Kao što je znano, velika napast što je opsedala XIX. vek bila je istorija temâ razvoja i zastoja, tema krize i ciklusa, tema akumulacije prošlosti, prenatrpanosti mrtvima, smrzavanja što preti svetu. Taj vek je ono bitno svojih mitoloških resursa našlo u drugom zakonu termodinamike. Sadašnja bi epoha možda više bila epoha prostora.
Živimo u veku jednovremenog, uporednog, bliskog i dalekog, susednog i raštrkanog. U razdoblju u kome se, prema mom mišljenju, svet stavlja na iskušavanje, ne toliko kao jedan veliki život predodređen da se razvija se tokom vremena, nego kao mreža koja povezuje tačke i stvara vlastiti nered. Moglo bi se reći da određeni ideološki sukobi koji leže u osnovi kontraverzi našega doba nastaju između pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika prostora. Strukturalizam je – ili barem ono što je sabrano pod tim poprilično neodređenim nazivom – pokušaj da se među elementima koji su možda tokom vremena bili razdvojeni – uspostavi jedan skup odnosa koji ih postavlja u uporedni položaj, suprotstavlja ili povezuje kako bi se obrazovala neka vrsta konfiguracije. Zapravo, nije posredi toliko negiranje vremena koliko određen odnos prema onome što nazivamo vremenom i povezujemo pod imenom istorija.
Kao što je dobro znano, veliki je i opsesivni strah XIX veka bila istorija i njene teme razvoja i stagnacije, krize i ciklusa, akumulacije prošlosti, viška mrtvih i pogibelji hlađenja koja preti svetu. Devetnaesti je vek bit mitova kojima je raspolagao našalo u drugom zakonu termodinamike.
Prvo, prostor koji se sada pomalja na horizontu naših razmišljanja, naših teorija i sistema nije novina u zapadnjačkoj istoriji jer i sam ima istoriju. Niti se može negirati njegova sudbinska veza s vremenom. U vrlo grubom pregledu te istorije moglo bi se reći da je u srednjovekovlju postojao jedan hijerarhijski sistem mesta: mesta su bila sveta ili profana, zaštićena ili, naprotiv, nebranjena, urbana ili ruralna (u svakom slučaju, namenjena stvarnom životu ljudi). U kosmologiji postojala su nadnebeska mesta, nasuprot nebeskom koje se, sa svoje strane, razlikovalo od zemaljskog bilo je mesta na kojima su se stvari nalazile zato što su tamo prispele nasilno i drugih gde su, naprotiv, one našle svoj prirodni položaj i mir. Ta hijerarhija, kontrast i prožimanje mesta činili su ono što bi se, tek približno, moglo nazvati srednjovekovnim prostorom, to jest prostor lokalizacije.
Taj je prostor lokalizacije otvorio Galilei, budući da prava sablast koju je izazvalo Galilejevo delo nije bilo otkrovenje ili ponovno otkrovenje da se Zemlja okreće oko Sunca, nego afirmacija jednog beskrajnog i beskrajno otvorenog prostora u kome se prostor srednjovekovlja donekle rasplinuo. Mesto na kome se neka stvar nalazila zapravo nije bilo ništa više do tačka u njenom kretanju, njeno zaustavljanje tek beskonačno usporeno kretanje. Drugim rečima, od Galileja naovamo, od XVII veka, lokalizaciju je zamenilo prostiranje
Danas raspoređivanje dolazi na mesto prostiranja koje je nekada zamenilo lokalizaciju. Ono je određeno odnosima bliskosti između tačaka i elemenata koji se formalno mogu opisati kao niz, drvo i mreža.
S druge strane, vrlo dobro nam je znano kakav značaj ima problem raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pohranjivanje podataka i parcijalnih rezultata proračuna u memoriju stroja; kretanje diskretnih elemenata s nasumičnim izlazima (automobili, primerice, pa čak i zvukovi koji se prenose telefonskim linijama); položaj obeleženih ili šifrovanih elemenata u okviru nasumično podeljenog skupa, ili skupova koji je razvrstan prema univokalnom ili plurivokalnom sistemu itd.
Na jedan još konkretniji način čovek se s problemom raspoređivanja suočava i u demografskom smislu. Pitanje raspoređivanja stanovnika Zemlje ne svodi se samo na to hoće li biti dovoljno mesta za sve – problem koji je, u svakom slučaju, od prvorazredna značaja – nego je ono i takvo da treba znati kojim odnosima blizine, kakvoj vrsti pohranjivanja, kretanja, označavanja i razvrstavanja se mora dati prvenstvo, u ovoj ili onoj situaciji, u zavisnosti od cilja kome se teži. U našem dobu prostor nam se ukazuje u obličju obrasca raspoređivanja.
Bilo kako bilo, mislim da je današnji nemir bitno povezan s prostorom, puno više nego s vremenom: to nam drugo verovatno izgleda samo jedan od mnogobrojnih mogućih obrazaca raspodele elemenata raštrkanih u prostoru.
Sada može biti da savremeni prostor još nije izgubio one sakralne elemente (koje je vreme sigurno izgubilo u XIX veku) uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju i mreži znanja koja omogućuje njegovo određenje i formaliziranje. Naravno, teorijska desakralizacija prostora, početak koje je označilo Galilejevo delo, već se dogodila: ostaje da se vidi jesmo li njegovu desakralizaciju realizovali u praksi. Moguće je, zapravo, da našim životima još upravlja određen broj nepopustljivih suprotnosti koje običaji i praksa nemaju smelosti da razore. Tu mislim na suprotnosti koje se podrazumevaju, kao što su kontrast između javnog i privatnog prostora,porodičnog i društvenog, kulturnog i utilitarnog, prostora zabave i prostora rada – sve su to suprotnosti koje i dalje izaziva jedna prikrivena sakralnost.
Bachelardovo - golemo - delo i opisi fenomenalnog naučili su nas da ne živimo u homogenom i praznom prostoru, nego u prostoru zasićenom svojstvima, koji je, možda, čak obavijen jednom sablasnom aurom. Prostor naše primarne percepcije, naših snova i strasti ima gotovo intrinzična svojstva: on je lak, eteričan, proziran, ili je mračan, nejednak i pretrpan. To je još i prostor visina, vrhova ili naprotiv dubina, kala; prostor koji teče kao izvorska voda ili nepomičan, kao kamen i kristal.
U svakom slučaju, ove se analize, ma kako ključne za savremenu misao, ponajpre odnose na unutrašnji prostor. A ja bih sada želeo da govorim o izvanjskom prostoru. Prostor u kome živimo, u koji izlazimo iz sebe, baš onaj u kome se događa erozija naših života, našeg vremena, naše istorije,taj prostor koji nas slama i troši i sam je raznorodan. Drugim rečima, mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma u kojemu se mogu nalaziti osobe i stvari, nego u nekakvom skupu odnosa koji određuje položaje koji se ne mogu izjednačiti niti na ma koji način hijerarhizovati.
Naravno, čovek bi mogao pokušati opisati različite rasporede tražeći onaj skup odnosa koji ih određuje. Na primer, tako što bi opisao skup odnosa koji određuje raspored prelaza, puteva, vozova (kad je reč o vozu, zamislite to klupko odnosa koje predstavlja stvar kroz koju možete proći, pomoću koje prelazimo s jedne tačke na drugu i koja je i sama sposobna prelaziti). Preko skupa koji ih određuje, čovek bi mogao opisati rasporede privremenog zaustavljanja: kafići, kina, plaže. Bilo bi takođe moguće odrediti, preko njihovih mreža odnosa, rasporede odmora, zatvorene ili polu-otvorene, od kojih se sastoji kuća, spavaća soba, krevet itd. No, mene zanima samo poneki od ovih rasporeda, tačnije rečeno, oni koji su obdareni tim neobičnim svojstvom da budu povezani sa svima ostalima, ali na takav način da ukidaju, obesnažuju ili preokreću skup odnosa koji sami oblikuju i koji se u njima ogledaju ili odražavaju. Ti prostori koji su na neki način povezani sa svima ostalima, a ipak u sukobu s njima dele se na dva glavna tipa.
Pre svega, utopija.To su rasporedi koji nemaju pravog prostora. Rasporedi koji stupaju u odnos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim prostorom ili društvom. Oni predstavljaju samo društvo dovedeno do savršenstva, ili njegovo naličje, a u svakom slučaju utopije su prostori koji su po svojoj biti nestvarni.
Postoje, također, i to verovatno vredi za sve kulture i sve civilizacije, stvarni, efektivni prostori, obrisi kojih se naziru u svakoj ustanovi društva, ali koji predstavljaju neku vrstu obrnutog rasporeda u odnosu na istinski ostvarenu utopiju i u kojem su svi stvarni rasporedi, ili svi drugi rasporedi koji se mogu naći u društvu, istovremeno predstavljeni, osporeni i preokrenuti: mesto koje se nalazi izvan svakog mesta, a položaj kojega se ipak može odrediti. Naspram utopija, ta mesta koja apsolutno predstavljaju nešto drugo u odnosu na sve rasporede koje odražavaju i o kojima govore mogla bi se opisati kao heterotopije. Između ovoga dvoga ja bih tada postavio onu vrstu kombinovanog doživljaja koji ima odlike oba tipa lokacije, ogledalo. Ono je, na kraju, utopija, po tome što predstavlja mesto bez mesta. U njemu se vidim tamo gde nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se potencijalno otvara s onu stranu svoje površine, tu se nalazim tamo gde me nema, kao neka sena koja mi vlastitu pojavu čini vidljivom, koja mi omogućava da se vidim tamo gde ne postojim: utopija ogledala. Istovremeno, imamo posla i s heteronomijom. Ogledalo za ista postoji i ima neku vrstu povratnog efekta na mesto koje zauzimam: pošavši od njega ja zapravo primećujem da sam odsutan s mesta na kojemu jesam, jer se vidim tamo, u njemu.
Počevši od tog pogleda koji mi se u određenoj meri vraća, iz dubina toga virtualnog prostora s druge strane ogledala, ja se okrećem sebi, polako svraćajući pogled na sebe, rekonstrušući se na mestu na kojem se stvarno nalazim. Otuda ogledalo funkcioniše kao heterotopija budući da, kad god se pogledam u njemu, mesto koje zauzimam biva i sasvim stvarnim – ono je zapravo u vezi s celokupnim okolnim prostorima – i sasvim nestvarno, jer, da bi bilo primećeno, ono nužno mora proći kroz tu virtuelnu tačku koja se nalazi tamo, u ogledalu.
Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči, kako ih možemo opisati? Kakvo je njihovo značenje? Mogli bismo postulirati, ne naučno, to je danas previše upotrebljena reč, nego neku vrstu sistemskog opisa. U odnosu na dano društvo, njegov bi cilj bio proučavanje, analiza, opis i «čitanje», kako je to danas moderno reći, tih različitih prostora, tih drugih mesta u nekoj vrsti mitskog i istodobno stvarnog nadmetanja s prostorom u kom živimo. Takav bi se opis mogao nazvati heterotopologijom.
Njegovo je prvo načelo da, verovatno, ne postoji nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopija. One su stalno obeležje svih ljudskih skupina. Belodano je, međutim, da su obličja koja heterotopije poprimaju različita do te mere da jedno, univerzalno obličje možda uopšte ne postoji. Bilo kako bilo, mogu se podeliti na dva glavna tipa.
U takozvanim se primitivnim društvima javlja određena vrsta heterotopije koju bih opisao kao heterotopiju krize ona sadrži povlaštena ili sveta ili zabranjena mesta namenjena pojedincima koji se nalaze u stanju krize u pogledu društva ili okoline u kojoj žive: adolescenti, žene tokom menstrualnog perioda ili porođaja, starci itd.
U našem društvu ove heterotopije krize polako nestaju, iako neki njihovi ostaci i dalje opstaju. Primerice, internati za mladiće, u obliku kakav su imali u XIX veku, ili vojna obuka, igrali su takvu ulogu, omogućili su da se prva znamenja muške seksualnosti očituju «drugde», izvan porodice. Za devojke je, do sredine XIX veka, postojala tradicija «medenog meseca» ili «voyage de noces» (bračno putovanje). Defloracija devojke se u to vreme nije smela dogoditi «nigde», voz ili hotel bili su to mesto koje se nije nalazilo nigde, heterotopija bez zemljopisnih koordinata.
Ipak, ove heterotopije krize danas nestaju, kako mi se čini, samo stoga da bi bile zamenjene drugima koje bi se mogle opisati kao heterotopije odstupanja i koje zauzimaju pojedinci čije ponašanje odstupa od uobičajenoga proseka ili norme. To su prihvatilišta, psihijatrijske klinike i razume se zatvori, a ovomu se popisu nedvosmisleno moraju dodati i starački domovi koji se u određenom smislu nalaze na granici između heterotopija krize i odstupanja. To je stoga što se u društvu poput našega u kome je zadovoljstvo pravilo, neaktivnost starosti ne smatra krizom nego odstupanjem.
Drugo načelo moga opisa: tokom svoje istorije društvo može na vrlo različite načine primenjivati jednu istu heterotopiju koja nikada ne prestaje postojati. Zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i tačno određenu ulogu u društvu i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, može imati različitu ulogu.
Uzmimo, primera radi, neobičnu heterotopiju groblja. Ono je svakako «drugo» mesto u odnosu na obične kulturne prostore,ali je,ipak, u vezi sa svim lokacijama grada, društva, sela i tako dalje budući svaka porodica tu ima ponekog srodnika. Moglo bi se reći da ta heterotopija oduvek postoji u zapadnjačkoj kulturi. A ipak je preživela značajne promene. Do XVIII veka groblje se nalazilo u samom srcu grada, pored crkve.Tu je postojala hijerarhija svih mogućih vrsta grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i zadnje tragove individualnosti, bilo je pojedinačnih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela, jednostavna mramorna ploča ili grobnica sa statuama itd. Groblje, smešteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drukčije obeležje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se vrlo grubo određuje kao «ateističko» u zapadnjačkoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih.
Na kraju, sve dok su ljudi zaista verovali u uskrsnuće tela i besmrtnost duše, bilo je prirodno da se zemnim ostacima ne pridaje veliki značaj. Naprotiv. Od trenutka kad ljudi više nisu bili tako sigurni u zagrobni život, postalo je logično da se puno veća pažnja poklanja posmrtnim ostacima koji su jedini trag našeg postojanja u svetu i u rečima.
Bilo kako bilo, od XIX veka naovamo svako od nas ima pravo na vlastitu malu kutiju za vlastito malo raspadanje ali je tek u XIX veku počelo premeštanje groblja na periferiju grada. Usporedo s ovom individualizacijom smrti i građanskim prisvajanjem groblja javlja se opsednutost smrću kao «bolešću». Pretpostavlja se da mrtvi prenose bolest na žive i da njihovo prisustvo u blizini kuća i crkve, gotovo nasred ulice, seje smrt. Taj veliki strah od širenja bolesti zarazom koja potiče od groblja počeo je uporno se javljati krajem XVIII veka, ali su tek tokom XIX groblja bila preseljena u predgrađa. Otada ona više nisu bila sveti i besmrtni dah grada nego «drugi» grad u kome je svaka porodica imala svoj sumorni dom.
Treće načelo. Heterotopija ima moć da na jednom stvarnom mestu postavi u usporedan odnos različite prostore i lokacije koji su međusobno nespojivi. Tako se u pozorištu, na pozornici, smenjuju nizovi mesta koja su jedna drugima strana, tako bioskop predstavlja vrlo neobičnu prostoriju iz pozadine koje se trodimenzionalni prostor projektuje na dvodimenzionalni ekran. Vrt predstavlja verovatno najstariji primer ovih heterotopija u obliku nespojivih lokacija. Nemojmo zaboraviti da je ova čudna, drevna tvorevina na Istoku imala veoma duboka značenja i da su ona, po svemu sudeći, bila superponirana. Tradicionalni je perzijski vrt bio sveto mesto koje je u okviru svoga prostora trebalo sadržavati četiri odvojena dela, koji su predstavljali četiri strane sveta, kao i jedan prostor, još svetiji od ostalih, središte sveta dovedeno u vrt (tu se nalazio bazen s vodom ili fontana). Sva je vegetacija bila koncentrisana u toj zoni, kao u nekoj vrsti mikrokosmosa. Ćilimi su prvo predstavljali reprodukciju vrta, budući da je vrt bio ćilim na kome je sveukupni svet dostigao simbolično savršenstvo, a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. Vrt je najsitniji delić sveta i, u isto vreme, predstavlja njegovu sveukupnost, obrazujući na taj način jednu vrstu sretne i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki vrtovi).
Četvrto načelo. Heterotopije su uglavnom u vezi s fragmentima vremena, to jest, one se otvaraju kroz ono što bismo mogli odrediti kao čistu simetriju heterohronizma. Heterotopija obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nađu u nekoj vrsti posvemašnjeg prekida svoga tradicionalnog vremena. Tada je lako videti do koje je mere groblje heterotopijsko mesto po tome što počinje s tim čudnim heterohronizmom koji, za ljudsko biće, predstavlja gubitak života i ta navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje se rastakati i nestajati. Uopšte uzevši, u društvima poput našeg, heterotopija i heterohronizam organizovani su i raspoređeni na relativno složen način. Ponajpre, postoje heterotopije vremena koje se akumulira ad infinitum, kao što su muzeji i biblioteke. Ovo su heterotopije kod kojih se vreme ne prestaje akumulisati, nalazeći se, da tako kažemo, na vlastitom vrhu. Ipak, do XVII veka one su još bile izražaj pojedinačnog izbora. Naprotiv. Ideja skupljanja svega, želja da se sva vremena, sva razdoblja, obličja i stilovi okupe na jednom mestu, zamisao da se sva vremena pretvore u jedno mesto, ali mesto koje je, ipak, izvan vremena, zaštićeno od posvemašnjega propadanja, prema jednom planu gotovo neprestane i neograničene akumulacije u okviru jednog nepokretnog mesta, sve ovo posve pripada našem modernom pogledu na svet. Muzeji i biblioteke su heterotopije karakteristične za zapadnjačku kulturu XIX veka.
Pokraj ovog tipa, vezanog za akumulaciju vremena, postoje i heterotopije vremena u njegovom površnijem, prolaznijem i nestalnijem vidu, vremena koje se doživljava kao svetkovina. To su, tada, heterotopije koje ne naginju večnom. One su apsolutno zavisne od vremena. Ovoj klasi pripadaju sajmišta, ti čudesni prazni prostori izvan gradskih granica koje dva puta godišnje ispune šatre, tezge, najrazličitiji predmeti, hrvači, žene-zmije, gatare itd. Nedavno je izmišljen jedan novi oblik vremenske heterotopije, naselje za odmor: neka vrsta polinezijskog sela koje stanovnicima gradova nudi tri nedelje primitivne i večne golote. Lako se uočava, s druge strane, da se ova dva tipa heterotopije, heterotopija svetkovine i večnosti vremena koje se akumulira, približavaju jedan drugom: kolibe na otoku Džerba su na neki način srodne bibliotekama i muzejima. I zar se, ponovnim otkrivanjem polinežanskog načina života, vreme zapravo ne ukida upravo u trenutku u kome je ponovno nađeno? U tomu je sadržana cela priča o ljudskom rodu koja seže pravo do pra-početka, kao neka vrsta velikog i neposrednog znanja.
Peto načelo. Heterotopije uvek pretpostavljaju jedan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih čini nedostupnim i, istovremeno, omogućuje da se u njih prodre. Čovek na heterotopijsku lokaciju obično ne dolazi svojevoljno. On je ili prisiljen na to, kao kad ide u vojsku ili u zatvor, ili se mora podvrgnuti obredu čišćenja. Tamo se može dospeti samo uz posebnu dozvolu ili nakon obavljanja određenoga broja radnji. Postoje i heterotopije posvećene isključivo obredima očišćenja, značaj kojih je upola religiozan – upola higijenski (muslimanski haman), ili belodano samo higijenski (skandinavske saune).
Druge heterotopije, naprotiv, izgledaju kao čista otvaranja, iako obično kriju čudna isključenja. Svako može doći na jednu od ovih heterotopijskih lokacija, ali one su zapravo obična varka: vi mislite da ste ušli, ali vas sam čin ulaska isključuje. Mislim na one znamenite sobe kakvih je bilo na velikim farmama u Brazilu i širom južne Amerike. Ulazna vrata nisu vodila u glavni deo kuće, u kom je živela porodica, tako da je svako ko bi tuda prolazio, svaki putnik-namernik imao pravo da ta vrata otvori, uđe u sobu i u njoj prenoći. Sada, te su sobe bile tako raspoređene da onaj ko bi u njih ušao nije nikada mogao dopreti do središta porodičnog života: više nego ikada slučajni prolaznik, nikada pravi gost. Ovaj bi se tip heterotopije, koji je danas gotovo posve nestao iz naše civilizacije, mogao možda prepoznavati u američkoj «motelskoj» sobi u koju čovek ulazi u svom vozilu i sa svojim partnerom i gde je nezakoniti seks posvema skriven i posve zaštićen istodobno, daleko od sveta a ipak ne pod otvorenim nebom.
Šesto načelo. Poslednja odlika heterotopija jest da one, u odnosu na ostatak prostora, imaju jednu funkciju koja se realizuje između dva oprečna pola. S jedne strane, one imaju zadaću stvaranja prostora privida koji otkriva kako je sav stvarni prostor, sve te lokacije na koje je podeljen život, još puno veći privid. S druge strane, one trebaju stvoriti još jedan stvarni prostor, onoliko savršen, besprekoran i dobro uređen koliko je ovaj naš u neredu, loše zamišljen i manjkav. To nije heterotopija privida, nego kompenzacije i pitam se nisu li neke kolonije funkcionisale na sličan način.
U nekoliko slučajeva one su, na nivoui organizacije zemljišnog prostora, igrale ulogu pravih heterotopija. Jedan ovakav primer, iz prvog vala kolonizacije u XVII veku, mogle bi biti neke puritanske kolonije koje su Englezi osnovali u Americi i koje su bile apsolutno savršena mesta.
Ili, one izvanredne jezuitske kolonije, osnovane u Južnoj Americi: divne, posvema uređene kolonije u kojima je čovek stvarno dostigao savršenstvo. Jezuiti su u Paragvaju osnovali naselja u kojima je život bio uređen do najsitnijih pojedinosti. Selo je građeno prema strogom obrascu, oko pravougaonog trga s crkvom na jednom kraju, školom s jedne i grobljem s druge strane i, naspram crkve, ulicom koja je s drugom ulicom činila pravi ugao. Sve su porodične kuće ležale duž jedne od ove dve ose obrazujući na taj način Hristovo znamenje. Tako je hrišćanstvo bitno obeležilo prostor i kartu američkog sveta.
Svakodnevni život pojedinaca nije uređivala pištaljka nego zvono: obavezno buđenje u isto vreme, obrasci u podne i u pet sati. Potom su ljudi odlazili na spavanje, a u ponoć se dešavalo ono što je znano kao bračno buđenje: na zvuk samostanskog zvona svako je od njih pristupao svojoj bračnoj dužnosti.
Bordeli i kolonije, to su dva ekstremna tipa heterotopije. Razmišljajte o brodu: to je komad prostora koji pliva, mesto bez mesta koje živi za sebe, zatvoreno u sebe, i pluta u isto vreme u beskrajnom okeanu, a ipak, od luke do luke, čas ovde-čas tamo, od bordela do bordela, on putuje čak do kolonija u traganju za najdragocenijom stvari koju kriju njihovi vrtovi. Tada ćete shvatiti zašto je on, za našu civilizaciju, od XVI veka do današnjih dana, predstavljao ne samo i nedvosmisleno glavno sredstvo ekonomskog razvoja (u što ovde ne želim ulaziti) nego istovremeno i ponajveće vrelo mašte. Brod je heterotopija par excellence. U civilizacijama koje ga nemaju umesto avanture postoji špijunaža, umesto gusara policija.
prevod
Mario Kopić
Нема коментара:
Постави коментар