisu toliko očigledni, zato što se tiču samo male grupe ljudi. O jednom takvom preobražaju ćemo govoriti u onome što sledi: naime, o promeni u vrednovanju ezoterijskih tradicija mišljenja i njihovom značaju za istoriju duha.
Još u devetnaestom veku celokupna ezoterija je - u koju ubrajamo, kako kosmološko, astralno-mitsko mišljenje,tako i gnozu, kabalu, mistiku i učenje slobodnih zidara - smatrana ogromnim sujeverjem. Za vreme vladavine mehaničkog materijalizma,u kome je deterministička kauzalnost bez presedana uzdignuta do apsolutnog kriterijuma nauke, naučnik koji bi se, makar u nagoveštaju, bavio tim oblastima, postao bi u krugu svojih kolega - neomiljen. Do prve promene u tom stavu došlo je u istoriji umetnosti:pošto je nemoguće posmatrati antičku umetnost, umetnost srednjeg veka, renesanse i baroka, bez uzimanja u obzir i predstava koje su osnova dotične umetnosti. Započeto je sa proučavanjem značaja, pre svega, astralno-mitskog i alhemijskog simboličnog jezika;prvenstveno bih želeo da ukažem na epohalne radove Deliča, Drevsa, Ajslera i Jeremiasa, čiji su pravac uzorno nastavili Stejskal i Krasa. Drugačiji pristup imala je uporedna antropologija religije i dubinska psihologija, od Rudolfa Otoa i C. G. Junga, sve do Hajlera,Menšinga i Ernsta Benca. Uporedna etnologija i antropologija je mogla da ukaže na to da se tzv. narodna religija uvek i svuda može svesti na iste prakomponente, iako velike religije i visoke kulture u simboličkom jeziku i interpretaciji odstupaju jedna od druge.Evropska nadmenost 19. stoleća nas je, nakon spoznaje suštine starih kultura i mitova,uglavnom napustila: sve više se u plimi samostalnog izbora kulture nekadašnjih kolonijalnih naroda ističe mišljenje da specifično zapadno-evropski duhovni stav, iz koga je kao kasniji cvet nastala navedena kauzalno-mehanička slika sveta, pokazuje samo jednu određenu fasu te stvarnosti, koja doduše jeste ispravna, ali su potrebne i druge kao dopuna.
Ipak, upravo naučno-kritički duhovni stav, sporedna pojava tehničke i industrijske revolucije, bio je taj koji je doveo do onog temeljnog preobražaja u pristupu koji nam danas omogućava da ranija duhovna shvatanja ne opisujemo samo istorijski, već i da ih razumemo: mislim na Ajnštajnovu i Plankovu revoluciju u fizici, zahvaljujući kojoj je kauzalnost izgubila svoju vladajuću ulogu u razmišljanju u prirodnim naukama.
Šta je, zatim, zamenilo kauzalnost? Još je Imanuel Kant verovao da je kauzalnost jedna kategorija logike; dakle,da zakon dovoljnog razloga, povezanost uzroka i posledice, potpada pod istu zakonitost kao i kriterijumi aristotelovske logike: zakon identiteta, protivrečnosti i isključenja trećeg. Matematički filozof Gotlob Frege i, kao njegovo nasleđe, engleska logičko-pozitivistička škola, krajem 19. i početkom 20. veka dokazali su da kauzalnost, kao što je već pretpostavljao i Dejvid Hjum, ni u kom slučaju ne pripada istom redu kao i logički kriterijumi; dokaz je to što se kauzalna povezanost ne može izraziti matematičkom notacijom, što inače mora biti slučaj sa svim čisto logičkim stavovima. Da, čak se može i dokazati da je dokazivanje zakona kauzalnosti nemoguće, pošto počiva na tzv. nabrajajućoj indukciji. Svi kauzalni zakoni se temelje na posmatranjima iz kojih se prave uopštavanja kao što je, na primer, to da voda vri na sto stepeni: filozofski, to znači opis jedne povezanosti više okolnosti. Ali, iz tog opisa nikada ne može proisteći da voda pod tim okolnostima uvek mora da vri; dakle, kauzalna izjava, za razliku od logične, nema apsolutni karakter, već karakter verovatnoće.
Kauzalnost se ne može izraziti matematički - ali verovatnoća može. Teorija verovatnoće znači da ako se neki postupak ponovi beskonačan broj puta, on dobija raspored koji može da proistekne iz njegove matematičke strukture. Ako jednom bacim kockicu, ne znam da li će se pojaviti šestica ili trojka. Ako je bacim stotinu puta, onda je data verovatnoća da će se šestica pojaviti otprilike isto toliko često, kao i ostali brojevi. Međutim, ako se kockica baci beskonačan broj puta - to je presudna misao - onda broj bacanja mora tačno da odgovara šestostrukom rasporedu njenih mogućnosti, dakle, njenoj permutacionoj potencijalnosti.
Poljskoj logičkoj školi je na osnovu toga bilo moguće da se sa drugostepene logike, koja počiva na-da i ne, uzdigne na trećestepenu, praveći od računice verovatnoće bazu indukcije; taj poslednji razvoj je usavršen u toku protekle decenije 1 u Americi, kao nasleđe bečke filozofske škole, pre svega preko Karnapa i Fajgla. Tako je na mesto zakona kauzalnosti, kao poslednjeg kriterijuma naučnog mišljenja, postavljena kvalitativna struktura broja koja, kao konstanta, takoreći magično upravlja postupkom; a traganje naučnika u prirodnim naukama, kao i filozofa nauke, usmereno je na otkrivanje tih kompleksa ili konstanti brojeva, koji kao diskontinuitetne poslednje nesvodive veličine određuju gradivni materijal kosmosa; pomenuću samo Plankovu konstantu, punjenje elektrona, brzinu svetlosti i tačku apsolutne nule. Tako današnja prirodnjačka filozofija više ne traga za čvrstim zakonima, poput Njutna, ili, ako želimo da budemo istorijski precizni, presokratovca Ksenofana,već za konstantama, tzv. parametrima. Oni su, pre svega zahvaljujući razvoju elektronskih mozgova, postali presudni: ako su poznate odlučujuće komponente nekog postupka koji treba da bude odgonetnut, kao i u slučaju da je broj pojedinačnih slučajeva koje treba oceniti dovoljno veliki tako da, praktično, njihov odnos prema pojedinačnoj činjenici bude kao jedan prema beskonačno, onda se za postupke i planove mogu napraviti predskazivanja koja uveliko prevazilaze željeni san najhrabrijih mehaničkih determinista.
Ove činjenice su nam dobro poznate iz kibernetike i programiranja. Ono što nam, doduše, nije poznato, je implikacija toga za istoriju duha: ona ne znači ništa manje od revidiranja apsolutne međe između egzoteričnog i ezoteričnog znanja, koja je od krajapitagorejske škole rascepila Zapadne zemlje.
Razlikovanje egzoteričnog i ezoteričnog potiče od Pitagore; prema navodima savremenih pisaca, ono je odredilo razliku između unutrašnjeg kruga učenika, onih koji su zaista posedovali znanje, i spoljnog, egzoteričnog kruga, koji se doduše interesovao za Pitagorino učenje, ali nije učestvovao u životu škole. Međutim, ta odrednica ne pogađa suštinu stvari, već samo spoljne okolnosti; mnogo onoga što je napisano o stvarnom Pitagorinom učenju, u međuvremenu se ispostavilo kao krivotvoreno, da, čak kao svesno izobličavanje istine.
Zahvaljujući delu barona Timusa u prošlom veku (19. veku, prim. prev.) i njegovog nedavno preminulog učenika Hansa Kajsera, danas je moguće razjasniti prvobitan smisao tog razlikovanja. Opisaću ga u nekoliko ključnih reči: egzoterično je za pitagorejce predstavljalo kvantitativno objašnjenje raznolikosti prirodnih fenomena, dakle objašnjenje kvaliteta kvantitetom; drugim rečima - svođenje stvarnosti na matematički odredive elemente i zakone. Što se toga tiče, ništa se nije promenilo od Pitagore do današnjih naučnih metoda, tako da se taj filozof s pravom može slaviti kao osnivač matematičke prirodne nauke. Ezoterično je, sa druge strane, značilo oblikovanje kvaliteta iz poznavanja kvantiteta. Ovde ulazimo u oblast koja je strana današnjoj nauci. Gnoza, astrologija, kabala i numerologija - imaju prosto status čistog sujeverja; a savremeni istoričari filozofije govore uglavnom samilosnim žalosnim glasom, kada pričaju o tome kako su Pitagora, a kasnije i Njutn i Kepler, ove oblasti shvatali izuzetno ozbiljno.
Zbog svog jednostranog, ka znanju usmerenog stava, naučnici maše suštinu stvari:u svim ezoteričnim i okultnim oblastima uopšte nije reč o načinima saznanja u prirodno-naučnom smislu, već o metodama oblikovanja; u pokušaju da se raznovrsni svet stvarnosti očoveči kroz umetnost. Samo ono što može samo sebe da shvati kao jedinstvo, ili što može da se pretvori u jedinstvo, kao kakvo sebe doživljava čovek koji stvara, može samo sebe oblikovati. Tako kod Pitagorinog ezoteričnog učenja nije reč o nauci bez vrednovanja, već o metodi mišljenja po kojoj čovek poznavanjem sjedinjavajućih zakona stvarnosti može da dođe do samooblikovanja koje istovremeno i njega pretvara iz mnoštva u jedinstvo, što je ono čemu su stremile rane mistične religije na putu meditacije.
Broj jedan nije samo simbol, već i suština jedinstva. Kako, dakle, stoji stvar sa drugim brojevima, sa trojkom, četvorkom, peticom ili čak razlomcima, kao što je 1/2? A, kako stoji stvar sa ne-brojem, nulom, kao poreklom svih brojeva? I nulu je potrebno razumeti ako se želi govoriti o postupku creatio ex nihilo, stvaranju umetničkog dela ni iz čega ili još uvek ni iz čega. Pitagora je tome pristupio na arhaičan način koji je, tek 1890.godine, konačno razjasnio već pomenuti Gotlob Frege: posmatrao je proste brojeve, od 1 -10, kojima je posvetio glavnu pažnju kao principima ili dasama. Tako se „tri” ne posmatra kao pridev koji opisuje neku osobinu jabuka, npr.: „tri jabuke stoje na stolu”, već kao princip.
Danas, nakon upoznavanja sa trovalentnom logikom, mi bismo rekli da je to „princip stvaranja”. Frege bi to formulisao na sledeći način: tri je klasa svih stvari koje se sastoje od tri dela. U to ne spadaju samo tri jabuke, već i hrišćansko Trojstvo, i jednačine čiji je rezultat tri, kao npr. 27 podeljeno sa 9. Danas se osnova matematike na euklidski način traži u aksiomu, dakle u rečenici. Međutim, rečenica je mnoštvo, pošto se sastoji od reči; stoga je Pitagora pokušao obrnuto:da izvede aksiome i formule, aritmetiku i geometriju, iz sheme decimalnog sistema, koji je Platon u šifrovanom obliku, u dijalogu Timaj, nazvao „či”, posredstvom koga je demijurg delovao na stvoreno.
Samo se u broju može razumeti jedinstvo svesti. Ako su, dakle, brojevi nosioci procesa oblikovanja ili stvorenog, onda se svi odnosi brojeva mogu aritmetički i geometrijski uskladiti jedni sa drugim. Ovde, pak, dolazi do incommensurabilitat: 2 geometrija i aritmetika se ne mogu uvek uskladiti.Već Pitagorina teorema dovodi do imaginarnih brojeva: kod pravougaonog jednakostranačnog trougla zbir kvadrata kateta je dva, dakle dužina hipotenuze koren iz dva; vrednost koja se geometrijski vrlo dobro može odrediti, ali ne i racionalno aritmetički.
Ovu dilemu je Pitagora rešio uz pomoć sveta tonova. U staro vreme ton i broj nisu uvek bili razdvojeni; ton je važio kao aspekt broja koji se mogao čulno opaziti i koji se jedini među čulnim podacima može jasno odrediti; kod visokih tonova npr. polovina jedne lestvice zvuči kao oktava, dve trećine kao kvinta, tri četvrtine kao kvarta, četiri petine kao velika terca i pet šestina kao mala terca; vrednosti vibracije se ponašaju recipročno dužini: pola lestvice odgovara duploj vibraciji itd.
Svi ti odnosi se mogu pročitati iz takozvanog lambdoma, donjeg polja pitagorejskog čija.
Ali, i svet tonova vodi ka dilemama koje je i sam Pitagora primetio. Njihovo rešenje je pronašao u temperiranom 3 usklađivanju kvintnog kruga koji počiva na geometrijskoj podeli oktave na dvanaest polutonova, kao što je to danas uobičajeno kod naših klavira; pitagorejac Aristoksen je prvi put pismeno to pomenuo. A, kao drugo, u pojmu tolerancije; vrednosti tonova stupaju u uzajamnu rezonancu u okviru određene širine vibracije. Sama oktava, dakle sklad, ne pokazuje nikakvu toleranciju; u sledećim intervalima progresivno raste i u polutonskom dostiže najveću širinu.
U temperiranom tonskom krugu mogu se četiri brojčana odnosa - 1 : 2 : 3 : 4, međusobno uskladiti, staviti u odnos. Ta četiri broja su za Pitagoru istovremeno bila sveti „Tetraktis”, zato što njihova zbirka iznosi deset. Tako je došlo do sjedinjenja decimalnog i duodecimalnog sistema u osnovnom principu spoznaje i oblikovanja, što i danas još uvek čini temelj našeg računanja prostora i vremena. Ovome je dodata lestvica sa sedam tonova, kao put postizanja istog stanja uz pomoć sedam koraka, na višem ili nižem nivou: nastala je nizanjem sedam kvintnih koraka.
Sve što se može uvrstiti u krug dvanaest tonova, može se svesti na jedinici kao princip stvaranja i tako čovek može oblikovati jedinstvo. Arhitektonski, figura kruga dvanaestice koja se može konstruisati iz čija, sjedinjuje trougao, četvorougao i krug, od kojih je kasnije osmišljen nacrt za sve gotske građevine. Matematički, sve formule i svi aksiomi nastaju iz prvih deset brojeva i nule; astronomski, putanja Sunca i planeta kroz Zodijak se može dovesti u analogiju sa tonskim krugom: prema Pitagori one sačinjavaju harmoniju sfera. Tako je pitagorejski sistem postao kanon umetnosti u najširem smislu, od arhitekture i muzike do astrološkog planiranja života i vladarstava; sve što se moglo uvrstiti u tu šemu, čovek je mogao oblikovati kao jedinstvo; ali, samo u slučaju da je imao i pokazivao stremljenje da i sam dospe do vlastite integracije - danas bismo rekli individuacije.
Ali, za to je potrebna lična odluka. Egzoteričnom naukom se mogu baviti ljudi svih sklonosti. Ona je, kao što kaže Maks Veber, oduvek bila, u odnosu na svoje nameru, oslobođena od vrednovanja. Ali to nije slučaj s onom umetnošću koja je pokušavala da postigne psihičku integraciju: ona pretpostavlja da sam umetnik poseduje takvo stremljenje. Zato je pristup ezoteričnim studijama uvek zaisio od strogih ispita i osvedočenja, čija je svrha bila da istaknu ozbiljnost truda; tako su u pitagorejskoj školi adepti morali da slušaju ćuteći sedam godina, pre nego što bi bili prihvaćeni u ezoterični krug.
Pitagorejski brojevi manje odgovaraju mitskim brojčanim kategorijama kineske filozofije - iako je tamo postojala ista namera - a više parametara i konstanta moderne prirodne nauke, koji se i danas jasno mogu izvesti iz pitagorejskog čija. Ali, postoji suštinska razlika: ne samo ovladavanju prirodom, već i postizanju integracije svesti, unutrašnjeg jedinstva, trebalo bi da služi izučavanju brojeva. Ovo je još mnogo snažnije dolazi do izražaja u neoplatonskoj renesansi pitagorejske škole u helenističkoj Aleksandriji i, pre svega, njom inspirisanom hrišćanskom gnozom, od drugog do petog veka.
Cilj pitagorejskog učenja bio je dosezanje nove svesti; danas bismo rekli sprovođenje biološko-duhovne mutacije, uz pomoć koje čovek može da se uzdigne na mesto gospodara prirode i postane gospodar svog sopstva, svojih nagona. Prvi crkveni oci i hrišćanski gnostičari, pre svega Klemens iz Aleksandrije, smatrali su samog Hrista uzorom te mutacije: u Sinu Čovečijem očitovao se Bog svetova, tako da čovek ima pred sobomI storijski uzor krvi i mesa, čije stanje bi jednom trebalo da dosegne celo čovečanstvo.Tako su se ezoterično učenje - Pitagorinom su u međuvremenu pridružili neoplatonska mistika sa svojim putevima meditacije, jevrejska kabala, egipatska alhemija i ptolomejska astrologija - sjedinila u hrišćanskoj gnozi. Nama poznati oblici jevanđelja pokazuju svuda tragove astralnih predstava - takav je i raspored jevanđelja u odnosu na zodijačke simbole Bika, Lava, Orla i Čoveka. Alhemijska tradicija se očituje u Hristovoj reči: ko se ne rodi ponovo iz vode i duha, nikada neće dospeti u carstvo nebesko; neoplatonska kabala, najzad, dolazi do izražaja na početku Jovanovog jevanđelja, u naglašavanju božanstvenosti reči.
Taj hrišćanski put spoznaje - gnoza, koji ne odgovara samo etimološki, već i po značenju indijske reči „gnana”, potisnut je od strane velike crkve sa njenim legalističkim shvatanjem. Umesto nistagoga i ličnog preobražaja kao Puta, došla je osveštana crkvena sveštenička služba; umesto spoznaje, već sa Tertulijanom je nastala slepa vera, a umesto očekivanja savršenog čoveka kraja vremena, postavljena je prava teza da je Hristos svojom žrtvenom smrću iskupio grehe prvog čoveka, dakle nasledni greh, za sve koji u njega veruju. Time je gnostički pokret, pre svega u zapadno-rimskim predelima, potisnut i prognan. Samo se na dva mesta zadržao sa neoplatonskim pečatom: u zapadnoj Irskoj, u koju su jovanovski monasi pobegli tokom seobe naroda, i prilično tajnovito u Vizantiji, čija je teologija doduše takođe proklela gnozu, ali je uvažila neoplatonizam u obliku učenja Dionisa Aeropagita.
Ova dva pola pokrenula su odlučujuće delo koje je uspelo da očuva živu ezoterijsku tradicija kroz srednji vek do novog doba: dok je zapadna Evropa u potpunosti pripala rimskom hrišćanstvu, u Češkoj je, kako sa irske strane, tako i iz Vizantije, preko Ćirila i Metodija stvorena sinteza stare astralno-kosmički orijentisane slovenske narodne vere i neoplatonske teologije. Tako je u evropskoj istoriji nastala jedna nova komponenta čiji značaj u svojoj dubini tek u našem dobu počinje da se razjašnjava. Tri evropske kulturne oblasti: Sredozemna latinsko-grčka, zapadna i severna germanska i istočno-slovenska, imale su različite puteve preobraćanja u hrišćanstvo. U oblasti Sredozemlja mitološko-antička misao zamenjena je logikom presokratovca i klasičnom grčkom filozofijom, koja je predstavljala njenu suprotnost. Aleksandrijski teozofi su pokušali da naprave most između logike i transcendencije; ali, najvažniju ulogu je, kao što je već napomenuto, dobilo zvanično hrišćanstvo Vizantije, koje je ezoterične pokrete i filozofiju prognalo izvan zakona. U prvom planu je stajala predstava o religiozno-pravnoj zajednici između čoveka i Boga, koja je i uništena Adamovom neposlušnošću, a ponovo je uspostavljena Hristovom žrtvenom smrću za sve vernike. U germanskim oblastima je, sa druge strane, hrišćanstvo došlo kao uzvisivanje mita, kao smenjivanje mitološke vladavine: kao što je kod Grka Hronos Urana svrgao sa trona, a Zevs Hronosa, isto se tako hrišćanski Bog pokazao snažnijim od germanskih, čiji je kraj vladavine vreme odlučno potvrđen. Prelaz od mitološkog ka logičkom mišljenju odigrao se bez zapadanja u skepticizam u okviru teologije i sholastike. U slovenskim oblastima, pre svega u Češkoj, preovladavao je potpuno drugačije obrazovan pogled na svet: ovde je još delovao uopšteni azijatski astralno-mitološki model predstava koji, za razliku od grčke i germanske mitologije, nikada nije doživeo razdvajanje od transcendencije; a u takvu sliku sveta se bez problema uklopila aleksandrijska gnostička interpretacija hrišćanstva. Poznato je da su Stari i Novi zavet puni astralnih simbola, praksa misionarenja je oduvek uzimana u obzir, što je šire bilo moguće, elementi narodne vere u novom kultu.
Tako su u Češkoj ezoterične tradicije dragovoljno prihvaćene, a krajem četrnaestog veka, u vreme Vencela IV, astrološki pogled na svet jasno je stupio u javnost posto je zadovoljavao i veru i misao. Tako je od doba antike nastala prva celovita neprekinuta kultura na praškom dvoru Pšemislada i (Zigmunda, prim. prev.) Luksemburškog, koji su, sve do kraja vladavine Rudolfa II, od Praga napravio duhovno kulturno središte Evrope.
Dva srednjevekovna nemačka mislioca su za takav razvoj bili od odlučujućeg značaja: dominikanac Albertus Magnus i Majstor Ekart. Albert Veliki je uspeo da ugradi u svoju sliku sveta, ne samo hrišćansku, već i neoplatonsku i arapsku ezoterijsku tradiciju, pri čemu je u celokupnom rezultatu uzimao u obzir i alhemiju i astrologiju, ali i sholastičku teologiju. I, dok je njegovo učenje na zapadu i jugu bilo potisnuto učenje njegovog briljantnog učenika Tome Akvinskog, na severu i istoku je zadržao odlučujući značaj za obrazovanje gotske slike sveta. Njegovom drugom čuvenom učeniku, Majstoru Ekartu, koji je mnogo godina u Pragu delovao kao starešina reda, uspela je odlučujuća formulacija kojom je ezoterijskoj tradiciji dao novi pravac: prevazilazeći Alberta, postavio je čovekovo spasenje kao svesno učestvovanje u stvaralačkoj sili Trojstva, nasuprot tradicionalnoj kontemplaciji. Čujmo njega lično u najsuštinskijem pasusu njegovih propovedi:
„Govori duša, kao nevesta, u Pesmi nad pesmama: 'Obišla sam sada krug sveta, a ipak nisam uspela da stignem do kraja. Zato sam se bacila u jedino 7 središte, jer on ome je opčinilo svojim pogledom.
„Krug koji je obišla duša koja voli, uzvišeno je Trojstvo i sve što je ono stvorilo u vremenu i večnosti. Sve to zajedno se sa pravom naziva krug. Jer, u sva stvorenja, a pogotovo u razumu i govoru obdarene duše, božanske su ličnosti utisnule svoju sopstvenu sliku. Tako je, dakle, Sveto Trojstvo poreklo svih stvari: a sve stvari streme ka tome da se ponovo vrate zavičaju, svom poreklu. To je, dakle, krug. A duša ga je obišla svojim mislima kada joj je otkriveno: ceo ovaj stvoreni svet - i hiljadu puta više bi Bog mogao da stvori, samo da hoće! A ipak, ona ne može da stigne do kraja u najmanjem što je On ikada stvorio; u tome duša niti može da stigne do kraja, niti to može prozreti u svojoj divoti. Kako tako marljivo kruži krugom, a ipak ne može da ga zatvori, ona se baca u njegovu središnju tačku. Ta središnja tačka je stvaralačka moć Svetog Trojstva, čijom su snagom to troje sami, nepokrenuti, sproveli sva svoja dela. U njoj i duša može da zadobije stvaralačku svemoć.
„Jer Trojstvo je istovremeno i svet, pošto su sva stvorenja smeštena u njemu. A, ustvari su te tri, samo jedna stvaralačka moć. To je nepokretna tačka, to je jedinstvo u trojstvu. Iznutra, u božanstvu, je i ono što deluje, a i samo delo, nepromenljivo. U toj tački, Boga samog iz sebe prožima preobražaj i On se povezuje sa njom u suštini. a duša,iako takođe postaje jedno sa tom nepokretnom tačkom, ipak zajedno sa njom nosi u sebi i stvaralačku moć sveta.”
Danas smo u istoriji duha naviknuti na to da odlučujući korak spoznaje stvaralačke ili beskonačne prirode ljudskog bića pripišemo filozofu Ludvigu Fojerbahu u koji je, nasuprot idealističkoj tradiciji, istakao beskonačnu produktivnost kao obeležje suštine čoveka, koju je greškom projektovao izvan sebe, u božansku transcendenciju. Fojerbahova misao je, međutim, samo kasno i polemično formulisano naknadno potvrđivanje preobražaja, koji je Majstor Ekart sproveo u religioznoj misli u skladu sa srednjevekovnim pokretom slobodnih mislilaca, sa sledećim rezultatom: kada čovek kao sopstveni tvorac dostigne sličnost Bogu, onda treba sve do u pojedinosti nacrtati i odrediti puteve oblikovanja.
Slične misli su pokretale humaniste iz Firence, kao što su Piko dela Mirandola i ikasnije Albreht Direr; setimo se njegove izreke: kada bi umetnik zaista posedovao osnovne stvaralačke ideje o kojima je govorio Platon - neoplatonskim jezikom „rationes seminales” - mogao bi da oblikuje jedno umetničko delo za druge, i da nikada ne iscrpi svoj izvor. Direr je mnogo godina bezuspešno tražio ljude koji su posedovali takvo znanje; konačno je i sam pokušao da ga prikaže u svom učenju o osnovnim proporcijama. Ali, u Nirnbergu je ezoterična misao tada bila još premalo uklopljena u teološko filozofsku misao, tako da nije mogao da izazove neke trajnije posledice. Drugačija je situacija bila u Pragu na početku 16. veka. Ovde je pod pokroviteljstvom cara Rudolfa II postojao svestan pokušaj i sprovođenje jedne nove sinteze gnostičkih puteva u umetničkom duhu.
Majstor Ekart je objasnio da čovek kao oblikujuće, kao stvaralačko biće, dostiže istinsko učešće u Trojstvu. Ali, kako se takav postulat može ispuniti? Za to je potrebno rasvetliti pristup i metodiku gnostičkih puteva.
U 19. veku je postojala navika da se ti pravci negiraju kao šarlatanstvo, a da se uzdiže odvajanje hemije od alhemije, astronomije od astrologije i klasične filologije od teologije i kabale, kao istinski napredak. Otkrićima dubinske psihologije to se shvatanje radikalno promenilo; u samim ezoterijskim pokretima sadržano je celokupno psihološko i medicinsko znanje, sve od doba antike, da, od pravremena, iako u šifrovanom obliku. Njihov cilj ni u kom slučaju nije bio čisto pravljenje zlata - kod alhemičara, magija - kod kabalista ili vulgarno astrološko sujeverje u duhu današnjice: svim tim pokretima je bilo važno da ljudsku svest, koja je bila definisana kao učesnik u božanskoj svetlosti, jasnom metodikom odvoji od njene vezanosti za nagone i predstave. Na dvoru cara Rudolfa, 1608.godine, vođe svih tih pokreta razgovarale su prvi i poslednji put: astronomi i astrolozi,Tiho Brahe i Johanes Kepler, jevrejski kabalista Rabi Lev i alhemičari Hajek i Džon Di.
Kopernikovom revolucijom je ponovo bila uspostavljena pitagorejska slika sveta, oslobođena pogrešnog ptolomejskog shvatanja. Kepler je uspeo da iz pitagorejske harmonije objasni stvarne zakone obrtanja i, samim tim, razotkrije smisao astralne psihologije: Sunce je u ljudskoj psihi simbolisalo suštinu bića, nosioca snage koncentracije i pažnje. Njoj je trebalo staviti na raspolaganje različite psihičke osobine i sklonosti, kao što je agresivnost i inicijativa Marsa, moć oblikovanja Venere, saturnovska odgovornost, merkurovska sposobnost rasuđivanja, Lunarna mašina i jupiterski autoritet.
Rabi Lev je tradicija Maimonidea, koji je stremio ka sintezi arapske medicine i jevrejske kabale, stopio sa živom jevrejsko-istočno evropskom tradicijom: čovekovu suštinu ne treba razumeti samo kao prasvetlost, već i kao unutrašnju reč. Ta unutrašnja reč, taj jezik, koji kao izvor svega pesništva i oblikovanja dolazi iz srca, trebalo bi da bude probuđena kabalističkim metodom, čiji je cilj razlikovanje mehaničkih i stvaralačkih asocijacija. Tek kada čovek to uspe, on postaje istinska ličnost, istinski odgovoran čovek koji je zaista u stanju da se u molitvi obrati Bogu. Takav čovek postaje sposoban za toliko blizak odnos sa ljudima i prirodom, da stiče harizmu iscelitelja.
Alhemičarima nije bilo važno praktično dobijanje zlata, već pre sećanje na pramateriju, kako bi prodrli do izvora prirode a, samim tim, i do oblikovanja. Filozofsko poreklo tog učenja leži u aristotelovskoj dualnosti forme i supstance: kako je i u hrišćanskoj i u muhamedanskoj teologiji Bog kao supstanca osnova principa oblikovanja, mora, dakle, postojati pramaterija: alhemijsko zlato iz koga delanjem i sjedinjavanjem nastaju sve stvari. Odatle potiče duplo značenje reči 'čišćenje': samo čovek koji se čišćenjem probije kroz sve duševne naslage do praizvora svoje svesti, može da preobrazi i materiju u njenom prastanju i zadobije 'tinkturu'; to znači, ono zlato koje je 'sa druge strane', može drugu materiju da se pretvori u zlato. Preneseno na psihički nivo, što znači:samo onaj ko je prodro do izvora bića, do istinske stvaralačke snage, može i sam da vodi druge na tom putu, celokupnoj ličnosti individuacijom i lečenjem.
Car Rudolf je zastupao pol kosmičke vladavine koja je trebalo da garantuje usklađivanje astralnih ritmova, ljudskih delatnosti i religijskih rituala, kao i umetničko oblikovanje kao temelj kulture. Di, Keli i Hajek su izneli alhemijske metode, Rabi Lev kabalističko-medicinsku, Brahe i Kepler su pokazali harmoničnu građu kosmosa. Taj'veliki susret majstora', kako se taj susret od tada nazivao u ezoterijskoj evropskoj tradiciji, bio je poslednje javno, iako šifrovano, pojavljivanje gnoze u Evropi. Sa krajem vladavine cara Rudolfa II, poklopila se i reakcija katoličke crkve koja je ponovo te pokrete prognala izvan zakona, a posle bitke kod Bele gore, 5 oni su raspršeni na sve četiri strane. Iz njih je na kraju nastalo pet ezoterijskih pokreta koji su u velikoj meri uticali na istoriju duhanovog doba:Comeniusovi pansofi, rozen i goldkrojceri, slobodni zidari, iluminati i jevrejski kasidi, koji su svoj poslednji uspon doživeli posle Baalšemtova u Poljskoj predkraj 18. veka.
Ezoterijski pokreti su od tada pa nadalje ostali izvan zakona. Sa napredovanjem prosvećenosti kod njih su se, kao i u crkvama, ritualni elementi sve više probijali u prvi plan. Sa druge strane, misaona supstanca se preselila u filozofiju, nalazeći svoj najsnažniji i najjasniji izraz u racionalističkoj filozofiji Gotfrida Vilhelma Lajbnica.
Lajbnic je preko svog porekla - porodica se u stvari zvala Lubeniecz i bila je vendskog porekla - bio u istoj meri upoznat sa astralno-kosmološkim načinom mišljenja, kao i sa matematičkim i prirodnim naukama svog vremena; izučavao je ezoterijske tradicije sa istom temeljnošću kao i egzoterijske nauke. Više godina je bio sekretar nirnberških rozenkrojcera, kod kojih je veći broj praških humanista pronašao utočište, čuvajući njihove ’arkane’, njihova tajna učenja. Poput Dekarta i Spinoze objavio je vrlo malo svojih teorija i otkrića: samo zaključke, za čije je razumevanje svoje savremenike smatrao zrelim. Da, na primer, njegovi logičko-matematički spisi nisu pronađeni i objavljeni tek oko 1900. godine, onda bi, kao što napominje Bertrand Rasel, razvoj nove matematičke logike započeo 250 godina ranije. Ipak nam poznati Lajbnicovi pojmovi pomažu da shvatimo integrisanje praške ezoterije u racionalistički sistem: to je učenje o monadama, compossibilitas, stupnjevima zrelosti, prestabilizovanoj harmoniji i učenje o najboljem mogućem svetu.
Prema učenju o monadama, svet nije, kao u Njutnovoj misli, zasnovan na čvrstim zakonima, već počiva na zajedničkom delovanju pojedinačnih uzroka delovanja, monadama, čije je ponašanje slobodno i nepredvidivo, dakle kontigentno. Svaka od ti hmonada obrazuje jednu vremensko-prostornu tačku sveta; ali, trebalo bi ih shvatiti i kao entelehiju, što znači da streme ka određenom savršenstvu. Preduslov njihovog postojanja je compossibilitas, sumogućnost. U Božijem duhu postoji beskonačan broj takvih monada od kojih, međutim, samo one mogu da uđu u stvarnost, čija je egzistencija moguća u povezanosti sa drugima. Iz toga nastaju prirodni zakoni koji, sasvim u duhu modernih prirodnih nauka ne determinišu kontingentnu monadu, pojedinačnost, već regulišu ponašanje grupa; zato što se mogu brojčano odrediti, potpadaju pod zakonitost odgovarajućeg broja - kao preteča pomenute logike verovatnoće.
Svaka od tih monada poseduje potencijalnu ili aktuelnu svest i pokazuje određenu zrelost, koju Lajbnic raspoređuje u pet stupnjeva:
1. confusio ili tama
2. cognitio clare ili razumevanje po obeležju
3. distinctio ili pojmovno određenje
4. adequatio ili primerenost
5. visio ili gledanje praprincipa stvaranja.
U prvom stanju svesti biće je samo nejasno svesno svog postojanja i stvarnosti; ali ipak se već utemeljilo kao monada. U drugom može da razlikuje stvarnost po opštim obeležjima, po bojama i oblicima onakvim kakvi su determinisani strukturama njegove čulne percepcije. Tek u trećem stepenu, distinctiu, prepoznaje pojedinosti kao takve, a i ostale monade, i dospeva do svesti sebi i svesti o svetu.
Time je samo dostignuta norma, ali razvoj još nije okončan. U četvrtom stepenu bi trebalo dostići adeguatio, filozofsko i sistematsko usklađivanje i harmonizaciju svih pojmova. Stoici su u adequatiu videli preduslov čiste, razumne i, samim tim, slobodne volje. Međutim, volja još ne mora da se koreni u poreklu svetova. To se dešava tek u petom stepenu, visio, kada matematički stvaralački principi stvarnosti čoveku postanu aparatura oblikovanja, ono za čime je Albreht Direr, sa platonskim idejama rationes seminales, toliko čeznuo. Stupnjevi zrelosti, između ostalog, odgovaraju kinesko- konfučijanskom učenju koje je tada u Evropi postalo poznato; isto tako u alhemijskim stupnjevima čišćenja, visio je identičan sa dostizanjem kabalističke unutrašnje reči ili mističnim dosezanjem prasvetlosti. Ali, Lajbnic je u svoj sistem integrisao i astrološku tradiciju: ona se nalazi u pojmu prestabilizovane harmonije i povezana je sa učenjem o najboljem od svih svetova.
Nama je ovo poslednje učenje pre svega poznato preko Volterovog majstokvarisanja; ali ono podrazumeva nešto mnogo dublje: svaka monada se nalazi u određenom stanju zrelosti. To stanje ima kao koordinate prostor i vreme, naime dati prostor i vreme, koji jedno u odnosu na drugo paralelno protiču. Umesto Njutnovog apsolutnog vremena, Lajbnic je primenjivao pitagorejsko astrološko kvalitativno vreme;zavisnost kvaliteta od datog prostora i vremena shvaćena je u istom duhu kao što se ton može shvatiti kao naizmenično dejstvo mere i oscilacije, dakle prostora i vremena. Iz prostora i vremena može se prepoznati u dotičnoj situaciji moguće, ali ne i stvarno ponašanje monada. Iz njihove slobodne naizmenične igre u stvarnosti prestabilizovane harmonije, dakle,proističe najbolja moguća zajednička usklađena igra u određenom trenutku istorije sveta i kosmosa; to je smisao pogrešno shvaćene rečenice da je naš svet najbolji mogući. Taj zaključak je neizbežan ako se prihvate četiri premise ezoterije: kao prvo, da svet nije samo materijalan, već da i u svesti ima poreklo, da je Bog kako formalan, tako i lični uzrok sveta koji je ostvario u materiji; kao drugo, da je svako biće samo-odgovorno za svoju zrelost, a da to osvešćivanje predstavlja cilj stvorenog; kao treće, da postoji naizmenični odnos kvantiteta i kvaliteta, tako da svaki kvalitet poseduje kvantitativni aspekt i da, s druge strane, svaki stvarni kvantitativni odnos, pre svega prostora i vremena, može da pronađe kvalitativno ostvarenje; i, kao četvrto, da se, kada to poslednje spozna - u pitagorejskom smislu ezoterični metod - u čoveku oslobođena stvaralačka sposobnost oblikovanja, a samim tim i mogućnost istinskog učešća u beskonačnosti i besmrtnosti, u duhu Majstora Ekarta.
Ali, za to je potrebna lična odluka. Egzoteričnom naukom se mogu baviti ljudi svih sklonosti. Ona je, kao što kaže Maks Veber, oduvek bila, u odnosu na svoje nameru, oslobođena od vrednovanja. Ali to nije slučaj s onom umetnošću koja je pokušavala da postigne psihičku integraciju: ona pretpostavlja da sam umetnik poseduje takvo stremljenje. Zato je pristup ezoteričnim studijama uvek zaisio od strogih ispita i osvedočenja, čija je svrha bila da istaknu ozbiljnost truda; tako su u pitagorejskoj školi adepti morali da slušaju ćuteći sedam godina, pre nego što bi bili prihvaćeni u ezoterični krug.
Pitagorejski brojevi manje odgovaraju mitskim brojčanim kategorijama kineske filozofije - iako je tamo postojala ista namera - a više parametara i konstanta moderne prirodne nauke, koji se i danas jasno mogu izvesti iz pitagorejskog čija. Ali, postoji suštinska razlika: ne samo ovladavanju prirodom, već i postizanju integracije svesti, unutrašnjeg jedinstva, trebalo bi da služi izučavanju brojeva. Ovo je još mnogo snažnije dolazi do izražaja u neoplatonskoj renesansi pitagorejske škole u helenističkoj Aleksandriji i, pre svega, njom inspirisanom hrišćanskom gnozom, od drugog do petog veka.
Cilj pitagorejskog učenja bio je dosezanje nove svesti; danas bismo rekli sprovođenje biološko-duhovne mutacije, uz pomoć koje čovek može da se uzdigne na mesto gospodara prirode i postane gospodar svog sopstva, svojih nagona. Prvi crkveni oci i hrišćanski gnostičari, pre svega Klemens iz Aleksandrije, smatrali su samog Hrista uzorom te mutacije: u Sinu Čovečijem očitovao se Bog svetova, tako da čovek ima pred sobomI storijski uzor krvi i mesa, čije stanje bi jednom trebalo da dosegne celo čovečanstvo.Tako su se ezoterično učenje - Pitagorinom su u međuvremenu pridružili neoplatonska mistika sa svojim putevima meditacije, jevrejska kabala, egipatska alhemija i ptolomejska astrologija - sjedinila u hrišćanskoj gnozi. Nama poznati oblici jevanđelja pokazuju svuda tragove astralnih predstava - takav je i raspored jevanđelja u odnosu na zodijačke simbole Bika, Lava, Orla i Čoveka. Alhemijska tradicija se očituje u Hristovoj reči: ko se ne rodi ponovo iz vode i duha, nikada neće dospeti u carstvo nebesko; neoplatonska kabala, najzad, dolazi do izražaja na početku Jovanovog jevanđelja, u naglašavanju božanstvenosti reči.
Taj hrišćanski put spoznaje - gnoza, koji ne odgovara samo etimološki, već i po značenju indijske reči „gnana”, potisnut je od strane velike crkve sa njenim legalističkim shvatanjem. Umesto nistagoga i ličnog preobražaja kao Puta, došla je osveštana crkvena sveštenička služba; umesto spoznaje, već sa Tertulijanom je nastala slepa vera, a umesto očekivanja savršenog čoveka kraja vremena, postavljena je prava teza da je Hristos svojom žrtvenom smrću iskupio grehe prvog čoveka, dakle nasledni greh, za sve koji u njega veruju. Time je gnostički pokret, pre svega u zapadno-rimskim predelima, potisnut i prognan. Samo se na dva mesta zadržao sa neoplatonskim pečatom: u zapadnoj Irskoj, u koju su jovanovski monasi pobegli tokom seobe naroda, i prilično tajnovito u Vizantiji, čija je teologija doduše takođe proklela gnozu, ali je uvažila neoplatonizam u obliku učenja Dionisa Aeropagita.
Ova dva pola pokrenula su odlučujuće delo koje je uspelo da očuva živu ezoterijsku tradicija kroz srednji vek do novog doba: dok je zapadna Evropa u potpunosti pripala rimskom hrišćanstvu, u Češkoj je, kako sa irske strane, tako i iz Vizantije, preko Ćirila i Metodija stvorena sinteza stare astralno-kosmički orijentisane slovenske narodne vere i neoplatonske teologije. Tako je u evropskoj istoriji nastala jedna nova komponenta čiji značaj u svojoj dubini tek u našem dobu počinje da se razjašnjava. Tri evropske kulturne oblasti: Sredozemna latinsko-grčka, zapadna i severna germanska i istočno-slovenska, imale su različite puteve preobraćanja u hrišćanstvo. U oblasti Sredozemlja mitološko-antička misao zamenjena je logikom presokratovca i klasičnom grčkom filozofijom, koja je predstavljala njenu suprotnost. Aleksandrijski teozofi su pokušali da naprave most između logike i transcendencije; ali, najvažniju ulogu je, kao što je već napomenuto, dobilo zvanično hrišćanstvo Vizantije, koje je ezoterične pokrete i filozofiju prognalo izvan zakona. U prvom planu je stajala predstava o religiozno-pravnoj zajednici između čoveka i Boga, koja je i uništena Adamovom neposlušnošću, a ponovo je uspostavljena Hristovom žrtvenom smrću za sve vernike. U germanskim oblastima je, sa druge strane, hrišćanstvo došlo kao uzvisivanje mita, kao smenjivanje mitološke vladavine: kao što je kod Grka Hronos Urana svrgao sa trona, a Zevs Hronosa, isto se tako hrišćanski Bog pokazao snažnijim od germanskih, čiji je kraj vladavine vreme odlučno potvrđen. Prelaz od mitološkog ka logičkom mišljenju odigrao se bez zapadanja u skepticizam u okviru teologije i sholastike. U slovenskim oblastima, pre svega u Češkoj, preovladavao je potpuno drugačije obrazovan pogled na svet: ovde je još delovao uopšteni azijatski astralno-mitološki model predstava koji, za razliku od grčke i germanske mitologije, nikada nije doživeo razdvajanje od transcendencije; a u takvu sliku sveta se bez problema uklopila aleksandrijska gnostička interpretacija hrišćanstva. Poznato je da su Stari i Novi zavet puni astralnih simbola, praksa misionarenja je oduvek uzimana u obzir, što je šire bilo moguće, elementi narodne vere u novom kultu.
Tako su u Češkoj ezoterične tradicije dragovoljno prihvaćene, a krajem četrnaestog veka, u vreme Vencela IV, astrološki pogled na svet jasno je stupio u javnost posto je zadovoljavao i veru i misao. Tako je od doba antike nastala prva celovita neprekinuta kultura na praškom dvoru Pšemislada i (Zigmunda, prim. prev.) Luksemburškog, koji su, sve do kraja vladavine Rudolfa II, od Praga napravio duhovno kulturno središte Evrope.
Dva srednjevekovna nemačka mislioca su za takav razvoj bili od odlučujućeg značaja: dominikanac Albertus Magnus i Majstor Ekart. Albert Veliki je uspeo da ugradi u svoju sliku sveta, ne samo hrišćansku, već i neoplatonsku i arapsku ezoterijsku tradiciju, pri čemu je u celokupnom rezultatu uzimao u obzir i alhemiju i astrologiju, ali i sholastičku teologiju. I, dok je njegovo učenje na zapadu i jugu bilo potisnuto učenje njegovog briljantnog učenika Tome Akvinskog, na severu i istoku je zadržao odlučujući značaj za obrazovanje gotske slike sveta. Njegovom drugom čuvenom učeniku, Majstoru Ekartu, koji je mnogo godina u Pragu delovao kao starešina reda, uspela je odlučujuća formulacija kojom je ezoterijskoj tradiciji dao novi pravac: prevazilazeći Alberta, postavio je čovekovo spasenje kao svesno učestvovanje u stvaralačkoj sili Trojstva, nasuprot tradicionalnoj kontemplaciji. Čujmo njega lično u najsuštinskijem pasusu njegovih propovedi:
„Govori duša, kao nevesta, u Pesmi nad pesmama: 'Obišla sam sada krug sveta, a ipak nisam uspela da stignem do kraja. Zato sam se bacila u jedino 7 središte, jer on ome je opčinilo svojim pogledom.
„Krug koji je obišla duša koja voli, uzvišeno je Trojstvo i sve što je ono stvorilo u vremenu i večnosti. Sve to zajedno se sa pravom naziva krug. Jer, u sva stvorenja, a pogotovo u razumu i govoru obdarene duše, božanske su ličnosti utisnule svoju sopstvenu sliku. Tako je, dakle, Sveto Trojstvo poreklo svih stvari: a sve stvari streme ka tome da se ponovo vrate zavičaju, svom poreklu. To je, dakle, krug. A duša ga je obišla svojim mislima kada joj je otkriveno: ceo ovaj stvoreni svet - i hiljadu puta više bi Bog mogao da stvori, samo da hoće! A ipak, ona ne može da stigne do kraja u najmanjem što je On ikada stvorio; u tome duša niti može da stigne do kraja, niti to može prozreti u svojoj divoti. Kako tako marljivo kruži krugom, a ipak ne može da ga zatvori, ona se baca u njegovu središnju tačku. Ta središnja tačka je stvaralačka moć Svetog Trojstva, čijom su snagom to troje sami, nepokrenuti, sproveli sva svoja dela. U njoj i duša može da zadobije stvaralačku svemoć.
„Jer Trojstvo je istovremeno i svet, pošto su sva stvorenja smeštena u njemu. A, ustvari su te tri, samo jedna stvaralačka moć. To je nepokretna tačka, to je jedinstvo u trojstvu. Iznutra, u božanstvu, je i ono što deluje, a i samo delo, nepromenljivo. U toj tački, Boga samog iz sebe prožima preobražaj i On se povezuje sa njom u suštini. a duša,iako takođe postaje jedno sa tom nepokretnom tačkom, ipak zajedno sa njom nosi u sebi i stvaralačku moć sveta.”
Danas smo u istoriji duha naviknuti na to da odlučujući korak spoznaje stvaralačke ili beskonačne prirode ljudskog bića pripišemo filozofu Ludvigu Fojerbahu u koji je, nasuprot idealističkoj tradiciji, istakao beskonačnu produktivnost kao obeležje suštine čoveka, koju je greškom projektovao izvan sebe, u božansku transcendenciju. Fojerbahova misao je, međutim, samo kasno i polemično formulisano naknadno potvrđivanje preobražaja, koji je Majstor Ekart sproveo u religioznoj misli u skladu sa srednjevekovnim pokretom slobodnih mislilaca, sa sledećim rezultatom: kada čovek kao sopstveni tvorac dostigne sličnost Bogu, onda treba sve do u pojedinosti nacrtati i odrediti puteve oblikovanja.
Slične misli su pokretale humaniste iz Firence, kao što su Piko dela Mirandola i ikasnije Albreht Direr; setimo se njegove izreke: kada bi umetnik zaista posedovao osnovne stvaralačke ideje o kojima je govorio Platon - neoplatonskim jezikom „rationes seminales” - mogao bi da oblikuje jedno umetničko delo za druge, i da nikada ne iscrpi svoj izvor. Direr je mnogo godina bezuspešno tražio ljude koji su posedovali takvo znanje; konačno je i sam pokušao da ga prikaže u svom učenju o osnovnim proporcijama. Ali, u Nirnbergu je ezoterična misao tada bila još premalo uklopljena u teološko filozofsku misao, tako da nije mogao da izazove neke trajnije posledice. Drugačija je situacija bila u Pragu na početku 16. veka. Ovde je pod pokroviteljstvom cara Rudolfa II postojao svestan pokušaj i sprovođenje jedne nove sinteze gnostičkih puteva u umetničkom duhu.
Majstor Ekart je objasnio da čovek kao oblikujuće, kao stvaralačko biće, dostiže istinsko učešće u Trojstvu. Ali, kako se takav postulat može ispuniti? Za to je potrebno rasvetliti pristup i metodiku gnostičkih puteva.
U 19. veku je postojala navika da se ti pravci negiraju kao šarlatanstvo, a da se uzdiže odvajanje hemije od alhemije, astronomije od astrologije i klasične filologije od teologije i kabale, kao istinski napredak. Otkrićima dubinske psihologije to se shvatanje radikalno promenilo; u samim ezoterijskim pokretima sadržano je celokupno psihološko i medicinsko znanje, sve od doba antike, da, od pravremena, iako u šifrovanom obliku. Njihov cilj ni u kom slučaju nije bio čisto pravljenje zlata - kod alhemičara, magija - kod kabalista ili vulgarno astrološko sujeverje u duhu današnjice: svim tim pokretima je bilo važno da ljudsku svest, koja je bila definisana kao učesnik u božanskoj svetlosti, jasnom metodikom odvoji od njene vezanosti za nagone i predstave. Na dvoru cara Rudolfa, 1608.godine, vođe svih tih pokreta razgovarale su prvi i poslednji put: astronomi i astrolozi,Tiho Brahe i Johanes Kepler, jevrejski kabalista Rabi Lev i alhemičari Hajek i Džon Di.
Kopernikovom revolucijom je ponovo bila uspostavljena pitagorejska slika sveta, oslobođena pogrešnog ptolomejskog shvatanja. Kepler je uspeo da iz pitagorejske harmonije objasni stvarne zakone obrtanja i, samim tim, razotkrije smisao astralne psihologije: Sunce je u ljudskoj psihi simbolisalo suštinu bića, nosioca snage koncentracije i pažnje. Njoj je trebalo staviti na raspolaganje različite psihičke osobine i sklonosti, kao što je agresivnost i inicijativa Marsa, moć oblikovanja Venere, saturnovska odgovornost, merkurovska sposobnost rasuđivanja, Lunarna mašina i jupiterski autoritet.
Rabi Lev je tradicija Maimonidea, koji je stremio ka sintezi arapske medicine i jevrejske kabale, stopio sa živom jevrejsko-istočno evropskom tradicijom: čovekovu suštinu ne treba razumeti samo kao prasvetlost, već i kao unutrašnju reč. Ta unutrašnja reč, taj jezik, koji kao izvor svega pesništva i oblikovanja dolazi iz srca, trebalo bi da bude probuđena kabalističkim metodom, čiji je cilj razlikovanje mehaničkih i stvaralačkih asocijacija. Tek kada čovek to uspe, on postaje istinska ličnost, istinski odgovoran čovek koji je zaista u stanju da se u molitvi obrati Bogu. Takav čovek postaje sposoban za toliko blizak odnos sa ljudima i prirodom, da stiče harizmu iscelitelja.
Alhemičarima nije bilo važno praktično dobijanje zlata, već pre sećanje na pramateriju, kako bi prodrli do izvora prirode a, samim tim, i do oblikovanja. Filozofsko poreklo tog učenja leži u aristotelovskoj dualnosti forme i supstance: kako je i u hrišćanskoj i u muhamedanskoj teologiji Bog kao supstanca osnova principa oblikovanja, mora, dakle, postojati pramaterija: alhemijsko zlato iz koga delanjem i sjedinjavanjem nastaju sve stvari. Odatle potiče duplo značenje reči 'čišćenje': samo čovek koji se čišćenjem probije kroz sve duševne naslage do praizvora svoje svesti, može da preobrazi i materiju u njenom prastanju i zadobije 'tinkturu'; to znači, ono zlato koje je 'sa druge strane', može drugu materiju da se pretvori u zlato. Preneseno na psihički nivo, što znači:samo onaj ko je prodro do izvora bića, do istinske stvaralačke snage, može i sam da vodi druge na tom putu, celokupnoj ličnosti individuacijom i lečenjem.
Car Rudolf je zastupao pol kosmičke vladavine koja je trebalo da garantuje usklađivanje astralnih ritmova, ljudskih delatnosti i religijskih rituala, kao i umetničko oblikovanje kao temelj kulture. Di, Keli i Hajek su izneli alhemijske metode, Rabi Lev kabalističko-medicinsku, Brahe i Kepler su pokazali harmoničnu građu kosmosa. Taj'veliki susret majstora', kako se taj susret od tada nazivao u ezoterijskoj evropskoj tradiciji, bio je poslednje javno, iako šifrovano, pojavljivanje gnoze u Evropi. Sa krajem vladavine cara Rudolfa II, poklopila se i reakcija katoličke crkve koja je ponovo te pokrete prognala izvan zakona, a posle bitke kod Bele gore, 5 oni su raspršeni na sve četiri strane. Iz njih je na kraju nastalo pet ezoterijskih pokreta koji su u velikoj meri uticali na istoriju duhanovog doba:Comeniusovi pansofi, rozen i goldkrojceri, slobodni zidari, iluminati i jevrejski kasidi, koji su svoj poslednji uspon doživeli posle Baalšemtova u Poljskoj predkraj 18. veka.
Ezoterijski pokreti su od tada pa nadalje ostali izvan zakona. Sa napredovanjem prosvećenosti kod njih su se, kao i u crkvama, ritualni elementi sve više probijali u prvi plan. Sa druge strane, misaona supstanca se preselila u filozofiju, nalazeći svoj najsnažniji i najjasniji izraz u racionalističkoj filozofiji Gotfrida Vilhelma Lajbnica.
Lajbnic je preko svog porekla - porodica se u stvari zvala Lubeniecz i bila je vendskog porekla - bio u istoj meri upoznat sa astralno-kosmološkim načinom mišljenja, kao i sa matematičkim i prirodnim naukama svog vremena; izučavao je ezoterijske tradicije sa istom temeljnošću kao i egzoterijske nauke. Više godina je bio sekretar nirnberških rozenkrojcera, kod kojih je veći broj praških humanista pronašao utočište, čuvajući njihove ’arkane’, njihova tajna učenja. Poput Dekarta i Spinoze objavio je vrlo malo svojih teorija i otkrića: samo zaključke, za čije je razumevanje svoje savremenike smatrao zrelim. Da, na primer, njegovi logičko-matematički spisi nisu pronađeni i objavljeni tek oko 1900. godine, onda bi, kao što napominje Bertrand Rasel, razvoj nove matematičke logike započeo 250 godina ranije. Ipak nam poznati Lajbnicovi pojmovi pomažu da shvatimo integrisanje praške ezoterije u racionalistički sistem: to je učenje o monadama, compossibilitas, stupnjevima zrelosti, prestabilizovanoj harmoniji i učenje o najboljem mogućem svetu.
Prema učenju o monadama, svet nije, kao u Njutnovoj misli, zasnovan na čvrstim zakonima, već počiva na zajedničkom delovanju pojedinačnih uzroka delovanja, monadama, čije je ponašanje slobodno i nepredvidivo, dakle kontigentno. Svaka od ti hmonada obrazuje jednu vremensko-prostornu tačku sveta; ali, trebalo bi ih shvatiti i kao entelehiju, što znači da streme ka određenom savršenstvu. Preduslov njihovog postojanja je compossibilitas, sumogućnost. U Božijem duhu postoji beskonačan broj takvih monada od kojih, međutim, samo one mogu da uđu u stvarnost, čija je egzistencija moguća u povezanosti sa drugima. Iz toga nastaju prirodni zakoni koji, sasvim u duhu modernih prirodnih nauka ne determinišu kontingentnu monadu, pojedinačnost, već regulišu ponašanje grupa; zato što se mogu brojčano odrediti, potpadaju pod zakonitost odgovarajućeg broja - kao preteča pomenute logike verovatnoće.
Svaka od tih monada poseduje potencijalnu ili aktuelnu svest i pokazuje određenu zrelost, koju Lajbnic raspoređuje u pet stupnjeva:
1. confusio ili tama
2. cognitio clare ili razumevanje po obeležju
3. distinctio ili pojmovno određenje
4. adequatio ili primerenost
5. visio ili gledanje praprincipa stvaranja.
U prvom stanju svesti biće je samo nejasno svesno svog postojanja i stvarnosti; ali ipak se već utemeljilo kao monada. U drugom može da razlikuje stvarnost po opštim obeležjima, po bojama i oblicima onakvim kakvi su determinisani strukturama njegove čulne percepcije. Tek u trećem stepenu, distinctiu, prepoznaje pojedinosti kao takve, a i ostale monade, i dospeva do svesti sebi i svesti o svetu.
Time je samo dostignuta norma, ali razvoj još nije okončan. U četvrtom stepenu bi trebalo dostići adeguatio, filozofsko i sistematsko usklađivanje i harmonizaciju svih pojmova. Stoici su u adequatiu videli preduslov čiste, razumne i, samim tim, slobodne volje. Međutim, volja još ne mora da se koreni u poreklu svetova. To se dešava tek u petom stepenu, visio, kada matematički stvaralački principi stvarnosti čoveku postanu aparatura oblikovanja, ono za čime je Albreht Direr, sa platonskim idejama rationes seminales, toliko čeznuo. Stupnjevi zrelosti, između ostalog, odgovaraju kinesko- konfučijanskom učenju koje je tada u Evropi postalo poznato; isto tako u alhemijskim stupnjevima čišćenja, visio je identičan sa dostizanjem kabalističke unutrašnje reči ili mističnim dosezanjem prasvetlosti. Ali, Lajbnic je u svoj sistem integrisao i astrološku tradiciju: ona se nalazi u pojmu prestabilizovane harmonije i povezana je sa učenjem o najboljem od svih svetova.
Nama je ovo poslednje učenje pre svega poznato preko Volterovog majstokvarisanja; ali ono podrazumeva nešto mnogo dublje: svaka monada se nalazi u određenom stanju zrelosti. To stanje ima kao koordinate prostor i vreme, naime dati prostor i vreme, koji jedno u odnosu na drugo paralelno protiču. Umesto Njutnovog apsolutnog vremena, Lajbnic je primenjivao pitagorejsko astrološko kvalitativno vreme;zavisnost kvaliteta od datog prostora i vremena shvaćena je u istom duhu kao što se ton može shvatiti kao naizmenično dejstvo mere i oscilacije, dakle prostora i vremena. Iz prostora i vremena može se prepoznati u dotičnoj situaciji moguće, ali ne i stvarno ponašanje monada. Iz njihove slobodne naizmenične igre u stvarnosti prestabilizovane harmonije, dakle,proističe najbolja moguća zajednička usklađena igra u određenom trenutku istorije sveta i kosmosa; to je smisao pogrešno shvaćene rečenice da je naš svet najbolji mogući. Taj zaključak je neizbežan ako se prihvate četiri premise ezoterije: kao prvo, da svet nije samo materijalan, već da i u svesti ima poreklo, da je Bog kako formalan, tako i lični uzrok sveta koji je ostvario u materiji; kao drugo, da je svako biće samo-odgovorno za svoju zrelost, a da to osvešćivanje predstavlja cilj stvorenog; kao treće, da postoji naizmenični odnos kvantiteta i kvaliteta, tako da svaki kvalitet poseduje kvantitativni aspekt i da, s druge strane, svaki stvarni kvantitativni odnos, pre svega prostora i vremena, može da pronađe kvalitativno ostvarenje; i, kao četvrto, da se, kada to poslednje spozna - u pitagorejskom smislu ezoterični metod - u čoveku oslobođena stvaralačka sposobnost oblikovanja, a samim tim i mogućnost istinskog učešća u beskonačnosti i besmrtnosti, u duhu Majstora Ekarta.
___________________________
1 Prošlog veka, XX veka - prim. prev.
2 Nesamerljiv - prim. prev.
3 Temperare (lat.) - u muz. međusobno izjednačavanje intervala lestvice, prim. prev.
4 Češki rat od 1618. - 1627. godine. Izbio je oko češkog prestola. Carske vojske su ušle gotovo bez otpora, nakon bitke koja se odigrala ispred Prage, na Beloj gori. - prim. prev.
Нема коментара:
Постави коментар